Starenje

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Bijelić, čiji je deo objavljen u specijalnom dodatku Večernjih novosti „Život +“ 5.2.2012.

Koje su krizne godine ili trenutak kada počinjemo da razmišljamo na taj način, da nam vreme izmiče? „Okrugao“, trideseti rođendan?Kasnije?

– Kada kažemo „krizne godine“, onda time impliciramo da je trenutak početka razmišljanja o starenju – kriza. Međutim, ne radi se ni o kakvoj krizi, već o prirodnim životnim tokovima.

Kada smo deca i adolescenti, imamo drugačiju percepciju vremena nego kada smo odrasli.To znači da što ste mlađi, vreme vam sve sporije prolazi,a što ste stariji, vreme prolazi sve brže. Postoje razne pretpostavke zašto je to tako, ali ona koja se čini najlogičnija je da kada smo deca, svakodnevno u našoj okolini i životu dešava se mnoštvo stvari koje su za nas nove. I onda nam je potrebno vreme da to sve percipiramo, istražimo, saznamo o tome, a zatim klasifikujemo i pohranimo kao informaciju.Što smo stariji, to više znamo i to manje za nas ima novih stvari, a sve više stvari, ljudi, događaja, postaje rutina – sve je već viđeno, klasifikovano i ne zadržavamo se oko toga. Tako da, ako uzmemo da je ova pretpostavka tačna, trenutak kada počinjemo da razmišljamo o starenju bi bio onaj trenutak kada od svega što nam se dešava, mnogo više stvari su nam poznate, nego nepoznate i prestanemo oko njih da se zadržavamo.

U svakom slučaju, ljudi veoma individualno doživljavaju starenje, svoje godine, prolaznost vremena itd, a u svakom slučaju, sem doživljaja, ulogu igra i biologija tj. prosečni životni vek čoveka, koji je sada mnogo drugačiji nego pre sto, dvesta ili hiljadu godina, jer se produžio.

Retko je međutim, da osobe ispod, recimo, 27 godina razmišljaju o starosti i starenju (sem ako se ne bave profesijom koja zahteva određenu fizičku kondiciju i izgled). To se poklapa sa periodom odrastanja i onoga kada bi osoba trebala da je već uveliko potpuno sposobna za samostalan život. Čim se približe tridesete, razmišljanja o starenju postaju češća, iako su to u stvari najproduktivnije godine – osoba je dovoljno osposobljena, a u punoj snazi.

Razni ljudi navode razne razloge zašto razmišljaju i kako razmišljaju o tome. Kod nekih su to razmišljanja o braku, porodici, finansijskoj i materijalnoj sigurnosti, poslovnim i profesionalnim poduhvatima. Odnosno,o onome što će, poput traga, uticaja, dela, našeg nastavka, ostati iza nas, kada nas više ne bude. U praksi se često vidi da što je procena o tome kako „stojimo“ u odnosu na te „projekte“ lošija, to je veća briga o tome da nećemo stići, da nećemo imati vremena, odnosno strah od starenja je izraženiji.

U slučaju da smo uspeli da svoje planove, projekte i „projekte“ ostvarujemo kako smo zamislili i kako procenjujemo da treba, o starenju ćemo početi da razmišljamo u četrdesetim godinama, kada polako počinje da se dešava prirodno slabljenje funkcija zbog starenja. Počeće da nam se menja dioptrija, da lakše zaboravljamo, a teže pamtimo, da nam se usporava metabolizam, da imamo malo manji kapacitet za napore nego ranije i slično. I većina nas će početi da razmišlja o starenju, jer ćemo primetiti ove promene.

Da li je taj strah izraženiji kod žena ili one, uprkos tome što se češće od muškaraca podvrgavanju raznim estetskim korekcijama, smirenije prihvataju činjenicu da stare?

– Opet je to vrlo individualno, mada uopšteno govoreći, žene su kao grupa često fleksibilnije u prihvatanju raznih promena, pa i ovih.

Žena je tokom svog života i generativnog perioda već prošla razne promene u svom telesnom izgledu i ukoliko je imala priliku da bude i majka, kroz veoma intenzivne psihičke promene koje idu u skladu sa zdravim majčinstvom.

S druge strane, nesvesna očekivanja od žene jesu da ona bude lepa (i mlada) i verovatno zbog toga često žene svoj identitet povezuju sa svojom lepotom i toliko brinu o njoj.

Nedavni podaci govore da je sve više muškaraca koji se podvrgavaju estetskim procedurama, zato što je to sada sve više civilizacijska tekovina i zahtev, kao i statusni simbol. Muškarcima je, kao grupi s druge strane, važno da se osećaju sposobno i moćno i onda promene koje dolaze sa starenjem utiču na njihovu percepciju svoje sposobnosti i moći i zbog toga često teže podnose činjenicu da stare.

Takođe, muškarci u proseku često imaju manji dijapazon uloga u životu, a sa starenjem se njihov broj još i smanjuje, što često uznemirava muškarca, jer muškarci kao grupa, češće imaju manje glavnih uloga a to su ona na poslu, suprug i otac porodice, dok ostale uloge u odnosu na žene kao grupu, razvijaju u manjoj meri. Dok žena ima tokom života mnogo više uloga, pa kada izgubi neku od njih (deca odrastu, ode u penziju) i dalje je supruga, domaćica, prijateljica, komšinica, neko ko se bavi rukotvorinama ili umetnošću, članica nekog udruženja itd. Naravno, ovo se odnosi na muškarce i žene kao grupu, dakle kao generalizacija, a individualni muškarci i žene se jako razlikuju po ovom pitanju.

Verovatno se najteža borba vodi u glavama onih ljudi kojima je lepota prioritet i koje su, možda, na njoj gradili karijeru ili im je bila glavni adut u muško-ženskim odnosima?

– Svakako da će ljudi kojima su lepota i mladost profesionalni zahtev imati objektivno veći problem sa starenjem od drugih ljudi i verovatno je da će se više brinuti oko prirodnih procesa starenja, i odlagati iste na sve moguće načine, uključujući i estetske procedure – invazivne i neinvazivne.

Često ako se bave takvim profesijama ili ako su im lepota i mladost prioritet i „adut“, ljudi će ih doživljavati kao neophodnost, kao potrebu, kao nešto bez čega se ne može,i čije neostvarivanje dovodi do neke katastrofe, a ne kao svi ostali kao želju.

Ako nešto što je želja doživljavamo kao potrebu, onda ćemo učiniti sve da to i ostvarimo, jer imamo takozvane katastrofične fantazije o tome šta će se sve strašno desiti ako to ne ostvarimo.

Ako svoj identitet vezujemo za ideal mladosti i lepote, onda ćemo imati problem sa svojim identitetom kada primetimo da počinjemo da starimo.

Zašto je ideal „večne mladosti“ u svim vremenima i kulturama tako primamljiv, iako nedostižan?

– Rekla bih da prvenstveno to ima veze sa biologijom i produženjem vrste.

Iako bih, takođe, i naglasila da se od toga otišlo prilično daleko, i od lepote i mladosti napravio kult u vidu zahteva i potreba, tako da, ako niste u mogućnosti da sebi obezbedite da izgledate mladi i lepi iako to niste, to na žalost u savremenim razvijenim društvima, ali sve češće i kod nas, postaje simbol nebrige o sebi, pa bilo zbog nesposobnosti da se o sebi pobrinete na takav način, bilo zbog toga što nemate „dovoljno razvijenu svest“ da biste o tome brinuli. Mislim da je to loše, da nas gura u pomeranje granica ka ekstremima i udaljava od prirodnih životnih tokova.

Prirodni nagon svih vrsta jeste za produženjem vrste i zato je nalaženje partnera i prokreacija bitna stavka i kod ljudi. Dakle, ukoliko je osoba u generativnom periodu, može imati potomke.

Fizički izgled i neverbalnu komunikaciju opažamo i „snimamo“ veoma brzo u prvom kontaktu sa nekom osobom. I, iako smo socijalizovani, odnosno vaspitani da se ponašamo lepo, i jednako vrednujemo sve ljude, ako sretnemo dve osobe koje nam se sviđaju i koje su nam simpatične, a različitog izgleda zbog godina, pre će nas, u partnerskom smislu, privući osoba za koju ocenjujemo da je sposobna da ima potomke.

Kod žena je ova sposobnost povezana sa sposobnošću da svakog meseca ima ovulaciju i da je u stanju da iznese trudnoću, a kod muškaraca, budući da oni mogu biti sposobni da postanu očevi i u mnogo kasnijim godinama nego žene, to je povezano i sa sposobnošću da obezbede uslove za odgajanje deteta.

Tako da se stvara nelojalna konkurencija – biološki gledano, žena što je starija ima manje šanse da nađe partnera, a muškarac što je bolje situiran (što često podrazumeva i da je stariji) ima sve veće šanse da nađe partnerku. I onda je logično da će žena želeti da izgleda što mlađe i što lepše fizički. Mada fizički izgled često nema direktne veze sa sposobnošću za imanjem potomstva, to je često naša nagonska reakcija.

Naravno, postoje i mnoge druge stvari koje imaju veze sa privlačnošću i odbojnošću.

A ako zanemarimo fizički izgled, koji još razlozi mogu da pojačaju ovaj strah?

– Postoje i objektivne komponente ovog straha. One se odnose na to da, zaista, što smo stariji, počev tamo negde od 35-e ili 40-e neke naše fiziološke funkcije i sposobnosti zaista objektivno opadaju. Malo, po malo, doduše, tako da smo u stanju da im se prilagodimo.

Zatim, što smo stariji, logično je da se približavamo prirodnom kraju svoga života – smrti.

Svi zdravi ljudi funkcionišu po principu „smrt se dešava nekome drugome“ i to nam omogućava da dobro funkcionišemo iz dana u dan, jer kada bismo u potpunosti bili svesni, svakog trenutka da ćemo jednog dana umreti, bili bismo stalno prestravljeni i paralisani.

Najteže prihvatamo činjenicu da ćemo mi i nama drage osobe jednog dana zaista umreti, i zato smo uvek šokirani, potreseni kada izgubimo nekog dragog. I tužni naravno, ali je tuga povezana sa procesom razvezivanja od drage osobe, a šok i neverica sa činjenicom da se to desilo nekome za koga smo verovali da se nikada neće desiti.

Ranije sam već napomenula da osobe koje ne žive život ispunjeno, ostvarujući svoje ciljeve u skladu sa svojim vrednostima i ne uživajući u životu, takođe često imaju utisak da su u trci sa vremenom i da je njega sve manje, a sve je više stvari koje nisu urađene i završene.

Zašto često imamo nerealnu sliku o svom izgledu i godinama, pa počnemo da je sagledavamo tek kada sretnemo vršnjake koje dugo nismo sreli?

Zato što se razlikuje unutrašnji, intrapsihički doživljaj od objektivne stvarnosti. Učestalost ove razlike je individualna.

Što je osoba realnija i objektivnija, to će biti manje iznenađenje kada sretne nekoga iz generacije, sem ukoliko osoba koju smo sreli ne odstupa značajno po izgledu i utisku od svojih godina.Uostalom, svi mi koristimo ogledalo svakodnevno, pa je teško da ne primetimo na sebi objektivne promene koje godine sa sobom nose.

Drugi činilac je to, da, pogotovo ako neku osobu nismo videli dugo, mi je pamtimo iz onog vremena kada smo je videli poslednji put, i nismo imali prilike da pratimo promene koje je starenje na njoj ostavilo.A onda se često zapitamo i koliko smo se sami promenili, jer mi smo neko ko sebe gleda svaki dan i opet zbog toga nam se čini da smo uvek isti, jer su procesi spori i postepeni i stoga za nas skoro neprimetni. Sem kada uporedimo sliku od sad i neku od pre nekoliko godina. Isto tako, kada sretnemo nekoga koga nismo videli duže i uporedimo osobu koju smo sreli sa našom slikom od pre u glavi, onda razlika postaje očigledna.

Do kakvih poremećaja u ponašanju i psihi može da dovede preterani strah od protoka godina? Šta je najekstremnije?

– Strah od starenja je u svojoj suštini povezan sa strahom od smrti. Strah od smrti je, kako je to još Frojd definisao „otac svih strahova“, što znači da je to najveći strah od svih.

Već sam objasnila da, iako mi svi znamo da ćemo umreti jednog dana, nismo u potpunosti toga svesni…u stvari u vrlo maloj meri smo toga svesni i to nam omogućava normalno funkcionisanje. Zamislite na primer kada bismo u svakom trenutku bili svesni da se možemo razboleti od bilo čega (spisak bolesti je ogroman), da možemo izaći na ulicu i da nas može ubiti ledenica, pijani vozač, pljačkaš u banci itd. itd.

Kada bismo toga bili svesni u potpunosti, verovatno bismo odabrali neko mesto koje bismo procenili kao najbezbednije i tamo se zabarikadirali sa svojim najmilijima i živeli najzdravije što možemo, da bismo smanjili mogućnosta da nam se nešto desi pre vremena. Međutim, takav život u stvari prestaje da bude život i vrti se oko smrti.

E, da se to ne bi desilo, mi imamo mehanizam odbrane koji funkcioniše po principu „smrt se dešava nekom drugom, a ja sam  veoma moćan (pa čak i svemoćan)“ i na taj način mi se upuštamo u „rizik“ da svakodnevno živimo, krećemo se na raznim mestima i među raznim ljudima.

Trenuci kada se suočimo sa realnošću da smo smrtni u odnosu na prirodne ili nesrećne okolnosti, i ne baš tako moćni, su trenuci kada realnost, odnosno suočavanje sa činjenicom da smo smrtni, probija ovu odbranu. To su trenuci kada budemo potpuno preplavljeni strahom od smrti. Recimo u situacijama kada doživimo neku nesreću, ili se ozbiljno razbolimo ili kada se to desi nekoj nama dragoj osobi.

Takođe i kada procenimo da smo ozbiljno bolesni, a da pri tome to nije tačno, što se dešava kod hipohondrijskog i paničnog poremećaja, na primer.

Strah od starenja i smrti može biti u korenu mnogih poremećaja, ali ne znači da je on uvek koren nekog poremećaja. I zato kada kao psihoterapeuti radimo sa njudima koji imaju neki problem ili poremećaj, uvek je princip da se dođe do toga šta je kod određene osobe koren tog određenog problema, poremećaja ili ponašanja, tako da ne možemo generalizovati, već moramo potražiti šta je uzrok određenog poremećaja kod određene osobe. U praksi se sreću razni problemi i poremećaji koji mogu biti povezani sa strahom od starenja,  na primer, sa ovim strahom mogu biti povezani i razvodi brakova i stupanje u nove veze, impotencija, depresivni poremećaji, već navedeni anksiozni poremećaji, pa i razna kontrafobična ponašanja u pokušaju da se ovaj strah kontroliše, kao što su bavljenje ekstremnim sportovima i zanimanjima (mada to što se neko bavi ovakvim stvarima može biti povezano baš sa suicidnom ideacijom, ali i potragom za uzbuđenjima itd.). Ali i razni drugi problemi ili poremećaj mogu biti povezani sa strahom od starenja ili smrti (poremećaji percepcije sopstvenog izgleda itd.)

Mnogo je ljudi čiji su izgled i ponašanje u neskladu, koji su mladi duhom ali ih telo izdaje, ili stari duhom a „konzervirani“ i kriju godine kao zmija noge? Kojima je teže i zbog čega?

– Nisam sigurna da je mnogo takvih ljudi, barem što se tiče godina, izgleda i ponašanja. Ali, jeste uobičajena anegdotalna pojava da srećemo ljude koji će izjaviti da se osećaju mnogo mlađi duhom nego što to jesu objektivno.

S druge strane, niko ne može odoleti „zubu vremena“ i procesima starenja, samo što kod nekih ljudi to ide brže, a kod nekih sporije i to je individualno i prvenstveno ima veze sa genetikom, a zatim sa načinom života.

Tako da ako vidite nekoga ko je „konzerviran“, verovatno je da je primenio neke od procedura za poboljšanje izgleda – jer neki znaci godina koje imamo moraju da postoje – bore, sede vlasi, pogoršan vid, drugačiji tonus kože zbog promene sastava tkiva, staračke pege, itd.

Međutim, ljudi koji jako vode računa o izgledu i podvrgavaju se estestkim procedurama, obično, mada ne uvek, vode računa i o svojoj fizičkoj kondiciji, zdravlju, a često i o tome da duhom ostanu mladi. To može biti doza zdrave, ali i preterane brige o sebi – preterane u smislu da to osoba u stvari radi da bi se ona sama sebi divila ili da bi joj se drugi divili i slično.

Ako me pitate za osobe koje su „starmale“, tj.veoma mlade, a ponašaju se kao da su stare i mudre, mislim da je njima teže, jer to su osobe koje su bile lišene iskustva bezbrižnosti i mladalačkih ludorija.

S druge strane, osobe koje su stare i koriste sve prednosti iste, kao što su veliko životno i profesionalno iskustvo, odmerenost i mudrost, a mlade su duhom, imaju zadovoljstvo da mirno i zadovoljno žive, budu produktivne i ispunjene do duboke starosti, a za primere imamo mnoge poznate stvaraoce iz raznih oblasti, ali i porodične mudrace koji mogu biti izvor znanja zasnovanog na iskustvu i biti dragoceni članovi porodice.

Objavljeni deo članka pod nazivom „Kada (ne) želimo da sakrijemo krštenicu“ možete pročitati na sajtu Večernjih novosti.

Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *