Sindrom sagorevanja na poslu – dr Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Sindrom sagorevanja na poslu – dr Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Dr Aleksandra Bubera Ninić je za portal Biznis.rs u razgovoru sa novinarkom Julijanom Vincan govorila o sindromu sagorevanja na poslu.

Izjavu dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je priredila novinarka pod naslovom Zašto dolazi do sindroma sagorevanja na poslu i kako ga rešiti? možete pročitati ovde.

Da bismo se uspešno nosili sa radnim obavezama i stresom na poslu, potrebno je da imamo niz veština koje će nam omogućiti da dobro procenimo kolike su naše realne mogućnosti i kapaciteti i da u odnosu na to odaberemo prioritete na poslu i na koje zahteve je potrebno i moguće odgovoriti,  a koje da asertivno odbijemo ili pregovaramo o tome šta je moguće u odnosu na zahtevano, kao i koliki je dovoljno dobar kvalitet urađenog posla u odnosu na ideal.

Sindrom sagorevanja je posledica nakupljanja hroničnih i ponavljajućih stresogenih, a ponekada i traumatičnih situacija na poslu tokom vremena (mada ne mora biti vezan samo za posao,već i za druge situacije).

Ovaj sindrom je zapravo posledica neuspele adaptacije pojedinca na visok stepen stresa i najpodložnije su mu osobe  koje su sklone perfekcionističkom načinu funkcionisanja, što podrazumeva nerealno visoka očekivanja  od sebe, ali neretko i svoje okoline.

Ko je podložan sindromu sagorevanja?

Sagorevanju su podložniji mlađi radnici i početnici, jer ne procenjuju realno niti sebe niti zahteve posla, niti kako ono što su učili tokom školovanja „funkcioniše u stvarnom poslovnom okruženju” i ne umeju da rasporede svoje kapacitete „na duže staze” i da dobro postave prioritete. Takođe, često žele da se dokažu na novom poslu.

I druge kategorije zaposlenih su takođe ugrožene, pogotovo ukoliko su preopterećene brojnim zahtevima, ekstenzivnom komunikacijom i sa nadređenima i sa klijentima te se nalaze prirtisnuti u svojevrsnom „sendviču” između često suprotnih zahteva. Identifikuju se sa klijentima, a žele da udovolje nadređenima i ne umeju da postave dobro granicu ni u jednom smeru – dakle, nedostaju im veštine asertivne komunikacije.

Još neki predisponirajući faktori su:

preterani rad, osećanje odgovornosti, preterana želja za dokazivanjem, postojanje mobinga i nepoštovanja prava radnika na poslu, preterana brižnost i od ranije postojeće anksioznost i/ili depresivnost, slabiji socijalni kontakti i mreža, nepoznavanje i/ili zanemarivanje svojih želja i

„potreba” da se ugađa drugima, nepostojanje bazične psihološke i emocionalne pismenosti i asertivnosti – osoba ne ume da upravlja konfliktima, ne poznaje dovoljno dobro sebe i ne ume da se izbori ni sa intrapsihičkim ni sa interpersonalnim konfliktima što vodi u izbegavanje uvida u, i rešavanje problema i često umesto da traži podršku svoje socijalne mreže, osoba se povlači.

O sindromu sagorevanja se govori poslednjih tridesetak godina i opisivan je u sklopu opšte teorije adaptacije na stres, gde se navodi da postoje tri faze – alarmna, bori se/beži faza i faza iscrpljenosti.

Sindrom sagorevanja zapravo spada u ovu treću fazu, jer kada kažemo daje neko sagoreo, on je već dospeo u fazu iscrpljenosti.

Ipak, to se ne dešava preko noći i postoje nekoliko faza kroz koje prolazimo dok sasvim ne sagorimo:

I faza: osoba počinje da radi,ima visoka očekivanja i od sebe i od svog radnog okruženja, kako od kolega, tako i od uslova rada i očekuje da su svi jednako entuzijastični kao ona.

Neštedimice se ulaže u posao, često zanemarujući ostale aspekte života, preuzima na sebe mnoge zadatke i odgovornosti, ne vodeći računa o realnim kapacitetima, kao ni mogućnostima da se njene ideje i projekti sprovedu. Radi prekovremeno i ne vodi računa o tome da treba da prerasporedi svoje snage i kapacitete, jer treba da radi još dugi niz godina. Idealizuje radno mesto kolege i sebe, očekuje da je sve sistematično organizovano i pravedno, ne uviđa da je relanost, ipak, drugačija od toga.

II faza: osoba počinje da shvata da nije baš sve tako kako joj je na početku izgledalo, shvata da posao nije jedino polje iz koga treba i moguće je crpeti satisfakciju, shvata da postoje i druge važne stvari u životu kao što su porodica, prijatelji, zabava, stručno usavršavanje ,napredovanje itd. Osoba počinje realnije da sagledava svoje radno okruženje zahteve i mogućnosti.  Ovu fazu obeležava pad entuzijazma iako osoba i dalje voli ono što radi.

III faza: osoba počinje da bude frustrirana, vidi brojna ograničenja u poslovnom okruženju kao i u širem sistemu, počinje da shvata da je sistem daleko od savršenog i da postoje brojne prepreke koje je potrebno svakodnevno savladavati, a ona više nema toliko snage ni volje da ih rešava. Počinje da se preispituje oko smisla onoga što radi i oko načina života koji vodi. Sve je manje zadovoljna, ne uspeva joj da se dovoljno odmori i da krene na posao sveža, početak nove radne nedelje ili dana su mučni. Česti su konflikti na poslu, veoma je snižen prag tolerancije na frustraciju.

IV faza: osoba gubi interesovanje i volju za posao, postaje apatična i nezaintersovana, oseća gubitak i depresivna je, radi samo koliko je neophodno da ne dobije otkaz, izbegava odgovornost i povlači se u svakom smislu.

Simptome sindroma sagorevanja možemo grupisati u telesne, emocionalno-kognitivne i bihejvioralne (vezane za ponašanje)

Telesni simptomi su:

postojanje zamora, smanjen imunitet i duže trajanje bezazlenih infekcija nego što je uobičajeno, bolovi – najčešće u vratu, leđima, lumbalnom predelu, veoma česte su i glavobolje. Zatim problemi sa spavanjem i probavom, česte su promene telesne težine, češće gojaznost, ali je moguće i mršavljenje, osobe često posežu za alkoholom,cigaretama i raznim vrstama sedativa ili psihostimulanasa,energetskim pićima i slično, teže se bude i teže usnivaju, a bude se prenadražene ili umorne.

Emocionalno-kognitivni simptomi:

čest je osećaj praznine i emocionalne krutosti, anksioznost, depresivno raspoloženje, gubitak entuzijazma i motivacije, zaboravnost, pad koncentracije, u ranim fazama moguće su i manične odbrane kao pokušaj da se kompenzuje depresija, osećaj tuge i bespomoćnosti, gubitka , negativan stav prema sebi drugima i svetu, a posebno prema poslu,  bes, sumnjičavost, nervoza i napetost, gubitak kapaciteta za empatiju ka sebi i drugima,  nisko samovrednovanje i samopoštovanja do doživljaja potpune bezvrednosti i samoprezira , preosetljivost, iritabilnost,  „kratak fitilj” i nizak prag tolerancije na bilo kakvu frustraciju, gubitak libida, a  u terminalnim fazama i osećaj gubitka smisla pa i suicidalne ideje kod nekih pojedinaca.

Bihejvioralni simptomi (ponašanje):

Često je eksplozivno i impulsivno ponašanje, rigidnost i neprilagodljivost, otpor, kao i potpuni krah adaptivnih mehanizama kada osoba može plakati, tresti se i osećati se preplavljeno i ugroženo, česte svađe i konflikti ili regresija i inat, nesaradljivost i beg u fantaziju, rizična ponašanja, gubitak kritičnosti,  grubost, preterana osetljivost na zvuke, posebno buku, mirise, gužvu, svetlo, česti međuljudski sukobi gde se osoba postavlja bezosećajno, osoba može biti preokupirana stalno poslom, odnosom plate, odgovornosti i uslova rada,  dodatnim beneficijama. Ukoliko se ne interveniše, problemi na poslu se prelivaju na porodicu i prijatelje, može doći do raskida dugogodišnjih važnih odnosa, te osoba ostaje usamljena i oseća se napušteno i bez kapaciteta za dalje, što kod nekih osoba na kraju dovodi do zaključka da je situacija bezizlazna i da je jedini način da prekinu patnju: suicid.

Šta možemo da uradimo da bismo predupredili sagorevanje na poslu i kada do njega već dođe, njegove posledice?

Prvo i osnovno je da se izbegne prekovremeni rad i da se poštuje 40-osatna radna nedelja 

na žalost, svi smo svedoci da ,mnoge kompanije u Srbiji očekuju od svojih radnika da rade i po 10-12 sati svakodnevno, kao i trenutne situacije gde zdravstveni radnici nemaju odmor mesecima, a neki i godinu dana i rade potpuno nezdrava dežurstva – drugi dan i sl. Neophodna su dva dana odmora – tokom vikenda, kao i dnevni i godišnji odmor.

Idealna i zdrava formula bi bila – 8 sati dnevno rad, 8 odmora i 8 spavanja, dva dana nedeljno odmora kao i 7 nedelja godišnjeg odmora godišnje. Vidimo koliko je to za većinu ljudi daleko od realnosti.

Posao bi trebalo „ostaviti na poslu”,  a ne „nositi ga kući”, završavati ga savesno, ali na vreme i ne sa preteranim očekivanjima, o svom učinku i odgovornostima.

Savladavanje adekvatnih strategija i tehnika za nošenje sa stresom  – sticanje potrebne emocionalne pismenosti, komunikacijskih veština i veština asertivne komunikacije

Podrazumeva da jasno zauzmemo stav da tražimo za sebe ono što nam treba uz poštovanje drugih, ali ne povlačeći se prednjihovim zahtevima, željama i potrebama, kada one prelaze granice onoga što je za nas moguć i zdravo.Takođe podrazumeva da upoznamo svoje želje i mogućnosti i da ih jasno izrazimo, da diskutujemo i da dobro upravljamo konfliktima.

Ovo je moguće organizovati u okviru firme, a i svaki zaposleni za sebe može pronaći razne kurseve koji su u ponudi i van okvira svog radnog mesta. Takođe zaposleni mogu da se obrate svojim službama za ljudske resurse i dobiju podršku, pomoć a često i obuku u ovom važnom polju.

 Fizička aktivnost  i relaksacija su veoma važne, a mnogi ih pod pritiskom obaveza, zanemaruju

Pogotovo su važne aerobne fizičke aktivnosti – trčanje, plivanje, hodanje, brze šetnje, vožnja bicikla,  jer one dokazano pomažu regulaciji ne samo psihološkog već i fizičkog stresa i oslobađanju od istog. Pomažući metabolizam, pogotovo glukoze i utičući i na količinu određenih neurotransmitera i neuropeptida poboljšavaju psihofizičke mogućnosti organizma. Važno je savladati i tehnike disanja koje su neophodne za uvod u relaksaciju koja se isto može naučiti i pomaže u prevenciji, aponekadi u oslobađanju od stresa.

Jačanje ili izgrađivanje socijalne i porodične  mreže i mreže podrške, izgrađivanje ili jačanje samopouzdanja i samovrednovanja

Čovek je socijalno biće i potrebni su nam drugi ljudi da bismo se osećali prijatno, vredno i prihvaćeno, iako odrasla osoba mora imati i kapacitet za samoću i podnošenje socijalne izolacije neko ograničeno vreme. Ali svima nam je poznato da se bolje osećamo ukoliko imamo oko sebe krug ljudi kojima verujemo, sakojima nam je prijatno i sa kojima možemo da razgovaramo i delimo na način koji je uzajamno ispunjavajući. Samopouzdanje nije direktno vezano za kvalitet socijalnih odnosa, ali jedno drugo potpomažu (socijalni odnosi i samopouzdanje), tako da je potrebno raditi i na jednom i na drugom, jer to povećava našu otpornost na stres i kapacitete za nošenje sa stresom. Ponekad pored pomoći prijatelja, potrebno je potražiti i profesionalnu pomoć psihoterapeuta, psihologa ili psihijatra.

Upoznavanje sa svojim željama i pronalaženje aktivnosti van posla u skladu sa njima

Stres na poslu ćemo lakše podnositi ukoliko imamo neka druga polja interesovanja van posla, to može biti hobi, kućni ljubimac ili drugi načini provođenja slobodnog vremena koji nas ispunjavaju zadovoljstvom. Često osobe koje su zadovoljne i u stanju da izađu u susret svojim preferencijama i željama (a to ne znači da takve želje podrazumevaju mnogo novca) imaju doživljaj da je život iako pun prepreka, izazova i problema, vredan življenja, lep i ispunjen smislom.


Dr Bubera Ninić u emisiji Presija na RTV1 o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći

Dr Bubera Ninić u emisiji Presija na RTV1 o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći

Dr Aleksandra Bubera Ninić se online uključila u emisiju Presija na RTV koja je emitovana 1. aprila 2021. Dr Bubera Ninić je govorila o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći i podršci koju je pokrenuo Savez psihoterapeuta Srbije za vreme trajanja pandemije COVID-19, o tome kako bi u vreme trajanja pandemije i velikog broja informacija trebalo da vodimo računa o pouzdanim izvorima kada je u pitanju konzumiranje medijskog sadržaja i o post-kovid sindromu.

Izvor: RTV1


Dr Aleksandra Bubera Ninić u Novom danu na TV N1 o zlostavljanju i slučaju kada je zlostavljač osoba od autoriteta i na poziciji moći

Dr Aleksandra Bubera Ninić u Novom danu na TV N1 o zlostavljanju i slučaju kada je zlostavljač osoba od autoriteta i na poziciji moći

Povodom slučajeva zlostavljanja koji su otkriveni u svetu glume u Srbiji, novinarka Nataša Miljković je 28. marta 2021. razgovarala sa Miljanom Nešković iz grupe Novinarke protiv nasilja i dr Buberom Ninić o tome kako prepoznati, šta učiniti i kako se postaviti kada je zlostavljač osoba od autoriteta i na poziciji moći, kao i o odnosu medija i celokupne javnosti prema prijavljenim slučajevima zlostavljanja.

Dr Bubera Ninić rekla je na početku razgovora „Bilo gde postoji nesrazmera moći koju će neko moći da zloupotrebi“.

Ona je navela da u svojoj praksi u svakom trenutku ima nekog ko je bio ili je trenutno žrtva neke vrste zlostavljanja.

„Kada neko ima poziciju moći i kada je druga osoba manje moćna, taj ko ima veću moć je odgovoran kako će moć upotrebiti i da je ne zloupotrebi. Nismo kao društvo dovoljno senzibilisani kako sve može da se desi ova zloupotreba. Često osoba u početku ne bude svesna da je zloupotreba počela da se dešava, obično se osobe od ranije poznaju, često se dešava da se onaj koji je budući zlostavljač postavlja kao zaštitnik, postepeno se približava osobi i manipuliše da bi stekao njeno poverenje, a onda najčešće urušava samopouzdanje osobe do one mere dok više nije sigurna šta je ispravno, šta je racionalno, i kada osoba postane dovoljno ranjiva onda sprovede do kraja nameru“, istakla je dr Bubera Ninić.

Napomenula je i da ukoliko je žrtva mlađa, manje iskusna, manje obrazovana, trebaće joj duže vremena da shvati šta se dešava.

„Kuvana žaba“

„Čuli ste za izraz ‘kao kuvana žaba’. Kada žabu stavite u vrelu vodu ona će iskočiti, ali ako je stavite u hladnu i postepeno zagrevate, ona neće ni primetiti da se voda zagrejala i postoji mogućnost da se skuva. Po tom principu postupa većina nasilnika koji sprovode emocionalno, psihološko, fizičko nasilje“, rekla je dr Bubera Ninić.

Navela je da je nekada osoba koja zlostavlja jedina koja može da pruži pomoć osobi, i da onda tu pomoć uslovljava time da osoba bude u odnosu koji joj ne odgovara.

Ali, dodala je i da se žene sve više odvažuju da govore o seksualnom nasilju koje su pretrpele, te da se napravila klima da žrtve počnu da govore i da na taj način nekako mogu da zaštite i upozore potencijalne buduće žrtve.

Sos telefoni za zlostavljane žene

Zlostavljane žene mogu da se jave na sos telefon Autonomnog ženskog centra 011/266-2222, jedinstveni sos telefon Vojvodina 0800-10-10-10 i nacionalnu liniju Žene žrtve nasilja 0800-222-003.

„Da li će se žena javiti zavisi od toga koliko je osnažena i od sistema socijalne podrške. Često su zlostavljači vrlo vešti da žrtvu ubede da je ona kriva za sve… Nadam se da će se nakon ovakvih emisija više žena odlučiti da pozove jedan od ovih brojeva“, rekla je dr Bubera Ninić.

Izjave Miljane Nešković i dr Aleksande Bubere Ninić možete u pročitati na portalu TV N1 na kome je objavljen i snimak gostovanja.

Izvor: portal TV N1



Epidemija o kojoj se malo govori: Depresija ne bira

Epidemija o kojoj se malo govori: Depresija ne bira

Dr Aleksandra Bubera je za portal B92.net govorila o stopi samoubistava u Srbiji. Članak koji je novinarka Slađana Vasić priredila za portal, a povodom istraživanja o stopi samoubistava u Južnoj Koreji, možete pročitati ovde, a u nastavkiu prenosimo izjavu dr Bubera u celosti.

Treba li mi u Srbiji da se plašimo da nas zahvati takav negativni trend porasta samoubistava? Gde smo mi u odnosu na njih?

Srbija prema satistici SZO spada u zemlje srednjeg rizika, dakle ni najvišeg ni najnižeg rizika u smislu da se život završi samoubistvom. Inače, postoje zemlje gde je stopa samoubistava i mnogo viša nego u Južnoj Koreji. Broj samoubistava je najveći u zemljama gde mnogo ljudi procenjuje da je u bezizlaznoj situaciji, dakle osećaju osećanje očaja, a za njima slede zemlje gde ljudi sebi postavljaju previsoke kriterijume koje je veoma teško ispuniti, jer je takva društvena klima. Što bi značilo da za sada Srbija nije u riziku da je zahvati takav trend.


Dr Aleksandra Bubera o nesanici usled pandemije koronavirusa za portal B92.net

Dr Aleksandra Bubera o nesanici usled pandemije koronavirusa za portal B92.net

Dr Aleksandra Bubera je za portal B92.net govorila o nesanici koju izaziva narušena dnevna rutina i stalna neizvesnost koju mnogi osećaju tokom pandemije koronavirusa.

Izjavu dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je objavljen na portalu možete pročitati ovde.

Kako da pobedimo korona nesanicu izazvanu narušenom dnevnom rutinom i stalnom neizvesnošću tokom pandemije, kako funkcioniše mehanizam koji dovodi do nje .


„Korona nesanica se ne razlikuje od bilo koje druge nesanice kada smo uznemireni, anksiozni, kada osećamo da su stvari neizvesne te smo zabrinuti, uobičajeno je da ne možemo da zaspemo, da spavamo nemirno ili da se često budimo. Ako tome dodamo poremećen životni ritam zbog novonastale situacije, promenu životnih navika i količinu fizičke aktivnosti, logično je očekivati da će određen broj ljudi imati problema sa spavanjem.

Ono što možemo sami da primenimo jesu tehnike disanja za relaksaciju (možete naći klipove na Youtube-u ili skinuti aplikaciju za mobilni telefon). Suština je da se diše duboko i usporeno i da izdisaj bude 2-3 puta duži od udisaja. Treba izdisati veoma polako kroz skupljene usne „kao da duvate u vruću supu da se ohladi. Ukoliko imate mogućnosti posebno su blagotvorne aerobne fizičke aktivnosti brzi hod, trčanje, plivanje, vožnja bicikla. Razgovor sa porodicom i prijateljima je takođe dobrodošao kada brige podelimo, one ne nestanu, ali ih lakše nosimo.

Ukoliko to ne pomogne, potražite pomoć profesionalaca i dalje je u toku akcija „Podrška psihoterapeuta, pomoć je besplatna i dostupna svaki dan. https://savezpsihoterapeuta.org/korona-virus/



Strahovi u poslovnom kontekstu – dr Bubera za portal Biznis. rs

Strahovi u poslovnom kontekstu – dr Bubera za portal Biznis. rs

Novinarka Julijala Vincan intervjuisala je dr Bubera na temu strahova koji nastaju u poslovnom kontekstu.

Intervju u celosti prenosimo, a tekst pod naslovom STRAH KAO GLOBALNA STRATEGIJA UPRAVLJANJA MASAMA Savremeni svet je svet nesigurnosti, kaže psihoterapeutkinja dr Bubera, koji je novinarka priredila za portal Biznis.rs, možete pročitati ovde.

Kako i zašto nastaje strah kada su posao ili biznis u pitanju?

Nema neke velike razlike u tome kako „nastaju“ strahovi vezani za posao kada to poredimo sa bilo kojim drugim strahovima. Inače, strahovi  ne „nastaju“ već smo mi ti koji se plašimo.

Svi strahovi mogu da se podele na racionalne i iracionalne, kao i daekvatne i neadekvatne.

Racionalni strahovi su oni za koje postoje argumenti da postoji ili se dešava nešto što nas ugrožava ili mi sami radimo nešto što nas može ugroziti.

Iracionalni strahovi nemaju uporište u realnosti tj. ne postoji stvaran razlog da se nečega bojimo, jer ne postoji ništa što nas realno ugrožava. Iracionalni strahovi su stoga neadekvatni, jer ne ispunjavaju svoju osnovnu evolutivnu funkciju, a to je da pobegnemo od nečega što nas ugrožava, a nad čim nemamo kontrolu.

S druge strane racionalan strah je adekvatan samo ako ispunjava još jedan kriterijum, a to je da intenzitet straha odgovara stepenu opasnosti kojoj smo izloženi.

Međutim, mi nismo uvek u stanju da razlikujemo racionalne od iracionalnih strahova, a ponekad,  čak i kada jesmo i zaključimo da je strah iracionalan, to i dalje ne znači da možemo da ga savladamo.

Takođe, postoje razne vrste straha: strah, zabrinutost, trema, strepnja (anksioznost), panika, užas i neki od njih su tipični samo za ljudsku vrstu. Na primer zabrinutost je strah za neki događaj u budućnosti za koji procenjujemo da će se desiti i da nas može ugroziti, a pri čemu ta procena može biti pogrešna ili tačna. Trema je strah da naša izvedba neće zadovoljiti publiku ili ocenjivača; strepnja (anksioznost) je strah da naše sposobnosti nisu dovoljne  da izađemo na kraj sa određenom situacijom ili problemom.

Kada sve ovo primenimo u sferi posla ili biznisa, onda možemo da zaključimo da se uplašimo ili onda kada procenimo da nas naš ili nečiji tuđ poslovni potez, situacija ili razvoj događaja ugrožavaju ili bi nas mogli ugroziti.

Isto tako anksiozni smo kada shvatimo da zadatak ili problem koji treba da rešimo prevazilazi sposobnosti koje u toj sferi imamo.

Kao i što smo u panici kada procenimo da je situacija alarmantna i da je ostalo jako malo vremena pre nego što se desi neka poslovna katastrofa, ili imamo tremu kada se plašimo procene publike/poslovnih partnera da ono što prikažemo neće zadovoljiti njihova očekivanja.

U svim ovim slučajevima, naša procena može biti racionalna, tj. zaista postoje objektivni razlozi i argumenti za takvu procenu, a isto tako može biti i iracionalna, tj. da nema zaista razloga za strah ali smo svejedno uplašeni.

Takođe, ukoliko postoje objektivni razlozi za strah, ali se mi bojimo mnogo više ili mnogo manje nego što je to u skladu sa situacijom, taj strahe će, kao i u slučaju kada je iracionalan, biti  neadekvatan.

Šta je to što toliko koči ljude svakodnevno, da li to osoba stvori sama u sebi ili je do okoline?

Najčešće ne postoji nešto ili neko što/ko koči ljude.

Naravno, ne treba isključiti objektivne okolnosti, kada nam neko iz bilo kog razloga zaista otežava stvari i bilo bi netačno reći da je uvek i svugde sve samo do nas, jer – nije.

Ali ipak, kada razgovaramo sa ljudima koji imaju probleme u sferi posla, najčešće dolazimo do toga da osoba sebe nesvesno, podvlačim nesvesno, samosabotira tj. da u nekom delu ličnosti koji je manje ili nimalo dostupan svesti postoje određeni razlozi zašto osoba iako svesno želi da uspe, nesvesno sebi stvara prepreke, a da toga nije ni svesna – koje rezultiraju neuspehom.

Takođe mnogim psihološkim i sociološkim eksperimentima i istraživanjima, kao i upoređivanjem određenih poslovnih konteksta došlo se do zaključka da je moguće stvoriti društvo, organizaciju, instituciju ili preduzeće koje podstiče i ohrabruje svoje članove i zaposlene da misle svojom glavom, da preuzimaju odgovornost, da greše ali i uče, unapređuju, kreiraju i napreduju. I da je takođe moguće stvoriti i sasvim drugačije uslove, gde samo zaista izuzetni pojedinci i pored svih prepreka uspeju.

Pedagozi bi u ovom slučaju verovatno koristili termin „naredna zona razvoja“ (Vigotski). Ovaj termin je iz dečije pedagogije, ali se može primeniti mnogo šire.

Radi se o tome da najveći broj ljudi ima šanse da uspe i napreduje kada se pred njih postavljaju takvi zadaci i zahtevi koji prevazilaze unekoliko njihove trenutne sposobnosti, ali ne toliko da su oni potpuno bespomoćni i da nemaju ideju niti odakle da krenu.

Već za onoliko, koliko od njih zahteva da budu zainteresovani da savladavaju nove veštine, uz naravno neophodno prethodno postojeću sposobnost tolerancije frustracije, ali i uz resurse i potporu mentora ili nekog iskusnijeg ko će ih uputiti u trenucima kada ostanu bez ideja kako da rešavaju problem.

Kada su uslovi izuzetno loši, većina ljudi neće uspeti, a kada su izuzetno dobri, većina ljudi neće imati motivaciju za napredovanjem.

Tako da i to treba imati na umu kada procenjujemo uzroke nečijeg zastoja, neuspeha ili nedovoljnog uspeha u odnosu na očekivan u skladu sa osobom i datim okolnostima.

Zašto se u nekome stvori strah od gubitka posla, ili strah da se kaže nešto na poslu, promeni, utiče? Na primer, ukoliko postoji problem, da se razgovara sa šefom, da se promene stvari?

Strahovi se ne stvaraju i ne „rađaju“ sami.

Strah nije neko biće koje je van osobe. Strah ne postoji van bića.

Kada kažemo da strah nastaje, stvara se i sl. to je kognitivna greška koju nazivamo reifikacija – reifikacija je pojam koji označava da glagol pretvaramo u imenicu i da ga „postvarujemo”.

Pa, tako nešto što osoba sama radi (u ovom slučaju – oseća), postaje neko biće ili stvar van nas koje ne možemo da kontrolišemo i koje je u stanju da nas „savlada, spopadne, napadne, davi…“ itd.

U stvari, mi smo ti koji se bojimo ili plašimo i to je dobro, jer onda možemo izabrati da to dalje radimo ili da ne radimo.

E sada, zašto se neko boji, a neko ne boji kada je jedna ista stvar u pitanju, već smo ranije objasnili da je povezano sa procenom osobe da li je to nešto što je ugrožava i čak i ako je ugrožava osoba se neće plašiti ako proceni da je to nešto na šta može da utiče ili da promeni. Bojimo se osoba, okolnosti i slično za koje procenimo da nas ugoržavaju i da smo mi „slabiji“ od toga što se dešava, i da ne možemo ništa promeniti, te ako se iz situacije ne sklonimo da ćemo nastradati, a da ipak možemo da izbegnemo tu osobu ili dešavanje koje nas ugrožava.

Ukoliko je ta naša procena tačna, onda je racionalno ponašanje pobeći iz takve situacije ili okolnosti.

Ukoliko je takva naša procena netačna, onda je potrebno da se promeni način procenjivanja.

Nekada smo to u stanju da uvidimo sami, a nekada nam je potrebna pomoć prijatelja, partnera ili profesionalca.

Zašto se u nekim ljudima javlja strah od gubitka sigurnosti (da li je uopšte sigurnost realan osećaj, posebno u današnje vreme)? 

Savremeni svet je svet nesigurnosti. Svet je bio nesiguran i u prošlosti, samo na sasvim druge načine.

Ranije nismo bili sigurni da li ćemo preživeti rat, glad, bolesti tome slično.

A sada se strah, čini mi se, koristi kao globalna strategija upravljanja masama. Kada su ljudi uplašeni, u smislu da se boje za svoju egzistenciju (što je sada zapravo manje realno nego pre jednog veka u smislu da možemo u svakom trenutku postati žrtve neizlečivih bolesti ili gladi) onda sve drugo pada na listi prioriteta i ljudi se bave samo osnovnim potrebama. Tek kada one budu zadovoljene, počinjemo da se bavimo kvalitetom života i svojim nezadovoljstvom u vezi sa neispunjenim željama.

Tako da,  ukoliko ste u stanju da iskreirate stalnu atmosferu straha i nesigurnosti da će osnovne potrebe ostati nezadovoljene, tj. ukoliko su ljudi stalno u strahu da će ostati bez izvora prihoda, a samim tim i da neće biti u stanju da zadovolje svoje osnovne potrebe i potrebe svoje porodice, onda se neće baviti svim ostalim stvarima.

Možemo tu dodati i još jednu strategiju, a to je da se želje (dakle ono što se ne mora radi preživljavanja) „pretvaraju“ u potrebe, i onda će ljudi biti uplašeni ne samo kada su stvarno u riziku da ne mogu da ispune svoje potrebe, već i želje za koje veruju da su potrebe.

U relanosti, kada ne možemo da zadovoljimo neke naše želje adekvatno osećanje je frustracija, a ne strah. Ali i to je poznato odavno, i nije ništa novo i  izraženo je u narodnoj izreci: „Dabog da imao, pa nemao.

Pored svega ovoga,  postoje velike individualne razlike u nečemu što zovemo „bazična sigurnost“ i to je opet jedan termin iz razvojne psihologije.

Bazična sigurnost je nešto što steknemo u većoj ili manjoj meri, ili ne steknemo iz našeg najranijeg odnosa sa našim roditeljima, u početku obično sa majkom.

I osobe koje su stekle tu bazičnu sigurnost, kasnije lakše nadograđuju sve ostale vrste sigurnosti na nju nego osobe koje nisu imale priliku da je steknu.

Takođe dalji sticaj okolnosti u životu veoma utiče na to da li se osećamo sigurni ili ne. Istraživanja su pokazala da će deca majki koje su bile opuštenije i bolje zaštićene i snabdevene od dece majki koje su bile stalno pod stresom, u strahu da neće imati dovoljno resursa biti u značajnoj prednosti kasnije u životu prilikom stresnih situacija.

Takođe od mnogo faktora zavisi i sticanje samopouzdanja – kao što i sama reč govori, samopouzdana osoba se pouzdaje u sebe da može da izađe na kraj sa problemima da ih savlada i rešava na kreativan način, bilo da su to problemi u sferi posla, ljudskih odnosa ili u nekoj drugoj sferi.

Osobe koje su roditelji trenirali da stiču radne navike, da ne odustaju čim ne mogu da reše neki problem, da tolerišu frustraciju, da budu uporne u sticanju novih znanja i veština i starali se da njihova deca napreduju najčešće u zoni narednog razvoja, podsticale njihovu kreativnost ne ograničavajući je, ali učeći ih šta se sme a šta ne sme, šta je opasno i zbog čega, a sa čim se možemo slobodno poigravati i do koje mere, obično tokom školovanja steknu sve potrebne „alate“ za sigurnost i samopouzdanje. Naravno ovome mogu doprineti i škola i sport i još neki korektivni ili doprinoseći faktori.

Ukoliko je osoba imala roditelje koji su je zanemarivali, zlostavljali, prezaštićavali ili razmazili , onda ona najčeće ne razvija samopouzdanje već nesigurnost koju kompenzuje na razne načine, koji nisu dovoljno funkcionalni u radnom i socijalnom okruženju. I pored nepovoljnih okolnosti, neke osobe ipak uspeju da razviju samopouzdanje, ali mnogo u manjem procentu nego ako su okolnosti optimalne.

Tako da na kraju, ako se dve osobe nađu u jednako nesigurnoj situaciji, sigurnije će se osećati osoba koja je samopouzdana, nego osoba koja veruje da rešenja i sigurnost moraju doći od strane drugih ljudi, a rezultati rešavanja nastale krize će to i potvrđivati, jer je verovatnije da će samopouzdana osoba biti proaktivnija od osobe koja pasivno čeka rešenja od strane drugih ljudi ili okolnosti jer ne veruje da sama ima sposobnost da nastalu situaciju reši.

Zašto se npr. dešava da, posebno stariji ljudi savetuju mlađe – da ne rizikuju, da ne pokušavaju pokretanu svoju preduzetničku priču, biznis, već da nađu „posao za stalno“, i tome slično? Da li je to neka vrsta projektovanja sopstvenih strahova na drugoga?

Najčeće je u pitanju pokušaj da se mlada osoba zaštiti od potencijalno katastrofalnih ishoda koje starija osoba predviđa, bez obzira na to da li su ta predviđanja zasnovana na trenutnoj realnosti, na iskustvima te osobe iz prošlosti ili preterane zabrinutosti za budućnost.

Iskusna osoba koja je i sama prošla mnogo toga u profesionalnom životu neće savetovati mlađe da se ograničavaju i brinu o nepotrebnim rizicima, ali će ih i te kako upoznati šta sve može da im se desi na tom putu.

S druge strane, generacije koje su odrasle u doba socijalizma, pa čak i tranzicije često i same nisu imale iskustva u preduzetništvu i “stalni” ili „državni“ posao im deluje kao jedina sigurna opcija.

Takva vrsta zaposlenja i jeste najbolja opcija u pojedinim životnim fazama za pojedine ljude dok ostvaruju svoje lične, profesionalne i porodične ciljeve kao što su sticanje iskustva pod okriljem velike organizacije koja može da kompenzuje neiskustvo i mentoriše mladog radnika, zatim lakše dobijanje kredita, dodatno usavršavanje koje omogućavaju određena preduzeća i institucije kada ste zaposleni kod njih itd.

Ali za neke druge ljude i neke druge faze života preduzetništvo je pravo rešenje.

Najčešće da bi neko postao preduzetnik ili krenuo neki biznis potrebno je da ima ne samo samopouzdanja, već i da ono bude zasnovano na objektivno postojećim znanjima, veštinama i alatima koje osoba postoji za vrstu posla kojim želi da se bavi.

A to je za svaku osobu i svaku vrstu posla posve individualno i različito.

Odakle potiču takvi strahovi i u šta mogu da izrastu, koliko mogu da koče čoveka i ljudi iz okruženja?

Ukoliko je osoba rasla zastrašivana pričama da je preduzetništvo i samostalnost nešto jako komplikovano, teško, neizvesno ili čak nepošteno itd. verovatno će kasnije u životu morati da uloži svestan napor da takve poruke profiltrira i da odvoji “žito od kukolja” i da sama za sebe odluči šta joj je činiti.

Kao  što je ako osoba raste u preduzetničkoj porodici, verovatnije da i sama neće biti zastrašena već da će to doživljavati kao jedan od mogućih izbora.

Ukoliko su osobina iskustva kasnije u životu u skladu sa porukama i pričama uz koje je osoba rasla i način života koji je vodila u primarnoj porodici, onda će ta kasnija iskustva samo potkrepiti već naučeno po modelu i usvojeno kao takvo.

Ukoliko osoba kasnije u životu bude imala iskustva drugačije vrste i korektivne faktore – mentore, uzore, vršnjačku grupu, učitelje itd. ona može postepeno preoblikovati naučeno u porodici.

Ukoliko je osoba dobila nedakvatan model, trening, poruke, vaspitanje i obrazovanje u primarnoj porodici, a kasnije u školi i socijalnom okruženju, to može imati vrlo širok spektar nepovoljnih posledica u profesionalnom (i ličnom) životu osobe do toga da neko ima serijske neuspehe i da mu je teško da se izbori sa bilo kojim izazovom.

Kako i koliko može neko da prenese svoje strahove na drugoga i utiče na druge na taj način?

Ukoliko neku osobu smatramo autoritetom ili procenjujemo da od nje zavisimo, ili objektivno od nje zavisimo, kao što na primer deca zavise od roditelja, onda najčešće dopuštamo da takva osoba ima uticaj na nas.

Što nam je osoba važnija i što više vremena provodimo s njom, veća će biti mogućnost njenog uticaja na nas.

Takođe je bitno i to koliko mi dopuštamo da neka osoba vrši uticaj na nas, svesno ili nesvesno.

„Prenošenje“ strahova kao takvo nije moguće, jer oni nisu virus, bakterija ili parazit da se prenose s osobe na osobu, ali, ukoliko smo emotivno zdravi, reagovaćemo ako primetimo da je druga osoba uplašena.

Neko će na to reagovati strahom, neko saosećanjem, neko ljutnjom, nekome će biti smešno, ali retko će neko biti potpuno ravnodušan.

Što ne znači da mi moramo „preuzeti“ nečije osećanje i sami početi da se tako osećamo, pogotovo ako racionalnom analizom dođemo do zaključka da je to osećanje neadekvatno.

Možemo izabrati i da konstatujemo da je druga osoba uplašena, da imamo saosećanja sa njom ali ukoliko racionalno procenimo da strahu nema mesta, da mi osećamo neko drugo, adekvatnije osećanje.


Dan zaljubljenih – zašto je i kome važan – dr Bubera za portal Biznis.rs

Dan zaljubljenih – zašto je i kome važan – dr Bubera za portal Biznis.rs

Povodom Dana zaljubljenih, praznika koji se obeležava 14. februara, dr Aleksandra Bubera je u razgovoru sa novinarkom Julijanom Vincan govorila o tome zašto su praznici poput Dana zaljubljenih važni i kome su najbitniji.

Izjavu dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je priredila novinarka pod naslovom Ekonomski i emotivni dan ljubavi – 14. februar možete pročitati ovde.

Dr Bubera:

Praznici uopšte su važni jer praznicima se obično podsećamo na neke važne istorijske događaje ili na neke religijski važne datume. 


U oba slučaja radi se o obeležavanju nečega što je važno ili građanima određene države, pripadnicima određene vere ili o nečemu što je važno u svim delovima sveta.


Tako u Srbiji, ne tako duga tradicija obeležavanja Dana zaljubljenih, Sv. Valentina ili Sv. Trifuna, nas podseća na važnost ljubavi, iako se po svojoj suštini zaljubljenost i ljubav veoma razlikuju, kao i razne vrste ljubavi među sobom. 


Zaljubljenost je jedno od najintenzivnijih prijatnih osećanja koje možemo osetiti i podrazumeva idealizaciju, dakle prilično nerealnu sliku onoga u koga smo zaljubljeni, te bi se pre moglo reći da smo zaljubljeni u sliku, našu projekciju o tome kakva osoba jeste nego u realnu osobu i stoga sa usko stručne strane, zaljubljenost nije nešto što bi samo po sebi zasluživalo slavljenje i dodatnu idealizaciju.

S druge strane, ljubav podrazmeva jednu realnu i zdravu, zrelu emociju koju imamo prema drugome za koga znamo realno kakav je i bez obzira na sve mane koje ima, mi ga volimo, poštujući kod njega/nje one osobine koje odražavaju vrednosti koje su nam važne.


Što se tiče samog praznika, oba sveca su pogubljena i proglašena za mučenike
Sv. Valentin, jer je tajno venčavao muškarce uprkos carevoj zabrani i time stao na stranu ljubavi prema životu, zajednici i ljubavi , a Sv. Trifun jer nije hteo da se odrekne Hrista, a i od ranije je bio poznat kao iscelitelj i dobročinitelj siromašnih, dakle pokazivao je univerzalnu hrišćansku ljubav jednaku prema svima Agape.


Dakle i katolički i pravoslavni hrišćanski praznik slave ljubav, a ne zaljubljenost, te pretpostavljam da je tokom vremena došlo do zamene teza koja je bila više u skladu sa savremenim trendovima (unazad nešto više od veka) da je zaljubljenost jednako vredna i ravnopravna emocija za odlučivanje u vezi sa partnerskim vezama, ako ne i važnija od ljubavi, a da ne govorimo o  praktičnim kriterijumima za ulazak u  veze i brak, kao što je to bilo nekada, a  što nažalost, nije tačno.


Danas je na Zapadu sociokulturni milje takav da se smatra opravdanim donositi odluke iz zaljubljenosti, što često dovodi do razočaranja i teškoća da takve veze opstanu ili da budu funkcionalne, jer se po definiciji radi o nerealnom, idealizovanom viđenju osobe u koju smo zaljubljeni, te samim tim i ulasku u vezu od koje imamo nerealna očekivanja.


Ovaj praznik je važan prvenstveno osobama koje žele da obeleže zaljubljenost i ljubav kao važnu vrednost, a uspostavljena je i tradicija međusobnog darivanja partnera na ovaj dan što postaje i deo važan po sebi, jer se tumači kao znak ljubavi. A takođe je jasno da je i ekonomski važan svima koji se bave poklanjanjem i poklonima iz sasvim druge vrste ljubavi (ili tačnije želje, te se i ova dva pojma često brkaju) prema profitu.