Rad od kuće – dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs govorila je o tome kojim profilima ličnosti više odgovara rad od kuće koji je usled pandemije koronavirusa organizovan za veliki broj zaposlenih. Tekst je priredila novinarka Julijana Vincan i možete ga pročitati na portalu Biznis.rs (kliknite ovde). U nastavku objavljujemo razovor dr Bubere Ninić i novinarke u celosti.

Ko su glavni dobitnici rada na daljinu?

BBC je imao zanimljiv tekst na temu koliko je introvertnim osobama rad od kuće tokom pandemije koronavirusa omogućio da se istaknu, u odnosu na prethodni rad iz kancelarije. Kako je to izgledalo i ko su još dobitnici u novim okolnostima rada na daljinu?

Kome odgovara ovakva situacija, a kome smeta kada se ne viđa sa kolegama?

Svakako da osobama koje su introvertne više odgovaraju okolnosti u kojima mogu da se povuku, da imaju svoj privatan prostor i da neometano rade svoj posao. Ovo je teško, pa gotovo i nemoguće izvesti u uslovima kancelarisjkog poslovanja, pogotovo kada pričamo o velikim kancelarijama koje rade po principu “open space”, gde je zapravo jedna jako velika prostorija podeljena samo provizornim pregradama i stalno čujete i vidite druge ljude. Često se moji pacijenti žale kada dođe do takve promene radnog okruženja :”Evo sad su nam uveli i ovaj prokleti open space, sad tek neću imati mira ceo dan” – rekao mi je jedan moj pacijent, na primer. Radi se o ljudima koji su visoko osposobljeni, savesni, temeljni, stručni, ali teško mogu da se skoncentrišu u uslovima stalne buke i prekidanja od kolega u vezi sa raznim stvarima – i onih neophodnih, ali i svih drugih.

Naravno da rad od kuće odgovara i osobama koje jako dugo putuju do svog posla i koje izgube po nekoliko sati dnevno samo da bi otišle na posao i vratile se kući. Kada rade od kuće, mnogo više vremena im ostaje da provedu sa porodicom, kao i za eventualne hobije i slično, za šta zbog putovanja pre nisu imali vremena. Mnogi naši pacijenti su se takođe obradovali mogućnošćui rada na daljinu, isto iz ovog praktičnog razloga, koji im zapravo omogućava da redovno prisustvuju svojim seansama, a bez straha da će morati da ranije izlaze sa posla ili slično.

Naravno, osobama koje dobro funkcionišu u timovima, sastancima i u stalnoj komunikaciji ova situacija nikako ne odgovara. Kao ni našim pacijentima koji se osećaju uskraćeno ukoliko ne mogu da dolaze na seanse “uživo”.

Takve osobe će imati zapravo veliki problem sa radom od kuće, kako da organizuju dan, da budu efikasne jednako kao u kancelariji, da organizuju svoj prostor i ukućane tako da svi mogu da funkcionišu, a što se tiče terapije, naravno i da se osame i imaju prostor samo za sebe, a da mogu da kažu sve što im je na duši, bez straha da će ih neko od ukućana čuti. Oni će se često žaliti na veliku napetost, povećan pritisak pri radu od kuće i doživljaju da “posao razvuku na ceo dan i opet ga nisu završili” zbog čega relativno brzo postanu frustrirani i nezadovoljni. Ovakvim osobama struktura dana, satnica i okviri poslovnog prostora jako nedostaju i teško se bez toga same organizuju.

Kako sve to utiče na efikasnost rada u kompanijama?

Što se tiče efikasnosti, svakako da će ljudi kojima odgovara rad od kuće u toj situaciji biti efikasniji, dok se kod onih koji su navikli da rade u prisustvu kolega, da često i neposredno komuniciraju i tako rešavaju probleme, kao i da razmenjuju podršku sa drugima, beleži jasan pad efikasnosti.

Koja bi idealna situacija u toj priči bila za psihičko zdravlje ljudi i kako bi postigli najveće rezultate – da li bi trebalo da poslodavci  podilaze zaposlenima u ispunjavanju ovakvih želja?

Idealna situacija, kao i uvek bi bila da se ispita kome šta odgovara i da se u skladu sa tim napravi raspored radnih mesta, prostorija, dnevni raspored a nekim zaposlenima omogući rad od kuće. Kada kažem da treba ispitati, ne mislim samo na upitnike samoprocene koje zaposleni mogu popunjavati, već i na profesionalne upitnike kojim raspolaže većina zaposlenih u HR agencijama, a često i u HR službama pojedinih preduzeća. Ovakvom vrstom testova kao i postavljanjem dobijenih rezultata u međusoban odnos, stručnjaci za HR, prvenstveno mislim na psihologe, ali i ostale obučene stručnjake koji se razumeju u ovakvu vrstu ispitivanja i istraživanja, mogu dati jasan odgovor poslodavcu koji zaposleni u kojim situacijama će biti efikasniji. Napominjem da se rezultati upitnika zasnovani na samoproceni i profesionalnih testova i alata mogu značajno razlikovati, jer ljudi često, nenamerno daju socijalno poželjne odgovore s jedne strane, a s druge strane, mogu dati odgovore zasnovane na sopstvenoj subjektivnoj proceni, koji ponekad ne odgovaraju objektivnoj stvarnosti.

U ovom slučaju, to nikako ne bi bilo “podilaženje željama” zaposlenih, već zapravo prilika poslodavca da iz svojih zaposlenih izvuče ono najbolje i u skladu sa tim dobije i najveću efikasnost od svakog zaposlenog. Ako ovaj proces posmatramo na taj način, onda prestajemo da razmišljamo da li je neko nekoga oštetio I počinjemo da razmišljamo na način kako da dobijemo najbolje i najviše iz date situacije, ili ako situacija nije odgovarajuća, da menjamo ono što je u njoj moguće promeniti da bismo dobili dobre rezultate.

Koji je Vaš savet za poslodavce?

Topao savet za poslodavce je da angažuju profesionalce koji imaju iskustvo, znanje, alate i koji će savesno prionuti na to da poslodavcu daju odgovore na pitanja koja će pomoći da se efikasnost, ali i zadovoljstvo zaposlenih podigne na najviši mogući nivo.

Ovo svakako potvrđuju i ne tako davni eksperimenti u velikim svestskim kompanijama gde se ispitivalo da li će skraćenje radnog dana u broju sati ili skraćene radne nedelje u danima uticati na efikasnost – u oba slučaja se pokazalo da se efikasnost poboljšala uprkos manjem broju radnih sati, jer su zaposleni bili odmorniji i motivisaniji, budući da su imali više vremena da provedu sasvojim porodicama, prijateljima, da idu u prirodu ili se bave svojim hobijima.

Sigurno da ovakvi primeri treba da nas podstaknu na razmišljanje da li je neophodno da primoravamo zaposlene na prekovremen radne sate, pa čak iako su oni dodatno i više plaćeni, što često, nažalost, nije slučaj; da rade tačno od – do i da se ta vremena evidentiraju putem posebnih sistema (kartica za prijavu, kamera i slično), da putuju satima do radnog mesta kroz velike saobraćajne gužve, da budu u open space kancelarijama (iako bi možda mogli da rade od kuće i tako ne povećavaju troškove poslovanja)

Ili je možda bolje da se fokusiramo na optimalan balans između zahteva radnog mesta i želja zaposlenih, pa da i zaposleni i poslodavci budu zadovoljni efikasnošću, zaradom i međusobnim odnosima, što je dobitna pozicija za obe strane.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published.