Dr Aleksandra Bubera Ninić o vezi između promene glasa i emotivnog i psihičkog stanja za portal B92.net

Dr Bubera Ninić je u intervjuu za portal B92 razgovarala sa novinarkom Slađanom Vasić o tome šta promena glasa govori o emotivnom i psihičkom stanju. Prenosimo intervju u celosti, a takođe na sajtu portala B92.net možete pročitati tekst koji je priredila novinarka.

Na koji način emotivno i psihičko stanje utiče na promenu glasa?

Postoji nekoliko kanala komunikacije. Samo jedan je verbalni i on se odnosi na sadržaj onoga što izgovorimo, dakle reči i rečenice. Svi ostali kanali komunikacije su neverbalni i veći deo komunikacije se odvija na neverbalnom nivou.  Neverbalni kanali komunikacije uključuju glas, mimiku, pokrete i telesni stav. Već iz ovoga je jasno da je glas važan deo neverbalne komunikacije. Na primer od tona, visine intenziteta i boje glasa zavisi da li ćemo jednu istu rečenicu razumeti kao  neutralnu toplu ili preteću, na primer. Što znači da je glas povezan sa našim uverenjima, željom da nešto saopštimo na određen način, ali i sa emocijama. I kao što možemo upravljati emocijama, možemo upravljati i glasom, pogotovo ukoliko smo to vežbali – najbolji primer za to su glumci ili osobe koje se pripremaju za javne nastupe.

Međutim, kod većine ljudi koji nisu vežbali glasovni aparat, glas je direktno pod uticajem emocionalnog stanja, pa tako po glasu možemo prepoznati da je neko uzbuđen, ljut, tužan uplašen itd. – svi imamo iskustvo da smo primetili da nekome „drhti glas”, da neko viče, govori jedva čujno i slično.

Naravno, treba uzeti u obzir i da kod nekih ljudi postoji nepravilna upotreba glasovnog aparata, kao i nepravilno disanje, a koji mogu biti rezultat nekih fizičkih oboljenja ali i nedostatka uputstava ili formiranja loših navika u disanju i upotrebi glasovnog aparata. Ovim delom problema se bave otorinolaringolozi, neurolozi, pulmolozi i defektolozi koji u ovim slučajevima postavljaju dijagnozu i sastavljaju program habilitacije i reedukacije ukoliko je problem nastao i pre formiranja govora ili rehabilitacije ako je nastao pod uticajem neke bolesti nakon što se govor razvio.

Kako se manifestuje (ispucao, promukao, tiši glas, naprezanje pri
govoru, knedla u grlu…)?

Opšte je poznato da je glas izmenjen kada smo uplašeni, ljuti, besni. Izmenjen je ne samo glas, već i način disanja – na primer kada smo uplašeni dišemo ubrzano i plitko, a kada smo besni nešto brže i mnogo dublje. Disanje je pod uticajem autonomnog nervnog sistema koji je van uticaja naše volje, ali isto tako, na disanje možemo i da utičemo mnogo svesno. Disanje je jako bitan elemenat u formiranju glasa jer se glas formira tako što vazduh prolazi kroz grkljan (larynx) u kome su postavljene glasne žice, koje, kao i kod muzičkih instrumenata kada vibriraju proizvode zvuk. Isto tako, postoji i kognitivna komponenta tj. da pod uticajem našeg mišljenja mi voljno usmeravamo tonalitet, visinu, boju i intenzitet našeg glasa. Ovo postižemo tako što podešavamo odnos disanja i funkcije glasnih žica, odnosno struktura koje kontrolišu njihov rad. Ovo se vežba tokom odrstanja i kao odrasli mi umemo svesno i voljno da upotrebimo glas da bismo postigli određeni efekat.

Sa druge strane kada smo „preplavljeni“ emocijom ili emocijama – a to znači da nismo u stanju da u dovoljnoj meri kontrolišemo šta osećamo i koliko intenzivno osećamo i imamo utisak da emocije upravljaju nama, nekada do doživljaja da smo „paralisani“ – mi ne upravljamo ni našim glasom u dovoljnoj meri i on jasno izražava to naše osećanje preplavljenosti, bez obzira da li je u pitanju prijatna ili neprijatna emocija, iako su najčešće u pitanju neprijatne emocije.

U zavisnosti od toga koja je emocija u pitanju glas može biti tih, gotovo nečujan, što se obično dešava u situacijama kada je osoba preplavljena nekom vrstom starha (anksioznost, trema, fobičan strah, panika, užas), ali isto tako i veoma glasan i visokog tonaliteta (vrištanje).

Kada je glas „napukao“ to najčešće vezujemo za osećanja koja imaju veze sa gubitkom, kao što je tuga.

„Potmuo“ glas može biti najava emocionalne bure i veoma velikog  intenziteta glasa, kao što je to na primer akumulacija emocija pre ispada besa u svrhu zastrašivanja.

Kod treme povremeno postoji naprezanje glasa, jer se osoba bori da izgovori ono što misli da treba i da se prikaže u najboljem svetlu, a sa druge strane procenjuje da nije dovoljno dobra, zbog čega je uplašena, što se često primećuje u naprezanju, drhtanju glasa i slično.

Doživljaj „knedle“ u grlu ima veze ne samo sa glasovnim aparatom, već i sa funkcinom jednjaka i gutanja i nekada može ići do mere da osoba ne samo da se bori da nešto izgovori, već nekada nije u stanju da proguta vodu ili hranu. Mera ove senzacije je proporcionalna intenzitetu osćanja koje osećamo, a često, u ovom slučaju i sa osećanjima koja su „slojevita“ – a to znači da osećamo anksioznost i strah a zapravo nismo svesni da smo frustrirani, ljuti ili pokušavamo da ostanemo „jaki“ a zapravo smo jako tužni i plače nam se.


Kod kojih dijagnoza je to najčešće?

Nisu u pitanju samo „dijagnoze”, dakle, već i bilo koje emocionalno stanje. A kada govorimo o dijagnozama, zapravo sve „dijagnoze“ podrazumevaju do neke mere neadekvatno emocionalno funkcionisanje – tako poremećaji povezani sa anksioznošću i strahom kao što su socijalna i ostale fobije, napadi panike, generalizovani anksozni poremećaj itd. mogu biti praćeni izmenama glasa u skladu sa kognitivno-emotivno-fiziološkim funkcionisanjem koje je pod uticajem poremećaja vezanog sa strahom. Kod pacijenata sa afektivnim poremećajima, dakle onih koji utiču na raspoloženje, glas će biti u skladu sa depresivnim ili euforičnim raspoloženjem. Kod osoba sa paranoidnim poremećajem, gde je pacijent uplašen i brani se agresijom imaćemo glas koji je pod uticajem mešavine straha, pretnje i agresije a kod pacijenata sa poremećajima iz spektra shizofrenije, ukoliko je došlo do takozvane „afektivne zaravnjenosti“ i nemogućnosti „afektivne rezonance“ obično će i glas, ali i govor odražavati ovako izmenjenu emocionalnost. Interesantna je i kategorija pacijenata sa poremećajem ličnosti, kod kojih su česta intenzivna emocionalna stanja, pa kao i kod ostalih kategorija u zavisnosti od vrste emocija i glas biva u skladu sa istima.

Šta raditi kad dođe do toga, da li se i kako leči?

Budući da je uzrok izmenjenog glasa povezan sa emocijama, kognicijom i disanjem, odgovor je jasan – potrebno je raditi na izmeni pogrešnih uverenja (kognicija), adekvatnom upravljanju emocijama i telesnim komponentama (disanje i vežbe glasa). Sve sem vežbi za glas sprovodi psihoterapeut, a ukoliko su potrebne vežbe za glas, to je u domenu rada defektologa.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published.