Ciljevi

Aleksandra Bubera

Intervju sa Marijanom Ilić objavljen u Blicu 08.05.2011.

Koliko je bitno da naučimo decu da postavljaju ciljeve, kao i da ih ostvaruju  još kao mali?

– Važno je naučiti decu da postavljaju ciljeve i to takve koji su realni i dostižni tj. ostvarljivi. To podrazumeva da u početku roditelji određuju i postavljaju deci zahteve, uzimajući u obzir sposobnosti i znanja koje dete poseduje i šta je to što treba da savlada da bi određeni zahtev ispunilo.

Ovo se oslanja na teoriju Vigotskog, koja se pokazala u primeni uspešnijom od teorija koje zagovaraju „spontani” razvoj deteta. O čemu se zapravo radi? Ako bismo dete prepustili da se ono samostalno i „neometano” razvija, dete bi radilo one stvari koje mu omogućavaju da se oseća prijatno, bez obzira da li su te stvari za njega dobre, ili ne. Zbog toga je dužnost roditelja, pored toga što dete neguju i vole da ga takođe i vaspitaju.

A vaspitanje se po Milivojevićevom „Mercedes” modelu sastoji od tri „sastojka”: postavljanja zahteva, nagrade i kazne. Postavljanje zahteva prema Vigotskom podrazumeva da roditelj, kao i vaspitač i nastavnik procene sposobnosti i znanja deteta i da prema tome odrede ciljeve odnosno zahteve koji bi se pozicionirali u „zonu  narednog razvoja”. To znači da treba dobro da poznajemo dete, te da zahtev, odnosno cilj koji mu postavljamo treba da bude dovoljno izazovan da angažuje sve njegove potencijale i znanja te da uz pomoć odraslih ono može dostići taj cilj i kroz taj proces usvojiti nova znanja i veštine koje će sledeći put biti u stanju da samostalno primeni.

Zahtevi ne treba dakle da budu toliko teški da ih dete ne može savladati, jer će u tom slučaju dete misliti loše o sebi tj. da nešto s njim nije u redu, da je nedovoljno spretno, pametno, sposobno… Isto tako zahtev ne treba da bude ispod detetovih sposobnosti, jer dete neće biti motivisano da ulaže napor i neće osećati zadovoljstvo kada cilj dostigne (za razliku od toga kada postigne cilj u kome je bilo angažovano i fokusirano i kada će imati osećanje uspeha i zadovoljstva).

Koliko je to lak ili težak posao?

– Kao što smo videli, ovo podrazumeva dobro poznavanje deteta i stalno razmišljanje i procenu, zbog čega to nije baš lak zadatak, ali nije ni tako težak da bismo od njega odustali i prepustili detetu da se samo snalazi, jer onda ono neće imati model, koji bi kasnije moglo internalizovati i biti samo sebi vodič kroz život.

Kada treba početi sa obučavanjem dece?

– Sa „obučavanjem” dece se počinje još prenatalno u smislu da ih očekujemo sa radošću i ljubavlju, da su željeni i dobrodošli i čim se rode učimo ih svojom negom i ljubavlju da mogu imati poverenja u nas i u ovaj svet. Međutim, dete je u prvih godinu dana potpuno zavisno od roditeljske nege i pred njega se ne postavljaju nikakvi zahtevi.

Sa postavljanjem zahteva se počinje kada dete navrši osamnaest meseci života. Možda će vam ovo zvučati kao veoma rano, ali da se razumemo, zahtevi koji se postavljaju u tom uzrastu su veoma jednostavni i odnose se na savim osnovne stvari. Dete u tom uzrastu je već naučilo da hoda, a mnoga deca znaju dosta reči ili počinju da govore. Čim je dete u stanju da se samostalno kreće, moraju mu se postavljati zahtevi, prvenstveno u svrhu njegove bezbednosti, a naravno i ciljevi šta je potrebno sledeće da nauči i savlada – nove reči, kako da drži kašiku i slično. Sve ovo se sa decom u tom uzrastu najlakše i najčešće postiže kroz igru i potrebno je dete podržavati i podsticati u osvajanju sveta

U kojoj meri je to normalno da dete nešto počne i ne završi, a kada postaje problem?

– Za decu, pogotovo manju, je karakteristično da „ih ne drži pažnja“, sem kada se u nešto „užive“, a to su obično aktivnosti gde su deca uključena kao akteri i ne razlikuju igru ili fantaziju od realnosti, kao npr. kada prisustvuju pozorišnoj predstavi koja uključuje i publiku i zahteva njeno učešće. Ili kada rade nešto što vole i što je prijatno. Deca teže da izbegavaju da rade stvari koje su dosadne ili neprijatne i to je sasvim normalno. Roditeljska dužnost je da istraju u tome da dete nauče da je potrebno da istrpe frustraciju, odnosno da je potrebno da rade i stvari koje su neprijatne i dosadne, ali su za njih korisne.

Malom detetu je dakako teško da shvati da je nešto što je neprijatno za njega sada u stvari korisno za njega na duge staze. To se prevazilazi tako što se kod deteta stvaraju radne, higijenske i druge navike, jer radnje koje se ponavljaju postaju vremenom automatizovane i stoga manje neprijatne. Drugi način, u slučaju da su u pitanju stvari koje se ne rade redovno, ali su korisne i potrebne, jeste da roditelj postigne da mu se dete podredi, da ga posluša i uradi ono što se od njega zahteva. Naravno, potrebno je uz ovo dati i odgovarajuće kratko i razumljivo objašnjenje, koje će detetu objasniti smisao neprijatnosti koju trpi.

Problem je ukoliko dete ne pristaje da ispuni nikakve zahteve, ili ukoliko uvek ili jako često odustaje tokom raznih aktivnosti. Pri čemu dete može ispoljavati i znake besa ili tuge kojima pokušava od roditelja da iznudi da prestanu da mu postavljaju zahteve ili da ga primoravaju da trpi frustraciju.

Šta treba prvo da uradimo, npr, da počnemo sa kratkoročnim ciljevima?

– Prvo treba postavljati jednostavne, male ciljeve, kroz igru, koji će i detetu biti zanimljivi, a zatim uz stalnu procenu njegovih znanja interesovanja i sposobnosti postavljati postepeno komplikovanije i zahtevnije.

Koji su to prvi zadaci koje treba postaviti pred dete?

– Prvi zadaci se obično odnose na to da dete nauči da prihvati „ne” kao odgovor, odnosno da nauči da prihvati da bude frustrirano, jer roditelji, takozvani „dovoljno dobri” (a ne savršeni) roditelji će postepeno naučiti dete da iako ga vole, ne mogu i ne treba sve njegove želje da budu ispunjene i da mora da im se podredi. To ne znači da ukidamo detetove želje i volju, uvek ga treba pitati šta je to što ono želi, ali da je „roditeljska poslednja”. Odnosno, da iako se njegove želje i volja uvažavaju, da će biti onako kako roditelj kaže, jer roditelj ima odgovornost da donosi odluke za dobrobit deteta, čak i kada te odluke detetu izazivaju neprijatnost.

Postepeno, kako dete uči i njegove želje će postati socijalizovane, a to znači da će samo znati kada su njegove želje prihvatljive, a kada ne, i zbog čega. Kada dete savlada ovu prvobitnu frustraciju, a ona je za dete jako velika, (jer u prvih godinu i po dana se od deteta ništa ne zahteva i sve potrebe mu se ispunjavaju čim plačom pokaže da ih ima), onda je lakše postavljati i druge ciljeve, jer će se dete adaptirati tome da se od njega neke stvari zahtevaju i da roditelji neće odustati dokle god ono zahtev ne ispuni.

Inače, učenje deteta da toleriše frustraciju je jedan od preduslova za kasniji uspeh u životu. Poznat je takozvani “Marshmallow experiment” iz 60’ ih godina XX veka rađen na univerzitetu Stanford u SAD. (On je istovremeno ispitivao i još neke parametre)

Da li to treba da bude nešto što će raditi redovno, recimo učenje novih reči svakodnedno?

– To smo već spominjali kada smo govorili o tome kako se kod dece stvaraju navike. Ukoliko kod deteta stvorimo naviku da recimo pospremi igračke ili namesti krevet svaki dan onda to više za njega neće predstavljati naročiti napor niti temu rasprave. Isto tako ako dete na vreme naučimo da u svakom danu postoji vreme za obaveze i vreme za igru (koje naravno treba da bude prilagođeno uzrastu, tj. što je dete manje, više igre a manje obaveza i obrnuto, kako odrasta, ovo vreme se optimalizuje dok se ne ustali u stalnom odnosu rad/odmor/razonoda), onda ono ima dobru osnovu da kasnije bude uspešno.

U Americi je svojevremeno sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da se uspešni ljudi od neuspešnih ne razlikuju po inteligenciji, poreklu ili nekim drugim nepromenljivim karakteristikama (iako naravno ne možemo isključiti uticaj prilika u kojima neko odrasta i društva u kojem živi na konačan ishod uspešnosti osobe), nego po tome, koliko su roditelji od dece zahtevali da se naviknu da rade i da je rad taj koji donosi rezultate, a ne sreća, sudbina i slično. Takva deca su podsticana da i za vreme raspusta nastave da usavršavaju stečena znanja, da postavljaju svoje ciljeve, da se za njih bore upornošću i radom, da se zauzimaju za sebe i budu proaktivna, umesto pasivna u životu. Pa tako imamo i pravilo „10000 sati” koje kaže da ukoliko u nečemu želite da postanete vrhunski, morate provesti 10000 sati vežbajući i da bez toga nema vrhunskih rezultata. O tome i o ostalim faktorima uspeha možete pročitati u knjizi „Natprosečni” Malkolma Gledvela.

Koliko je bitno da pustimo dete da samo pravi pojedine ciljeve?

– U raznim psihološkim eksperimentima je dokazano da je demokratski pristup najbolji pristup. To ne znači da treba da pustimo decu da rade šta hoće, kad i kako hoće, jer to nije demokratija, nego anarhija. Nego znači da dete uvek treba pitati šta želi i kako se oseća i to uz uvažavanje uzeti u obzir prilikom dogovora i odlučivanja, ali uz poštovanje hijerarhije. To praktično znači da ćemo dete uvek pitati šta ono želi, kako se oseća, koja rešenja predlaže za dati problem, dogovor ili cilj, i da ćemo to sve uzeti u obzir i iskoristiti želje i dobre ideje, ali da će konačna odluka biti roditeljska. Što dete više odrasta, više saznaje, bolje se snalazi u svetu i kompleksnije razmišlja, to ćemo mu prepuštati veći deo u donošenju odluka i postavljanju ciljeva, sa krajnjim ciljem da ga osposobimo za samostalan život u ljudskom društvu. A to podrazumeva i da samo sebe motiviše i da samo sebi postavlja ciljeve kada odraste.

Kako pomoći detetu da nauči da samo postavlja ciljeve?

– Tako što ćemo u stvari naučiti dete da samo sebe motiviše. Bez motivacije nema ni postavljanja ciljeva. Dok je dete malo, motivacija je ili prijatnost, ili ona dolazi spolja, od roditelja i drugih odraslih koje dete motivišu pohvalama i drugim vrstama nagrada, a isto tako ga i demotivišu kaznom. Kasnije dete usvoji vrednosti i nauči ponašanja koja će ga dovesti do potvrđivanja vrednosti, što donosi osećaj zadovoljstva. Zbog očekivanja ovog zadovoljstva, kasnije je motivisano da ponavlja ista ponašanja, ili postavlja ciljeve koji će još više potvrditi tu vrednost, odnosno postavljati više ciljeve nego prethodnog puta.

Kada dete nauči da postavljanje ciljeva i rad koji vodi do njihovog ostvarivanja donose zadovoljstvo, pogotovo ako naučimo dete da poveže i svoje želje, direktno ili indirektno sa ostvarivanjem ciljeva onda dete može naučiti kako da oseti ono što nazivamo „tok“. „Tok“ je takvo iskustvo koje osećamo kada radimo stvari u koje se unesemo toliko da možemo zanemariti vreme, napor i neprijatnost da bismo postigli cilj i uživamo dok to radimo, bez obzira na rad koji tom prilikom ulažemo. Kao što alpinisti navode da bez obzira na sve napore uživaju dok se penju uz planinu.

Ukoliko ste u mogućnosti pročitajte knjige „Tok“ Mihalja Čiksentmihalja, „Tajna srećne dece“ Stiva Bidalfa„Kako preživeti život“ Džona Kliza i Robina Skinera i „Mala knjiga za velike roditelje“ grupe autora, koji su odlični vodiči na ovu temu.

Koliko je bitna i pohvala kada ih ostvari?

– Bitne su pohvale i tokom samog procesa rada, zato ih i nazivamo procesne pohvale, kao i na kraju, kada dete ostvari cilj ili zahtev. Potrebno je pohvaliti kako postupak, tako i samu ličnost deteta. Pohvala za postupak je, na primer: „Dobro si to uradio“, „Lepo si spremio sobu“, „Odlično si izrecitovala ovu pesmu“ i slično, a pohvale usmerene na ličnost su: „Ti si pametna devojčica“, „Sposoban si“, „Baš si spretna“ – odnosno to su poruke kojima definišemo samo dete i zato je bitno da poruke kojima definišemo dete ne budu negativne, jer se one „lepe“ na dete i ono se sa njima identifikuje. Za razliku od poruka na ličnost, poruke na ponašanje i postupke mogu biti negativne, u vidu kritike: „Ovo si pogrešio“ „Nisi uradila kako smo se dogovorili“.

Kod sasvim male dece u redu je davati i pohvale koje su malo preterane, ali to možemo raditi samo do treće godine, a zatim je neophodan princip realnosti, a to znači da dete dobija samo realne pohvale, a to su one koje niti su umanjenen niti preterane. Ako dete hvalimo nerealno i preterano, ono će sebe precenjivati i kasnije kada se nađe u svetu, misliće da su drugi nerealni, da mu zavide, da su protiv njega ili u najmanju ruku da ne umeju da prepoznaju pravi kvalitet. Pohvale ovog tipa su: „Ti si genije, najpametnije dete na svetu“, „Mamino zlato, ti si moja princeza i najbolja si u svemu“ i slično.

Takođe i ako dete hvalimo stalno i za sve i svašta, može doći do „inflacije pohvala“, odnosno da ih dete više ne ceni i ne doživljava kao podršku i nagradu, jer ih ima stalno za sve i svašta. Ne treba ni potcenjivati dete niti njegove uspehe, jer će tako dete nastaviti i kasnije da potcenjuje sebe i svoja dostignuća, što će uticati negativno na njegovo samopouzdanje i uspeh.

Znači, veoma je važno hvaliti decu, prvenstveno realno, ali je isto tako važno i kritikovati nepoželjna ponašanja i naučiti ih da poštuju zahteve koji se pred njih postavljaju.

Objasnite razliku između apstraktnih i konkretnih ciljeva, odnosno kako da objasnimo detetu razliku između cilja Biti bolji u školi” i naučiti vožnju bicikla?

– Ovo je takođe povezano i sa kratkoročnim i dugoročnim ciljevima, jer deca nemaju sasvim jasne predstave o tome šta je za njih dugoročno dobro a šta nije. Zbog toga im se neke stvari mogu činiti bez veze, bez smisla, samo zato što su neprijatne ili dosadne. Lako im je da predstave sebi neki konkretan i kratkoročan cilj, ali teško neki apstraktan i dugoročan.

Roditelji mogu da pomognu tako što će neki dugoročan i apstraktan cilj konkretizovati detetu i povezati ga sa nekim ili nečim što je detetu poznato i što voli. Na primer: „Ako budeš uporan u učenju, moći ćeš da upišeš školu u kojoj ćeš svaki dan moći da učiš da radiš baš to što voliš i da postaneš programer kao tvoj stric kome se diviš“.

Šta su najčešće greške roditelja kad je o ovoj temi reč?

– Najčešće greške se odnose na lošu procenu detetovih mogućnosti i želja. Odnosno, postavljaju se ciljevi koji su ili previše laki ili preterano zahtevni za dete, ili se potpuno ignorišu njegove želje i afiniteti, ili im se pak potpuno nekritično uvek izlazi u susret.

Ako je cilj preterano lak, dete neće biti motivisano i neće osećati zadovoljstvo kada ga ostvari, a ako je pretežak, misliće o sebi da je glupo, nesposobno i neuspešno. Ako ignorišemo njegove želje ili afinitete, dete će prvo pokušati da se pobuni, a onda će naučiti da one nisu važne, pa ih neće uzimati u obzir i biti hronično nezadovoljno, a moguće da će zaključiti ni da ono samo nije važno. A ako pak uvek izlazimo u susret detetovim željama, razmazićemo ga i nećemo ga naučiti da mora poštovati granice i da se mora podrediti.

Recimo da umesto smernica počinju da postavljaju pravila, do čega to može da dovede kod deteta, do ignorisanja ili pobune…?

– Može dovesti i do ignorisanja i do pobune i do apatije, u svakom slučaju će dovesti ili do nesaradnje ili će dete svesno ili nesvesno, otvoreno ili indirektno sabotirati aktivnost, ili će za nju biti  nezainteresovano. Na kraju će većina dece prihvatiti pravila, ali će to dovesti do toga da i dalje u životu samo poštuju pravila a zanemaruju sebe i svoje želje, umesto da uspostave neophodan balans između ova dva.

Kako to izbeći?

– Uspešni roditelji će bezuslovno voleti dete i postavljati mu uslove pod kojima može ostvariti privilegije. Dakle, dete će imati ljubav koja mu je potrebna za pravilan rast i razvoj i imaće tačno definisane uslove i uputstva šta i kako treba da se ponaša da bi ostvarilo privilegije u smislu nagrada i šta da ne radi kako bi izbeglo kaznu, što će kasnije internalizovati kao vrednosti kojih će se kasnije u životu držati i neće mu biti potreban neko spolja da ga „reguliše“ već će to osoba raditi sama sebi: odnosno bezuslovno će sebe voleti i poštovati, hvaliće i nagrađivaće sebe za dobra i kritikovati i ispravljati loša ponašanja i postavljati sebi ciljeve u skladu sa svojim vrednostima i željama i biti u mogućnosti da ih ostvari, zbog čega će biti zadovoljna.

Na koji način će mu to pomoći kasnije u životu da bude uspešno i kada se suoči sa neuspehom?

– Ako je dete naučilo da se samo motiviše, da uzima u obzir svoje želje i sposobnosti, te da postavlja ciljeve u „zonu narednog razvoja“, da radi uporno i da ne odustaje zbog prepreka, ali i da realno proceni kada ipak treba odustati, jer nema svrhe, da je u redu grešiti, da to ne znači da je glupo i nesposobno, već da je greška prilika da nešto novo nauči, da napreduje, da sebe hvali i tokom procesa i kada postigne cilj, da u tome uživa i da bude u „toku“, da odmeri vreme za zabavu, odmor i rad, da zna da kritikuje svoje ponašanje, a da sebe podrži kao osobu i da u svemu tome bude realno i zadovoljno, izrašće u uspešnu osobu.

Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *