Rad od kuće – dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Rad od kuće – dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs govorila je o tome kojim profilima ličnosti više odgovara rad od kuće koji je usled pandemije koronavirusa organizovan za veliki broj zaposlenih. Tekst je priredila novinarka Julijana Vincan i možete ga pročitati na portalu Biznis.rs (kliknite ovde). U nastavku objavljujemo razovor dr Bubere Ninić i novinarke u celosti.

Ko su glavni dobitnici rada na daljinu?

BBC je imao zanimljiv tekst na temu koliko je introvertnim osobama rad od kuće tokom pandemije koronavirusa omogućio da se istaknu, u odnosu na prethodni rad iz kancelarije. Kako je to izgledalo i ko su još dobitnici u novim okolnostima rada na daljinu?

Kome odgovara ovakva situacija, a kome smeta kada se ne viđa sa kolegama?

Svakako da osobama koje su introvertne više odgovaraju okolnosti u kojima mogu da se povuku, da imaju svoj privatan prostor i da neometano rade svoj posao. Ovo je teško, pa gotovo i nemoguće izvesti u uslovima kancelarisjkog poslovanja, pogotovo kada pričamo o velikim kancelarijama koje rade po principu “open space”, gde je zapravo jedna jako velika prostorija podeljena samo provizornim pregradama i stalno čujete i vidite druge ljude. Često se moji pacijenti žale kada dođe do takve promene radnog okruženja :”Evo sad su nam uveli i ovaj prokleti open space, sad tek neću imati mira ceo dan” – rekao mi je jedan moj pacijent, na primer. Radi se o ljudima koji su visoko osposobljeni, savesni, temeljni, stručni, ali teško mogu da se skoncentrišu u uslovima stalne buke i prekidanja od kolega u vezi sa raznim stvarima – i onih neophodnih, ali i svih drugih.

Naravno da rad od kuće odgovara i osobama koje jako dugo putuju do svog posla i koje izgube po nekoliko sati dnevno samo da bi otišle na posao i vratile se kući. Kada rade od kuće, mnogo više vremena im ostaje da provedu sa porodicom, kao i za eventualne hobije i slično, za šta zbog putovanja pre nisu imali vremena. Mnogi naši pacijenti su se takođe obradovali mogućnošćui rada na daljinu, isto iz ovog praktičnog razloga, koji im zapravo omogućava da redovno prisustvuju svojim seansama, a bez straha da će morati da ranije izlaze sa posla ili slično.

Naravno, osobama koje dobro funkcionišu u timovima, sastancima i u stalnoj komunikaciji ova situacija nikako ne odgovara. Kao ni našim pacijentima koji se osećaju uskraćeno ukoliko ne mogu da dolaze na seanse “uživo”.

Takve osobe će imati zapravo veliki problem sa radom od kuće, kako da organizuju dan, da budu efikasne jednako kao u kancelariji, da organizuju svoj prostor i ukućane tako da svi mogu da funkcionišu, a što se tiče terapije, naravno i da se osame i imaju prostor samo za sebe, a da mogu da kažu sve što im je na duši, bez straha da će ih neko od ukućana čuti. Oni će se često žaliti na veliku napetost, povećan pritisak pri radu od kuće i doživljaju da “posao razvuku na ceo dan i opet ga nisu završili” zbog čega relativno brzo postanu frustrirani i nezadovoljni. Ovakvim osobama struktura dana, satnica i okviri poslovnog prostora jako nedostaju i teško se bez toga same organizuju.

Kako sve to utiče na efikasnost rada u kompanijama?

Što se tiče efikasnosti, svakako da će ljudi kojima odgovara rad od kuće u toj situaciji biti efikasniji, dok se kod onih koji su navikli da rade u prisustvu kolega, da često i neposredno komuniciraju i tako rešavaju probleme, kao i da razmenjuju podršku sa drugima, beleži jasan pad efikasnosti.

Koja bi idealna situacija u toj priči bila za psihičko zdravlje ljudi i kako bi postigli najveće rezultate – da li bi trebalo da poslodavci  podilaze zaposlenima u ispunjavanju ovakvih želja?

Idealna situacija, kao i uvek bi bila da se ispita kome šta odgovara i da se u skladu sa tim napravi raspored radnih mesta, prostorija, dnevni raspored a nekim zaposlenima omogući rad od kuće. Kada kažem da treba ispitati, ne mislim samo na upitnike samoprocene koje zaposleni mogu popunjavati, već i na profesionalne upitnike kojim raspolaže većina zaposlenih u HR agencijama, a često i u HR službama pojedinih preduzeća. Ovakvom vrstom testova kao i postavljanjem dobijenih rezultata u međusoban odnos, stručnjaci za HR, prvenstveno mislim na psihologe, ali i ostale obučene stručnjake koji se razumeju u ovakvu vrstu ispitivanja i istraživanja, mogu dati jasan odgovor poslodavcu koji zaposleni u kojim situacijama će biti efikasniji. Napominjem da se rezultati upitnika zasnovani na samoproceni i profesionalnih testova i alata mogu značajno razlikovati, jer ljudi često, nenamerno daju socijalno poželjne odgovore s jedne strane, a s druge strane, mogu dati odgovore zasnovane na sopstvenoj subjektivnoj proceni, koji ponekad ne odgovaraju objektivnoj stvarnosti.

U ovom slučaju, to nikako ne bi bilo “podilaženje željama” zaposlenih, već zapravo prilika poslodavca da iz svojih zaposlenih izvuče ono najbolje i u skladu sa tim dobije i najveću efikasnost od svakog zaposlenog. Ako ovaj proces posmatramo na taj način, onda prestajemo da razmišljamo da li je neko nekoga oštetio I počinjemo da razmišljamo na način kako da dobijemo najbolje i najviše iz date situacije, ili ako situacija nije odgovarajuća, da menjamo ono što je u njoj moguće promeniti da bismo dobili dobre rezultate.

Koji je Vaš savet za poslodavce?

Topao savet za poslodavce je da angažuju profesionalce koji imaju iskustvo, znanje, alate i koji će savesno prionuti na to da poslodavcu daju odgovore na pitanja koja će pomoći da se efikasnost, ali i zadovoljstvo zaposlenih podigne na najviši mogući nivo.

Ovo svakako potvrđuju i ne tako davni eksperimenti u velikim svestskim kompanijama gde se ispitivalo da li će skraćenje radnog dana u broju sati ili skraćene radne nedelje u danima uticati na efikasnost – u oba slučaja se pokazalo da se efikasnost poboljšala uprkos manjem broju radnih sati, jer su zaposleni bili odmorniji i motivisaniji, budući da su imali više vremena da provedu sasvojim porodicama, prijateljima, da idu u prirodu ili se bave svojim hobijima.

Sigurno da ovakvi primeri treba da nas podstaknu na razmišljanje da li je neophodno da primoravamo zaposlene na prekovremen radne sate, pa čak iako su oni dodatno i više plaćeni, što često, nažalost, nije slučaj; da rade tačno od – do i da se ta vremena evidentiraju putem posebnih sistema (kartica za prijavu, kamera i slično), da putuju satima do radnog mesta kroz velike saobraćajne gužve, da budu u open space kancelarijama (iako bi možda mogli da rade od kuće i tako ne povećavaju troškove poslovanja)

Ili je možda bolje da se fokusiramo na optimalan balans između zahteva radnog mesta i želja zaposlenih, pa da i zaposleni i poslodavci budu zadovoljni efikasnošću, zaradom i međusobnim odnosima, što je dobitna pozicija za obe strane.


Porodične traume kao jedan od mogućih uzroka devijantnog ponašanja

Porodične traume kao jedan od mogućih uzroka devijantnog ponašanja

Novinarka Tamara Sekulović je povodom članka koji je priredila za portal Mondo razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom Ninić o tome da li porodične traume mogu biti jedan od uzroka devijantnog ponašanja. Razgovor prenosimo u celosti, a članak koji je priredila novinarka možete pogledati ovde.

U skladu sa nedavnim pisanjem medija o  podacima koje su izneli zvanični organi proteklih meseci o celom nizu okrutnih zločina, da li možemo nešto uopšteno da kažemo o ljudima koji takve zločine izvršavaju?

U psihologiji, psihijatriji, kriminologiji i sociologiji je odavno poznato da su određene vrste krivičnih dela mnogo češće kod osoba sa određenom strukturom i poremećajima ličnosti.

Postoji predrasuda da okrutno izvršena krivična dela protiv života i tela mnogo češće izvršavaju osobe koje pate od teških psihijatrijskih poremećaja iz grupe psihoza, ali to zapravo nije tačno.

Tačno je da određeni mali broj pacijenata koji imaju psihozu, pod uticajem sumanutih ideja i halucinacija povremeno izvrše krivična dela, ali je procenat takvih krivičnih dela koje izvrše pacijenti sa psihotičnim poremećajem zapravo veoma mali u ukupnom broju izvršenih dela.

Pa ko su onda ljudi koji većinom izvršavaju takva teška krivična dela?

To su mnogo češće ljudi koji imaju poremećaje koje svrstavamo u kategoriju poremećaja ličnosti, i to ne svih poremećaja ličnosti, već onih koje svrstavamo u antisocijalne poremećaje ličnosti.

Antisocijalni poremećaj ličnosti, pored ostalih osobenosti, karakterišu :”nepoštovanje i kršenje prava drugih, egocentričnost, samopouzdanje koje se dobija iz moći ili zadovoljstva, nedostatak pro-socijalnih unutrašnjih standarda, nedostatak empatije i kajanja, nesposobnost za intimne odnose s ljudima  i korišćenje moći ili zastrašivanja za kontrolu drugih” (Izvor: Ramani Durvasula “Znaš ti ko sam ja?”, Laguna 2021)

Ili prosto rečeno, to su ljudi koji će “gaziti preko leševa” (ili čega god drugog), ne osvrćući se, samo da ostvare ono što žele, a naročito je bitno naglasiti i da uživaju u tome da prođu nekažnjeno.

Postoje i kategorije “psihopata” i “sociopata” koje su možda više zastupljene u svakodnevnom govoru i medijima, ali one zapravo ne postoje kao dijagnostičke kategorije u okviru zvaničnih klasifikacija, što ne znači da ova dva konstrukta nisu korisna za istraživanje i za praksu.

Iako i psihopate i sociopate imaju nedostatak empatije i osećanja krivice i uživaju u tome što prolaze nekažnjeno, postoje neke razlike.

Psihopate zapravo i nemaju jasan uvid da to što rade nije moralno etički (a često i zakonski) prihvatljivo i stoga su proračunati, hladni i zastrašujuće efikasni u svojim namerama i izvršenju, i u stanju su da minuciozno skuju plan i da po njemu postupaju uvremenjeno (sposobni su da čekaju i godinama da se “sve kockice sklope kako treba” da bi ishod bio najbolji za njih i da se izvuku bez posledica).

Sociopate znaju  šta je dozvoljeno i prihvatljivo, ali biraju da rade suprotno od toga, nisu toliko sračunati, veoma su impulsivni (zbog čega lošije prolaze nego psihopate), koji umeju da budu veoma šarmantni zavodljivi i zbog toga teže prepoznatljivi. Sociopate često nisu tako dobro uklopljene u društvo kao psihopate.

Da li traume mogu da utiču ili dovedu do toga da neko muči i ubija ljude bez pokazivanja empatije?

Istraživači i praktičari širom sveta su se oduvek bavili i dalje se intenzivno bave ovom temom.

U svim istraživanjima je primećeno češće prisustvo određenih iskustava tokom odrastanja u ličnoj istoriji kod osoba koje kao odrasle razviju psihopatiju i sociopatiju.

Svakako da su traumatska iskustva jako česta.

Međutim, veoma je bitno da naglasimo da kada govorimo o vrsti traumatizacije za koje se istraživanjima došlo da su čest faktor oblikovanja ovakvih ličnosti podjednako učestvuju zlostavljanje i zanemarivanje, a najčešće oba u kombinaciji.

Zanemarivanje se odnosi ne samo na izostanak brige o osnovnim potrebama deteta, što takođe nije retkost, već i u izostanku toplog ljudskog kontakta, empatije, brige o razvoju deteta, te izostanku vaspitanja i obrazovanja.

Pored toga što su ova deca često zlostavljana, ona su i zanemarena u svim mogućim smislovima i što se tiče svog razvoja, obrazovanja i vaspitanja, često prepuštena samoj sebi (ili ulici, a kasnije vršnjačkim grupama koje ih prihvataju  za razliku od njihove porodice u kojoj se često osećaju poniženo i omraženo).

Kada odrastanje deteta prepustimo njemu samom, ulici i u kombinaciji sa nasiljem, bilo u porodici ili u okruženju, rezultat je često odrasla osoba koja savršeno ume da preživi, ali ne ume da živi u zajednici sa drugima, već samo da ih upotrebljava a zatim bez osvrtanja odbaci,  ili zloupotrebjava.

Takođe je bitno naglasiti da je poslednjih decenija, ne samo kod nas, već i šire, prisutna jedna posebna vrsta zanemarivanja – a to je neuočavanje i neispravljanje stava, ponašanja i osećanja privilegovanosti dece od strane roditelja. Time je zanemaren jedan važan razvojni aspekt i zadatak, a to je da dete shvati da smo svi jednako vredni i da je nedozvoljeno ponašati se bahato i “s visine”, ne poštovati druge ljude, a što ne tako retko, vodi i u nasilje i iskorišćavanje.

Ovakvi roditelji često i sami smatraju da su privilegovani (a nekada to situaciono i jesu zbog bogatstva, moći ili društvene uloge)  i zahtevaju takav tretman za sebe od drugih ljudi. A takav tretman podrazumeva da su ostali manje vredni i shodno tome, neophodno u službi onih “vrednijih”, “privilegovanih”.

Deca ovo posmatraju i uče po modelu, mada se može desiti da neki roditelji koji nisu i sami takvi razvijaju ovakav obrazac kod svoje dece da bi ona “bolje prošla od njih samih”.

Osećanje privilegovanosti se sreće u svim, pa i blažim poremećajima i crtama ličnosti koje karakterišu narcisoidnost.

Nevolja je u tome što je većina društava danas zapravo sklona favorizovanju narcizma i privilegovanosti i zbog toga toliko često imamo priliku da slušamo o raznim slučajevima gde osobe godinama, pa i decenijama nekažnjeno i često uz zaklon iza svoje uloge, pozicije ili institucije  zloupotrebljavaju svoju moć da bi finansijski, psihološki, fizički, seksualno itd. iskorišćavale ljude koji su u pozicij da na neki način od njih zavise (ili veruju da zavise, iako to objektivno nije slučaj).

I radi razjašnjenja, još  da dodamo, da kod psihopata obavezno imamo prisutnu  narcisoidnost, dok nisu sve osobe koje su narcisoidne i psihopate –  iako se osećanje privilegovanosti registruje i kod jednih i kod drugih u različitoj meri.

U kojim sve pravcima nasilne trauma mogu da oblikuju decu?

Još jednom da ponovim da je jednako bitna trauma zanemarivanja kao i nasilja.

A što se tiče nasilnih trauma, one mogu, ali ne moraju oblikovati decu  u pravcu onih koji će zaključiti da samo najjači opstaju, da je svet surovo mesto i da jedino mogu ostvarivati svoje potrebe i želje tako što će oni “biti gornji”, te se u skladu sa tim i ponašati surovo i ne birajući sredstva izbegavati da budu oni koji su gaženi, pa samim tim i gaziti sve pred sobom.

Isto tako, ovakva vrsta traume može oblikovati decu u odrasle koji će se često nalaziti u stuacijama da budu žrtve nekih novih nasilnika, biti sa njima u intimnim odnosima, ostajati na poslovima ili prijateljstvima gde je neko prema njima nasilan.

U najboljem slučaju, nekada ovakva deca nauče da opstanu i postanu rezilijentna i nadrastu užasne uslove u kojima su odrastali i uspeju da sublimiraju svoja iskustva u rad, kreativnost i smislene intimne veze.

Da li će se traumatizovana osoba razviti u prvom, drugom ili trećem pravcu, zavisi od mnogo pridruženih faktora – da li je bilo korektivnih faktora u porodici, zajednici , školi, da li je dete imalo pristup ranim psihosocijalnim intervencijama, da li je neko priskočio u pomoć (porodica, institucije, škola) i mnoštvo drugih faktora.

U sva tri slučaja, traumatizacija ostavlja neizbrisiv trag u centralnom i autonomnom nervnom sistemu, kao i u telu i najčešće je potrebno, čak i u slučaju da dete izraste u rezilijentnu osobu, reparativno psihoterapisjko ili/i socioterapijsko iskustvo koje će joj pomoći da breme traume ostavi iza sebe.

Nažalost, ako se osoba razvije u pravcu psihopatije ili sociopatije, istraživanja takođe pokazuju da oni teško uče iz svojih grešaka (jer ih i ne smatraju za greške) i da su jako teško korektibilni.

Ovim takođe želim da naglasim i da, iako možemo razumeti zašto je neko izrastao u osobu kakvu je izrastao, to nije opravdanje za bilo koje ponašanje i svako mora biti odgovoran za svoje ponašanje i trpeti posledice koje uz njega idu.


Dr Aleksandra Bubera Ninić o vezi između promene glasa i emotivnog i psihičkog stanja za portal B92.net

Dr Aleksandra Bubera Ninić  o vezi između promene glasa i emotivnog i psihičkog stanja za portal B92.net

Dr Bubera Ninić je u intervjuu za portal B92 razgovarala sa novinarkom Slađanom Vasić o tome šta promena glasa govori o emotivnom i psihičkom stanju. Prenosimo intervju u celosti, a takođe na sajtu portala B92.net možete pročitati tekst koji je priredila novinarka.

Na koji način emotivno i psihičko stanje utiče na promenu glasa?

Postoji nekoliko kanala komunikacije. Samo jedan je verbalni i on se odnosi na sadržaj onoga što izgovorimo, dakle reči i rečenice. Svi ostali kanali komunikacije su neverbalni i veći deo komunikacije se odvija na neverbalnom nivou.  Neverbalni kanali komunikacije uključuju glas, mimiku, pokrete i telesni stav. Već iz ovoga je jasno da je glas važan deo neverbalne komunikacije. Na primer od tona, visine intenziteta i boje glasa zavisi da li ćemo jednu istu rečenicu razumeti kao  neutralnu toplu ili preteću, na primer. Što znači da je glas povezan sa našim uverenjima, željom da nešto saopštimo na određen način, ali i sa emocijama. I kao što možemo upravljati emocijama, možemo upravljati i glasom, pogotovo ukoliko smo to vežbali – najbolji primer za to su glumci ili osobe koje se pripremaju za javne nastupe.

Međutim, kod većine ljudi koji nisu vežbali glasovni aparat, glas je direktno pod uticajem emocionalnog stanja, pa tako po glasu možemo prepoznati da je neko uzbuđen, ljut, tužan uplašen itd. – svi imamo iskustvo da smo primetili da nekome „drhti glas”, da neko viče, govori jedva čujno i slično.

Naravno, treba uzeti u obzir i da kod nekih ljudi postoji nepravilna upotreba glasovnog aparata, kao i nepravilno disanje, a koji mogu biti rezultat nekih fizičkih oboljenja ali i nedostatka uputstava ili formiranja loših navika u disanju i upotrebi glasovnog aparata. Ovim delom problema se bave otorinolaringolozi, neurolozi, pulmolozi i defektolozi koji u ovim slučajevima postavljaju dijagnozu i sastavljaju program habilitacije i reedukacije ukoliko je problem nastao i pre formiranja govora ili rehabilitacije ako je nastao pod uticajem neke bolesti nakon što se govor razvio.

Kako se manifestuje (ispucao, promukao, tiši glas, naprezanje pri
govoru, knedla u grlu…)?

Opšte je poznato da je glas izmenjen kada smo uplašeni, ljuti, besni. Izmenjen je ne samo glas, već i način disanja – na primer kada smo uplašeni dišemo ubrzano i plitko, a kada smo besni nešto brže i mnogo dublje. Disanje je pod uticajem autonomnog nervnog sistema koji je van uticaja naše volje, ali isto tako, na disanje možemo i da utičemo mnogo svesno. Disanje je jako bitan elemenat u formiranju glasa jer se glas formira tako što vazduh prolazi kroz grkljan (larynx) u kome su postavljene glasne žice, koje, kao i kod muzičkih instrumenata kada vibriraju proizvode zvuk. Isto tako, postoji i kognitivna komponenta tj. da pod uticajem našeg mišljenja mi voljno usmeravamo tonalitet, visinu, boju i intenzitet našeg glasa. Ovo postižemo tako što podešavamo odnos disanja i funkcije glasnih žica, odnosno struktura koje kontrolišu njihov rad. Ovo se vežba tokom odrstanja i kao odrasli mi umemo svesno i voljno da upotrebimo glas da bismo postigli određeni efekat.

Sa druge strane kada smo „preplavljeni“ emocijom ili emocijama – a to znači da nismo u stanju da u dovoljnoj meri kontrolišemo šta osećamo i koliko intenzivno osećamo i imamo utisak da emocije upravljaju nama, nekada do doživljaja da smo „paralisani“ – mi ne upravljamo ni našim glasom u dovoljnoj meri i on jasno izražava to naše osećanje preplavljenosti, bez obzira da li je u pitanju prijatna ili neprijatna emocija, iako su najčešće u pitanju neprijatne emocije.

U zavisnosti od toga koja je emocija u pitanju glas može biti tih, gotovo nečujan, što se obično dešava u situacijama kada je osoba preplavljena nekom vrstom starha (anksioznost, trema, fobičan strah, panika, užas), ali isto tako i veoma glasan i visokog tonaliteta (vrištanje).

Kada je glas „napukao“ to najčešće vezujemo za osećanja koja imaju veze sa gubitkom, kao što je tuga.

„Potmuo“ glas može biti najava emocionalne bure i veoma velikog  intenziteta glasa, kao što je to na primer akumulacija emocija pre ispada besa u svrhu zastrašivanja.

Kod treme povremeno postoji naprezanje glasa, jer se osoba bori da izgovori ono što misli da treba i da se prikaže u najboljem svetlu, a sa druge strane procenjuje da nije dovoljno dobra, zbog čega je uplašena, što se često primećuje u naprezanju, drhtanju glasa i slično.

Doživljaj „knedle“ u grlu ima veze ne samo sa glasovnim aparatom, već i sa funkcinom jednjaka i gutanja i nekada može ići do mere da osoba ne samo da se bori da nešto izgovori, već nekada nije u stanju da proguta vodu ili hranu. Mera ove senzacije je proporcionalna intenzitetu osćanja koje osećamo, a često, u ovom slučaju i sa osećanjima koja su „slojevita“ – a to znači da osećamo anksioznost i strah a zapravo nismo svesni da smo frustrirani, ljuti ili pokušavamo da ostanemo „jaki“ a zapravo smo jako tužni i plače nam se.


Kod kojih dijagnoza je to najčešće?

Nisu u pitanju samo „dijagnoze”, dakle, već i bilo koje emocionalno stanje. A kada govorimo o dijagnozama, zapravo sve „dijagnoze“ podrazumevaju do neke mere neadekvatno emocionalno funkcionisanje – tako poremećaji povezani sa anksioznošću i strahom kao što su socijalna i ostale fobije, napadi panike, generalizovani anksozni poremećaj itd. mogu biti praćeni izmenama glasa u skladu sa kognitivno-emotivno-fiziološkim funkcionisanjem koje je pod uticajem poremećaja vezanog sa strahom. Kod pacijenata sa afektivnim poremećajima, dakle onih koji utiču na raspoloženje, glas će biti u skladu sa depresivnim ili euforičnim raspoloženjem. Kod osoba sa paranoidnim poremećajem, gde je pacijent uplašen i brani se agresijom imaćemo glas koji je pod uticajem mešavine straha, pretnje i agresije a kod pacijenata sa poremećajima iz spektra shizofrenije, ukoliko je došlo do takozvane „afektivne zaravnjenosti“ i nemogućnosti „afektivne rezonance“ obično će i glas, ali i govor odražavati ovako izmenjenu emocionalnost. Interesantna je i kategorija pacijenata sa poremećajem ličnosti, kod kojih su česta intenzivna emocionalna stanja, pa kao i kod ostalih kategorija u zavisnosti od vrste emocija i glas biva u skladu sa istima.

Šta raditi kad dođe do toga, da li se i kako leči?

Budući da je uzrok izmenjenog glasa povezan sa emocijama, kognicijom i disanjem, odgovor je jasan – potrebno je raditi na izmeni pogrešnih uverenja (kognicija), adekvatnom upravljanju emocijama i telesnim komponentama (disanje i vežbe glasa). Sve sem vežbi za glas sprovodi psihoterapeut, a ukoliko su potrebne vežbe za glas, to je u domenu rada defektologa.



Dr Snežana Japalak o Aspergerovom sindromu (AS) za portal B92

Dr Snežana Japalak o Aspergerovom sindromu (AS) za portal B92

Dr Snežana Japalak, lekar specijalista psihijatrije i članica tima ordinacije Bubera, za portal B92.net govorila je o Aspergerovom sindromu. Intervju koji je novinarka Slađana Vasić priredila za portal možete pogledati ovde, a u nastavku prenosimo razgovor u celosti.

O kakvoj bolesti se radi?

AS spada u pervazivne razvojne poremećaje koje karakteriše oštećenje socijalnih interakcija, oskudni, stereotipni, repetitivni repertoari interesovanja i aktivnosti. AS je poremećaj koji nastaje tokom razvojnog perioda, i najčešće se dijagnostikuje u ranom uzrastu. Američka klasifikacija bolesti ga svrstava u autistični spektar poremećaja. Osobe sa AS vide, čuju i osećaju svet drugačije.

Da li je nasledna?

Smatra se da AS ima jaku genetsku osnovu, koja još uvek nije definisana, ali i da spoljni faktori imaju uticaja.

Kako se manifestuje?

AS karakteriše manjkavost socijalnih veština, uzak krug interesovanja, repetitivni obrasci ponašanja, osobenosti govora i jezika, problemi neverbalne komunikacije i motorna nespretnost. Da bi se postavila dijagnoza AS neophodno je da dete ima normalan kognitivni razvoj kao i razvoj jezičkih veština. U najranijem uzrastu se primećuje da ne uspostavljaju kontakt očima, čudno se ponašaju u socijalnim situacijama, ne prepoznaju “govor tela” i izraze lica što im izaziva poteškoće da razumeju tuđa osećanja i namere “da čitaju ljude”, otežano razumeju šale i sarkazam, nejasne ili apstraktne koncepte, imaju problem u ispoljavanju emocija iako mogu da budu emotivniji i empatičniji od drugih ljudi. Kod govora često se primećuje odsustvo intonacije i slaba modulacija govora “govore kao roboti”, govor može biti značajno glasniji, brži, u obliku opširnih monologa bez uključivanja sagovornika. Skloni su da ponavljaju pokrete, često su nespretni, imaju lošu koordinaciju i mogu ispoljavati poskakivanje tokom hoda i čudno držanje. Imaju neuobičajen odgovor na senzorne stimuluse (zvuk, svetlost, dodir, ukus), vrlo često ispoljavaju preosetljivost koju prati izbegavajuće ponašanje i anksioznost. Ne vole promene, neočekivane situacije, nedostaje im spontanost. Skloni su ograničenim i ponavljajućim obrascima ponašanja, aktivnosti i interesovanja.

Kako se leči? Koje sve specijalnosti je leče?

AS se ne leči, leče se psihijatrijski poremećaji kod osoba sa AS koji mogu da se razviju usled prevelikog stresa i slabih  mehanizama odbrane. Tada osobe mogu da imaju simptome anksioznosti, depresivnosti i/ili psihotičnosti zbog kojih se javljaju psihijatru. Osobe sa AS mogu da unaprede kvalitet života  unapređenjem socijalnih veština, govora, motorike kroz treninge socijalnih veština, fizičke vežbe, psihoterapiju, rad sa logopedom, fizioterapeutom, psihoterapeutom i  psihologom. U ranom uzrastu su uključeni dečji neurolog i pedijatar.

Mnoge poznate ličnosti je imaju, što znači da se s njom normalno funkcioniše, ima li podataka koliko je česta?

Aspergerov sindrom nije bolest već poremećaj koji opisuje različitosti funkcionisanja osoba koje ga imaju u odnosu na ostatak populacije, i zbog toga se naziva i neuroatipičnošću. Javlja se kod osoba sa normalnom ili visokom inteligencijom. Osobe koje imaju Aspergerov sindrom često imaju neverovatnu moć da se fokusiraju na detalje, istrajni su, organizovani, dosledni, poštuju pravila što ih čini pouzdanim i odgovornim.

AS se češće dijagnostikuje kod dečaka, postoje različite procene učestalosti u odnosu na devojčice. Nekada se smatralo da je odnos 9:1, poslednjih godina se smatra da je taj odnos 3:1, 2:1, što se pripisuje češćem prepoznavaju poremećaja kod devojčica. Učestalost AS nije sasvim poznata jer se poremećaj ne dijagnostikuje uvek u ranom uzrastu. Neretko se dijagnostikuje tek u adolescenciji, kada se osoba javi psihijatru ili psihologu zbog razvoja anksioznosti, depresivnosti ili psihotičnosti. Po nekim procenama smatra se da oko 50% osoba sa AS ostane nedijagnostikovano, od čega su večinom osobe ženskog pola. Procena učestalost AS se razlikuje od autora do autora, najčešće je u intervalu od 0.003 do 0.004%.


Nije sve za svako vreme: Ulepšajte svoje raspoloženje filmovima i serijama – dr Bubera Ninić preporučuje žanrove za portal B92.net

Nije sve za svako vreme: Ulepšajte svoje raspoloženje filmovima i serijama – dr Bubera Ninić preporučuje žanrove za portal B92.net

Epidemija koronavirusa se većini barem donekle negativno odrazila na život – nekome zdravstveno, nekome kroz manjak radnog elana, nekome kroz raspoloženje… Kako god, pitanje je da li bi na prste jedne ruke stali oni kojima je donela promene na bolje. I sada, kada je prošlo već dosta vremena, neki su pomoć potražili kod psihologa, neko je počeo da vežba, a neko se možda i privikao na situaciju tražeći za sebe veselije sadržaje i izbegavajući ružne vesti.

Jedan od jednostavnijih načina da zaobiđemo nezavidnu realnost i ulepšamo je jeste i gledanje filmova i serija. Ali kakvih?

Neka istraživanja su pokazala da filmska ostvarenja koja gledamo i te kako mogu da utiču na stanje naše psihe, ali i zdravlje celokupnog organizma.

Tako, iako će se nekome učiniti drugačije, tužni filmovi i serije mogu da nas učine i srećnima. Drama o nekoj nesrećnoj ljubavi može da nas podseti na to da naš život i nije toliko loš i da nas oraspoloži. Naravno, ovo ne važi za ljude sklone depresivnim stanjima, njima se takvi filmovi ne preporučuju.

Psihijatar dr Aleksandra Bubera Ninić kaže za #kakosi da komedija prija svima.

“Generalno većini ljudi u svim prilikama, sem ako akutno nešto žaluju, prijaju komedije i romantične drame sa srećnim krajem. To su žanrovi koje u gotovo svim situacijama možemo preporučiti. Znamo da osmeh i smejanje pomažu da budemo bolje raspoloženi i opušteniji, a to uvek može samo da poboljša situaciju”, objašnjava ona.

Dokazano je da se tokom smešnih scena krvni sudovi šire čak 22 odsto, što omogućava bolji protok krvi.

“Vaše zdravlje će od gledanja komedija najviše profitirati ako se bar 15 minuta smejete tako da vas od smeha zabole trbušni mišići“, kaže dr Majkl Miler, direktor Centra za preventivnu kardiologiju Univerziteta Merilend.

Osim što svega 15 minuta smeha tokom gledanja duhovitih scena ima snažan pozitivan uticaj na kardiovaskularni sistem, gledanje komedija oslobađa od nervoze i ublažava agresivnost i strah.

Za filmove naučne fantastike naša sagovornica smatra da prijaju osobama koje vole da maštaju, ali ih zanima i napredak nauke i tehnike.

Nekim ljudima će možda prijati i trileri, horor ili akcioni filmovi, a to su uglavnom ljudi kojima prija da osete uticaj adrenalina na telo i psihu”, dodaje dr Bubera.

Sa hororima treba biti obazriv jer oni, kao i drugi napeti filmovi dovode do toga da srce kuca mnogo jače i brže, što dovodi do aritmije i povećanja pritiska, a to za rezultat može imati srčani udar. Tako su, pisalo se, zabeležena dva smrtna slučaja tokom gledanja filma “Stradanje Hristovo”, koji na dramatičan način prikazuje poslednje sate Isusovog života.

Pomenuli smo probleme koje nam je donela korona, pa se tako onima koji žele da probude svoju kreativnost ili da reše neki problem, preporučuju filmovi u kojima ima magije.

Romantične scene u filmovima i serijama su od velikog značaja za psihološko zdravlje, naročito žena, jer se kod njih u tim trenucima smanjuje aktivnost u delu mozga koji kontroliše nervozu, pa su nakon gledanja smirenije i srećnije.

Kriminalistički filmovi i serije, kao i misterije, podstiču na razmišljanje i odgonetanje poente, pa više utiču na sposobnost logičkog zaključivanja, nego na raspoloženje.

Tekst priredila: novinarka Slađana Vasić

Izvor: Portal B92.net


Sindrom sagorevanja na poslu – dr Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Sindrom sagorevanja na poslu – dr Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Dr Aleksandra Bubera Ninić je za portal Biznis.rs u razgovoru sa novinarkom Julijanom Vincan govorila o sindromu sagorevanja na poslu.

Izjavu dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je priredila novinarka pod naslovom Zašto dolazi do sindroma sagorevanja na poslu i kako ga rešiti? možete pročitati ovde.

Da bismo se uspešno nosili sa radnim obavezama i stresom na poslu, potrebno je da imamo niz veština koje će nam omogućiti da dobro procenimo kolike su naše realne mogućnosti i kapaciteti i da u odnosu na to odaberemo prioritete na poslu i na koje zahteve je potrebno i moguće odgovoriti,  a koje da asertivno odbijemo ili pregovaramo o tome šta je moguće u odnosu na zahtevano, kao i koliki je dovoljno dobar kvalitet urađenog posla u odnosu na ideal.

Sindrom sagorevanja je posledica nakupljanja hroničnih i ponavljajućih stresogenih, a ponekada i traumatičnih situacija na poslu tokom vremena (mada ne mora biti vezan samo za posao,već i za druge situacije).

Ovaj sindrom je zapravo posledica neuspele adaptacije pojedinca na visok stepen stresa i najpodložnije su mu osobe  koje su sklone perfekcionističkom načinu funkcionisanja, što podrazumeva nerealno visoka očekivanja  od sebe, ali neretko i svoje okoline.

Ko je podložan sindromu sagorevanja?

Sagorevanju su podložniji mlađi radnici i početnici, jer ne procenjuju realno niti sebe niti zahteve posla, niti kako ono što su učili tokom školovanja „funkcioniše u stvarnom poslovnom okruženju” i ne umeju da rasporede svoje kapacitete „na duže staze” i da dobro postave prioritete. Takođe, često žele da se dokažu na novom poslu.

I druge kategorije zaposlenih su takođe ugrožene, pogotovo ukoliko su preopterećene brojnim zahtevima, ekstenzivnom komunikacijom i sa nadređenima i sa klijentima te se nalaze prirtisnuti u svojevrsnom „sendviču” između često suprotnih zahteva. Identifikuju se sa klijentima, a žele da udovolje nadređenima i ne umeju da postave dobro granicu ni u jednom smeru – dakle, nedostaju im veštine asertivne komunikacije.

Još neki predisponirajući faktori su:

preterani rad, osećanje odgovornosti, preterana želja za dokazivanjem, postojanje mobinga i nepoštovanja prava radnika na poslu, preterana brižnost i od ranije postojeće anksioznost i/ili depresivnost, slabiji socijalni kontakti i mreža, nepoznavanje i/ili zanemarivanje svojih želja i

„potreba” da se ugađa drugima, nepostojanje bazične psihološke i emocionalne pismenosti i asertivnosti – osoba ne ume da upravlja konfliktima, ne poznaje dovoljno dobro sebe i ne ume da se izbori ni sa intrapsihičkim ni sa interpersonalnim konfliktima što vodi u izbegavanje uvida u, i rešavanje problema i često umesto da traži podršku svoje socijalne mreže, osoba se povlači.

O sindromu sagorevanja se govori poslednjih tridesetak godina i opisivan je u sklopu opšte teorije adaptacije na stres, gde se navodi da postoje tri faze – alarmna, bori se/beži faza i faza iscrpljenosti.

Sindrom sagorevanja zapravo spada u ovu treću fazu, jer kada kažemo daje neko sagoreo, on je već dospeo u fazu iscrpljenosti.

Ipak, to se ne dešava preko noći i postoje nekoliko faza kroz koje prolazimo dok sasvim ne sagorimo:

I faza: osoba počinje da radi,ima visoka očekivanja i od sebe i od svog radnog okruženja, kako od kolega, tako i od uslova rada i očekuje da su svi jednako entuzijastični kao ona.

Neštedimice se ulaže u posao, često zanemarujući ostale aspekte života, preuzima na sebe mnoge zadatke i odgovornosti, ne vodeći računa o realnim kapacitetima, kao ni mogućnostima da se njene ideje i projekti sprovedu. Radi prekovremeno i ne vodi računa o tome da treba da prerasporedi svoje snage i kapacitete, jer treba da radi još dugi niz godina. Idealizuje radno mesto kolege i sebe, očekuje da je sve sistematično organizovano i pravedno, ne uviđa da je relanost, ipak, drugačija od toga.

II faza: osoba počinje da shvata da nije baš sve tako kako joj je na početku izgledalo, shvata da posao nije jedino polje iz koga treba i moguće je crpeti satisfakciju, shvata da postoje i druge važne stvari u životu kao što su porodica, prijatelji, zabava, stručno usavršavanje ,napredovanje itd. Osoba počinje realnije da sagledava svoje radno okruženje zahteve i mogućnosti.  Ovu fazu obeležava pad entuzijazma iako osoba i dalje voli ono što radi.

III faza: osoba počinje da bude frustrirana, vidi brojna ograničenja u poslovnom okruženju kao i u širem sistemu, počinje da shvata da je sistem daleko od savršenog i da postoje brojne prepreke koje je potrebno svakodnevno savladavati, a ona više nema toliko snage ni volje da ih rešava. Počinje da se preispituje oko smisla onoga što radi i oko načina života koji vodi. Sve je manje zadovoljna, ne uspeva joj da se dovoljno odmori i da krene na posao sveža, početak nove radne nedelje ili dana su mučni. Česti su konflikti na poslu, veoma je snižen prag tolerancije na frustraciju.

IV faza: osoba gubi interesovanje i volju za posao, postaje apatična i nezaintersovana, oseća gubitak i depresivna je, radi samo koliko je neophodno da ne dobije otkaz, izbegava odgovornost i povlači se u svakom smislu.

Simptome sindroma sagorevanja možemo grupisati u telesne, emocionalno-kognitivne i bihejvioralne (vezane za ponašanje)

Telesni simptomi su:

postojanje zamora, smanjen imunitet i duže trajanje bezazlenih infekcija nego što je uobičajeno, bolovi – najčešće u vratu, leđima, lumbalnom predelu, veoma česte su i glavobolje. Zatim problemi sa spavanjem i probavom, česte su promene telesne težine, češće gojaznost, ali je moguće i mršavljenje, osobe često posežu za alkoholom,cigaretama i raznim vrstama sedativa ili psihostimulanasa,energetskim pićima i slično, teže se bude i teže usnivaju, a bude se prenadražene ili umorne.

Emocionalno-kognitivni simptomi:

čest je osećaj praznine i emocionalne krutosti, anksioznost, depresivno raspoloženje, gubitak entuzijazma i motivacije, zaboravnost, pad koncentracije, u ranim fazama moguće su i manične odbrane kao pokušaj da se kompenzuje depresija, osećaj tuge i bespomoćnosti, gubitka , negativan stav prema sebi drugima i svetu, a posebno prema poslu,  bes, sumnjičavost, nervoza i napetost, gubitak kapaciteta za empatiju ka sebi i drugima,  nisko samovrednovanje i samopoštovanja do doživljaja potpune bezvrednosti i samoprezira , preosetljivost, iritabilnost,  „kratak fitilj” i nizak prag tolerancije na bilo kakvu frustraciju, gubitak libida, a  u terminalnim fazama i osećaj gubitka smisla pa i suicidalne ideje kod nekih pojedinaca.

Bihejvioralni simptomi (ponašanje):

Često je eksplozivno i impulsivno ponašanje, rigidnost i neprilagodljivost, otpor, kao i potpuni krah adaptivnih mehanizama kada osoba može plakati, tresti se i osećati se preplavljeno i ugroženo, česte svađe i konflikti ili regresija i inat, nesaradljivost i beg u fantaziju, rizična ponašanja, gubitak kritičnosti,  grubost, preterana osetljivost na zvuke, posebno buku, mirise, gužvu, svetlo, česti međuljudski sukobi gde se osoba postavlja bezosećajno, osoba može biti preokupirana stalno poslom, odnosom plate, odgovornosti i uslova rada,  dodatnim beneficijama. Ukoliko se ne interveniše, problemi na poslu se prelivaju na porodicu i prijatelje, može doći do raskida dugogodišnjih važnih odnosa, te osoba ostaje usamljena i oseća se napušteno i bez kapaciteta za dalje, što kod nekih osoba na kraju dovodi do zaključka da je situacija bezizlazna i da je jedini način da prekinu patnju: suicid.

Šta možemo da uradimo da bismo predupredili sagorevanje na poslu i kada do njega već dođe, njegove posledice?

Prvo i osnovno je da se izbegne prekovremeni rad i da se poštuje 40-osatna radna nedelja 

na žalost, svi smo svedoci da ,mnoge kompanije u Srbiji očekuju od svojih radnika da rade i po 10-12 sati svakodnevno, kao i trenutne situacije gde zdravstveni radnici nemaju odmor mesecima, a neki i godinu dana i rade potpuno nezdrava dežurstva – drugi dan i sl. Neophodna su dva dana odmora – tokom vikenda, kao i dnevni i godišnji odmor.

Idealna i zdrava formula bi bila – 8 sati dnevno rad, 8 odmora i 8 spavanja, dva dana nedeljno odmora kao i 7 nedelja godišnjeg odmora godišnje. Vidimo koliko je to za većinu ljudi daleko od realnosti.

Posao bi trebalo „ostaviti na poslu”,  a ne „nositi ga kući”, završavati ga savesno, ali na vreme i ne sa preteranim očekivanjima, o svom učinku i odgovornostima.

Savladavanje adekvatnih strategija i tehnika za nošenje sa stresom  – sticanje potrebne emocionalne pismenosti, komunikacijskih veština i veština asertivne komunikacije

Podrazumeva da jasno zauzmemo stav da tražimo za sebe ono što nam treba uz poštovanje drugih, ali ne povlačeći se prednjihovim zahtevima, željama i potrebama, kada one prelaze granice onoga što je za nas moguć i zdravo.Takođe podrazumeva da upoznamo svoje želje i mogućnosti i da ih jasno izrazimo, da diskutujemo i da dobro upravljamo konfliktima.

Ovo je moguće organizovati u okviru firme, a i svaki zaposleni za sebe može pronaći razne kurseve koji su u ponudi i van okvira svog radnog mesta. Takođe zaposleni mogu da se obrate svojim službama za ljudske resurse i dobiju podršku, pomoć a često i obuku u ovom važnom polju.

 Fizička aktivnost  i relaksacija su veoma važne, a mnogi ih pod pritiskom obaveza, zanemaruju

Pogotovo su važne aerobne fizičke aktivnosti – trčanje, plivanje, hodanje, brze šetnje, vožnja bicikla,  jer one dokazano pomažu regulaciji ne samo psihološkog već i fizičkog stresa i oslobađanju od istog. Pomažući metabolizam, pogotovo glukoze i utičući i na količinu određenih neurotransmitera i neuropeptida poboljšavaju psihofizičke mogućnosti organizma. Važno je savladati i tehnike disanja koje su neophodne za uvod u relaksaciju koja se isto može naučiti i pomaže u prevenciji, aponekadi u oslobađanju od stresa.

Jačanje ili izgrađivanje socijalne i porodične  mreže i mreže podrške, izgrađivanje ili jačanje samopouzdanja i samovrednovanja

Čovek je socijalno biće i potrebni su nam drugi ljudi da bismo se osećali prijatno, vredno i prihvaćeno, iako odrasla osoba mora imati i kapacitet za samoću i podnošenje socijalne izolacije neko ograničeno vreme. Ali svima nam je poznato da se bolje osećamo ukoliko imamo oko sebe krug ljudi kojima verujemo, sakojima nam je prijatno i sa kojima možemo da razgovaramo i delimo na način koji je uzajamno ispunjavajući. Samopouzdanje nije direktno vezano za kvalitet socijalnih odnosa, ali jedno drugo potpomažu (socijalni odnosi i samopouzdanje), tako da je potrebno raditi i na jednom i na drugom, jer to povećava našu otpornost na stres i kapacitete za nošenje sa stresom. Ponekad pored pomoći prijatelja, potrebno je potražiti i profesionalnu pomoć psihoterapeuta, psihologa ili psihijatra.

Upoznavanje sa svojim željama i pronalaženje aktivnosti van posla u skladu sa njima

Stres na poslu ćemo lakše podnositi ukoliko imamo neka druga polja interesovanja van posla, to može biti hobi, kućni ljubimac ili drugi načini provođenja slobodnog vremena koji nas ispunjavaju zadovoljstvom. Često osobe koje su zadovoljne i u stanju da izađu u susret svojim preferencijama i željama (a to ne znači da takve želje podrazumevaju mnogo novca) imaju doživljaj da je život iako pun prepreka, izazova i problema, vredan življenja, lep i ispunjen smislom.


Dr Bubera Ninić u emisiji Presija na RTV1 o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći

Dr Bubera Ninić u emisiji Presija na RTV1 o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći

Dr Aleksandra Bubera Ninić se online uključila u emisiju Presija na RTV koja je emitovana 1. aprila 2021. Dr Bubera Ninić je govorila o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći i podršci koju je pokrenuo Savez psihoterapeuta Srbije za vreme trajanja pandemije COVID-19, o tome kako bi u vreme trajanja pandemije i velikog broja informacija trebalo da vodimo računa o pouzdanim izvorima kada je u pitanju konzumiranje medijskog sadržaja i o post-kovid sindromu.

Izvor: RTV1


Dr Aleksandra Bubera Ninić u Novom danu na TV N1 o zlostavljanju i slučaju kada je zlostavljač osoba od autoriteta i na poziciji moći

Dr Aleksandra Bubera Ninić u Novom danu na TV N1 o zlostavljanju i slučaju kada je zlostavljač osoba od autoriteta i na poziciji moći

Povodom slučajeva zlostavljanja koji su otkriveni u svetu glume u Srbiji, novinarka Nataša Miljković je 28. marta 2021. razgovarala sa Miljanom Nešković iz grupe Novinarke protiv nasilja i dr Buberom Ninić o tome kako prepoznati, šta učiniti i kako se postaviti kada je zlostavljač osoba od autoriteta i na poziciji moći, kao i o odnosu medija i celokupne javnosti prema prijavljenim slučajevima zlostavljanja.

Dr Bubera Ninić rekla je na početku razgovora „Bilo gde postoji nesrazmera moći koju će neko moći da zloupotrebi“.

Ona je navela da u svojoj praksi u svakom trenutku ima nekog ko je bio ili je trenutno žrtva neke vrste zlostavljanja.

„Kada neko ima poziciju moći i kada je druga osoba manje moćna, taj ko ima veću moć je odgovoran kako će moć upotrebiti i da je ne zloupotrebi. Nismo kao društvo dovoljno senzibilisani kako sve može da se desi ova zloupotreba. Često osoba u početku ne bude svesna da je zloupotreba počela da se dešava, obično se osobe od ranije poznaju, često se dešava da se onaj koji je budući zlostavljač postavlja kao zaštitnik, postepeno se približava osobi i manipuliše da bi stekao njeno poverenje, a onda najčešće urušava samopouzdanje osobe do one mere dok više nije sigurna šta je ispravno, šta je racionalno, i kada osoba postane dovoljno ranjiva onda sprovede do kraja nameru“, istakla je dr Bubera Ninić.

Napomenula je i da ukoliko je žrtva mlađa, manje iskusna, manje obrazovana, trebaće joj duže vremena da shvati šta se dešava.

„Kuvana žaba“

„Čuli ste za izraz ‘kao kuvana žaba’. Kada žabu stavite u vrelu vodu ona će iskočiti, ali ako je stavite u hladnu i postepeno zagrevate, ona neće ni primetiti da se voda zagrejala i postoji mogućnost da se skuva. Po tom principu postupa većina nasilnika koji sprovode emocionalno, psihološko, fizičko nasilje“, rekla je dr Bubera Ninić.

Navela je da je nekada osoba koja zlostavlja jedina koja može da pruži pomoć osobi, i da onda tu pomoć uslovljava time da osoba bude u odnosu koji joj ne odgovara.

Ali, dodala je i da se žene sve više odvažuju da govore o seksualnom nasilju koje su pretrpele, te da se napravila klima da žrtve počnu da govore i da na taj način nekako mogu da zaštite i upozore potencijalne buduće žrtve.

Sos telefoni za zlostavljane žene

Zlostavljane žene mogu da se jave na sos telefon Autonomnog ženskog centra 011/266-2222, jedinstveni sos telefon Vojvodina 0800-10-10-10 i nacionalnu liniju Žene žrtve nasilja 0800-222-003.

„Da li će se žena javiti zavisi od toga koliko je osnažena i od sistema socijalne podrške. Često su zlostavljači vrlo vešti da žrtvu ubede da je ona kriva za sve… Nadam se da će se nakon ovakvih emisija više žena odlučiti da pozove jedan od ovih brojeva“, rekla je dr Bubera Ninić.

Izjave Miljane Nešković i dr Aleksande Bubere Ninić možete u pročitati na portalu TV N1 na kome je objavljen i snimak gostovanja.

Izvor: portal TV N1