Finansijski skript – Sa novcem na “ti”

Aleksandra Bubera

Integralni intervju sa novinarkom Željkom Mrđom čiji je deo objavljen u Blic Magazinu u januaru 2017.

Kako je jedna od najčešćih želja za 2017. da imamo zdravlja i novca, pomozite nam da otkrijemo kako da se na tom novčanom polju usavršimo tj. oparimo.

Objasnite nam šta je to finansijski skript i kako to od roditelja nasleđujemo ne samo fizičke i karakterene osobine, već i naviku, radost ili muku zvanu: pare?

– Pojmom skript se u psihologiji označava nesvesni životni plan koji osoba “sastavi” u dobi između druge i sedme godine, a koji je sastavljen od pogrešnih zaključaka o važnim životnim pitanjima na osnovu kojih donosimo i odluke kako ćemo se po tim životnim pitanjima ponašati.

To zapravo znači da između druge i sedme godine života, gledajući, osećajući, doživljavajući svet oko sebe, a najviše svoje porodične okolnosti mi zaključujemo o tome kakvi smo mi, kakvi su drugi ljudi i kakav je svet oko nas.

Na ove zaključke najviše utiče to kako se stvari odvijaju u našoj porodici. Na osnovu ovih zaključaka, mi ćemo odlučiti kako je najbolje da izađemo na kraj sa zadacima koje život nosi. Kasnije ćemo ove zaključke i odluke u velikoj meri zaboraviti, ali, ukoliko ih ne osvestimo, oni će i dalje uticati na naše ponašanje i donošenje važnih odluka u životu, pa tako i finansijskih.

Ako su ovi zaključci bili tačni, imaćemo funikcionalan odnos prema finansijama. A ako su bili pogrešni, oni će formirati finansijski skript, odnosno skup pogrešnih zaključaka i odluka o rukovanju finansijama i novcem.

Dakle, finansijski skript bi bio skup pogrešnih zaključaka i odluka koje smo u vezi sa finansijama doneli na osnovu događaja oko nas kada smo bili vrlo mali.

To praktično znači da će odnos prema finansijama i novcu kakvog smo videli u našoj porodici ostvariti prilično velik uticaj na to kako ćemo se i sami odnositi prema novcu i finansijama.

Na sreću, ovo je promenljivo. Razna iskustva kasnije u životu mogu pomoći da promenimo svoj neadekvatan odnos prema raznim stvarima, pa tako i prema novcu i finansijama.

Na primer čitanje knjiga, edukacija, kursevi, praksa, iskustvo drugih ljudi i naše samo mogu pomoći da ispravimo neadekvatna uverenja koja smo poneli sa sobom iz ranijeg životnog perioda.

Interesantna i korisna knjiga koja govori zapravo o finansijskom skriptu zove se “Bogati otac, siromašni otac” – autor je Robert Kiosaki (uz Šeron Lehter). Autor govori o svom odrastanju uz oca koji se nije baš najbolje snalazio sa finansijama i živeli su većinu vremena pod tenzijom da li će uspeti da se “finansijski pokriju”.

Istovremeno, rastao je sa drugom, čiji je otac bio neko ko je umeo sa finansijama i obojicu ih je od malena obučavao kako se novac zarađuje i kako se s njim pravilno postupa. Kasnije je autor napisao nekoliko knjiga na tu temu koje su postale best-seleri (najbolje prodavane knjige), zaradivši pre toga dovoljnu količinu novca da se penzioniše u četrdesetim godinama. On je jasno uvideo vezu između uverenja povezanih sa novcem i finansijama i toga kako ljudi posle rukuju novcem.

Ukratko, niti je nasleđe, niti je sudbina ta koja određuje da li će neko imati novca ili ne, nego ispravna ili pogrešna uverenja na osnovu kojih ljudi donose odluke o izboru zanimanja, rukovanju novcem, snalaženju u datim društvenim okolnostima po pitanju zarađivanja, štednje, uzimanja kredita, trošenja novca, zaduživanja po kreditnim karticama, pozajmljivanja novca, igara na sreću i tako dalje.

Može li se u Srbiji, zemlji u finansijskoj krizi i sa velikom stopom nezaposlenosti  govoriti o ličnoj odgovornosti imanja/nemanja para? 

– U skladu sa prethodnim, u svakoj zemlji, pa tako i u Srbiji može se govoriti o ličnoj odgovornosti u finansijskom smislu.

Naravno da je uvek lakše živeti u zemljama gde je ekonomija stabilna, gde su osnovni potporni sistemi sređeni – kao što je to zdravstvo, školstvo, sudstvo, administracija itd. i gde građani imaju ravnopravnije “startne pozicije” sa kojih kreću u život, zato što u takvom organizovanom sistemu imate jasne smernice šta treba da radite, a šta ne treba da radite da biste uspeli, pa tako i u finansijskom smislu, te je mnogo veća verovatnoća, za mnogo veći broj prosečnih ljudi, da će biti i finansijski stabilni. Ali i u tim zemljama, uvek postoje ljudi koji su ekstremno bogati, postoji takozvani “srednji sloj”, a postoje i ljudi koji su veoma siromašni, upkros povoljnijoj klimi kojaje ravnopravnija za sve građane.

To nam govori da lična odgovornost igra ulogu u svakom društvu, bez obzira koliko ono bilo dobro ili loše organizovano, ali, da će naravno više ljudi imati bolje šanse da uspe u bolje organizovanim društvima.

U okolnostima kakve su u našoj zemlji, da biste bili barem prosečno finansijski stabilni potrebna je mnogo veća okretnost, snalažljivost, dobra informisanost, zalaganje i mnogo više truda, nego u nekoj organizovanoj zemlji. Dakle nije nemoguće, ali mnogo teže jeste.

To ne znači da svu odgovornost treba da snosi država, ali isto tako, to ne znači da mi sami ne možemo da uradimo ništa da poboljšamo svoje finansijko stanje. To će biti mnogo teže nego u nekoj organizovanoj zemlji, ali jeste izvodljivo. Zbog toga mnogo mladih ljudi bira da ode na mesta gde je lakše postići finansijski stabilan život, nego što je to u našoj sredini.

I u organizovanoj i u manje organizovanoj sredini, da biste bili finansijski stabilni potrebno je znanje, specifično znanje u oblasti rukovanja novcem, koje se najčešće ne stiče u školi već, ili kroz literature posvećenu specifično ovoj temi, bilo da se odnosi na oblast zarađivanja, štednje, investiranja, trošenja. Zatim kroz kurseve koji se organizuju bilo pri državnim institucijama, bilo nezavisno.

Zatim kroz sticanje iskustva kroz rad, na žalost u početku često volonterski, što nije fer, ali je trenutna situacija takva u našoj državi; kao i kroz saradnju i razgovor sa ljudima koji su kroz svoj rad i iskustvo sebe doveli u povoljnu finansijsku situaciju, pa znaju kako se do toga stiže.

Ne postoji recept koji je isti za sve nas, ali neke stavke se redovno ponavljaju: potreban je rad (to na žalost često podrazumeva da istovremeno radite i nekoliko poslova), informisanost i znanje i čvrsto uverenje i želja da se stvari mogu menjati na bolje i da je potrebno iznalaziti načine kako.

Postoji mnogo knjiga koje možete nabaviti na srpskom, ili kod izdavača, polovne, u bibliotekama… na primer “Životne strategije” Filip Mekgro, “Pojedi tu žabu” Brajan Trejsi, “Svako to može” Bob i Sahar Hašemi, “Potencijal žira” Džim Ketkart, “Natprosečni” Malkolma Gledvela itd.

Možete pogledati i film “U potrazi za srećom” sa Vil Smitom u glavnoj ulozi. Ili pogledati neki od video klipova  Roberta Kiosaki-ja na Youtube-u. Potrebno je da znate engleski da biste ih razumeli.

Reći ćete,:”Ali, šta ako ne znamo engleski?”. Da, opet je potrebno znanje. Prednost današnjeg, veoma komplikovanog sveta jeste, što mnoge informacije možete naći besplatno na raznim sajtovima, pa tako recimo možete učiti i razne jezike ili steći bilo koja druga znanja koja su vam potrebna.

“Šta ako nemamo kompjuter i internet” – verovatno imate mobilni telefon ili možete da se učlanite u lokalnu biblioteku, ili u vašem gradu postoji neka nevladina organizacija koja se bavi ekononomskim osnaživanjem, postoji neki volonterski centar u okviru vase opštine itd. Na primer, i u okviru nacionalne službe za zapošljavanje česti su programi prekvalifikacije, kurseva iz preduzetništva itd.

Najvažnije je ne odustajati, nego tražiti načine.

Da li nam je kao društvu, državi potrebno da osvestimo nacionalni finansijski skript?

– Smatram da jeste. Bilo bi dobro proanalizirati kakva uverenja mi, kao društvo u celini imamo o novcu i finansijama. Za takav projekat bi bila potrebna potpuna transparentnost i pristup tačnim informacijama o tome kako finansije u državi stoje i zašto je to tako. U trenutnim uslovima, nisam sigurna da bi svi oni koji bi bili potrebni da se tako nešto ostvari, bili spremni da se u taj projekat uključe.

Ja se kao običan građanin često pitam da li su nacionalni finansijski interesi jednaki finansijskim interesima nas građana, i ako jesu, da li su oni isti  između institucija i građana, između “vlasti” i građana. Ukoliko jesu, onda bi ovakav jedan projekat bio od koristi svima i mogao bi doprineti ozdravljenju od “temelja do krova” u finansijskom smislu.

Šta o ovoj temi kažu ekonomisti? Otkad je i novac pitanje za psihologe, a manje za ekonomiste i poslodavce?

– Pretpostavljam da bismo došli do toga da je došlo do ogromnog zaokreta u odnosu prema finansijama i novcu u poslednjih 40-ak godina, da su izmenjene mnoge postavke društva, pa tako i finansijske, da obrazovni sistem nije stigao da isprati ovolike velike promene, da ljudi nisu stigli da se snađu, preorijentišu i informišu o tome da su se uslovi kreditiranja, pozajmica, finansiranja štednje itd. drastično izmenili, i svedoci smo da su mnogi platili visoku cenu toga – da nisu bili u stanju da finansiraju kredite, da su morali da zatvore svoje poslove ili da nisu imali dovoljno novca za najosnovnije životne potrebe.

Društvo je odgovorno što svoje članove nije ni na koji način pripremilo za ovakve surove uslove finansijkog poslovanja. Društvo koje je i samo prolazilo kroz tranziciju imovinske strukture, zatim promenu partijskog sistema, rat, osiromašenje nije bilo u stanju da obazuje, informiše i pomogne svojim članovima da shvate šta se dešava, na koji način i da pomogne tim istim članovima da se bolje snađu.

Kako to obično biva, oni koji su imali infomacije, resurse i moć su se bolje i brže snašli, izvukli iz cele situacije korist, gledajući sebe.S jedne strane, to je razumljivo, jer u stiuacijama koje su krizne, osobe koje imaju informaciju i resurse mogu ostvariti dodatni profit kratkoročno, a dugoročno gledajući, što su pojedinci u društvu siromašniji, bespomoćniji i manje informisani, njima je lakše manipulisati i produžavati situaciju gde je disbalans moći, pa i finansija veliki.

Kao što vidite, logičan je sled prelaska sa ekonomskih na psihološke teme. Jer, s psihološke strane gledano, ono što pojedinac i porodica mogu da urade, jeste da ne zanemare ovaj, finansijski, aspekt života. Već da, kao što se trude da unaprede i ostale aspekte funkcionisanja unapređuju konstantno i ovaj.

Mogu da traže načina da više zarade, a da to ne ošteti njihovo zdravlje i odnose sa važnim drugima, da bude u zakonskim okvirima, ali da se saznaju i koriste sve moguće finansijske olakšice, da sprovode strogu disciplinu u smislu štednje, trošenja i zaduživanja, da nauče šta su to neophodni i povoljni krediti, a šta su to loši i nepotrebni krediti itd.

Kako da se finansijski osveste oni koji su vredni, radni ali zarađuju 40.000 din, imaju kredit za stan i grcaju svakodnevno?!

– Zaista je teško kada radite po 10, 12 ili 16 sati za platu koja nije dovoljna da pokrije mesečne troškove, kamoli lične, a da ne pričamo porodične. S druge strane, to može biti dodatni motiv da tražite načine kako da tu situaciju promenite.

Naravno da bi bilo dobro da se preduzmu preventivne mere, na primer, pre uzimanja kredita da se dobro pročitaju svi uslovi istoga, pa i ono “sitnim slovima” da se uporede uslovi kod drugih banaka, da se razgovara sa mnogima pre nego što u kredit uđete, da se obezbede načini obezbeđenja u slučaju nemogućnosti otplate kredita itd.

Ako smo već ušli u nešto što nas finansijski iscrpljuje potrebno je da kao porodica sednemo i razmotrimo šta je sve još moguće da uradimo da poboljšamo svoju situaciju.

Možda možemo da nađemo način da dodatno zarađujemo, od kuće, da obavljamo neke internet poslove, privremen, honorarne itd. Da se dodatno osposobimo ili prekvalifikujemo da bismo mogli da promenimo posao. Da počnemo nešto sami da stvaramo. Česti su primeri ljudi koji su se strasno bavili svojim hobijima, a onda od njih počeli da zarađuju. To mogu biti, na primer, pravljenje nakita od gline, pletenje, skupljanje starih knjiga, pravljenje kolača, Reiki itd.

Danas, ukoliko imate pristup internetu, možete da proširite glas o tome šta radite preko društvenih mreža – potrebno je mnogo sati uloženog rada da proširite glas o tome, ali s druge strane – besplatno je.

Kasnije, ako imate da uložite neki novac, na primer preko Facebook-a možete naučiti kako da plasirate informaciju grupama ljudi koji bi najverovatnije potencijalno bili zainteresovani baš za ono što Vi radite (to košta od 5 eur pa na više).

Na internetu imate jako mnogo besplatnih sajtova i blogova, gde se možete informisati o tome kako se to radi. Naravno, u nekim slučajevima ćete neka znanja morati i da platite, ali, to je potrebno posmatrati kao investiciju u budućnosti finansijsku sigurnost.

Dajte nam konkretne primere osvešćivanja… neke prorađene slučajeve.. 

– Konkretno, sticajem okolnosti, jer se bavim psihoterapijom pretežno, imala sam prilike da radim sa mnogim ljudima koji su drastično promenili svoje živote.

Nekoliko stvari je zajedničko za sve njih: imali su veliku motivaciju da im bude bolje i nisu odustajali, već su tražili načine kako da stignu do onoga što su sebi postavljali za cilj.

To je često podrazumevalo da završe školu koju su nekada počeli pa napustili, ili fakultet, da krenu na dodatne edukacije i kurseve koji su im onda omogućili da se preorijentišu i počnu da rade ono što su želeli i voleli.

To su često radili uz rad, što je verujte mi, veoma teško, ali su uz dodatne napore to uspeli. Neki su to radili uz podršku porodica, neki uprkos protivljenju najbližih. Nekada je to podrazumevalo da steknu bolje samopouzdanje ili socijalne veštine, da postanu asertivni ili da nauče kako da se postave na intervjuu za posao, nekada da reše neke probleme koji su ih mučili ceo život.

Shvatili su da se ništa neće promeniti ukoliko sami to ne promene. Kada su nailazili na prepreke , nisu odustajali, nego su tražili nove načine.

Na primer, osoba koja je želela da pomogne ćerki da skupi učešće za kredit stan – pošto je imala dovoljno vremena, uvek je obilazila više prodavnica i kupovala najjeftinije, uspevala je da uštedi na nedeljnom nivou od 2 do 6 eura – kada god bi skupila novac, kupovala je eure i tako skupila sumu od 2000 eur.

Osoba koja se doselila u drugi grad i veoma teško živela, radila kod privatnika, putovala prevozom sa kraj na kraj grada, ostvarila je svoj san i iz petog pokušaja prošla na konkursu za posao koji je oduvek želela (pre toga je verovala da nju nikada neće izabrati). Sada živi u inostranstvu i odlično zarađuje.

Osoba koja je shvatila da većinu svog novca daje prijateljima i porodici koji su uvek nekako bili u nevolji prestala je to da radi i počela da ga ulaže u stvari koje su njoj bile važne.

Osoba koja dugo nije mogla da nađe posao, preorijentisala se na rad preko interneta – ono što je umela je da unosi podatke u tabele i takav posao je našla. Sada ga radi na dnevnom nivou i pristojno zarađuje.

Osoba koja je radila u jednoj državnoj instituciji, uz rad je vanredno završila fakultet i van-akademske obuke za stručno usavršavanje i počela uz posao da radi i to drugo za šta se u međuvremenu obučila. Sada radi oba posla, sa idejom da kada se steknu uslovi počne da radi samo taj drugi posao.

Primera ima jako mnogo….

I napišite nam kako se vežba, kako zaraditi, uštedeti, bolje upravljati novcem? Možda naglasak ipak da bude na tome kako zaraditi, mislim da većina ima tu problem! Tačno šta bi trebalo da vežbamo svakodevno! 

– Možda će ovo zvučati čudno, ali, najlakše je početi sa štednjom. Koliko god malo da zarađujete, uvek možete odvojiti deo svojih prihoda na štednju. To može biti na primer 5 ili 10% vaših prihoda. To su sume koje često ni ne primetimo na mesečnom nivou, a ako su nam na raspolaganju, potoršimo ih često za stvari koje možda baš i nisu bile neophodne – za žvake, cigarete, flaširanu vodu….

Ono što obično pomaže, jeste da barem tri meseca vodite rigorozno tabelu prihoda i rashoda – to podrazumeva da upišete baš svaki dinar i paru koju ste zaradili, dobili potrošili, uključujući i male iznose kao što su šibice ili papirne maramice. Videćete da neke od tih stvari možete da ne kupite. Biće potrebno rigorozno planiranje budžeta – na primer da jednom kupite flaširanu vodu, a da potom flašu operete, sačuvate, i koristite ponovo napunivši je vodom iz česme.

Neretko se dešava, da ljudi shvate da neracionalno troše novac, iako ga imaju veoma malo, na primer, kupe skuplji proizvod istog kvaliteta, umesto jeftinijeg. Naravno, ukoliko su vam prihodi veoma niski, to i dalje neće biti dovoljno.

Sledeća stavka je kako da više zaradite. Za to će vam biti potrebno da jako dobro istražite kakve se veštine traže i kakva je ponuda poslova. Zatim da uporedite to sa svojom situacijom. Moguće je da ćete morati da naučite nove veštine ili da bolje prezentujete ono što već znate. Možda ćete zaključiti da ono što trenutno radite donosi malo novca a mnogo frustracije. Da to ne volite da radite, a da imate neki hobi koji bi mogli da radite posvećeno i dugo i da počnete od toga da zarađujete.

Možda ćete morati da počnete da radite dodatni posao, onoliko vremena koliko možete da izdvojite. Kada budete shvatili koji su potencijalni novi izvori dodatnog finansiranja, sledeći korak je opet – štednja.

Dakle , koliko god da dodatno zaradite, potrebno je da od toga izdvojite sumu koju ćete uštedeti za “crne dane”, koliko ćete uložiti u svoj dalji razvoj ili razvoj posla, a koliko ćete potrošiti. I tu morate biti disciplinovani i rigorozni. Novac se mnogo lakše troši, nego što se zarađuje, i zato je disciplina u trošenju neophodna.

Sledeći stadijum je da razvijete takav posao koji će moći da donosi pasivne prihode, koliko god oni za početak bili mali. Pasivni prihod je onaj koji ne zahtiva vaš direktni rad i prisustvo. Kao, na primer, ukoliko imate viška prostora, pa ga iznajmljujete – donosi prihod, a zahteva povremeno ulaganje novca ili rada, na primer za popravku, ali za to vreme vi možete da radite nešto drugo. To je samo jedan očigledan primer, ali kada malo budete čitali o tematici, sigurno će vam pasti na pamet još neke ideje. Na primer, da postavite na Youtube neki klip koji će biti veoma zanimljiv, privući puno gledaoca, pa ako tako nastavite, možete otvoriti svoj kanal i zarađivati indirektno, preko reklama…itd.

Danas postoji mnoštvo poslova za koje, ako nismo dovoljno informisani, nikada nismo ni čuli, a ne zahtevaju ulaganje koje je veće od onoga što većina nas ima – internet i kompjuter.

Da li je sve do nas ili ipak kriviti tranziciju, korupciju, pohlepu ljudi na pozicijama, nizak bruto društveni proizvod?

– Niti je sve do nas, niti je sve do društva – ponavljam, postoji mnogo stvari koje možemo sami da uradimo, ali isto tako, smatram da postoje mnoge stvari koje treba u društvu da se značajno promene da bi pojedincima bilo olakšano bolje funkcionisanje, u svakom smislu, pa i u finansijskom.

Nigde nije lako zaraditi novac i svugde se puno radi. Naravno, u zemljama koje su razvijenije, često su uslovi rada mnogo više fer, prekovremeni rad se skupo plaća, radnik je zaštićeniji, minimalna cena rada je nešto od čega može da se živi…Ali i tamo je konkurencija velika, svi su zamenljivi, traži se posvećen rad, stalna edukacija i napredovanje, ljudi su možda i previše obuzeti finansijama i novcem. U najbogatijim zemljama sveta decu od malena uče da je njihova zemlja siromašna zemlja, da moraju mnogo da rade i da štede, dok se u siromašnim zemljama o novcu toliko niti priča, niti se o njemu globalno vodi toliko računa, jer ga ionako – nema. Što onda zapravo multiplicira probleme i neke naše slepe tačke.

Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *