Strahovi u poslovnom kontekstu – dr Bubera za portal Biznis. rs

Strahovi u poslovnom kontekstu – dr Bubera za portal Biznis. rs

Novinarka Julijala Vincan intervjuisala je dr Bubera na temu strahova koji nastaju u poslovnom kontekstu.

Intervju u celosti prenosimo, a tekst pod naslovom STRAH KAO GLOBALNA STRATEGIJA UPRAVLJANJA MASAMA Savremeni svet je svet nesigurnosti, kaže psihoterapeutkinja dr Bubera, koji je novinarka priredila za portal Biznis.rs, možete pročitati ovde.

Kako i zašto nastaje strah kada su posao ili biznis u pitanju?

Nema neke velike razlike u tome kako „nastaju“ strahovi vezani za posao kada to poredimo sa bilo kojim drugim strahovima. Inače, strahovi  ne „nastaju“ već smo mi ti koji se plašimo.

Svi strahovi mogu da se podele na racionalne i iracionalne, kao i daekvatne i neadekvatne.

Racionalni strahovi su oni za koje postoje argumenti da postoji ili se dešava nešto što nas ugrožava ili mi sami radimo nešto što nas može ugroziti.

Iracionalni strahovi nemaju uporište u realnosti tj. ne postoji stvaran razlog da se nečega bojimo, jer ne postoji ništa što nas realno ugrožava. Iracionalni strahovi su stoga neadekvatni, jer ne ispunjavaju svoju osnovnu evolutivnu funkciju, a to je da pobegnemo od nečega što nas ugrožava, a nad čim nemamo kontrolu.

S druge strane racionalan strah je adekvatan samo ako ispunjava još jedan kriterijum, a to je da intenzitet straha odgovara stepenu opasnosti kojoj smo izloženi.

Međutim, mi nismo uvek u stanju da razlikujemo racionalne od iracionalnih strahova, a ponekad,  čak i kada jesmo i zaključimo da je strah iracionalan, to i dalje ne znači da možemo da ga savladamo.

Takođe, postoje razne vrste straha: strah, zabrinutost, trema, strepnja (anksioznost), panika, užas i neki od njih su tipični samo za ljudsku vrstu. Na primer zabrinutost je strah za neki događaj u budućnosti za koji procenjujemo da će se desiti i da nas može ugroziti, a pri čemu ta procena može biti pogrešna ili tačna. Trema je strah da naša izvedba neće zadovoljiti publiku ili ocenjivača; strepnja (anksioznost) je strah da naše sposobnosti nisu dovoljne  da izađemo na kraj sa određenom situacijom ili problemom.

Kada sve ovo primenimo u sferi posla ili biznisa, onda možemo da zaključimo da se uplašimo ili onda kada procenimo da nas naš ili nečiji tuđ poslovni potez, situacija ili razvoj događaja ugrožavaju ili bi nas mogli ugroziti.

Isto tako anksiozni smo kada shvatimo da zadatak ili problem koji treba da rešimo prevazilazi sposobnosti koje u toj sferi imamo.

Kao i što smo u panici kada procenimo da je situacija alarmantna i da je ostalo jako malo vremena pre nego što se desi neka poslovna katastrofa, ili imamo tremu kada se plašimo procene publike/poslovnih partnera da ono što prikažemo neće zadovoljiti njihova očekivanja.

U svim ovim slučajevima, naša procena može biti racionalna, tj. zaista postoje objektivni razlozi i argumenti za takvu procenu, a isto tako može biti i iracionalna, tj. da nema zaista razloga za strah ali smo svejedno uplašeni.

Takođe, ukoliko postoje objektivni razlozi za strah, ali se mi bojimo mnogo više ili mnogo manje nego što je to u skladu sa situacijom, taj strahe će, kao i u slučaju kada je iracionalan, biti  neadekvatan.

Šta je to što toliko koči ljude svakodnevno, da li to osoba stvori sama u sebi ili je do okoline?

Najčešće ne postoji nešto ili neko što/ko koči ljude.

Naravno, ne treba isključiti objektivne okolnosti, kada nam neko iz bilo kog razloga zaista otežava stvari i bilo bi netačno reći da je uvek i svugde sve samo do nas, jer – nije.

Ali ipak, kada razgovaramo sa ljudima koji imaju probleme u sferi posla, najčešće dolazimo do toga da osoba sebe nesvesno, podvlačim nesvesno, samosabotira tj. da u nekom delu ličnosti koji je manje ili nimalo dostupan svesti postoje određeni razlozi zašto osoba iako svesno želi da uspe, nesvesno sebi stvara prepreke, a da toga nije ni svesna – koje rezultiraju neuspehom.

Takođe mnogim psihološkim i sociološkim eksperimentima i istraživanjima, kao i upoređivanjem određenih poslovnih konteksta došlo se do zaključka da je moguće stvoriti društvo, organizaciju, instituciju ili preduzeće koje podstiče i ohrabruje svoje članove i zaposlene da misle svojom glavom, da preuzimaju odgovornost, da greše ali i uče, unapređuju, kreiraju i napreduju. I da je takođe moguće stvoriti i sasvim drugačije uslove, gde samo zaista izuzetni pojedinci i pored svih prepreka uspeju.

Pedagozi bi u ovom slučaju verovatno koristili termin „naredna zona razvoja“ (Vigotski). Ovaj termin je iz dečije pedagogije, ali se može primeniti mnogo šire.

Radi se o tome da najveći broj ljudi ima šanse da uspe i napreduje kada se pred njih postavljaju takvi zadaci i zahtevi koji prevazilaze unekoliko njihove trenutne sposobnosti, ali ne toliko da su oni potpuno bespomoćni i da nemaju ideju niti odakle da krenu.

Već za onoliko, koliko od njih zahteva da budu zainteresovani da savladavaju nove veštine, uz naravno neophodno prethodno postojeću sposobnost tolerancije frustracije, ali i uz resurse i potporu mentora ili nekog iskusnijeg ko će ih uputiti u trenucima kada ostanu bez ideja kako da rešavaju problem.

Kada su uslovi izuzetno loši, većina ljudi neće uspeti, a kada su izuzetno dobri, većina ljudi neće imati motivaciju za napredovanjem.

Tako da i to treba imati na umu kada procenjujemo uzroke nečijeg zastoja, neuspeha ili nedovoljnog uspeha u odnosu na očekivan u skladu sa osobom i datim okolnostima.

Zašto se u nekome stvori strah od gubitka posla, ili strah da se kaže nešto na poslu, promeni, utiče? Na primer, ukoliko postoji problem, da se razgovara sa šefom, da se promene stvari?

Strahovi se ne stvaraju i ne „rađaju“ sami.

Strah nije neko biće koje je van osobe. Strah ne postoji van bića.

Kada kažemo da strah nastaje, stvara se i sl. to je kognitivna greška koju nazivamo reifikacija – reifikacija je pojam koji označava da glagol pretvaramo u imenicu i da ga „postvarujemo”.

Pa, tako nešto što osoba sama radi (u ovom slučaju – oseća), postaje neko biće ili stvar van nas koje ne možemo da kontrolišemo i koje je u stanju da nas „savlada, spopadne, napadne, davi…“ itd.

U stvari, mi smo ti koji se bojimo ili plašimo i to je dobro, jer onda možemo izabrati da to dalje radimo ili da ne radimo.

E sada, zašto se neko boji, a neko ne boji kada je jedna ista stvar u pitanju, već smo ranije objasnili da je povezano sa procenom osobe da li je to nešto što je ugrožava i čak i ako je ugrožava osoba se neće plašiti ako proceni da je to nešto na šta može da utiče ili da promeni. Bojimo se osoba, okolnosti i slično za koje procenimo da nas ugoržavaju i da smo mi „slabiji“ od toga što se dešava, i da ne možemo ništa promeniti, te ako se iz situacije ne sklonimo da ćemo nastradati, a da ipak možemo da izbegnemo tu osobu ili dešavanje koje nas ugrožava.

Ukoliko je ta naša procena tačna, onda je racionalno ponašanje pobeći iz takve situacije ili okolnosti.

Ukoliko je takva naša procena netačna, onda je potrebno da se promeni način procenjivanja.

Nekada smo to u stanju da uvidimo sami, a nekada nam je potrebna pomoć prijatelja, partnera ili profesionalca.

Zašto se u nekim ljudima javlja strah od gubitka sigurnosti (da li je uopšte sigurnost realan osećaj, posebno u današnje vreme)? 

Savremeni svet je svet nesigurnosti. Svet je bio nesiguran i u prošlosti, samo na sasvim druge načine.

Ranije nismo bili sigurni da li ćemo preživeti rat, glad, bolesti tome slično.

A sada se strah, čini mi se, koristi kao globalna strategija upravljanja masama. Kada su ljudi uplašeni, u smislu da se boje za svoju egzistenciju (što je sada zapravo manje realno nego pre jednog veka u smislu da možemo u svakom trenutku postati žrtve neizlečivih bolesti ili gladi) onda sve drugo pada na listi prioriteta i ljudi se bave samo osnovnim potrebama. Tek kada one budu zadovoljene, počinjemo da se bavimo kvalitetom života i svojim nezadovoljstvom u vezi sa neispunjenim željama.

Tako da,  ukoliko ste u stanju da iskreirate stalnu atmosferu straha i nesigurnosti da će osnovne potrebe ostati nezadovoljene, tj. ukoliko su ljudi stalno u strahu da će ostati bez izvora prihoda, a samim tim i da neće biti u stanju da zadovolje svoje osnovne potrebe i potrebe svoje porodice, onda se neće baviti svim ostalim stvarima.

Možemo tu dodati i još jednu strategiju, a to je da se želje (dakle ono što se ne mora radi preživljavanja) „pretvaraju“ u potrebe, i onda će ljudi biti uplašeni ne samo kada su stvarno u riziku da ne mogu da ispune svoje potrebe, već i želje za koje veruju da su potrebe.

U relanosti, kada ne možemo da zadovoljimo neke naše želje adekvatno osećanje je frustracija, a ne strah. Ali i to je poznato odavno, i nije ništa novo i  izraženo je u narodnoj izreci: „Dabog da imao, pa nemao.

Pored svega ovoga,  postoje velike individualne razlike u nečemu što zovemo „bazična sigurnost“ i to je opet jedan termin iz razvojne psihologije.

Bazična sigurnost je nešto što steknemo u većoj ili manjoj meri, ili ne steknemo iz našeg najranijeg odnosa sa našim roditeljima, u početku obično sa majkom.

I osobe koje su stekle tu bazičnu sigurnost, kasnije lakše nadograđuju sve ostale vrste sigurnosti na nju nego osobe koje nisu imale priliku da je steknu.

Takođe dalji sticaj okolnosti u životu veoma utiče na to da li se osećamo sigurni ili ne. Istraživanja su pokazala da će deca majki koje su bile opuštenije i bolje zaštićene i snabdevene od dece majki koje su bile stalno pod stresom, u strahu da neće imati dovoljno resursa biti u značajnoj prednosti kasnije u životu prilikom stresnih situacija.

Takođe od mnogo faktora zavisi i sticanje samopouzdanja – kao što i sama reč govori, samopouzdana osoba se pouzdaje u sebe da može da izađe na kraj sa problemima da ih savlada i rešava na kreativan način, bilo da su to problemi u sferi posla, ljudskih odnosa ili u nekoj drugoj sferi.

Osobe koje su roditelji trenirali da stiču radne navike, da ne odustaju čim ne mogu da reše neki problem, da tolerišu frustraciju, da budu uporne u sticanju novih znanja i veština i starali se da njihova deca napreduju najčešće u zoni narednog razvoja, podsticale njihovu kreativnost ne ograničavajući je, ali učeći ih šta se sme a šta ne sme, šta je opasno i zbog čega, a sa čim se možemo slobodno poigravati i do koje mere, obično tokom školovanja steknu sve potrebne „alate“ za sigurnost i samopouzdanje. Naravno ovome mogu doprineti i škola i sport i još neki korektivni ili doprinoseći faktori.

Ukoliko je osoba imala roditelje koji su je zanemarivali, zlostavljali, prezaštićavali ili razmazili , onda ona najčeće ne razvija samopouzdanje već nesigurnost koju kompenzuje na razne načine, koji nisu dovoljno funkcionalni u radnom i socijalnom okruženju. I pored nepovoljnih okolnosti, neke osobe ipak uspeju da razviju samopouzdanje, ali mnogo u manjem procentu nego ako su okolnosti optimalne.

Tako da na kraju, ako se dve osobe nađu u jednako nesigurnoj situaciji, sigurnije će se osećati osoba koja je samopouzdana, nego osoba koja veruje da rešenja i sigurnost moraju doći od strane drugih ljudi, a rezultati rešavanja nastale krize će to i potvrđivati, jer je verovatnije da će samopouzdana osoba biti proaktivnija od osobe koja pasivno čeka rešenja od strane drugih ljudi ili okolnosti jer ne veruje da sama ima sposobnost da nastalu situaciju reši.

Zašto se npr. dešava da, posebno stariji ljudi savetuju mlađe – da ne rizikuju, da ne pokušavaju pokretanu svoju preduzetničku priču, biznis, već da nađu „posao za stalno“, i tome slično? Da li je to neka vrsta projektovanja sopstvenih strahova na drugoga?

Najčeće je u pitanju pokušaj da se mlada osoba zaštiti od potencijalno katastrofalnih ishoda koje starija osoba predviđa, bez obzira na to da li su ta predviđanja zasnovana na trenutnoj realnosti, na iskustvima te osobe iz prošlosti ili preterane zabrinutosti za budućnost.

Iskusna osoba koja je i sama prošla mnogo toga u profesionalnom životu neće savetovati mlađe da se ograničavaju i brinu o nepotrebnim rizicima, ali će ih i te kako upoznati šta sve može da im se desi na tom putu.

S druge strane, generacije koje su odrasle u doba socijalizma, pa čak i tranzicije često i same nisu imale iskustva u preduzetništvu i “stalni” ili „državni“ posao im deluje kao jedina sigurna opcija.

Takva vrsta zaposlenja i jeste najbolja opcija u pojedinim životnim fazama za pojedine ljude dok ostvaruju svoje lične, profesionalne i porodične ciljeve kao što su sticanje iskustva pod okriljem velike organizacije koja može da kompenzuje neiskustvo i mentoriše mladog radnika, zatim lakše dobijanje kredita, dodatno usavršavanje koje omogućavaju određena preduzeća i institucije kada ste zaposleni kod njih itd.

Ali za neke druge ljude i neke druge faze života preduzetništvo je pravo rešenje.

Najčešće da bi neko postao preduzetnik ili krenuo neki biznis potrebno je da ima ne samo samopouzdanja, već i da ono bude zasnovano na objektivno postojećim znanjima, veštinama i alatima koje osoba postoji za vrstu posla kojim želi da se bavi.

A to je za svaku osobu i svaku vrstu posla posve individualno i različito.

Odakle potiču takvi strahovi i u šta mogu da izrastu, koliko mogu da koče čoveka i ljudi iz okruženja?

Ukoliko je osoba rasla zastrašivana pričama da je preduzetništvo i samostalnost nešto jako komplikovano, teško, neizvesno ili čak nepošteno itd. verovatno će kasnije u životu morati da uloži svestan napor da takve poruke profiltrira i da odvoji “žito od kukolja” i da sama za sebe odluči šta joj je činiti.

Kao  što je ako osoba raste u preduzetničkoj porodici, verovatnije da i sama neće biti zastrašena već da će to doživljavati kao jedan od mogućih izbora.

Ukoliko su osobina iskustva kasnije u životu u skladu sa porukama i pričama uz koje je osoba rasla i način života koji je vodila u primarnoj porodici, onda će ta kasnija iskustva samo potkrepiti već naučeno po modelu i usvojeno kao takvo.

Ukoliko osoba kasnije u životu bude imala iskustva drugačije vrste i korektivne faktore – mentore, uzore, vršnjačku grupu, učitelje itd. ona može postepeno preoblikovati naučeno u porodici.

Ukoliko je osoba dobila nedakvatan model, trening, poruke, vaspitanje i obrazovanje u primarnoj porodici, a kasnije u školi i socijalnom okruženju, to može imati vrlo širok spektar nepovoljnih posledica u profesionalnom (i ličnom) životu osobe do toga da neko ima serijske neuspehe i da mu je teško da se izbori sa bilo kojim izazovom.

Kako i koliko može neko da prenese svoje strahove na drugoga i utiče na druge na taj način?

Ukoliko neku osobu smatramo autoritetom ili procenjujemo da od nje zavisimo, ili objektivno od nje zavisimo, kao što na primer deca zavise od roditelja, onda najčešće dopuštamo da takva osoba ima uticaj na nas.

Što nam je osoba važnija i što više vremena provodimo s njom, veća će biti mogućnost njenog uticaja na nas.

Takođe je bitno i to koliko mi dopuštamo da neka osoba vrši uticaj na nas, svesno ili nesvesno.

„Prenošenje“ strahova kao takvo nije moguće, jer oni nisu virus, bakterija ili parazit da se prenose s osobe na osobu, ali, ukoliko smo emotivno zdravi, reagovaćemo ako primetimo da je druga osoba uplašena.

Neko će na to reagovati strahom, neko saosećanjem, neko ljutnjom, nekome će biti smešno, ali retko će neko biti potpuno ravnodušan.

Što ne znači da mi moramo „preuzeti“ nečije osećanje i sami početi da se tako osećamo, pogotovo ako racionalnom analizom dođemo do zaključka da je to osećanje neadekvatno.

Možemo izabrati i da konstatujemo da je druga osoba uplašena, da imamo saosećanja sa njom ali ukoliko racionalno procenimo da strahu nema mesta, da mi osećamo neko drugo, adekvatnije osećanje.


Dan zaljubljenih – zašto je i kome važan – dr Bubera za portal Biznis.rs

Dan zaljubljenih – zašto je i kome važan – dr Bubera za portal Biznis.rs

Povodom Dana zaljubljenih, praznika koji se obeležava 14. februara, dr Aleksandra Bubera je u razgovoru sa novinarkom Julijanom Vincan govorila o tome zašto su praznici poput Dana zaljubljenih važni i kome su najbitniji.

Izjavu dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je priredila novinarka pod naslovom Ekonomski i emotivni dan ljubavi – 14. februar možete pročitati ovde.

Dr Bubera:

Praznici uopšte su važni jer praznicima se obično podsećamo na neke važne istorijske događaje ili na neke religijski važne datume. 


U oba slučaja radi se o obeležavanju nečega što je važno ili građanima određene države, pripadnicima određene vere ili o nečemu što je važno u svim delovima sveta.


Tako u Srbiji, ne tako duga tradicija obeležavanja Dana zaljubljenih, Sv. Valentina ili Sv. Trifuna, nas podseća na važnost ljubavi, iako se po svojoj suštini zaljubljenost i ljubav veoma razlikuju, kao i razne vrste ljubavi među sobom. 


Zaljubljenost je jedno od najintenzivnijih prijatnih osećanja koje možemo osetiti i podrazumeva idealizaciju, dakle prilično nerealnu sliku onoga u koga smo zaljubljeni, te bi se pre moglo reći da smo zaljubljeni u sliku, našu projekciju o tome kakva osoba jeste nego u realnu osobu i stoga sa usko stručne strane, zaljubljenost nije nešto što bi samo po sebi zasluživalo slavljenje i dodatnu idealizaciju.

S druge strane, ljubav podrazmeva jednu realnu i zdravu, zrelu emociju koju imamo prema drugome za koga znamo realno kakav je i bez obzira na sve mane koje ima, mi ga volimo, poštujući kod njega/nje one osobine koje odražavaju vrednosti koje su nam važne.


Što se tiče samog praznika, oba sveca su pogubljena i proglašena za mučenike
Sv. Valentin, jer je tajno venčavao muškarce uprkos carevoj zabrani i time stao na stranu ljubavi prema životu, zajednici i ljubavi , a Sv. Trifun jer nije hteo da se odrekne Hrista, a i od ranije je bio poznat kao iscelitelj i dobročinitelj siromašnih, dakle pokazivao je univerzalnu hrišćansku ljubav jednaku prema svima Agape.


Dakle i katolički i pravoslavni hrišćanski praznik slave ljubav, a ne zaljubljenost, te pretpostavljam da je tokom vremena došlo do zamene teza koja je bila više u skladu sa savremenim trendovima (unazad nešto više od veka) da je zaljubljenost jednako vredna i ravnopravna emocija za odlučivanje u vezi sa partnerskim vezama, ako ne i važnija od ljubavi, a da ne govorimo o  praktičnim kriterijumima za ulazak u  veze i brak, kao što je to bilo nekada, a  što nažalost, nije tačno.


Danas je na Zapadu sociokulturni milje takav da se smatra opravdanim donositi odluke iz zaljubljenosti, što često dovodi do razočaranja i teškoća da takve veze opstanu ili da budu funkcionalne, jer se po definiciji radi o nerealnom, idealizovanom viđenju osobe u koju smo zaljubljeni, te samim tim i ulasku u vezu od koje imamo nerealna očekivanja.


Ovaj praznik je važan prvenstveno osobama koje žele da obeleže zaljubljenost i ljubav kao važnu vrednost, a uspostavljena je i tradicija međusobnog darivanja partnera na ovaj dan što postaje i deo važan po sebi, jer se tumači kao znak ljubavi. A takođe je jasno da je i ekonomski važan svima koji se bave poklanjanjem i poklonima iz sasvim druge vrste ljubavi (ili tačnije želje, te se i ova dva pojma često brkaju) prema profitu.



Dr Aleksandra Bubera u emisiji Jutro na TV Prva o nasilju nad starijima

Dr Aleksandra Bubera u emisiji Jutro na TV Prva o nasilju nad starijima

Dr Aleksandra Bubera gostovala je 29. januara 2021. u emisiji Jutro na TV Prva, u segmentu emisije u kom se obrađivala tema nasilja nad starijima i porodičnog nasilja.

Pored dr Bubera, gošće su bile i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković i Nataša Todorović iz Crvenog krsta Srbije, koje su govorile o rezultatima istraživanja nasilja nad starijim ženama.

Dr Bubera govorila je i o čemu treba voditi računa prilikom izabora psihoterapeuta kojem klijent treba da ukaže poverenje.

Celokupan razgovor na ovu temu možete pogledati u emisiji Jutro od 29. januara 2021, od 40. minuta (2. deo emisije) ovde.

Izvor: Sajt TV Prva


Profil prosečnog antikovidaša – dr Bubera za Blic

Profil prosečnog antikovidaša – dr Bubera za Blic

Dr Aleksandra Bubera za dnevni list Blic iznela je svoje stanovište o psihološkom profilu ljudi koji negiraju postojanje pandemije COVID-19 ili ne daju na značaju opasnosti koja ova pandemija ima po javno zdravlje stanovništva, o tzv. antikovidašima, kao i o antimaskerima i antivakserima.

Na ovu temu je pored dr Bubera govorio i sociolog Ratko Božović

Odgovore dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je priredio novinar Marko Tašković i koji je objavljen na portalu dnevnog lista Blic 13. 12.2020. godine možete pogledati ovde.

Skoro devet meseci od početka pandemije COVID-19 u Srbiji, a i dalje imamo mnogo antikovidaša. Kako to objašnjavate? Ko su ti ljudi, kakav je njihov psihološki profil?

Objašnjavam to tako što epidemija nije toliko masovna i takve prirode da bolesni ljudi leže po ulicama i da nema ko da sahrani mrtve – kada bi se to desilo, verovatno bi svima bilo jasno da se dešava nešto opasno, mada bi i tada neki verovali da nije u pitanju zarazna bolest već na primer trovanje od strane neke velike sile ili antipopulističkog pokreta, fatalan uticaj 5G mreža itd.

Ne postoji jedinstveni profil antikovidaša, ali postoje neke zajedničke karakteristike u stilu ponašanja i onoga što iznose bilo usmeno, bilo preko društvenih mreža. Ima ih različitih karakteristika po polu, obrazovanju, uzrastu, religijskoj i političkoj opredeljenosti.

Ono što se pokazuje kao zajednička karakteristila jeste uporno zanemarivanje činjenica do kojih se dolazi naučnim putem preko studija koje su izvedene po strogim naučnim principima i praksi. Umesto toga koristi se pseudonauka ili studije koje nisu kvalitetno urađene niti dovoljno proverene.

Kada zanemarite takve činjenice i izaberete podatke do kojih se došlo anegdotalnim istraživanjima, istraživanjima na malim uzorcima ili metodologijom koja je pogrešna i stoga se rezultati takvih studija ne mogu replicirati, ili koristite „argumente” koji su izjave nekih autoriteta ili „autoriteta” onda je lako poverovati da se zapravo borbom za nepridžavanje protivepidemijskih mera vi zapravo borite „za slobodu i osnovna ljudska prava”.

U stvari, borite se za svoju slobodu da živite komforno i da zanemarujete pravo drugih da budu zaštićeni da ih ne zarazite.

Takvo ponašanje se naziva antisocijalno, odn. anti-društveno ponašanje, jer zanemaruje prava drugih i samo se bavi pravima pojedinca i to na način kako njemu/njoj odgovarju.

Nažalost i u Srbiji imamo nekolicinu lekara koji su javni zastupnici ideje da COVID ne postoji, ili postoji ali da nema potrebe da se uvode protivepidemijske mere, jer je to samo obična viroza.

Samo „za zapisnik” da dodam, COVID-19 NIJE običan grip, to je sistemska bolest koja može ostaviti ozbiljne posledice na plućima, srcu, kardiovaskularnom sistemu i centralnom nervnom sistemu. Takođe oštećuje i jetru i bubrege, ali se nadamo da ta oštećenja nisu trajna.

Koji su najčešći razlozi zbog kojih ljudi u Srbiji ne veruju da postoji COVID-19?

Jedan od najvažnijih razloga je, po meni, nekonzistentno obraćanje javnosti Kriznog štaba, tela, čiji je rad ozakonjen tek nekoliko meseci nakon njegovog formiranja. Ta dva razloga nekonzistentno izveštavanje i nepostojanje takvog tela donedavno u propisima RS (u propisima RS postoji naučno stručna komisija za zarazne bolesti) su vodeća zašto ljudi ne veruju informacijama koje čuju.

Od početka epidemije, građanima se šalju nekonzistentne informacije od toga da ne treba da se boje do toga da je situacija katastrofalna, do broja zaraženih i umrlih koji je bio daleko manji nego sada, a uvedeno je vanredno stanje, do sumnje koje su postavile određena istraživačka udruženja i novinari da se ne iznose tačni brojevi itd.

Kada imate niz informacija koje dolaze sa mesta koje bi trebalo da upravlja epidemijom, a koje su nekonzistentne, onda je prirodno da se javi sumnja.

Ako uz to uzmemo da je ako ne verujemo da COVID postoji, komfornije živeti (i dalje se viđamo sa svima sa kojima želimo, idemo na druženja, skupove, ne nosimo maske itd.), onda sve postaje još jasnije dakle ako ne verujem da COVID postoji, onda mogu da se ponašam protivno preporukama o antiepidemisjkim merama, a i ne bojim se i sve je kao pre.

Takođe postoji određen broj lekara, ali i psihologa i pripadnika drugih profesija, poneki od njih sa doktoratima i raznim naučnim i akademskim titulama, koji su više ili manje medijski eksponirani ili su angažovani po društvenim mrežama ili čak imaju svoje političke stranke, koji tvrde, citirajući određene „naučne i stručne radove”, kako je cela priča sa COVID-om prenaduvana, kako je smrtnost mala, kako ne treba da se bojimo i treba slobodno da živimo, jer je strah štetniji od korone, kako nam nošenje maski i vakcinacija oduzimaju naša Ustavom zagarantovana prava, kako ne postoje naučni dokazi da je COVID-19 toliko opasan itd. itd.

I nažalost, postoji određen broj ljudi koji dok ne iskusi na svojoj koži ili na koži svojih bližnjih da ova bolest zaista postoji i koliko može biti opaka kod pojedinaca, neće poverovati.

Svako malo u medijima izađe poneka priča o nekome ko nije verovao da COVID postoji ili barem nije verovao da je toliko opasan, a onda se razboleo ili ostao bez nekoliko članova porodice.

Da li i na koji način se mogu promeniti stavovi antikovidaša i u kom slučaju? Ima li, recimo, antikovidaša koji ne veruju da korona postoji čak i kada se razbole od tog virusa?

Pitanje izmene stavova je uvek isto, bez obzira na to o kojoj temi se radi.

Poznato je odavno da je naš skup stavova i uverenja  formiran na osnovu genetske podloge pod uticajem svega što nam se od rođenja dešavalo, naravno prvenstveno pod uticajem roditelja, ali i važnih drugih i vršnjačke grupe kao i potencijalne traumatizacije.

Takav skup stavova i uverenja koji predstavlja našu „unutrašnju mapu sveta” nazivamo referentnim okvirom.

Leon Festindžer je razliku između informacija koje imamo u našem referetnom okviru i onoga što se dešava u stvarnosti nazvao „kognitivna disonanca”.

Kognitivna disonanca označava situaciju kada mi verujemo jedno, a onda se u stvarnosti dogodi nešto drugo što opovrgava naše uverenje.

Sva istraživanja u vezi sa kognitivnom disonancom nažalost govore u prilog tome da ćemo češće izokrenuti stvarnost nego što ćemo promeniti uverenje koje imamo u našem referentnom okviru.

Ljudi koji imaju sklonost da preispituju svoj referentni okvir kada se desi kognitivna disonanca su ljudi koji su naučeni da kritički razmišljaju i upoređuju podatke i da razlikuju pouzdane od nepouzdanih izvora informacija i da ih odvajaju od manipulisanja, spinovanja i „gaslighting”-a.

Naravno, postavlja se pitanje – a šta su uopšte pouzdani izvori informacija u doba interneta.

U slučaju razboljevanja od COVID-a nekoga ko ne veruje da COVID postoji to bi moglo da zvuči ovako: „Da, razboleo sam se, ali to je običan grip” Ili: „Otkud znate da je COVID, a ne bakterijska pneumonija?” Ili: „Ionako bih dobio infarkt, bilo je pitanje dana, šta sad lupetate da to ima veze sa COVID-om” Ili: „To je sve od onoga što nas truju putem onih aerosola iz aviona, kakva korona!”.

Tako da zapravo mislim da je rešenje u preventivnoj i obrazovnoj aktivnosti. Kada bi sve države sistematski radile na zdravstvenom prosvećivanju i obrazovanju i kada bi svi mediji bili obavezni i poštovali obavezu da proizvode i emituju obrazovne i naučne programe, kada bi se znanje i diplome više poštovale i mladi stremili da to znanje stiču na sistematičan način, a ne „instant” preko neproverenih informacija na internetu, kroz nekoliko decenija bismo imali mnogo veći procenat ljudi koji bi imao racionalna umesto iracionalnih uverenja i u skladu s tim se i ponašao po pitanju epidemije.

Ko su u Srbiji antimaskeri i antivakseri? Imaju li oni zajedničkih osobina sa antikovidašima i koji su najčešći razlozi za njihove stavove?

Antimaskeri su ljudi koji tvrde da je besmisleno nositi maske, jer nas one ionako ne štite od zaraze. Uz to, smatraju da niko nema pravo da im naredi da nose maske ili da ih kazni ukoliko tu meru ne poštuju, pošto to ugrožava njihova Ustavom zagarantovana ljudska i građanska prava. Propagiraju da ljudi treba „da žive slobodno i bez straha”, da ne nose maske, da je sve ovo jedna velika zavera protiv slobode, pa čak i pravoslavlja itd.

Antimaskeri uporno izbegavaju da napomenu činjenicu da obične hirurške ili druge maske zaista jako malo štite one koje ih nose, ali zato mnogo više štite druge ljude. To zapravo znači da kada bismo svi pravilno nosili maske, stepen zaražavanja bi značajno opao.

To znači da kada god smo u zatvorenom prostoru, potrebno je da nosimo maske ukoliko smo u prisustvu ljudi van svoje porodice, da često provetravamo prostor, da izbegavamo zatvorene prostore u kojima je mnogo ljudi i što kraće u njima boravimo itd.  

Maske na otvorenom je potrebno nositi ukoliko ne možete da očuvate distancu manju od dva metra, jer toliko putuju kapljice prilikom govora, a kod kijanja i kašljanja, razdaljina je još veća.  

Postoje i maske koje u većem procentu štite i one koje ih nose kao što su N95 i N99 maske, ali one jesu skuplje.

Međutim kada bismo svi nosili pravilno maske (pokrivši i usta i nos, menjali ih na 2-3 sata, ne koristili ponovo, stavljali i skidali pravilno pre toga dezinfikujući ruke itd.), u slučajevima u kojima sada dolazi do zaražavanja, taj procenat bi pao do 75% prema istraživanjima.

To je jedan od razloga zašto je u Aziji epidemija suzbijena tako brzo (pored zdravstvenih dodatnih resursa sistema koji je razvijen u ranijim kriznim situacijama poput ptičjeg gripa, SARS-a i MERS-a).

Međutim ukoliko preskočite sve ove podatke i samo kažete da maska nije efikasna zaštita za onoga ko je nosi, onda stvari sasvim drugačije izgledaju, a i lakše je ne nositi masku i misliti da se time borite za građanske slobode.

A zapravo, to nije borba za građanske slobode već antisocijalno ponašanje onoga ko se ponaša na način da ga nije briga za dobrobit drugih i društva ponaša se antisocijalno.

Antivakserska priča datira od ranije i počiva na postavci da su vakcine štetne po ljudsko zdravlje i da izazivaju više štete nego koristi. Iznose se tvrdnje da se u vakcinama nalaze određeni teški metali koji doprinose razvoju autizma kod dece i da je vakcinisanje dece usporava njihov kognitivni razvoj.

Ukoliko pogledate istraživanja koja su merila na primer IQ, ali i opše obrazovanje dece, vidite da to nikako ne može biti tačno ako posmatramo vreme u kome su sva deca redovno vakcinisana i nisu postojali antivakseri.

Većina današnjih antivaksera nije rasla u vreme kada su divljale zarazne bolesti koje su odnosile mnoge živote, a kod preživelih ostavljale tešku invalidnost.

Sledeći „argument” je da ne treba vakcinisati stanovništvo protiv „bezazlenih” bolesti kao što su morbili, jer je to blaga respiratorna infekcija sa osipom. Taj deo je tačan, za većinu obolelih.

Ono što se zanemaruje jeste da su morbili visoko zarazna bolest i da ukoliko imate mnogo zaraženih sa procentom komplikacija koji je mali, imaćete zapravo veliki broj zaraženih sa komplikacijama – jer je jako puno ukupno zaraženih.

Antivakseri i antimaskeri imaju veliku popularnost i puno pratilaca na društvenim mrežama i raznim platformama, a znamo da puno pratilaca može biti kriterijum za saradnju.

Imaju puno sličnosti sa antikovidašima i mislim da je razlog u tome što neki broj antimaskera, antivaksera i antikovidaša stvarno veruje u to što priča, dok neki broj njih to čini radi ostvarivanja svojih ličnih ciljeva. Mislim da ih takođe spaja to što veruju da rade nešto dobro za sebe, svoju porodicu i društvo – oslobađajući ih „nepravedno i neustavno nametnutih” društvenih stega. A slobodu svi volimo.


Želim da me nema: Ovo o sebi misle osobe koje pate od depresije. Ima li leka?

Želim da me nema: Ovo o sebi misle osobe koje pate od depresije. Ima li leka?

Aleksandra Bubera, predsednica NATAS-a, u razgovoru sa novinarkom Vesnom Marić Brajković za portal eKlinika, objašnjava kako se prepoznaje i leči depresija .

Ako ste tužni, to ne znači automatski da ste u depresiji. Tuga dođe i prođe, ona ima rok trajanja. Kod depresije to nije slučaj. Kada ste depresivni, okupiraju vas crne misli, a budućnost ne donosi ništa dobro. Dr Aleksandra Bubera, spec. psihijatrije, sertifikovani transakcioni analitičar, za portal eKlinika objašnjava kako možemo kod sebe, ali i drugih, prepoznati simptome depresije.

Koja je razlika između tuge i depresije?

Postoji razlika između tuge i depresije. Tuga traje mnogo kraće od depresivnog raspoloženja i za to osećanje postoji neki objektivan razlog. Za depresiju je karakteristično depresivno raspoloženje, koje je dugotrajno i može biti blaže ili teže, u skladu sa čim se procenjuje i težina depresije, odnosno depresivnog poremećaja.

Kako se manifestuje depresivno raspoloženje, a kako depresija?

Oba se manifestuju kognitivnim, ali često neosvešćenim doživljajem osobe da ona takva kakva jeste u svetu ovakvom kakav jeste neće uspeti da ostvari neke svoje važne želje. Depresivno osećanje i raspoloženje često, ali ne uvek, uključuju i kognitivne konstrukte koji vode osećanju samoprezira i samomržnje.

Ova osećanja nalikuju osećanju tuge po tome što se teško podnose, jer su mučna. Osoba oseća da je bez snage, volje, inicijative, dekoncentrisana je i često onemogućena u osnovnom biološkom i psihološkom funkcionisanju. Razlika između osećanja tuge i depresivnosti jeste u tome što kod tugovanja obavezno postoji nešto što je osoba izgubila, za čime tuguje. Ukoliko je osoba tužna a ne depresivna, to najčešće ne uključuje samoosećanja (infantilne) krivice i samoprezira.

Sigurni znaci depresije

Depresija se relativno lako prepoznaje po poremećenom funkcionisanju osobe. Dolazi do poremećaja spavanja, ishrane i libida. Tako se javlja hipersomnija ili nesanica, gubitak ili dobijanje na telesnoj težini, nedostatak snage i volje za odnose sa drugim ljudima, nedostatak koncentracije. Nedostatak koncentracije ponekada može ići do takozvane depresivne pseudodemencije. Tada je potrebno uraditi dodatna specifična testiranja da bi se razjasnilo da li je osoba „samo“ depresivna ili ima neke organske promene mozga uz koje se javlja demencija.

Takođe, karakterističan je gubitak ili smanjenje volje, osoba je neraspoložena, često plače, bavi se pitanjima smisla (najčešće besmisla). Nekada to ide do nemogućnosti da ustane iz kreveta i obavi osnovnu higijenu, a da ne pričamo o nekim radnim aktivnostima, za koje osoba nema ni volje, ni snage, ni koncentracije. Dosta često je prisutno kod depresivnih osoba bavljenje  „crnim mislima“. To su razmišljanja kako bi bilo bolje da ih nema, da se završi ovo mučenje, da ne žele da žive, da žele da umru, a povremeno osobe mogu imati i razrađene planove i pripremljena sredstva kako da sebi naude, ili čak sebi oduzmu život.

U skladu sa ovim, nije retko ni osećanje očaja. Kod nekih osoba, umesto jasnog lošeg raspoloženja i plakanja, primećujemo disforiju – takozvano „džangrizanje“, spremnost za svađu i slično. Prisutna je i anhedonija – nemoguće je ili jako teško osobi koja je depresivna da uživa u bilo čemu ili da se nečemu obraduje.

Simptomi depresije kod muškaraca i žena se razlikuju

Češće kod žena dijagnostikujemo depresiju, mada se ona kod muškaraca i ređe i teže prepoznaje. Kod njih je češća slika sa disforijom – konstantnim zanovetanjem i spremnošću na manje konflikte zbog nevažnih stvari, nezadovoljstvo svim i svačim. Ako se ne udubimo, možemo prevideti ove znake i pomisliti da su karakterne crte, a ne depresija. Zato je uvek bitno pitati osobu da li je oduvek bila ovakva ili se nešto promenilo i od kada, kao i da li ih okolina doživljava drugačijim nego ranije.

Žene su češće plačljive i sa smanjenom energijom, a muškarci češće, mada ne uvek, imaju disforičnu formu depresije, kao što je prethodno opisano.

Samopomoć ili stručna pomoć

Obično je potrebna pomoć drugih ljudi. Kod blagih oblika je dovoljan razgovor sa stručnim licem, kod umereno teških oblika nekada je dovoljna psihoterapija, a nekada su potrebni i antidepresivi. Kod teških oblika lekovi su obavezni i bez njih nije moguće započeti lečenje. Naravno, kako se stanje poboljšava, lekar postepeno smanjuje doze lekova do potpunog isključivanja.

Da li moguće pobediti depresiju?

Depresija je, na sreću, poremećaj s kojim je moguće izboriti se. Međutim, veoma je važno pravilno i temeljno lečenje. Ukoliko se lečenje dobro sprovede, rezultat je izlečenje. Nažalost, često se dešava da osoba, kada počne da se oseća bolje, prekine sa lečenjem bez obzira na to da li se radi o psihoterapiji ili lečenju lekovima. Preuranjeno prekidanje terapije najčešći je razlog zašto se depresivne epizode ponavljaju.

Zato je važno da pacijent zna da ne treba da prekida lečenje samoinicijativno, već kada i on i njegov terapeut procene da je došao trenutak da se lečenjem završi. Lečenje možemo prekinuti kada je postignuta promena u kognitivno-emocionalno-bihejvioralnom sklopu koja često uključuje i promene u načinu života i brige o sebi, odnosu prema drugim ljudima, pa i životu uopšte.

Ukratko, kada pacijent napravi takve promene u svim ovim segmentima prema sebi, drugima i svetu u dovoljnoj meri da sebe neće dovesti u situaciju, bez obzira na spoljašnje okolnosti, da ponovo počne da oseća samoprezir i/ili samomržnju, besmisao i očajanje.

Izvor: portal eKlinika



Uticaj pandemije na mentalno zdravlje – dr Aleksandra Bubera za portal 24sedam

Uticaj pandemije na mentalno zdravlje – dr Aleksandra Bubera za portal 24sedam

Dr Aleksandra Bubera razgovarala je sa novinarkom Isidorom Kranjčević o uticaju pandemije koronavirusa na mentalno zdravlje. U nastavku prenosimo odgovore dr Bubera u celosti, a tekst koji je novinarka pripremila za portal 24sedam možete pročitati ovde.

Da li su se tokom pandemije koronavirusa izdvojili i u većoj meri razvili neki strahovi koji ranije nisu bili toliko prisutni i koji su to?

U većoj meri su se pojavili, a kod osoba od ranije postojeći intenzivirali strahovi od zaraze i bolesti, kao i invaliditeta i umiranja. U skladu sa tim i strah od kontaminacije i prljavoga. U nekoj meri je bilo racionalno da se ovakvi strahovi pojave /intenziviraju, jer su motivisali stanovništvo na zaštitna ponašanja. Barem deo stanovništva. Jedan manji deo je reagovao pak buntom i negiranjem ili minimiziranjem i ponašao se suprotno preporukama. U kasnijim mesecima trajanja epidemije, pojavili su se strahovi od usamljenosti, nemogućnosti da se dobije pomoć, bilo u slučaju bolesti, bilo u drugim neophodnim slučajevima. A zatim su se pojavili i strahovi, sasvim opravdani od ekonomskih posledica pandemije.

Da li će strahovi razvijeni tokom pandemije da nestanu dolaskom vakcine recimo ili će ostati nezavisno od toga da li je bolest iskorenjena?

Oni neposredno vezani za bolest će nestati tek onda kada se vakcina bude pokazala efikasnom i bezbednom u nekom dužem vremenskom periodu, recimo oko dve godine. Strahovi od ekonomskih posledica će nestati tek nekoliko godina nakon što se ekonomska situacija temeljno stabilizuje.

Da li nas je i u kojoj meri promenila pandemija, s obzirom na činjenicu da su socijalni kontakti drastično proređeni, da je udaljenost ljudi preporučen oblik ponašanja, nema bliskosti u smislu grljenja, ljubljenja prilikom pozdravljanja, ljudi više ne razgovaraju u bliskom kontaktu već namerno drže distancu?

Pandemija jeste promenila ponašanje i to tek nakon upornog insistiranja da je to jedini način da usporimo prenošenje virusa i da koliko toliko sačuvamo zdravstvene resurse, a samim tim i sve ostale resurse neophodne za funkcionisanje svakodnevnih životnih aktivnosti. Ljudska priroda je malo teže promenljiva i potrebne su generacije i generacije da se ponešto u ljudskoj prirodi izmeni. Čim budemo iole sigurni da je epidemija stavljena pod kontrolu, sve će se vratiti na staro, iako bismo možda mogli da naučimo da budemo obazriviji i odgovorniji i prema sebi i prema drugima, pogotovo kada znamo da smo bolesni. To smo uostalom i imali prilike da vidimo čim su mere opuštene nakon prvih, veoma strogih.

Da li će i kako novi oblici socijalnog i društvenog života uticati na mlade i da li će oni možda to prihvatiti i usvojiti kao prihvatljive te ćemo dobiti neke nove generacije koje više neće biti bliske kao pre?

Na promenu socijalnog ponašanja mladih mnogo više utiče vezanost za moderne tehnologije, nego pandemija COVID-19. Pandemija je privremeno stanje, a tehnološki razvoj konstantan.

Da li je i kako koronavirus uticao na porodice, s obzirom na to da su mnogi bili prinuđeni da budu u zatvorenom, kako su se ljudi snašli u tim novonastalim okolnostima, da li su se zbližili ili je to prouzrokovalo možda neke nove probleme?

Situacija sa pandemijom je intenzivirala sve do tada postojeće odnose, odnosno, ukoliko su oni i pre bili funkcionalni, boravak zajedno je prijao porodicama, a ako su odnosi i pre toga bili disfunkcionalni, pod „moranjem“ da se provodi sve ili gotovo sve vreme zajedno, pritisak se pojačao do mere da je porastao broj  porodica u kojima je na primer nasilje, ali ne samo ono, dovelo do tačke pucanja.

Da li su problemi tipa depresije, anksioznosti sada pojačani? Koji su najveći problemi na koje ste nailazili u razgovoru sa ljudima koji su se tokom pandemije obraćali za psihološku pomoć?

Anksiozne i depresivne, kao i sve ostale od ranije postojeće tegobe kod osoba sa mentalnim poremećajima se jesu pogoršale tokom ove krize – u početku zbog panike i nepostojanja informacija, vrlo brzo zatim, jer su neki pacijenti silom prilika ostali bez mogućnosti kontakta sa svojim lekarima i terapeutima, a zatim što je u daljem toku porasla tenzija u opštoj populaciji što zbog objektivno povećanog broja obolelih bliskih i poznatih osoba, što zbog ekonomskih problema u smislu smanjenog obima posla, prihoda, pa sve do ostajanja bez posla i egzistencijalne ugroženosti, što onda smanjuje mogućnost manevarskog prostora i broj ranije dostupnih opcija što dodatno povećava neizvesnost.

Kako će preporučena socijalna distanca uticati na odnose unutar porodica u odnosu dece i roditelja, unuka i baka i deka?

Socijalna distanca je nesrećno i bukvalno preveden termin i zapravo u engleskom govornom području znači drugo nego u srpskom jeziku. Radi se zapravo o tome da ljudi treba što manje da se okupljaju van svoje porodične/radne/socijalne grupe, a kada su neophodna okupljanja da te grupe drže među sobom fizičku distancu. Distanca unutar porodica koje zajedno žive nikada nije ni preporučivana, sem ukoliko je neki član porodice oboleo. Što se tiče unuka i baka i deka, ukoliko ne žive zajedno sve mere prevencije moraju da se poštuju, kao i ukoliko žive zajedno, a deca se (što je normalno i poželjno kreću). Međutim, preporuke su jedno, a život je drugo. I u vreme kuge u Irigu primećena je neobična nežnost među supružnicima, pa ne vidim što bi bilo drugaćije i u doba korone.

Kakva su iskustva i zapažanja iz nekih ranijih globalnih pandemija, da li su uticale i koliko na ponašanje ljudi, koliko su trajale  posledice i da li su na neki način, na psihološkom planu, menjale ljude?

Zapažanja govore o tome da čim opasnost prođe, ljudi se vraćaju svojim uobičajenim načinima života. To je donekle dobro, a odnekle baš i nije. Dobro je da se vrate svi korisni i dobri aspekti života i navike koje su morale biti ograničene tokom epidemije. A loše je da neke navike, koje je dobro da budu trajne uvek, brzo iščile nakon epidemije. Mislim na primer na obavezno pranje ruku, nošenje maski kada smo bolesni, izostajanje sa posla ili iz škole da ne bismo zarazili druge, izbegavanje rukovanja, grljenja i ljubljenja u vreme sezonskih respiratornih infekcija, povećana (ne i preterana) higijena, pogotovo na javnim mestima, ali i na poslu i kod kuće. Ljudi koji dožive teže psihičke posledice, a ponekada i promene jesu uglavnom oni koji su imali neposredna teška iskustva ili lično sa bolešću, ili im je nastradao neko (ili više) bliskih i dragih, pogotovo ako nisu mogli da dobiju pomoć ili olakšanje muka, kao i zdravstveni radnici, svo medicinsko osoblje, ali najviše medicnske sestre i tehničari, a zatim lekari, pa za njima i svi ostali koji su bili direktno, svakodnevno, u iscrpljujućim smenama u teškim uslovima  uključeni u lečenje teško obolelih, koji su im često i pored svega preduzetog umirali na rukama takoda su pored umora, stresa, iscrpljenosti i jako teških uslova osećali i potpunu bespomoćnost i neizvesnost u borbi za svaki život. I tako mesecima, iz dana u dan, u nekim slučajevima bez mogućnosti zamene. Takvi događaji i okolnosti su često uzrok u najmanju ruku sindroma izgaranja, a ukoliko se ne pomogne prvo logistički da se osoblje od ovoga zaštiti, odmori i podrži na sve potrebne načine, pa i psihološki, može dovesti i do postraumatskog stresnog poremećaja, a kod pojedinih osoba sa ovim poremećajima, ukoliko se on na vreme ne prepozna i ne leči i do trajnih promena ličnosti, što se može desiti i građanima koji su kao oboleli, ili njihovi najmiliji, prolazili kroz teške oblike bolesti.


Da li možemo da budemo neopredeljeni u podeljenom društvu? – dr Aleksandra Bubera za Blic

Da li možemo da budemo neopredeljeni u podeljenom društvu? – dr Aleksandra Bubera za Blic

Marko Tašković, novinar dnevnog lista Blic, priredio je članak na temu: DA LI SI „NAŠ” ILI „NJIHOV”? Zašto nas je PODELIO ČAK I KOVID, a koji je objavljen 19. septembra 2020. Pored dr Bubera, na ovu temu su za Blic govorili i izvršni direktor Fonda za otvoreno društvo Milan Antonijević i sociolog Vladimir Vuletić.

Odgovore dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je objavljen na portalu dnevnog lista Blic možete pročitati ovde.

Koliko je teško biti neopredeljen u duboko podeljenom društvu?

Ukoliko želite da budete uključeni u društvena dešavanja dosta teško. Ukoliko želite i u mogućnosti ste da napravite svoj „mikro eko sistem”, onda se zapravo izolujete od aktuelnih društvenih tokova koliko god to možete i većinu vremena možete da se držite izvan podela.

Kako se uopšte izboriti za tu neopredeljenost, odnosno kako u javnom životu dokazati da ne pripadaš ni jednom ni drugom delu društva?

U javnom životu je takođe većini njegovih učesnika lakše da vas „klasifikuju” i stave „u određenu fioku”, odnosno u određeni stereotip, nego da nas stave u „neopredeljenje” jer smo onda i „nedefinisani”.

Stereotipi inače, između ostalog, služe tome da štede vreme u procesiranju podataka, ali se na uštrb toga gubi na kvalitetu procesiranja.

Zbog čega mi imamo potrebu da stalno svrstavamo ljude na „naše” i „njihove”? Da li je ta potreba za kolektivnim identitetom toliko izražena kod nas?

To nije neka potreba svojstvena našem narodu niti regionu, to je, kao što sam malopre spomenula način obrade podataka koji štedi vreme, doduše, nauštrb kvaliteta obrade podataka.

Potreba za pripadanjem zajednici je takođe jedna potreba svih ljudi (zapravo u savremeno vreme donekle potreba, a „odnekle” želja, jer su u savremenim društvima pojedinci zapravo u stanju da budu samoodrživi, dok to u prošlosti nije bio slučaj).

Međutim, želja za pripadanjem a pripadanje se često iskazuje ujednačavanjem obeležja, ponašanja, običaja, kulture, jezika itd. što su sve obeležja kolektivnog identiteta, je nešto što je zapravo povezano sa neuroanatomijom i nešto što je od potrebe preraslo u želju, onda kada je ta potreba prestala da postoji za određen broj pripadnika ljudske vrste.

Svi sisari imaju jedan deo mozga koji služi za vezivanje a kod ljudi taj način vezivanja nazivamo „afektivno vezivanje” jer je vezivanje kod sisara bilo direktno povezano sa preživljavanjem prvenstveno mladunaca, koji mnogo duže odrastaju nego kod nekih, u evolutivnom smislu, „nižih” vrsta, a zatim i vrste, jer su zajednice, krda, a kod ljudi porodice, plemena, a kasnije i šire zajednice bile mnogo uspešnije u opstajanju nego individua.

Koliko su nam te podele nametnute spolja, a koliko smo i sami odgovorni za njih?

Iako imamo želju/potrebu da pripadamo svojoj zajednici, isto tako, kao i drugi sisari imamo potrebu da odredimo svoje granice prema pripadnicima drugih zajednica, jer ni naše savremeno društvo, kao ni društva pre njega, nisu u dovoljnoj meri uspeli da socijalizuju ove nagonske mehanizme za ograničavanjem i zauzimanjem teritorije i ostavljanjem svog potomstva.

To u prevodu znači, da po mom mišljenju, iako napredna u toliko stvari, ljudska vrsta još uvek nije uspela da prevaziđe svoje nagone i shvati da bi svi ljudi, kada bi se udružili i pristali da sarađuju, mogli da žive jako dobro na planeti Zemlji, da čuvaju njene resurse, da razvijaju i unapređuju bez uništavanja gotovo svih ostalih vrsta na planeti, kao i bez međusobnih ratova, genocida, iskorištavanja i svega ostalog što se dešavalo i još uvek nažalost, nastavlja da se dešava.

Smatram da su podele „nametnute spolja” zapravo samo jako dobro „dizajnirane” da se „nakače” na ove naše nagonske mehanizme i lako ih je usmeriti u pravcu čuvene poslovice „zavadi pa vladaj”.

I to se dešava od mikro nivoa kao što su porodice do globalnog nivoa, u zavisnosti od ciljeva onih koji takve podele kreiraju da bi ostvarili svoje ciljeve.


Kako ćemo živeti sa koronom? – Ugao psihoterapeuta

Kako ćemo živeti sa koronom? – Ugao psihoterapeuta

Novinar Marko Tašković je pripremio članak za Blic nedelje na temu: Kako ćemo živeti sa koronom” u kome je obuhvatio viđenja epidemiologa, ekonomiste i psihoterapeuta. Iz ugla psihoterapeuta na ovu temu govorila je dr Aleksandra Bubera, a njenu izjavu prenosimo u celosti.

Štampano izdanje dnevnog lista Blic nedelja u kome je objavljen navedeni tekst je izašlo 19. jula 2020.

Da li je sada situacija psihički teža nego u martu i aprilu kada smo manje više bili zatvoreni u kućama? U martu i aprilu smo se nadali da će virus korona proći do juna i da ćemo tokom leta živeti normalno, a sada se ispostavlja da ćemo morati da živimo sa koronom sigurno do kraja godine, a možda i do kraja 2021. godine. Koliko je ta neizvesnot opasna i kako je prebroditi?

U martu je situacija bila teža s aspekta da je bila nova i bilo joj je potrebno prilagoditi se. Nismo znali šta da očekujemo i šta nas čeka, ljudi su bili uplašeni za svoje zdravlje i život, mere koje su se sprovodile i uopšte i individualno su bile veoma striktne. Bilo je potrebno prilagoditi se i uslovima ograničenog kretanja, što je dovelo do povećanog pritiska unutar zatvorenih sistema. S druge strane situacija koju imamo u julu je situacija da smo shvatili da nije u pitanju sprint, već maraton i ona je teška sa te strane. Prognoze stručnjaka je da će ova situacija da traje i da se nastavlja narednih godinu pa čak i dve, dokle god se ne pronađe pouzdana vakcina koja nas može zaštititi od virusa. Neka istraživanja govore da osobe sa teškom kliničkom slikom mogu imati posledice na određenim organskim sistemima i nakon izlečenja, kao i da se svugde u svetu beleže slučjevi da su ljudi oboleli, preboleli, pa posle nekoliko meseci ponovo zaraženi istim virusom i opet sa jednako teškom kliničkom slikom. Sve ovo postavlja pred čovečanstvo, društvo, nauku i struku veoma veliki zadatak, sa kakvim se još nismo sreli u ovom obliku. U istoriji je bilo raznih epidemija i pandemija, ali sa istorijske distance o njima sada znamo sve, a o novom virusu, njegovom ponašanju i uticaju na ljudski organizam, iako imamo visokorazvijenu nauku i thenologiju, još ne znamo dovoljno. Isto tako ne znamo dovoljno o posledicama oboljevanja kao ni sticanju (ili nesticanju otpornosti) i kako ćemo se s njim izboriti. Sve ovo sasvim normalno budi osećanje neizvesnosti i neugodan osećaj da nemamo kontrolu nad situacijom. To je suprotno svemu onome što mi ljudi težimo – a to su sigurnost, izvesnost, kontrola nad našim životima i sudbinom. Trenutno je situacija obrnuta – naše ponašanje, živote, zdravlje ekonomiju itd. kontroliše jedan sićušan virus na granici živog i neživog i traži od nas kompletnu izmenu načina života, navika, ponašanja, pa čak i sa svim tim, nismo sigurni kakav će ishod na kraju biti.

Kako naći meru između potrebe da se zaštitimo od Covid-19 i potrebe da radimo i normalno živimo? Kako psihički to sve izdržati?

Potrebno je pridržavati se propisanih mera, jer to je jedino što možemo da uradimo i što može u priličnoj meri da nas zaštiti. Potrebno je raditi na svesti ljudi, a kako se to ne može dovoljno brzo postići, nije loše da se uvedu i konsekvence za one koji ih ne poštuju – pričam naravno o osnovnim merama zaštite – beskompromisno nošenje zaštitinih maski u zatvorenim prostorima, pa i na otvorenim ukoliko ne postoji dovoljna distanca, izbegavanje okupljanja, ljubljenja, grljenja i svih bliskih kontakata sem u okviru svoje najuže socijalne grupe u zatvorenim prostorima, a na otvorenom uz distancu, često pranje ruku, dezinfekcija obuće. Treba naći načina kako da se i dalje radi i živi uz navedene mere. Kao što smo već videli u najvećem broju industrija to je moguće. U najvećem problemu su industrije koje podrazumevaju proizvodne procese sa puno radnika na jednom mestu u zatvorenom prostoru, pogotovo ukoliko imaju centralnu klimatizaciju. Sve ostalo je lakše organizovati, ali čak i u tim uslovima moraju se iznalaziti rešenja kako da život funkcioniše u novim uslovima.

Ljudi su „pravljeni“ da se prilagođavaju, pa ćemo se prilagoditi i ovoj „novoj realnosti“. U tome nam mogu pomoći porodica i prijatelji (kafa može da se „popije“ i preko platforme Skype, a svakako smo videli koliko znači takva „čašica razgovora“ i kontakta pomoću novih tehnologija. A ako to nije dovoljno, tu su psihoterapeuti koji nude besplatnu podršku građanima.

Da li i dalje pružate besplatnu psihološku pomoć našim građanima? Na šta se sada najviše žale? Ima li razlike u odnosu na mart, april ili maj?

Projekat „Podrška psihoterapeuta“ je počeo 26. marta i još uvek traje i trajaće. Jedino smo imali prekid u radu besplatne telefonske linije 19833 koju nam je ustupilo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. I ona će nadamo se već od sledeće nedelje biti ponovo u funkciji i kolege iz Asocijacije edukativnih praksi koja je partner na projektu vredno rade na tome da linija ponovo proradi. Web aplikacija koju je razvio Igor Graić sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, kao projekt menadžer sa grupom programera i dizajnera volontera i  koja je podržana od strane Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj u okviru inicijative “Budi i ti heroj” na adresi https://podrskapsihoterapeuta.com/home nije ni prestajala da radi, kao što i dalje postoji spisak dostupnih psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom na stranici Saveza društava psihoterapeuta Srbije.

Ukupno smo imali uključeno preko 400 kolega volontera i imali smo preko 2 000 intervencija do sada.

U početku su se građani najviše žalili na strah i zabrinutost u vezi sa zarazom, zatim na strahove u vezi sa dostupnošću zdravstvenih usluga i sistema, zatim su počeli problemi sa povećanim pritiskom u odranije disfunkcionalnim porodičnim odnosima zbog zabrane kretanja i odranije postojećih psihičkih i emocionalnih problema, a zatim zabrinutost za ekonomske okolnosti. Trenutno se građani obraćaju sa najrazličitijim životnim problemima i dilemama, nekima koje su nastale zbog situacije sa koronavirusom, a a nekima koje su nezavisne od te situacije, ali dodatno facilitirane ili „okinute“ istom.

Kad bi trebalo da se obratimo psihologu za pomoć? O čemu najviše treba da vodimo računa?

Kada vidimo da otežano funkcionišemo – pogotovo ako primetimo ili nam naši prijatelji ili porodica skrenu pažnju da smo izmenili ponašanje i navike, da smo stalno zabrinuti, uplašeni, preokupirani ili  da imamo „kratak fitilj“, odnosno da preterano reagujemo na sitnice. Takođe, ukoliko imamo problema sa spavanjem, voljom i snagom za svakodnevne obaveze, ukoliko primetimo višednevne, a pogotovo višenedeljne promene raspoloženja. Ukoliko imamo crne misli, pomoć stručnjaka je neophodna, a dobrodošla u svim ranije navedenim slučajevima.

Treba najviše da vodimo računa da se dovoljno odmaramo, pravilno hranimo i imamo dovoljno fizičke aktivnosti, da unosimo dovoljno vitamina, da održavamo socijalne, a izbegavamo fizičke kontakte. Da negujemo sebe i dobro postavljamo granice, a da veze sa važnim osobama održavamo na visokom nivou.

Koji će nam najveći izazovi biti u narednom periodu i kako da se izborima sa njima?

Mislim da će nam najveći izazov biti kako da prihvatimo i prilagodimo se na potpuno nov način života i funkcionisanja, jer se neke osnovne postavke tome ko ima kontrolu nad našim životom i kolika je naša moć kao ljudskog društva ovom situacijom temeljno preispituju i moraće biti prilagođene novoj realnosti. Moraćemo da izađemo na kraj sa svojim starim navikama koje se ne uklapaju u novu situaciju, kao i sa svojim otporima da ih menjamo. Da prihvatimo da život nije dužan da ispunjava naša očekivanja i da se prilagođava nama i da samo bića koja su u stanju da se brzo i dobro prilagođavaju u evolutivnom smislu i mogu da opstanu. Da ne zamenjujemo strah i tugu za bes i frustraciju i da ostanemo konstruktivni umesto da se prepustimo destruktivnim ponašanjima i gubitku smisla. Ovo su jako zahtevni zadaci u svim teškim vremenim, pa i u ovima sada.