Perfekcionizam

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Bijelić, objavljen u Blicu u maju 2011.

Šta je perfekcionizam?

– Perfekcionizam je osobina koja se može posmatrati kao pozitivna i kao negativna osobina.

U kliničkoj praksi je posmatramo kao negativnu, jer u kliničkom smislu pod perfekcionizmom podrazumevamo da osoba sebe prihvata ekstremno uslovno. To znači da osoba veruje da je OK (odnosno dovoljno vredna) ako i samo ako je savršena. Izovoga se izvodi dalja logika: ukoliko nisam savršen, ja ne vredim dovoljno, ili u gorim slučajevima ne vredim uopšte, a u najgorem slučaju  ako nisam savršen, ne treba ni da živim.

Koren je u životnom skriptu – nesvesnom životnom planu koji donosimo od druge do sedme godine života, a sastoji se od raznih skriptnih poruka, zaključaka i odluka koje ne odgovaraju realnosti, ali ih dete usvaja kao realne zbog nerazvijenog procesa mišljenja i objektivne  zavisnosti od roditelja.Skriptni  imperativi (okrutni goniči, moranja, ili  stručno: drajveri) su u stvari roditeljske poruke kojima se ekstremno uslovljava detetovo pravo na život ili pravo na ljubav.

Dakle, kada osoba ne uspe  da zadovolji uslov da je savršena, aktivira se osećanje inferiornosti (osoba se oseća manje vrednom) ili samoprezira (osoba se oseća bezvrednom) ili samomržnje (osoba procenjuje da je zaslužila da umre).

Jasno je da niko ne može biti u stanju da uvek ispunjava uslov da bude savršen. Pogotovu što se uslov „Budi savršen” može odnositi na sveukupno funkcionisanje, što je gori slučaj, ili na samo neka polja života (rad, izgled, intelekt, performans i sl.).

Ono što treba razlikovati od perfekcionizma kao uslovljavanja lične vrednosti i prava na postojanje, jeste autonomna težnja za izvanrednošću u postignućima, koja je inherentna ljudima. Razlika je u tome da perfekcionista u koliko ne uradi nešto savršeno, smatraće da nije OK kao osoba. Dok osoba koja teži izvanrednim rezultatima autonomno, odvaja sebe od svog ponašanja, što znači da bez obzira da li je uspela ili nije uspela u svojoj težnji za izvanrednim dostignućem ona zna da je OK, vredna osoba, sa punim pravom na život i na osećanje lične vrednosti, sa ili bez vrhunskih poistignuća. Takođe, ovakva osoba zna da savršenstvo ne postoji, pa sebe neće kritikovati ako ga ne dostigne, i pored toga procenjivaće sebe kao osobu koja zavređuje da živi i da bude važna i voljena.

Šta odlikuje perfekcionistu? Kako ga već na prvi pogled prepoznati?

– Perfekcionisti vole da rade savršeno, zbog čega im je potrebno mnogo vremena da to i postignu, jer rade polako, detaljno i pažljivo. Vole da budu precizni. Pre nego što prikažu svoj rad, proveravaju ga više puta i na njihov rad se možemo osloniti. Nekada zakasne, probiju rokove, jer im uvek treba još vremena za doterivanje i proveru.

U grupi teže da zadrže posao za sebe, jer smatraju da ga drugi neće uraditi tako savršeno.Tipično su to ljudi koji su proaktivni prilikom rešavanja problema kao i u interakcijama sa drugim ljudima, lakše izlaze na kraj u situacijama „jedan na jedan”, nego sa većim grupama ljudi.

Ove osobe obično izgledaju skladno, harmonično, kako telesno tako i u uređivanju i u oblačenju. Problem je obično u tome što im je teško da uživaju u onome što su postigli, jer teško da sebi mogu da dozvole da se zabave i opuste, jer su preterano odgovorni i savesni. Tipično bi bilo da dok ostali uživaju u plesu, na primer, perfekcionista teži da savršeno izvede korake, brojeći u sebi „je’n dva tri, dva dva tri…”

Često su napeti, sami su sebi najgori kritičari. Očekuju istu perfekciju i od drugih ljudi i, takođe, mogu i prema njima biti kritikujući kao i prema sebi, mada, gledajući u praksi većina ih je mnogo više kritikujućaa prema sebi nego prema drugima.

Nepoznat im je koncept „dovoljno dobro”-  kod njih je formula sledeća: nesavršeno = loše.

U odnosu na razmišljanje, osećanje i ponašanje, perfekcionista će najčešće izabrati razmišljanje, dok će imati problem sa osećanjima.

To su osobe koje su pouzdane, dobri radnici i često stubovi društva.

Kako dolazi do toga da neko postane perfekcionista u negativnom smilsu?Kakvu ulogu u svemu tome imaju roditelji, koji kroz decu teže da ostvare svoje nedostižne ciljeve?

– Razlog za upućivanje ovakvih poruka može biti disfunkcionalnost roditelja, ali u većini slučajeva je u pitanju dobra namera, uz nedostatak informacije o pravilnom vaspitanju.

Većina roditelja snažno želi da dete bude izvanredno.

U tom slučaju, roditelj da bi osigurao da će dete prihvatiti njegove vrednosti, povezuje ih ili s indirektnom, a nekada i direktnom pretnjom na sam život, ili odbacivanjem, jer ne ume drugačije. To se kod deteta svodi na istu stvar, jer dete zavisi od svojih roditelja i njegovo preživljavanje je i objektivno uslovljeno njihovim prisustvom i ljubavlju, ono veruje da je zapoveđena vrednost prava potreba (poput hrane i vode), jer će, ako je ne ispuni, biti odbačen i/ili umreti.

Budući da dosta roditelja ne ume da razdvoje biće od ponašanja, i budući da malo dete ne ume da odvoji sebe od svog ponašanja to praktično znači da dete veruje da važi sledeće:

Uradio sam nešto loše= ja sam loš

Nesavršeno=loše

Iz čega se izvodi formula:

Nesavršeno urađeno=>loše urađeno=>ja sam loš

Obično postoje dva načina na koja osoba usvaja ovakva uverenja:

  1. U raznim situacijama roditelj ponavlja detetu da ono ima pravo da postoji samo ako je savršeno, ili da će dete voleti(prihvatiti) samo ako je savršeno.
  2. Dete pogrešno razume da roditelji uslovljavaju njegovo postojanje i vrednost savršenstvom.

U svakom slučaju, dete zaključuje da je toliko važno biti savršen, da to doživljava kao pitanje života i smrti, i kasnije, ne revidiravši ovakav svoj pogrešan zaključak, tokom života pokušava stalno da bude savršeno da bi imalo pravo da živi i oseća se vrednim.

 Da li je perfekcionizam zapravo psihološki problem?

– Da. Iako u psihoterapiji smatramo da je imperativ – drajver ili gonič patološki, ljudi koji su pod njegovim uticajem misle sasvim suprotno.Oni su ponosni na svoj perfekcionizam.

Važno je da razumemo da su takvi ljudi kao deca upravo bili voljeni samo onda kada su ispunjavali imperativ da budu savršeni, da su na osnovu toga razvili očekivanje da će ih i drugi ljudi prihvatiti ili poštovati samo ako su savršeni, kao i da poštuju sebe samo ako su savršeni. Zato ovi ljudi stavljaju perfekcionizam u prvi plan kada se predstavljaju jer je perfekcionizam vrednost te osobe. Takva osoba se predstavlja: „Znate ja sam perfekcionista…”

Do kakvih sve zdravstvenih problema može dovesti težnja ka perfekciji? Kažu da određeni oblici perfekcionizma mogu da prouzrokuju emocionalne i fizičke probleme, da vode u depresiju, pa i samoubistvo.

– Znajući sve prethodno navedeno, to jest da osoba zapravo ekstremno uslovljava svoje pravo na  ličnu vrednost i/ili život  savršenstvom, jasno je da kada osoba ne uspe da ispuni ovaj uslov javiće se osećanje inferiornosti, samoprezira, bezvrednosti ili eventualno samomržnje.

Depresija zapravo podrazumeva lošu sliku o sebi, dakle neko od gore navedenih osećanja.Osoba je depresivna kada proceni da je vredna jedino prezira, ili da je bezvredna, a u koliko procenjuje da zavređuje da umre, jer nije ispunila traženi uslov, moguć ishod postaje samoubistvo.

Zato je važno u psihoterapiji uvek poći od slike o sebi, kakva je ona i da li osoba svoju vrednost i postojanje nečim uslovljava. Zbog toga je u praktičnom radu važno da terapeut polazi odproblema zbog kojeg je osoba i tražila pomoć. Tek kada je klijent shvatio da postoji čvrsta veza između njegovog problema i njegovog perfekcionizma, postaje spreman da se perfekcionizmom bavi kao problemom, a ne kao nečim što je njegova vrednost i  na šta je ponosan.

Dalje, perfekcionizam bi prema Frojdu spadao u tzv. „analne” karakteristike ličnosti, a što bi dakle imalo veze sa funkcionisanjem digestivnog trakta u širem smislu. Tako da u blažim slučajevima može dovesti do poremećenih funkcija, tipa zatvora ili proliva, muke gađenja i povraćanja u situacijama kada osoba nije u stanju da ispuni kriterijum savršenstva. Ukoliko su ove situacije česte, a kod perfekcionista jesu, to može dovesti do predispozicije nastanka raznih oboljenja kao što su čir na želucu, crevima i nekih bolesti koje za okidač imaju stres, iako im se ne zna tačan uzrok, kao što je, na primer, ulcerozni kolitis.

Budući da perfekcionista funkcioniše pod velikim pritiskom, to može dovesti i do sklonosti poremećaja u krvnom pritisku, hipertenzije i njenih posledica na srce i krvne sudove. Ovo ne znači da je perfekcionizam uzročnik ovih oboljenja, već, da uz druge brojne faktore može činiti osobu lakše podložnom ovim oboljenjima.

Da li velika želja da se uspe i zablista usporava postizanje uspeha?

– Da. Jer, kada su ova moranja povezana sa pravom na život, onda ona funkcinišu kao prave potrebe, kao uslovi koje neko mora ispuniti da ne bi umro, što dovodi osobu u sitaciju da stalno radi pod velikim pritiskom, i paradoksalno da zbog toga  više greši, što perfekcionisti jako smeta.

Osoba  dakle, „mora” biti savršena da bi izbegla katastrofu (bezvrednost ili smrt).

Svako ljudsko biće ima pravo da postoji i pravo na ličnu vrednost, to su osnovna ljudska prava, i zato jeste katastrofa u koliko nam to pravo neko, ili mi sami sebi uslovimo ili ukinemo.

S jedne strane osoba je naučila da ovako jača motivaciju, a s druge strane gubi iz vida da ima izbor zato što u stvarnosti niti je reč o pravoj katastrofi, niti o pravoj nužnosti.

Da bismo bili efikasni, potrebno je da razlikujemo kada treba da radimo stvari dovoljno dobro, vrlo dobro, odlično, a kada savršeno. Na primer,dobro je imati hirurga koji teži izvanrednosti, jer će bolje uraditi operaciju. Međutim, u situacijama hitnosti, na primer prilikom neke nesreće, kada stvari moraju da se rade brzo da bi se spasao život, hirurg perfekcionista bi  mogao da se suviše zadrži oko detalja i da mu pacijent, na primer, iskrvari.

Dakle, kada bismo sve radili savršeno, mogli bismo da uradimo jako malo stvari, jer ne bismo imali dovoljni vremena.

Za perfekcioniste je bitno da se informišu o Paretovom pravilu efikasnosti ili optimuma. Pareto je bio ekonomista po kojem je ovo pravilo dobilo naziv, jer je on prvi upotrebio odnos 20-80. U konkretnom slučaju to bi značilo da perfekcionista uloži 80 posto vremena da uradi 20 posto stvari, što mu ostavlja samo 20 posto vremena da uradi svih ostalih 80 posto. Što znači da je pefekcionista globalno gledano – neefikasan, iako u stvarima koje odradi jeste savršen.

 Pojasnite vezu između ove „boljke” i nastanka socijalnih fobija.Jer, i najmanja greška perfekcionisti deluje kao katastrofalna, nepopravljiva.

– Socijalna fobija je strah da se govori pred drugima jer osoba smatra da je katastrofa ukoliko pogreši. Odnosno, osoba smatra da je u redu da nešto kaže jedino ako je to savršeno tačno i lepo sročeno.

Naravno i ovde je zahtev za savršenstvo uslov koji osoba mora da ispuni da bi se osećala vrednom.Pošto je gotovo nemoguće ispuniti ove zahteve, osoba najčešće bira da ne govori uopšte i kada je primorana da to učini pred drugima ima simptome straha od moguće katastrofe u smislu crvenjenja, lupanja srca, glavobolje, vrtoglavice, preznojavanja, ponekada čak do nagona za mokrenje ili muke sa nagonom na povraćanje.

Ovakvim osobama je potrebno pomoći da razuslove osećanje vrednosti savršenstvom, kao i da daju sebi dozvolu da greše, a pre čega ih je potrebno naučiti da greška nije katastrofa, već mogućnost za učenje i saznavanje.

 Nije sporno da su naročito naporni šefovi perfekcionisti, zar ne?

– Perfekcionisti su simpatični podređeni koji su takođe perfekcionisti, a ne sviđaju mu se saradnici koji nisu perfekcionisti. Perfekcionisti se međusobno cene, poštuju i  pohvaljuju, a jako su kritički nastrojeni prema ljudima koji to nisu, jer ih smatraju površnim i neodgovornim, kao i nedovoljno preciznim i pouzdanim.

Kada je perfekcionizam zdrava, a kada nezdrava težnja za velikim delima?

– Perfekcionizam je uvek nezdrav. Zdrava je autonomna želja da se bude izvanredan, dakle ne savršen. NEKADA  u NEKIM  aktivnostima i poljima života, kada je zaista važno da uradimo stvari izvanredno, a što su realno gledano, jako retke situacije u životu prosečnog čoveka.

Važno je da razlikujemo koje su to situacije u kojima je porebna izvanredna, a ne dovoljno dobra „izvedba”.

Takođe, važno je naglasiti razliku između izvanrednosti i savršenstva. Izvanredno znači da je nešto van-reda, znači toliko dobro da nije uobičajeno, a što je različito od sa-vršenog, nečega gde je sve takvo da ništa više ne treba i ne može da se uradi i doda, jer je to vrh-unac i kraj, dalje i bolje od toga ne može.A ako malo bolje razmislimo, savršenstvo u prirodi zapravo i  ne postoji.

Perfekcionizam se često pripisuje talentovanim ljudima. Upravo oni sebi, i kada su bili najbolji, zameraju da nisu bili na visini zadatka. Ne umeju da se raduju uspehu… Zašto?

– Perfekcionista ima pogrešnu logiku: Ili sam nešto uradio savršeno (pa samim tim i vredim) ili sam uradio loše (pa sam bezvredan). Kod njih ne postoje kategorije prolazan, dobar, dovoljno dobar, vrlo dobar, odličan, izvanredan, već samo kategorije ili savršeno ili loše. A savršeno ne postoji, tako da često dolaze u situaciju da procenjuju svoje dostignuće kao loše, kad već nije savršeno.

Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *