Nasilje među mladima u Srbiji

Aleksandra Bubera

Dilema, 15.10.2009.

Nasilje među mladima najčešće, na žalost, svoje najdublje korene ima u primarnoj porodici, vaspitanju i stepenu emocionalne i socijalne pismenosti (ili nepismenosti) koja iz toga proističe.

Naime, svako dete kad se rodi ima neko svoje genetsko nasleđe i temperament. Gotovo sve ostalo se da „ukalupiti“. Tako da, pod uslovom da imamo jedno barem prosečno inteligentno dete, koje je fizički zdravo, od njega možete da vaspitanjem oblikujete gotovo bilo kakvu osobu.

Dakle, kakvo će dete sutra biti zavisi u mnogome od vaspitanja.

Vaspitanje nije samo ono što se detetu govori, već i ono što vidi od roditelja, kako se oni ponašaju, i kako se oni osećaju. Ukoliko je vaspitanje uravnoteženo, odnosno ukoliko je dete željeno, voljeno, ako mu se priznaje osnovno ljudsko pravo da postoji i da bude voljeno i važno roditeljima, i ima uravnoteženu količinu uslovne i bezuslovne ljubavi – ono će sutra biti jedna zdrava odrasla osoba koja će biti sposobna da se snalazi samostalno u svetu.

Pored ljubavi, jedna od osnovnih uloga roditelja je da dete stimulišu. Istraživanja su pokazala da deca koja nemaju osobu za koju će se vezati i koja će se o njima starati, neće se snalaziti dobro u životu. Takva deca zaostaju za drugom, postaju tužna i depresivna, češće se razboljevaju, pa čak i umiru. Dakle, deci je neophodna stimulacija, odnosno, neko ko će o njima brinuti, ko će im pričati i za koga će se vezati.

Zanemarena deca kasnije u životu imaju problema, jer ne mogu da se socijalizuju, i nisu naučila kao da se uklope u društvo. Tada se uklapaju onako kako ona misle da treba, i tu može da dođe do raznih devijacija od toga da je dete povučeno, neuspešno, pa do toga da se ono ponaša nesocijalizovano, „divlje“…

Zlostavljana deca, sa druge strane, imaju i previše stimulacije, i to one negativne.

Takva deca su najčešće teško fizički i psihički kažnjavana, povređivana i ponižavana.

Takva deca su naučila da je ovaj svet jedno opasno mesto, džungla, gde važi zakon jačeg. Posmatrajući svet tako, i ono će ili da gazi ili će biti zgaženo, i ponašaće se tako dalje tokom svog života. Dakle, prema onome ko je od njih jači oni će se potčiniti, a slabije će gaziti.

jedan deo zlostavljane dece za razliku od prethodne grupe postaju hronične žrtve i kasnije tokom života često nesvesno ulaze u takve situacije i odnose, bilo lično, bilo profesionalno koje će imati sličnosti sa situacijom u primarnoj porodici. I kao odrasle osobe, često nastavljaju da trpe verbalno i fizičko nasilje, i slično kao kada su bili mali, ne umeju da se iz te situacije “izvuku”.

Jedan deo zlostavljane dece, pak, izraste u uravnotežene osobe, koje, niti vrše, niti trpe nasilje. Ipak, čak i takva deca, najčešće imaju posledice u psihološkom smislu, sa kojima je potrebno da se izbore.

Međutim, problematična deca mogu da budu i ona razmažena, koje ima sve više u poslednje vreme. To su deca kojoj nisu postavljene granice, od kojih nije mnogo traženo i nisu kažnjavana kad nešto pogreše. Jer, još jedna od osnovnih potreba dece je i potreba za strukturom i granicama. Takva deca imaju osećaj da im je sve dozvoljeno, šta god da požele, da ništa nije kažnjivo.

Psihologija mase

Psihologija mase je vrlo interesantna stvar. Kada se ljudi nađu u grupi, cela grupa će biti na nivou pojedinca koji je na najnižem razvojnom nivou.

Drugi fenomen grupe je fenomen vođe. Članovi grupe u vođu projektuju svoje grandiozne nerealne fantazije, očekivanja i predstave moći i vlasti. Vođa, sa druge strane, obično nesvesno, „pristane” da to sve „pokupi“ od članova grupe i, budući da je nedovoljno svestan šta se u stvari događa i šta je „njegov“ a šta sadržaj članova grupe, umesto njih ispoljava agresivnost, predstavu moći i vlasti, strahove i „ludilo”.

I onda imamo s jedne strane grupu koja funkcioniše na najnižem mogućem nivou, a s druge strane vođu sa nerealnim „potencijalima“, pa je tako moguće da grupa radi sve ono što pojedinac van grupe ne bi mogao, ili ne bi hteo da uradi. Tako vrlo lako dolazi do masovnih incidenata, proganjanaja drugih grupacija – „njih“ na osnovu različitosti među grupama.
Važan faktor je i to što se na osnovu različitosti druga grupa dehumanizuje. To se manifestuje tako što smatramo da smo „mi“ „dobri“, a oni „loši“ samo zato što su druge vere, boje, nacije ili navijaju za drugi klub, dakle, da manje vrede kao bića od nas, pa su tako „oni“: stoke, majmuni, „crnje“, „žabari“ ili šta god što sa sobom povlači predstavu da je u redu da budu ponižavani, prebijeni, ili ubijeni. Gubi se slika pojedinca koji je vredno ljudsko biće kao i mi, te nastaje slika neke manje vredne osobe ili grupe koja je toliko loša da zavređuje da bude istrebljena. Ovo je uvek uslov, uz potčinjavanje vođi ili autoritetu, da bi se desile stvari poput nasilja među grupama, rata, genocida i sl.

Mladi koji su agresivni u grupama su sugestibilni, još su u fazi razvoja pa je njima lakše manipulisati. Nisu sasvim razvijene ličnosti, podložniji su sugestiji od zrele ličnosti, i uradiće pre ono što se od njih traži, da bi se dokazali i pripadali vršnjačkoj grupi. „Drugačije izgleda kad smo svi zajedno… Svi to rade pa ću i ja”.

Efekat grupe na razmišljanje pojedinog člana grupe je i eksperimentalno dokazan u psihologiji putem više eksperimenata kada je, na primer, od ispitanika traženo da daju tačne odgovore. Ako svi ostali članovi grupe trvde da je pogrešan odgovor tačan, u oko 80% slučajeva i odrasli ispitanici, nakon nekoliko ovakvih ponavljanja, počinju da tvrde da je pogrešan odgovor tačan, jer više veruju socijalnoj stvarnosti (ostalima kojih je 10, na prema njemu jednom). I tako crno može postati – belo!

Tu je i podeljena odgovornost, jer kada se osobe nalaze u grupi onda se ne zna tačno ko je nešto skrivio, nego je to uradila „grupa“, pa time odgovornost subjektivno izgleda manja, nego kada pojedinac nešto sam uradi pa posle odgovara za svoje delo… ili nedelo.

Istorijsko-socijalni kontekst

Zatim, veliki je problem što se ne bavimo prvo samim sobom, pa tako ni svojom decom i mladima uopšte. Godinama su ljudi bili ušuškani i uljuljkani. Bili su takođe delom i lišeni lične odgovornosti. Bilo je dovoljno završiti školu i svi ostali problemi su bivali ubrzo rešeni: posao, kredit, kuća, kola… Međutim, došle su devedesete, rat, nemaština, zatim i tranzicija, a na kraju i kriza i mnogi se nisu snašli. Neki ljudi još ne mogu da shvate da, ukoliko oni sami sebi nešto ne obezbede, neće niko drugi to za njih da učini – ni pojedinci, ni institucije društva.

Takođe, došlo je do jednog kvalitativnog pomaka unazad u smislu rasplamsavanja nacionalnih opredeljenja. Bilo je mnogo gneva i mržnje, ljudi su bili razočarani, besni, osećaju se prevarenim i nemaju smernice kako da srede život. A mnogi su još uvek egzistencijalno ugroženi. Tako da smo iz nekog relativnog komfornog života prešli u surovo preživljavanje.

Roditelji tako nisu imali vremena da se bave decom, jer su gledali kako da prežive. Ljudi su postali suroviji. Deca su sve to gledala i slušala. Videli su da se ne isplati završiti fakultet jer su takvi ljudi preživljavali, živeli kod svojih roditelja i nisu mogli pošteno da zarade. Dok su se oni, koji su se odali kriminalu, i te kako dobro snalazili i zarađivali. Pa tako, kako je društvo postalo brutalnije, tako je to postajala i omladina.

Sistem vrednosti se izmenio, ili nestao, pa je takvo postalo i ispoljavanje agresivnosti – destruktivno, umesto kreativno, s mržnjom, umesto uz zdravu kompeticiju, sirovo umesto socijalizovano…

Celoj klimi doprinosi i društvena situacija: u poslednjih 20-ak godina, država je menjala nekoliko puta ime i uređenje, ništa više ne deluje stalno i sigurno, sve je na „klimavim nogama” i ne deluje da će ono što je važilo juče, važiti i sutra. Ove društvene promene pratile su i promene na nivou manjih društvenih jedinica: porodice, škole, firme, komšiluka.

Prestalo je da važi bazično poverenje među ljudima i u ljude, a nasilje je na velika vrata ulazilo sa svih strana, sa TV-a , radija, iz novina. A onda se odomaćilo svuda oko nas. Oružje ste mogli da kupite gotovo svugde, nasilni likovi su postali uzori, kao i njihovo ponašanje. Sem toga, ne kaže se zabadava da „nužda zakon menja”- pa su tako mnogi ljudi bili prinuđeni na razne, inače i njima samima neprihvatljive, oblike ponašanja da bi preživeli. U takvim situacijama neke „više” vrednosti, koje dolaze do izražaja kada živimo u zoni komfora, otpadaju sa liste prioriteta i koncentrišemo se na „golo” preživljavanje. Što svakako ne treba da bude opravdanje za ovakvo ponašanje.

Mlad čovek, u periodu formiranja svoga identiteta, prolazi kroz proces i razne faze traženja. Ako nije imao stabilnog i dostupnog roditelja ili staratelja, zdravo socijalno okruženje, ako mu nisu čvrsto postavljane granice i zahtevi, ako nije kažnjavan za ono što je skrivio, ako nije hvaljen zbog svojih dobrih osobina i postupaka, teško da će sam postati stabilan, da će poštovati svoje i tuđe granice, da će osećati krivicu kada nešto skrivi i da će sebe na zdrav način poštovati i voleti.

Smatraće da je za njegovu frustraciju odgovoran neko drugi: roditelji, društvo, ili „oni drugi”. Pri tome neće zastati da se zapita kako može konstruktivno da reši problem. Tražiće sebe i svoj identitet pokušavajući da se identifikuje sa svojim uzorima, koji će biti iz „priče” slične njegovoj –  naduvane veličine, bez granica, bez kriterijuma i poštovanja a koje se nameću zbog svoje neartikulisane agresivnosti, koja potiče iz straha ili razmaženosti.

Agresivnost, ukoliko je odbrambena ili kreativna, je neophodna i poželjna. Znači, nije cilj da iskorenimo agresivnost, već da je upotrebimo kreativno i socijalno prihvatljivo, a to se onda zove asertivnost – zauzimaj se za sebe, ali znaj da i drugi imaju to isto pravo, poštuj njih kao što poštuješ sebe. Iz toga je jasno da prvo moramo znati da sebe zdravo volimo i poštujemo.

Suzbijanje i prevencija nasilja

Preventivno bi bilo neophodno uvesti u škole emocionalno opismenjavanje od strane obučenih eukatora koji imaju psihoterapijsko iskustvo, da drže radionice koje bi uključivale razne sub-grupe, što bi posledično dovelo do toga da deca počnu da primećuju više međusobnih sličnosti, nego razlika, kao i da shvate da svi imamo jednaka prava i da pripadamo istom plemenu – ljudskom.

Ovo je već rađeno u SAD i stručnjaci koji su pratili ovakve projekte zabeležili su veoma izražen pad nasilja među vršnjacima, u školama, pa i u zajednici.

Takođe, važno je i strukturisanje vremena, posebno u populacijama dece kojom se niko ne bavi, kroz pružanje raznih sadržaja koji će biti edukativni, zabavni, a gde će se ona osećati prihvaćenom i njihov doprinos biti prepoznat.

Poznat mi je i „domaći“ primer pokojnog profesora Silvestera Hajnala, koji je mnogo voleo horsku muziku. Osnovao je hor mladih i primao sve koji su želeli da pevaju, jedini uslov je bio da imaju sluha. Pred njim nije bilo važno da li ste bili dobar ili loš učenik, iz kakve ste bili porodice. Jedino je beskompromisno tražio disciplinu u dolaženju na probe i nastupe, hvalio članove za svaki uspeh, govorio im koliko su dobri i posebni, jasno postavljao granice ako je neko kršio pravila… Mnoga deca, koja su bila „problematična“, našla su sebe u tom horu, uz svoje vršnjake, uz uživanje u muzici, druženje, putovanja i osećala su se voljena. I izrasla su kroz to korektivno iskustvo u samostalne, sposobne osobe, koje su bile u stanju da vole i poštuju sebe i druge.

Kazna je takođe sekundarno – preventivna mera i zbog toga krivica uvek treba da bude individualna, a takve treba a budu i konsekvence. Represija nikada nije iskorenila nasilje, ali je potrebno da postoje represivne mere, koje bi, poželjno, trebalo da budu i korektivne, što je teško ostvarivo, ali nije nemoguće. Takvi primeri su zabeleženi u istoriji psihoterapije.

Moguće je da postojeće grupe nasilnika, koje su se provlačile kao legalna udruženja, odu u „ilegalu”, ali da li će i dalje opstajati, zavisi od opšte društvene postavke, ali i od „vakcinisanja” mladih prema uticajima ovakvih grupa. Ako se mladima ovakve grupe predstave kao grupe osoba koje se tako ponašaju zato što su njihovi članovi „nezreli”, „nesposobni da se drugačije iskažu” i da je „in” upravo odupreti se pozivu na takve aktivnosti, jer to pokazuje karakter, čvrstinu, sposobnost da se razmišlja svojom glavom. Onda je verovatnije da većina mladih neće biti zainteresovana da im se pridruže niti da ih podržavaju, i takve grupe će moći da opstanu samo u neizbežnom statističkom procentu koji postoji kao očekivan u svakom društvu.

Odgovornost za ovu „vakcinaciju” je prvenstveno na porodici, a zatim na svim medijima i svim strukturama društva, koje treba da nasilje kategorišu kao nedopustivo, neprihvatljivo i da predlažu druge, konstruktivne modele (i kroz lični primer) rešavanja problema – jer kao što nasilje rađa nasilje, tako se i ljubav, poštovanje i razumevanje multiplicira.

Naša omladina, a i omladina svih zemalja, je sada mnogo povezanija nego pre, zahvaljujući medijima, internetu i mogućnosti da se stigne brzo s kraja na kraj sveta. Tako se “nova moda” na primer, virtuelno nasilje, brzo širi i kod nas. Nije čudno da povremeno potpuno neselektivno „presađuju“ u naše uslove sve što je „in“.

Ali isto tako, ove nove trendove možemo da iskoristimo i u preventivne svrhe.

Izbor je na nama.

Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *