Dr Aleksandra Bubera Ninić, gost u emisiji Studio znanja na temu: Zračenje na TV RTS

Dr Aleksandra Bubera Ninić, gost u emisiji Studio znanja na temu: Zračenje na TV RTS

Novinarke Vinka Marinović i Ivana Milenković razgovarale su sa gostima u studiju o odlikama veštačkih i prirodnih izvora zračenja, prisutnosti i štetnosti zračenja u svakodnevnom životu i pojmu zračenja u različitim oblastima kojima se gosti emisije profesionalno bave.

Dr Aleksandra Bubera Ninić, govorila je o tzv. psihiloškom zračenju koje upućuje na to kako zapravo ljudi percipraju druge.

Pored dr Bubere Ninić gosti u studiju su bili prof. dr Vesna Plešinac Karapandžić, direktorka klinike za radio-terapiju, profesori sa Elektrotehničkog fakulteta Miloš Vujisić i Dragan Olćan, prof. dr Nenad Sakan, naučni saradnik Instituta za fiziku, doc. dr Aleksandar Ristić, neurolog iz KCS i sa Medicnskog fakulteta.

Izvor: RTS Obrazovno-naučni program – zvanični YT kanal


Dr Aleksandra Bubera Ninić o samoubistvima u Nacionalnom dnevniku – RTV Pink, 21.02.2022.

Dr Aleksandra Bubera Ninić o samoubistvima u Nacionalnom dnevniku – RTV Pink, 21.02.2022.

U Beogradu, Boru i Nišu je u jednom danu četvoro ljudi sebi oduzelo život.

Tim povodom za Nacionalni dnevnik dr Aleksandra Bubera Ninić govorila je o najčeščim razlozima koji mogu dovesti ljude u situaciju da razmišljaju o suicidu, ko je u najvećem riziku, kao i na koji način okolina takvim ljudima može pružiti podršku.

Prilog je u celosti objavljen i na YouTube kanalu dr Bubera Ninić:

Prilog priredila: novinarka Aleksandra Nikodijević

Izvor: Arhiva, TV Pink

Fotografija: Pixabay


Aleksandra Bubera Ninić o samoubistvu u Nacionalnom Dnevniku – RTV Pink, 28.12.2021.

Aleksandra Bubera Ninić o samoubistvu u Nacionalnom Dnevniku – RTV Pink, 28.12.2021.

Povodom pronađenog tela žene čiji je nestanak prijavljen četiri dana ranije i spekulacija o uzroku smrti, novinar Dušan Đorđević priredio je prilog za Nacionalni dnevnik koji se emituje na TV Pinku.

Dr Aleksandra Bubera Ninić govorila je uopšteno o okolnostima i psihološkim motivima koji mogu da utiču na odluku osobe da počini samoubistvo.

Ceo prilog je objavljen i na YouTube kanalu dr Bubere Ninić:

Prilog priredio: Dušan Đorđević

Izvor: Arhiva, TV Pink

Fotografija: Pixabay


Dr Aleksandra Bubera Ninić u emisiji “Rečeno i prećutano” – tema: Odnos prema novcu – Radio Beograd 2

Dr Aleksandra Bubera Ninić u emisiji “Rečeno i prećutano” – tema: Odnos prema novcu – Radio Beograd 2

Dr Aleksandra Bubera Ninić, lekar specijalista psihijatrije i psihoterapeut i ekonomista Milorad Ilić gostovali su u emisiji “Rečeno i prećutano” na temu: Odnos prema novcu koja se emitovala 11. oktobra 2021. godine na radio-stanici Radio Beograd 2.

Dr Bubera Ninić je govorila sa psihiloškog aspekta, o prirodi strahova i zdravom odnosu prema novcu.

Celu emisiju možete poslušati ovde.

Autor i voditelj emisije: Dijana Ivanović

Izvor: RTS

Fotografija: Unsplash


Rad od kuće – dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Rad od kuće – dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs govorila je o tome kojim profilima ličnosti više odgovara rad od kuće koji je usled pandemije koronavirusa organizovan za veliki broj zaposlenih. Tekst je priredila novinarka Julijana Vincan i možete ga pročitati na portalu Biznis.rs (kliknite ovde). U nastavku objavljujemo razovor dr Bubere Ninić i novinarke u celosti.

Ko su glavni dobitnici rada na daljinu?

BBC je imao zanimljiv tekst na temu koliko je introvertnim osobama rad od kuće tokom pandemije koronavirusa omogućio da se istaknu, u odnosu na prethodni rad iz kancelarije. Kako je to izgledalo i ko su još dobitnici u novim okolnostima rada na daljinu?

Kome odgovara ovakva situacija, a kome smeta kada se ne viđa sa kolegama?

Svakako da osobama koje su introvertne više odgovaraju okolnosti u kojima mogu da se povuku, da imaju svoj privatan prostor i da neometano rade svoj posao. Ovo je teško, pa gotovo i nemoguće izvesti u uslovima kancelarisjkog poslovanja, pogotovo kada pričamo o velikim kancelarijama koje rade po principu “open space”, gde je zapravo jedna jako velika prostorija podeljena samo provizornim pregradama i stalno čujete i vidite druge ljude. Često se moji pacijenti žale kada dođe do takve promene radnog okruženja :”Evo sad su nam uveli i ovaj prokleti open space, sad tek neću imati mira ceo dan” – rekao mi je jedan moj pacijent, na primer. Radi se o ljudima koji su visoko osposobljeni, savesni, temeljni, stručni, ali teško mogu da se skoncentrišu u uslovima stalne buke i prekidanja od kolega u vezi sa raznim stvarima – i onih neophodnih, ali i svih drugih.

Naravno da rad od kuće odgovara i osobama koje jako dugo putuju do svog posla i koje izgube po nekoliko sati dnevno samo da bi otišle na posao i vratile se kući. Kada rade od kuće, mnogo više vremena im ostaje da provedu sa porodicom, kao i za eventualne hobije i slično, za šta zbog putovanja pre nisu imali vremena. Mnogi naši pacijenti su se takođe obradovali mogućnošćui rada na daljinu, isto iz ovog praktičnog razloga, koji im zapravo omogućava da redovno prisustvuju svojim seansama, a bez straha da će morati da ranije izlaze sa posla ili slično.

Naravno, osobama koje dobro funkcionišu u timovima, sastancima i u stalnoj komunikaciji ova situacija nikako ne odgovara. Kao ni našim pacijentima koji se osećaju uskraćeno ukoliko ne mogu da dolaze na seanse “uživo”.

Takve osobe će imati zapravo veliki problem sa radom od kuće, kako da organizuju dan, da budu efikasne jednako kao u kancelariji, da organizuju svoj prostor i ukućane tako da svi mogu da funkcionišu, a što se tiče terapije, naravno i da se osame i imaju prostor samo za sebe, a da mogu da kažu sve što im je na duši, bez straha da će ih neko od ukućana čuti. Oni će se često žaliti na veliku napetost, povećan pritisak pri radu od kuće i doživljaju da “posao razvuku na ceo dan i opet ga nisu završili” zbog čega relativno brzo postanu frustrirani i nezadovoljni. Ovakvim osobama struktura dana, satnica i okviri poslovnog prostora jako nedostaju i teško se bez toga same organizuju.

Kako sve to utiče na efikasnost rada u kompanijama?

Što se tiče efikasnosti, svakako da će ljudi kojima odgovara rad od kuće u toj situaciji biti efikasniji, dok se kod onih koji su navikli da rade u prisustvu kolega, da često i neposredno komuniciraju i tako rešavaju probleme, kao i da razmenjuju podršku sa drugima, beleži jasan pad efikasnosti.

Koja bi idealna situacija u toj priči bila za psihičko zdravlje ljudi i kako bi postigli najveće rezultate – da li bi trebalo da poslodavci  podilaze zaposlenima u ispunjavanju ovakvih želja?

Idealna situacija, kao i uvek bi bila da se ispita kome šta odgovara i da se u skladu sa tim napravi raspored radnih mesta, prostorija, dnevni raspored a nekim zaposlenima omogući rad od kuće. Kada kažem da treba ispitati, ne mislim samo na upitnike samoprocene koje zaposleni mogu popunjavati, već i na profesionalne upitnike kojim raspolaže većina zaposlenih u HR agencijama, a često i u HR službama pojedinih preduzeća. Ovakvom vrstom testova kao i postavljanjem dobijenih rezultata u međusoban odnos, stručnjaci za HR, prvenstveno mislim na psihologe, ali i ostale obučene stručnjake koji se razumeju u ovakvu vrstu ispitivanja i istraživanja, mogu dati jasan odgovor poslodavcu koji zaposleni u kojim situacijama će biti efikasniji. Napominjem da se rezultati upitnika zasnovani na samoproceni i profesionalnih testova i alata mogu značajno razlikovati, jer ljudi često, nenamerno daju socijalno poželjne odgovore s jedne strane, a s druge strane, mogu dati odgovore zasnovane na sopstvenoj subjektivnoj proceni, koji ponekad ne odgovaraju objektivnoj stvarnosti.

U ovom slučaju, to nikako ne bi bilo “podilaženje željama” zaposlenih, već zapravo prilika poslodavca da iz svojih zaposlenih izvuče ono najbolje i u skladu sa tim dobije i najveću efikasnost od svakog zaposlenog. Ako ovaj proces posmatramo na taj način, onda prestajemo da razmišljamo da li je neko nekoga oštetio I počinjemo da razmišljamo na način kako da dobijemo najbolje i najviše iz date situacije, ili ako situacija nije odgovarajuća, da menjamo ono što je u njoj moguće promeniti da bismo dobili dobre rezultate.

Koji je Vaš savet za poslodavce?

Topao savet za poslodavce je da angažuju profesionalce koji imaju iskustvo, znanje, alate i koji će savesno prionuti na to da poslodavcu daju odgovore na pitanja koja će pomoći da se efikasnost, ali i zadovoljstvo zaposlenih podigne na najviši mogući nivo.

Ovo svakako potvrđuju i ne tako davni eksperimenti u velikim svestskim kompanijama gde se ispitivalo da li će skraćenje radnog dana u broju sati ili skraćene radne nedelje u danima uticati na efikasnost – u oba slučaja se pokazalo da se efikasnost poboljšala uprkos manjem broju radnih sati, jer su zaposleni bili odmorniji i motivisaniji, budući da su imali više vremena da provedu sasvojim porodicama, prijateljima, da idu u prirodu ili se bave svojim hobijima.

Sigurno da ovakvi primeri treba da nas podstaknu na razmišljanje da li je neophodno da primoravamo zaposlene na prekovremen radne sate, pa čak iako su oni dodatno i više plaćeni, što često, nažalost, nije slučaj; da rade tačno od – do i da se ta vremena evidentiraju putem posebnih sistema (kartica za prijavu, kamera i slično), da putuju satima do radnog mesta kroz velike saobraćajne gužve, da budu u open space kancelarijama (iako bi možda mogli da rade od kuće i tako ne povećavaju troškove poslovanja)

Ili je možda bolje da se fokusiramo na optimalan balans između zahteva radnog mesta i želja zaposlenih, pa da i zaposleni i poslodavci budu zadovoljni efikasnošću, zaradom i međusobnim odnosima, što je dobitna pozicija za obe strane.


Porodične traume kao jedan od mogućih uzroka devijantnog ponašanja

Porodične traume kao jedan od mogućih uzroka devijantnog ponašanja

Novinarka Tamara Sekulović je povodom članka koji je priredila za portal Mondo razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom Ninić o tome da li porodične traume mogu biti jedan od uzroka devijantnog ponašanja. Razgovor prenosimo u celosti, a članak koji je priredila novinarka možete pogledati ovde.

U skladu sa nedavnim pisanjem medija o  podacima koje su izneli zvanični organi proteklih meseci o celom nizu okrutnih zločina, da li možemo nešto uopšteno da kažemo o ljudima koji takve zločine izvršavaju?

U psihologiji, psihijatriji, kriminologiji i sociologiji je odavno poznato da su određene vrste krivičnih dela mnogo češće kod osoba sa određenom strukturom i poremećajima ličnosti.

Postoji predrasuda da okrutno izvršena krivična dela protiv života i tela mnogo češće izvršavaju osobe koje pate od teških psihijatrijskih poremećaja iz grupe psihoza, ali to zapravo nije tačno.

Tačno je da određeni mali broj pacijenata koji imaju psihozu, pod uticajem sumanutih ideja i halucinacija povremeno izvrše krivična dela, ali je procenat takvih krivičnih dela koje izvrše pacijenti sa psihotičnim poremećajem zapravo veoma mali u ukupnom broju izvršenih dela.

Pa ko su onda ljudi koji većinom izvršavaju takva teška krivična dela?

To su mnogo češće ljudi koji imaju poremećaje koje svrstavamo u kategoriju poremećaja ličnosti, i to ne svih poremećaja ličnosti, već onih koje svrstavamo u antisocijalne poremećaje ličnosti.

Antisocijalni poremećaj ličnosti, pored ostalih osobenosti, karakterišu :”nepoštovanje i kršenje prava drugih, egocentričnost, samopouzdanje koje se dobija iz moći ili zadovoljstva, nedostatak pro-socijalnih unutrašnjih standarda, nedostatak empatije i kajanja, nesposobnost za intimne odnose s ljudima  i korišćenje moći ili zastrašivanja za kontrolu drugih” (Izvor: Ramani Durvasula “Znaš ti ko sam ja?”, Laguna 2021)

Ili prosto rečeno, to su ljudi koji će “gaziti preko leševa” (ili čega god drugog), ne osvrćući se, samo da ostvare ono što žele, a naročito je bitno naglasiti i da uživaju u tome da prođu nekažnjeno.

Postoje i kategorije “psihopata” i “sociopata” koje su možda više zastupljene u svakodnevnom govoru i medijima, ali one zapravo ne postoje kao dijagnostičke kategorije u okviru zvaničnih klasifikacija, što ne znači da ova dva konstrukta nisu korisna za istraživanje i za praksu.

Iako i psihopate i sociopate imaju nedostatak empatije i osećanja krivice i uživaju u tome što prolaze nekažnjeno, postoje neke razlike.

Psihopate zapravo i nemaju jasan uvid da to što rade nije moralno etički (a često i zakonski) prihvatljivo i stoga su proračunati, hladni i zastrašujuće efikasni u svojim namerama i izvršenju, i u stanju su da minuciozno skuju plan i da po njemu postupaju uvremenjeno (sposobni su da čekaju i godinama da se “sve kockice sklope kako treba” da bi ishod bio najbolji za njih i da se izvuku bez posledica).

Sociopate znaju  šta je dozvoljeno i prihvatljivo, ali biraju da rade suprotno od toga, nisu toliko sračunati, veoma su impulsivni (zbog čega lošije prolaze nego psihopate), koji umeju da budu veoma šarmantni zavodljivi i zbog toga teže prepoznatljivi. Sociopate često nisu tako dobro uklopljene u društvo kao psihopate.

Da li traume mogu da utiču ili dovedu do toga da neko muči i ubija ljude bez pokazivanja empatije?

Istraživači i praktičari širom sveta su se oduvek bavili i dalje se intenzivno bave ovom temom.

U svim istraživanjima je primećeno češće prisustvo određenih iskustava tokom odrastanja u ličnoj istoriji kod osoba koje kao odrasle razviju psihopatiju i sociopatiju.

Svakako da su traumatska iskustva jako česta.

Međutim, veoma je bitno da naglasimo da kada govorimo o vrsti traumatizacije za koje se istraživanjima došlo da su čest faktor oblikovanja ovakvih ličnosti podjednako učestvuju zlostavljanje i zanemarivanje, a najčešće oba u kombinaciji.

Zanemarivanje se odnosi ne samo na izostanak brige o osnovnim potrebama deteta, što takođe nije retkost, već i u izostanku toplog ljudskog kontakta, empatije, brige o razvoju deteta, te izostanku vaspitanja i obrazovanja.

Pored toga što su ova deca često zlostavljana, ona su i zanemarena u svim mogućim smislovima i što se tiče svog razvoja, obrazovanja i vaspitanja, često prepuštena samoj sebi (ili ulici, a kasnije vršnjačkim grupama koje ih prihvataju  za razliku od njihove porodice u kojoj se često osećaju poniženo i omraženo).

Kada odrastanje deteta prepustimo njemu samom, ulici i u kombinaciji sa nasiljem, bilo u porodici ili u okruženju, rezultat je često odrasla osoba koja savršeno ume da preživi, ali ne ume da živi u zajednici sa drugima, već samo da ih upotrebljava a zatim bez osvrtanja odbaci,  ili zloupotrebjava.

Takođe je bitno naglasiti da je poslednjih decenija, ne samo kod nas, već i šire, prisutna jedna posebna vrsta zanemarivanja – a to je neuočavanje i neispravljanje stava, ponašanja i osećanja privilegovanosti dece od strane roditelja. Time je zanemaren jedan važan razvojni aspekt i zadatak, a to je da dete shvati da smo svi jednako vredni i da je nedozvoljeno ponašati se bahato i “s visine”, ne poštovati druge ljude, a što ne tako retko, vodi i u nasilje i iskorišćavanje.

Ovakvi roditelji često i sami smatraju da su privilegovani (a nekada to situaciono i jesu zbog bogatstva, moći ili društvene uloge)  i zahtevaju takav tretman za sebe od drugih ljudi. A takav tretman podrazumeva da su ostali manje vredni i shodno tome, neophodno u službi onih “vrednijih”, “privilegovanih”.

Deca ovo posmatraju i uče po modelu, mada se može desiti da neki roditelji koji nisu i sami takvi razvijaju ovakav obrazac kod svoje dece da bi ona “bolje prošla od njih samih”.

Osećanje privilegovanosti se sreće u svim, pa i blažim poremećajima i crtama ličnosti koje karakterišu narcisoidnost.

Nevolja je u tome što je većina društava danas zapravo sklona favorizovanju narcizma i privilegovanosti i zbog toga toliko često imamo priliku da slušamo o raznim slučajevima gde osobe godinama, pa i decenijama nekažnjeno i često uz zaklon iza svoje uloge, pozicije ili institucije  zloupotrebljavaju svoju moć da bi finansijski, psihološki, fizički, seksualno itd. iskorišćavale ljude koji su u pozicij da na neki način od njih zavise (ili veruju da zavise, iako to objektivno nije slučaj).

I radi razjašnjenja, još  da dodamo, da kod psihopata obavezno imamo prisutnu  narcisoidnost, dok nisu sve osobe koje su narcisoidne i psihopate –  iako se osećanje privilegovanosti registruje i kod jednih i kod drugih u različitoj meri.

U kojim sve pravcima nasilne trauma mogu da oblikuju decu?

Još jednom da ponovim da je jednako bitna trauma zanemarivanja kao i nasilja.

A što se tiče nasilnih trauma, one mogu, ali ne moraju oblikovati decu  u pravcu onih koji će zaključiti da samo najjači opstaju, da je svet surovo mesto i da jedino mogu ostvarivati svoje potrebe i želje tako što će oni “biti gornji”, te se u skladu sa tim i ponašati surovo i ne birajući sredstva izbegavati da budu oni koji su gaženi, pa samim tim i gaziti sve pred sobom.

Isto tako, ovakva vrsta traume može oblikovati decu u odrasle koji će se često nalaziti u stuacijama da budu žrtve nekih novih nasilnika, biti sa njima u intimnim odnosima, ostajati na poslovima ili prijateljstvima gde je neko prema njima nasilan.

U najboljem slučaju, nekada ovakva deca nauče da opstanu i postanu rezilijentna i nadrastu užasne uslove u kojima su odrastali i uspeju da sublimiraju svoja iskustva u rad, kreativnost i smislene intimne veze.

Da li će se traumatizovana osoba razviti u prvom, drugom ili trećem pravcu, zavisi od mnogo pridruženih faktora – da li je bilo korektivnih faktora u porodici, zajednici , školi, da li je dete imalo pristup ranim psihosocijalnim intervencijama, da li je neko priskočio u pomoć (porodica, institucije, škola) i mnoštvo drugih faktora.

U sva tri slučaja, traumatizacija ostavlja neizbrisiv trag u centralnom i autonomnom nervnom sistemu, kao i u telu i najčešće je potrebno, čak i u slučaju da dete izraste u rezilijentnu osobu, reparativno psihoterapisjko ili/i socioterapijsko iskustvo koje će joj pomoći da breme traume ostavi iza sebe.

Nažalost, ako se osoba razvije u pravcu psihopatije ili sociopatije, istraživanja takođe pokazuju da oni teško uče iz svojih grešaka (jer ih i ne smatraju za greške) i da su jako teško korektibilni.

Ovim takođe želim da naglasim i da, iako možemo razumeti zašto je neko izrastao u osobu kakvu je izrastao, to nije opravdanje za bilo koje ponašanje i svako mora biti odgovoran za svoje ponašanje i trpeti posledice koje uz njega idu.


Dr Aleksandra Bubera Ninić o vezi između promene glasa i emotivnog i psihičkog stanja za portal B92.net

Dr Aleksandra Bubera Ninić  o vezi između promene glasa i emotivnog i psihičkog stanja za portal B92.net

Dr Bubera Ninić je u intervjuu za portal B92 razgovarala sa novinarkom Slađanom Vasić o tome šta promena glasa govori o emotivnom i psihičkom stanju. Prenosimo intervju u celosti, a takođe na sajtu portala B92.net možete pročitati tekst koji je priredila novinarka.

Na koji način emotivno i psihičko stanje utiče na promenu glasa?

Postoji nekoliko kanala komunikacije. Samo jedan je verbalni i on se odnosi na sadržaj onoga što izgovorimo, dakle reči i rečenice. Svi ostali kanali komunikacije su neverbalni i veći deo komunikacije se odvija na neverbalnom nivou.  Neverbalni kanali komunikacije uključuju glas, mimiku, pokrete i telesni stav. Već iz ovoga je jasno da je glas važan deo neverbalne komunikacije. Na primer od tona, visine intenziteta i boje glasa zavisi da li ćemo jednu istu rečenicu razumeti kao  neutralnu toplu ili preteću, na primer. Što znači da je glas povezan sa našim uverenjima, željom da nešto saopštimo na određen način, ali i sa emocijama. I kao što možemo upravljati emocijama, možemo upravljati i glasom, pogotovo ukoliko smo to vežbali – najbolji primer za to su glumci ili osobe koje se pripremaju za javne nastupe.

Međutim, kod većine ljudi koji nisu vežbali glasovni aparat, glas je direktno pod uticajem emocionalnog stanja, pa tako po glasu možemo prepoznati da je neko uzbuđen, ljut, tužan uplašen itd. – svi imamo iskustvo da smo primetili da nekome „drhti glas”, da neko viče, govori jedva čujno i slično.

Naravno, treba uzeti u obzir i da kod nekih ljudi postoji nepravilna upotreba glasovnog aparata, kao i nepravilno disanje, a koji mogu biti rezultat nekih fizičkih oboljenja ali i nedostatka uputstava ili formiranja loših navika u disanju i upotrebi glasovnog aparata. Ovim delom problema se bave otorinolaringolozi, neurolozi, pulmolozi i defektolozi koji u ovim slučajevima postavljaju dijagnozu i sastavljaju program habilitacije i reedukacije ukoliko je problem nastao i pre formiranja govora ili rehabilitacije ako je nastao pod uticajem neke bolesti nakon što se govor razvio.

Kako se manifestuje (ispucao, promukao, tiši glas, naprezanje pri
govoru, knedla u grlu…)?

Opšte je poznato da je glas izmenjen kada smo uplašeni, ljuti, besni. Izmenjen je ne samo glas, već i način disanja – na primer kada smo uplašeni dišemo ubrzano i plitko, a kada smo besni nešto brže i mnogo dublje. Disanje je pod uticajem autonomnog nervnog sistema koji je van uticaja naše volje, ali isto tako, na disanje možemo i da utičemo mnogo svesno. Disanje je jako bitan elemenat u formiranju glasa jer se glas formira tako što vazduh prolazi kroz grkljan (larynx) u kome su postavljene glasne žice, koje, kao i kod muzičkih instrumenata kada vibriraju proizvode zvuk. Isto tako, postoji i kognitivna komponenta tj. da pod uticajem našeg mišljenja mi voljno usmeravamo tonalitet, visinu, boju i intenzitet našeg glasa. Ovo postižemo tako što podešavamo odnos disanja i funkcije glasnih žica, odnosno struktura koje kontrolišu njihov rad. Ovo se vežba tokom odrstanja i kao odrasli mi umemo svesno i voljno da upotrebimo glas da bismo postigli određeni efekat.

Sa druge strane kada smo „preplavljeni“ emocijom ili emocijama – a to znači da nismo u stanju da u dovoljnoj meri kontrolišemo šta osećamo i koliko intenzivno osećamo i imamo utisak da emocije upravljaju nama, nekada do doživljaja da smo „paralisani“ – mi ne upravljamo ni našim glasom u dovoljnoj meri i on jasno izražava to naše osećanje preplavljenosti, bez obzira da li je u pitanju prijatna ili neprijatna emocija, iako su najčešće u pitanju neprijatne emocije.

U zavisnosti od toga koja je emocija u pitanju glas može biti tih, gotovo nečujan, što se obično dešava u situacijama kada je osoba preplavljena nekom vrstom starha (anksioznost, trema, fobičan strah, panika, užas), ali isto tako i veoma glasan i visokog tonaliteta (vrištanje).

Kada je glas „napukao“ to najčešće vezujemo za osećanja koja imaju veze sa gubitkom, kao što je tuga.

„Potmuo“ glas može biti najava emocionalne bure i veoma velikog  intenziteta glasa, kao što je to na primer akumulacija emocija pre ispada besa u svrhu zastrašivanja.

Kod treme povremeno postoji naprezanje glasa, jer se osoba bori da izgovori ono što misli da treba i da se prikaže u najboljem svetlu, a sa druge strane procenjuje da nije dovoljno dobra, zbog čega je uplašena, što se često primećuje u naprezanju, drhtanju glasa i slično.

Doživljaj „knedle“ u grlu ima veze ne samo sa glasovnim aparatom, već i sa funkcinom jednjaka i gutanja i nekada može ići do mere da osoba ne samo da se bori da nešto izgovori, već nekada nije u stanju da proguta vodu ili hranu. Mera ove senzacije je proporcionalna intenzitetu osćanja koje osećamo, a često, u ovom slučaju i sa osećanjima koja su „slojevita“ – a to znači da osećamo anksioznost i strah a zapravo nismo svesni da smo frustrirani, ljuti ili pokušavamo da ostanemo „jaki“ a zapravo smo jako tužni i plače nam se.


Kod kojih dijagnoza je to najčešće?

Nisu u pitanju samo „dijagnoze”, dakle, već i bilo koje emocionalno stanje. A kada govorimo o dijagnozama, zapravo sve „dijagnoze“ podrazumevaju do neke mere neadekvatno emocionalno funkcionisanje – tako poremećaji povezani sa anksioznošću i strahom kao što su socijalna i ostale fobije, napadi panike, generalizovani anksozni poremećaj itd. mogu biti praćeni izmenama glasa u skladu sa kognitivno-emotivno-fiziološkim funkcionisanjem koje je pod uticajem poremećaja vezanog sa strahom. Kod pacijenata sa afektivnim poremećajima, dakle onih koji utiču na raspoloženje, glas će biti u skladu sa depresivnim ili euforičnim raspoloženjem. Kod osoba sa paranoidnim poremećajem, gde je pacijent uplašen i brani se agresijom imaćemo glas koji je pod uticajem mešavine straha, pretnje i agresije a kod pacijenata sa poremećajima iz spektra shizofrenije, ukoliko je došlo do takozvane „afektivne zaravnjenosti“ i nemogućnosti „afektivne rezonance“ obično će i glas, ali i govor odražavati ovako izmenjenu emocionalnost. Interesantna je i kategorija pacijenata sa poremećajem ličnosti, kod kojih su česta intenzivna emocionalna stanja, pa kao i kod ostalih kategorija u zavisnosti od vrste emocija i glas biva u skladu sa istima.

Šta raditi kad dođe do toga, da li se i kako leči?

Budući da je uzrok izmenjenog glasa povezan sa emocijama, kognicijom i disanjem, odgovor je jasan – potrebno je raditi na izmeni pogrešnih uverenja (kognicija), adekvatnom upravljanju emocijama i telesnim komponentama (disanje i vežbe glasa). Sve sem vežbi za glas sprovodi psihoterapeut, a ukoliko su potrebne vežbe za glas, to je u domenu rada defektologa.



Dr Snežana Japalak o Aspergerovom sindromu (AS) za portal B92

Dr Snežana Japalak o Aspergerovom sindromu (AS) za portal B92

Dr Snežana Japalak, lekar specijalista psihijatrije i članica tima ordinacije Bubera, za portal B92.net govorila je o Aspergerovom sindromu. Intervju koji je novinarka Slađana Vasić priredila za portal možete pogledati ovde, a u nastavku prenosimo razgovor u celosti.

O kakvoj bolesti se radi?

AS spada u pervazivne razvojne poremećaje koje karakteriše oštećenje socijalnih interakcija, oskudni, stereotipni, repetitivni repertoari interesovanja i aktivnosti. AS je poremećaj koji nastaje tokom razvojnog perioda, i najčešće se dijagnostikuje u ranom uzrastu. Američka klasifikacija bolesti ga svrstava u autistični spektar poremećaja. Osobe sa AS vide, čuju i osećaju svet drugačije.

Da li je nasledna?

Smatra se da AS ima jaku genetsku osnovu, koja još uvek nije definisana, ali i da spoljni faktori imaju uticaja.

Kako se manifestuje?

AS karakteriše manjkavost socijalnih veština, uzak krug interesovanja, repetitivni obrasci ponašanja, osobenosti govora i jezika, problemi neverbalne komunikacije i motorna nespretnost. Da bi se postavila dijagnoza AS neophodno je da dete ima normalan kognitivni razvoj kao i razvoj jezičkih veština. U najranijem uzrastu se primećuje da ne uspostavljaju kontakt očima, čudno se ponašaju u socijalnim situacijama, ne prepoznaju “govor tela” i izraze lica što im izaziva poteškoće da razumeju tuđa osećanja i namere “da čitaju ljude”, otežano razumeju šale i sarkazam, nejasne ili apstraktne koncepte, imaju problem u ispoljavanju emocija iako mogu da budu emotivniji i empatičniji od drugih ljudi. Kod govora često se primećuje odsustvo intonacije i slaba modulacija govora “govore kao roboti”, govor može biti značajno glasniji, brži, u obliku opširnih monologa bez uključivanja sagovornika. Skloni su da ponavljaju pokrete, često su nespretni, imaju lošu koordinaciju i mogu ispoljavati poskakivanje tokom hoda i čudno držanje. Imaju neuobičajen odgovor na senzorne stimuluse (zvuk, svetlost, dodir, ukus), vrlo često ispoljavaju preosetljivost koju prati izbegavajuće ponašanje i anksioznost. Ne vole promene, neočekivane situacije, nedostaje im spontanost. Skloni su ograničenim i ponavljajućim obrascima ponašanja, aktivnosti i interesovanja.

Kako se leči? Koje sve specijalnosti je leče?

AS se ne leči, leče se psihijatrijski poremećaji kod osoba sa AS koji mogu da se razviju usled prevelikog stresa i slabih  mehanizama odbrane. Tada osobe mogu da imaju simptome anksioznosti, depresivnosti i/ili psihotičnosti zbog kojih se javljaju psihijatru. Osobe sa AS mogu da unaprede kvalitet života  unapređenjem socijalnih veština, govora, motorike kroz treninge socijalnih veština, fizičke vežbe, psihoterapiju, rad sa logopedom, fizioterapeutom, psihoterapeutom i  psihologom. U ranom uzrastu su uključeni dečji neurolog i pedijatar.

Mnoge poznate ličnosti je imaju, što znači da se s njom normalno funkcioniše, ima li podataka koliko je česta?

Aspergerov sindrom nije bolest već poremećaj koji opisuje različitosti funkcionisanja osoba koje ga imaju u odnosu na ostatak populacije, i zbog toga se naziva i neuroatipičnošću. Javlja se kod osoba sa normalnom ili visokom inteligencijom. Osobe koje imaju Aspergerov sindrom često imaju neverovatnu moć da se fokusiraju na detalje, istrajni su, organizovani, dosledni, poštuju pravila što ih čini pouzdanim i odgovornim.

AS se češće dijagnostikuje kod dečaka, postoje različite procene učestalosti u odnosu na devojčice. Nekada se smatralo da je odnos 9:1, poslednjih godina se smatra da je taj odnos 3:1, 2:1, što se pripisuje češćem prepoznavaju poremećaja kod devojčica. Učestalost AS nije sasvim poznata jer se poremećaj ne dijagnostikuje uvek u ranom uzrastu. Neretko se dijagnostikuje tek u adolescenciji, kada se osoba javi psihijatru ili psihologu zbog razvoja anksioznosti, depresivnosti ili psihotičnosti. Po nekim procenama smatra se da oko 50% osoba sa AS ostane nedijagnostikovano, od čega su večinom osobe ženskog pola. Procena učestalost AS se razlikuje od autora do autora, najčešće je u intervalu od 0.003 do 0.004%.


Nije sve za svako vreme: Ulepšajte svoje raspoloženje filmovima i serijama – dr Bubera Ninić preporučuje žanrove za portal B92.net

Nije sve za svako vreme: Ulepšajte svoje raspoloženje filmovima i serijama – dr Bubera Ninić preporučuje žanrove za portal B92.net

Epidemija koronavirusa se većini barem donekle negativno odrazila na život – nekome zdravstveno, nekome kroz manjak radnog elana, nekome kroz raspoloženje… Kako god, pitanje je da li bi na prste jedne ruke stali oni kojima je donela promene na bolje. I sada, kada je prošlo već dosta vremena, neki su pomoć potražili kod psihologa, neko je počeo da vežba, a neko se možda i privikao na situaciju tražeći za sebe veselije sadržaje i izbegavajući ružne vesti.

Jedan od jednostavnijih načina da zaobiđemo nezavidnu realnost i ulepšamo je jeste i gledanje filmova i serija. Ali kakvih?

Neka istraživanja su pokazala da filmska ostvarenja koja gledamo i te kako mogu da utiču na stanje naše psihe, ali i zdravlje celokupnog organizma.

Tako, iako će se nekome učiniti drugačije, tužni filmovi i serije mogu da nas učine i srećnima. Drama o nekoj nesrećnoj ljubavi može da nas podseti na to da naš život i nije toliko loš i da nas oraspoloži. Naravno, ovo ne važi za ljude sklone depresivnim stanjima, njima se takvi filmovi ne preporučuju.

Psihijatar dr Aleksandra Bubera Ninić kaže za #kakosi da komedija prija svima.

“Generalno većini ljudi u svim prilikama, sem ako akutno nešto žaluju, prijaju komedije i romantične drame sa srećnim krajem. To su žanrovi koje u gotovo svim situacijama možemo preporučiti. Znamo da osmeh i smejanje pomažu da budemo bolje raspoloženi i opušteniji, a to uvek može samo da poboljša situaciju”, objašnjava ona.

Dokazano je da se tokom smešnih scena krvni sudovi šire čak 22 odsto, što omogućava bolji protok krvi.

“Vaše zdravlje će od gledanja komedija najviše profitirati ako se bar 15 minuta smejete tako da vas od smeha zabole trbušni mišići“, kaže dr Majkl Miler, direktor Centra za preventivnu kardiologiju Univerziteta Merilend.

Osim što svega 15 minuta smeha tokom gledanja duhovitih scena ima snažan pozitivan uticaj na kardiovaskularni sistem, gledanje komedija oslobađa od nervoze i ublažava agresivnost i strah.

Za filmove naučne fantastike naša sagovornica smatra da prijaju osobama koje vole da maštaju, ali ih zanima i napredak nauke i tehnike.

Nekim ljudima će možda prijati i trileri, horor ili akcioni filmovi, a to su uglavnom ljudi kojima prija da osete uticaj adrenalina na telo i psihu”, dodaje dr Bubera.

Sa hororima treba biti obazriv jer oni, kao i drugi napeti filmovi dovode do toga da srce kuca mnogo jače i brže, što dovodi do aritmije i povećanja pritiska, a to za rezultat može imati srčani udar. Tako su, pisalo se, zabeležena dva smrtna slučaja tokom gledanja filma “Stradanje Hristovo”, koji na dramatičan način prikazuje poslednje sate Isusovog života.

Pomenuli smo probleme koje nam je donela korona, pa se tako onima koji žele da probude svoju kreativnost ili da reše neki problem, preporučuju filmovi u kojima ima magije.

Romantične scene u filmovima i serijama su od velikog značaja za psihološko zdravlje, naročito žena, jer se kod njih u tim trenucima smanjuje aktivnost u delu mozga koji kontroliše nervozu, pa su nakon gledanja smirenije i srećnije.

Kriminalistički filmovi i serije, kao i misterije, podstiču na razmišljanje i odgonetanje poente, pa više utiču na sposobnost logičkog zaključivanja, nego na raspoloženje.

Tekst priredila: novinarka Slađana Vasić

Izvor: Portal B92.net