Postali smo zli i malodušni

N.Ž.R, Blic, 28.03.2010.

Koliko puta ste došli u situaciju, ili barem zamišljali, da osobi iz neposrednog okruženja saspete u lice: „Ti si loš čovek! Zao, prevrtljiv, zajedljiv!“ Verovatno se neki u takvoj situaciji nađu i više puta tokom dana. To je, kažu, „ljudski“, kao i to da ljudi čine loše stvari. Ipak, bez obzira na to što postoje zla dela, psihoterapeuti poručuju – ne postoji podela na loše i dobre ljude.

Većina bi konstatovala da loša dela čine upravo loši ljudi i zaista je teško poverovati da uopšte može da bude drugačije.

– Ne postoje dobri ili loši ljudi. Loše ponašanje je nešto što je ljudski, iako nije u redu. Nikad vam niko neće reći sa ponosom „ja sam zao“, osim ako nije satanista. Većina ljudi kada loše postupa smatra da to čini iz pravednih razloga. Na taj način osoba kažnjava one za koje misli da su zle, koje su njoj ili njenoj dragoj osobi nešto nažao učinile – kaže psihoterapeut Aleksandra Bubera.

Zoran Milivojević, naš poznati psihoterapeut, smatra da je crno-bela predstava o tome da su neki ljudi jednostavno „zli“, a drugi „dobri“ primitivna i infantilna. Takva predstava se sreće kod dece i onih odraslih koji nedovoljno razumeju ljudsku psihologiju.

– Verovanje u zlo održava zlo. Sam koncept zla dovodi to toga da se čini zlo u ime dobra. Gotovo niko ne smatra za sebe da je zao: „pakao, to su drugi!” – kaže Milivojević.

Prema njegovim rečima, potrebno je jasno razlikovati ponašanje od osobe:

– Jedno je zao postupak – zločin, a sasvim je drugo osoba koja ga je počinila. I u Bibliji je zapisano „Mrzim greh, a ne grešnika”. Takođe je važna sposobnost razumevanja drugih ljudi, odnosno empatija, i njihove logike koja dovodi do zlih postupaka. Neutralizacija „zla” će pre nastati promenom logike koja je dovela do zlih postupaka, nego uništavanjem ljudi koji je zastupaju. Pa ipak, mnogi zadržavaju dečje gledanje na svet i druge ljude, pa i kao odrasli nastavljaju da svet posmatraju u crno-belim predstavama o zlim i dobrim ljudima.

Da komšiji crkne krava

Ako je zaista tako, šta je onda s onima koji namerno spletkare, „zabijaju nož u leđa“, šire neistine kako bi diskreditovali one koji im, ako ništa drugo, jednostavno nisu simpatični.

– Tu se radi ili o tome da osoba smatra da je taj neko zaslužio da se prema njemu tako postupa, ili mu jednostavno zavidi – kaže Bubera, dodajući da ima tu i iskrivljenih vrednosti i nerealnih pogleda na svet.

Tu dolazimo do domaćeg „specijaliteta“ – „da komšiji crkne krava“. Kako objašnjava Bubera, postoji konstruktivna i destruktivna zavist: Vidim da je komšija kupio kravu, sad ću i ja da radim i zaradim za dve krave! Ovaj će da kaže „vidi ti njega, sad ću ja da radim još više i da kupim tri krave“… To je konstruktivna zavist i tako svi idu napred. Destruktivna zavist je kad moj komšija kupi kravu, a ja ne mogu – e da Bog da da mu crkne krava, pa da budemo jednaki, odnosno da i njemu bude jednako loše kao i meni! Ovakva zavist je veoma loša za celo društvo, jer tako svi nazaduju.

„Stradanje“ nedužne životinje tako je postalo zaštitni znak ovdašnjeg mentaliteta. Gore od ovoga može da bude samo još to da drugom čoveku želimo smrt. A ni to nam nije strano.

Skoči, pa da se razilazimo

Pre godinu dana Beograđani su bili šokirani reakcijom pojedinih sugrađana koji su „bodrili“ mladića samoubicu da „skoči već jednom“ jer je zbog njega most bio blokiran satima u oba pravca. „Dajte, bre, meni da mu priđem, ja ću da ga gurnem, kasnim sat vremena!”, jedna je od reakcija građana koje su mediji preneli. Neki su čak nesreću mladića koristili za zabavu, snimajući ga kamerom na mobilnom telefonu. Vrhunac odsustva saosećanja pokazala je majka koja je iz automobila izvela svoja dva deteta i namestila ih da se zagrle, kako bi na fotografiji ovekovečila taj trenutak – sa mladićem koji na ivici mosta želi sebi da oduzme život!

Aleksandra Bubera smatra da ovaj primer ilustruje apsolutno nerazumevanje i odsustvo saosećanja (empatije) za probleme drugih.

– Pretpostavljam da su ti nervozni vozači mislili nešto u stilu: “Šta sad tu glumiš. Nema tu hoćeš-nećeš da živiš… Naravno da hoćeš, batali to i pusti me da prođem, žurim kući, imam puno obaveza.“ Mi smo, sticajem raznih okolnosti, navikli da gledamo samo kako ćemo da preživimo, u tolikoj meri, da ne stižemo da obraćamo pažnju na druge – smatra Bubera.

Emocije, šta je to?

Tu dolazimo do pitanja emocionalne inteligencije (EQ), pojma koji se pojavio 1990. godine kada su psiholozi Džon Majer i Piter Salovej objavili tekst pod nazivom „Emocionalna inteligencija“, a svoju svetsku afirmaciju doživeo je 1995. godine kada je Danijel Goleman objavio bestseler s istim naslovom.

Jednostavno rečeno, emocionalna inteligencija je sposobnost prepoznavanja osećaja, razumevanja, sposobnosti kontrolisanja i upotrebe za izražavanje misli.

Golemanova knjiga prevedena je i na naš jezik i stekla je veliku popularnost na ovim prostorima, ali emocionalna pismenost kod nas nije pojam koji se često spominje, a još manje primenjuje.

– Ako bih morala da kažem koliko smo emocionalno inteligentni i kada bismo zamislili da postoji skala koja to meri – od jedan do sto, mi smo negde na polovini – kaže Aleksandra Bubera.

Zašto smo tako malo emotivni kao narod? Naša sagovornica nudi nekoliko objašnjenja:

– Stalno smo u zoni preživljavanja, a ne komfora – česti ratovi, krize, previranja, neizvesnost… Ljudi su naučili da se bore za lične i osnovne životne potrebe svoje porodice i nisu imali kada da se bave svojim emocijama, unutrašnjim konfliktima, međuljudskim odnosima. Tipično je razmišljanje „nije bitno što mi je teško, moram da guram” ili „pa i našim precima je bilo teško, pa što sad da mi pravimo frku oko nekih beznačajnih stvari, nekih tamo osećanja”.

Drugo, objašnjava Bubera, u našem narodu je veoma prisutan drajver “budi jak”. Drajveri su takozvani „okrutni goniči”. To je nešto poput uslova za koji nesvesno smatramo da moramo da ga ispunimo da bismo bili u redu, a takav zaključak smo doneli rano u detinjstvu posmatrajući svet i slušajući poruke naših roditelja i okoline.

Ćuti i trpi

– To su osobe koje mogu svašta da pretrpe, da izdrže bol, ne pokazuju emocije, možete da ih mučite, one će da ćute, trpe i pretrpe. Mogu da preživljavaju u zaista minimalnim i lošim uslovima života. Zato oni nemaju razumevanja za ljude koji drugačije razmišljaju, osećaju i vrednuju, smatraju da su njihovi problemi banalni ili ih tretiraju kao razmažene osobe – „ja bi’ sve to na njivu da kopa, pa da vide šta je prava muka, a ne tu da izmišljaju neke kao probleme” – priča Bubera.

Empatija – sposobnost da razumemo kako se druga osoba oseća sa svojom logikom u situaciji u kojoj se zatekla, kao i društvena odgovornost, odnosno svest o doprinosu za opšte dobro, pojmovi su u sklopu EQ sa kojima takođe loše stojimo.

– Nisu nas učili da razumemo ni same sebe, a kamoli druge. Opšta ljudska premisa je da mislimo da svi ljudi razmišljaju isto kao mi. To se vidi i na primeru vozača i mladića sa mosta – „šta, on hoće da se ubije, meni to u životu ne bi palo na pamet“. Osim toga, nekako smo se odrodili i udaljili, jer smo „apsorbovani sobom“. Što se tiče društvene odgovornosti, skloni smo tome da gledamo samo sebe i svoje interese. Mnogi tako ne vide da je neki opšti interes zapravo i njihov lični. Pretpostavljam da to ima korene i u tome što je kod nas vrlo često taj „opšti“ interes bio u stvari samo u interesu elite. Dakle, ima i nepoverenja i razočaranja – smatra Bubera.

Deca bez podrške

S obzirom na to kakva je situacija kod odraslih, ne čudi činjenica da su nam i deca nedovoljno emocionalno pismena. Prema rečima Maje Vračar, pedagoga u Tehničkoj školi „Drvo art” i člana Pedagoškog društva Srbije, emocionalno opismenjavanje kod dece niko ne neguje.

– Roditelji su preoukupirani svakodnevnim obavezama, školu posete nekoliko puta godišnje i jedino što ih zanima su ocene i izostanci. Prvo interesovanje za to kakve emocionalne veštine poseduju sačeka ih tek kada treba da se zaposle, kroz testove ličnosti koje kompanije danas sve češće praktikuju kada otvaraju konkurse za nova radna mesta – kaže Maja Vračar.

Zato je, dodaje ona, naročito važno raditi s roditeljima koji bi, osim pitanja „šta ste danas radili iz matematike”, trebalo da saznaju i to kako se dete provelo u školi, da li se dobro slaže s vršnjacima, da li ga nešto tišti, brine i slično.

– Roditelji ih to skoro i ne pitaju, a upravo su to ključne odrednice za postizanje dobrog uspeha u školi. Deci manjka samopouzdanje jer nemaju podsticaj u porodici. Osim toga, okruženje je uglavnom surovo i veoma je teško snaći se, a problem s prihvatanjem i diskriminacijom naročito zadaje muke adolescentima. U tom periodu, uspeh im je totalno nebitan u odnosu na to prihvatanje vršnjaka. Da su emocionalno pismeni, mnogo bi se bolje izborili sa svim problemima – kaže Maja Vračar.

To se pokazalo kroz brojne seminare, edukacije i radionice o sprečavanju nasilja u školama, empatiji, veštinama komunikacije i slično, a u kojima je naša sagovornica učestvovala. Posle ovih projekata kod dece je primećeno smanjenje agresije, naučila su da kontrolišu bes, kako da spoznaju sebe i svoje potrebe i da saosećaju s drugima. Deci se povećalo samopouzdanje, što je rezultiralo većom spremnošću da pomognu i razumeju druge.

Truli brakovi

Od sveopšteg nerazumevanja i bezosećajnosti, neminovno dolazimo i do pitanja kako sve to utiče na brak, a već je uveliko poznato da se svaki peti završi razvodom.

Lidija Filipovski, klinički psiholog, porodični i bračni psihoteraput u Savetovalištu za brak i porodicu pri Gradskom centru za socijalni rad, kaže da kada parovima nedostaju emocionalne veštine, onda se to najpre odrazi na partnersku komunikaciju, na sposobnost da uspešno razrešavaju probleme i konstruktivno izađu na kraj sa svojim razlikama.

– Osnovne veštine koje partneri treba da nauče su samokontrola, kao i sposobnost da se sasluša drugi. Veoma je važna i sposobnost napuštanja svog gledišta i sagledavanja problema iz perspektive partnera, odnosno da možemo da osećamo ono što partner oseća – kaže Lidija Filipovski.

Ona dodaje da parovi koji znaju „zdravo“ da se svađaju umeju da smanje napetost tokom rasprave ili sukoba i imaju razvijenu neagresivnu komunikaciju koja podrazumeva, pre svega, poštovanje partnera.

To znači da zamerke koje imaju ne izražavaju kroz optuživanje i omalovažavanje ličnosti, već kritikovanje konkretnog dela. Nije „glup si“, već „mislim da taj tvoj postupak u ovom slučaju nije bio previše pametan“. Upravo ovaj princip je veoma važan kada su u pitanju deca, jer čuva njihovo samopouzdanje.

Prema rečima Lidije Filipovski, hronični, dugogodišnji nekonstruktivni sukobi i posebno neprimereni izlivi besa i ljutnje mogu da budu veoma toksični za celu porodicu, a posebno za decu koja su često direktni ili indirektni svedoci takvih odnosa.

To je možda i najveća posledica jer su takva deca u velikom riziku da ponove isti model ponašanja i u svojim vezama, pa ih tako prenesu i na sledeće generacije. Idealno da nastavimo da se vrtimo u krugu loših međuljudskih odnosa, nerazumevanja, nepoštovanja i nebrige.

Deset zapovesti emocionalne inteligencije

1. Neka ljubav bude središte vašeg emocionalnog života. EQ u čijem središtu se nalazi ljubav daje moć svima koje dotakne.

2. EQ zahteva da ne lažete niti prećutkujete. Nemojte lagati, osim ako nije u pitanju sigurnost vaš i vaših bližnjih.

3. Zauzmite se za svoje osećanja i želje. Ako to ne uradite vi, niko drugi neće.

4. Emocionalna pismenost zahteva da ne igrate igre moći s drugima. Čvrsto, ali sa mnogo obzira, tražite ono što želite sve dok ne budete zadovoljni.

5. Ne dozvolite da neko igra igru moći sa vama. Ljubazno, ali čvrsto odbijte da uradite nešto što iz svoje slobodne volje ne želite.

6. Tuđe ideje, osećanja i želje poštujte kao svoje. Poštovati ideju ne znači da joj se mora podrediti.

7. Izvinite se i ispravite svoje greške. Ništa više neće doprineti vašem razvoju.

8. Ne prihvatajte lažna izvinjenja, onda je bolje uopšte ih ne dobiti.

9. Jednako volite sebe, druge i istinu. Nikada nemojte žrtvovati jedno zarad drugog.

10. Sledite ove zapovesti najbolje što možete. Na kraju krajeva, nisu uklesane u kamenu.

Iz knjige „Školovanje srca“

Izvor: Blic

Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *