Strahovi

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Rankom Pivljaninom, čiji je deo objavljen zajedno sa mišljenjima drugih stručnjaka u Blic magazinu 04.08.2013.

Sa kojim strahovima se sve susreću građani Srbije?

– Građani Srbije se ne razlikuju po tome od čega se boje od ljudi koji žive u sličnim uslovima i sličnim društvima. Sva osećanja, pa i strahovi, zavise od toga šta je osobi važno. A većini nas je važna egzistencija, zdravlje, porodica, odnosi sa drugim ljudima. Naravno, za svaku osobu postoje još neke dodatne, specifične stvari koje su baš toj osobi jako važne. Kada procenimo da je neka od ovih naših vrednosti ugrožena, osetićemo neko neprijatno osećanje.

Da li će to biti strah, ljutnja ili tuga, zavisi od procene da li smo mi „jači” od situacije (ljutnja), ili slabiji od nje, da li možemo da pobegnemo (strah), ili je situacija nepromenljiva i ne možemo od nje da se sklonimo (pasivnost, tuga).

Dakle, kada procenimo da smo „slabiji” od situacije, ali da možemo da pobegnemo, osećamo strah. Problem je samo u tome, što kada se bojimo stvari o kojima samo razmišljamo, a ne dešavaju se u realnosti i nismo ih još ni svesni, to je kao da se borimo protiv „nevidljivog” neprijatelja, a još ne možemo ni da pobegnemo. Zato je to veoma neprijatno i ljudi se osećaju kao da su u bezizlaznoj situaciji.

Kakvi su primeri iz vaše prakse? Šta govore ljudi, sa kakvim problemima dolaze kad su strahovi u pitanju?

– Najčešće se za pomoć obraćaju osobe koje imaju napade panike, koji su često praćeni agorafobijom.

Panika je strah da ćemo vrlo brzo, često u par sekundi ili minuta umreti, jer nas nešto neposredno ugrožava i pokušavamo da nađemo spas i pomoć što je brže moguće. Najčešće ljudi veruju da će dobiti srčani ili moždani udar, ili da će poludeti. Zato se najčešće i obraćaju službi hitne medicinske pomoći, jer veruju da će umreti ako pomoć ne stigne na vreme.

Posle nekoliko napada, i obično detaljnog ispitivanja od strane kardiologa i neurologa, brojnih razuveravanja da je s osobom fizički sve u redu i upućivanja lekara da se obrati psihijatru, psihologu,  ili psihoterapeutu, osoba shvati da je fizički zdrava, ali, pošto simptomi i dalje nastavljaju da se javljaju i veoma su neprijatni osoba onda veruje da je počela da gubi zdrav razum.

Simptomi su: lupanje srca, povremeno „preskakanje” srca, osećaj da osoba nema dovoljno vazduha i da će se ugušiti, bledilo ili crvenilo, preznojavanje, trnjenje, drhtanje i slabost ruku i nogu, osećaj da će pasti i izgubiti svest, ponekada da će se umokriti ili imati stolicu, da će izgubiti kontrolu i uraditi nešto čudno…

Agorafobija je strah od otvorenih prostora, ali i mesta gde je gužva, gde ima mnogo ljudi ili mesta gde osoba procenjuje da ne može brzo i lako da izađe. To se dešava zato što osoba povezuje napade panike sa mestima gde se događaju, a često su to nabrojana mesta, pa onda počne da ih izbegava, verujući da su ta mesta i situacije uzrok paničnih napada, ne znajući da je uzrok nešto sasvim drugo.

Zapravo, radi se o tome, da je osoba anksiozna zbog neke situacije, problema i slično, što ne prepoznaje. Svako osećanje, bilo prijatno ili neprijatno je praćeno telesnom reakcijom koja nas priprema da se bolje prilagodimo situaciji. Međutim, pošto smo anksiozni i zabrinuti obično zbog stvari koje se ne dešavaju sada, pred nama, već zbog nekih stvari o kojima mislimo, ili ih se sećamo, ili razmišljamo da bi mogle da se dese, često nismo svesni toga procesa i zato ne znamo zbog čega naše telo reaguje burno.

Na primer, ako biste imali lupanje srca, osećaj da ne možete da dišete i da vam se tresu noge zato što ste upravo izbegli da vas na pešačkom prelazu pregazi auto, ne biste se čudili vašoj telesnoj reakciji, jer vam je potpuno jasno da je ona normalna u datoj situaciji. Međutim, ako sedite na svojoj terasi, na godišnjem ste odmoru i pijete jutarnju kaficu potpuno opušteni, i „odjednom” počne da vam lupa srce, da se gušite i da vam se vrti u glavi – pomislićete da nešto s vama nije fizički u redu. A u stvari, niste svesni da ste, dok ste pili svoju kaficu, razmišljali o tome da treba da se vratite na posao i da nije sigurno da ćete na njemu i ostati, jer su najavili otpuštanje radnika zbog racionalizacije i smanjenja troškova. Logično je da se uplašite i zabrinete kada razmišljate o tome, a naše telo reaguje isto na razmišljanje o okolnostima kojih se bojimo, kao i kada se one dešavaju u realnosti i sadašnjosti, baš u tom trenutku.

Relativno veliki broj ljudi nije dovoljno „emocionalno pismen” tj. ne prepoznaje u dovoljnoj meri svoja osećanja, koja su povezana kako sa realnošću, tako i sa onim o čemu razmišljamo, pa samim tim i telesne reakcije na svoja osećanja. Tako da zapravo, registruju samo reakciju tela, a ne i proces razmišljanja i osećanja koji joj prethodi, a koji se dešava jako brzo, često u milisekundama. A onda tu reakciju tela tumače kao znak poremećaja ili  bolesti – zbog čega se još više uplaše, što još više pojačava telesnu reakciju i tako se stvara „začarani krug” ili „spirala straha”, gde se osoba sve više i više boji, dok ne dođe konačno do paničnog napada, koji je jedno od najneprijatnijih stanja koje možemo iskusiti.

Na sreću, iako je jako neprijatan, napad panike je potpuno bezopasan.

Problemi zbog kojih zapravo sve počinje, mogu biti veoma različiti, ali uvek su u vezi s tim da li će osoba biti dovoljno sposobna da s njima izađe na kraj, da li će uspeti da „drži konce u svojim rukama”, odnosno da li će imati kontrolu.

Najčešći problemi su vezani za lošu sliku o sebi, odnose sa drugima, ili neuspeh u ostvarivanju istih – bez obzira da li su to roditelji, deca, partneri, prijatelji; zatim zabrinutost u vezi značajnih životnih događaja – škola, studije, brak, trudnoća, razvod, selidba itd; zatim problemi u vezi posla – bilo da je to nezaposlenost ili strah da osoba neće uspeti da na svom poslu zadovolji, povremeno strah od bolesti itd.

Često kažemo – koliko ljudi, toliko strahova. Kod svake osobe, nakon što je naučimo kako da kontroliše napade panike, važno je da nađemo čega se zapravo baš ta osoba u baš tom životnom trenutku boji, i kada to otkrijemo onda sa osobom radimo na samom uzroku straha, a ne na simptomima, koje zbog telesne reakcije na strah oseća. Onda je to kauzalna (uzročna), a ne simptomatska terapija.

Koji je strah veći – strah od bolesti ili strah od gubitka posla?

– Bilo bi logično da je veći strah od bolesti, pogotovo onih koje su životno ugrožavajuće, jer što je važnija vrednost koja je ugrožena, to je strah intenzivniji, ali nije kod svih ljudi tako.

Na žalost, postoje ljudi kojima je posao važniji od zdravlja, jer smatraju da su jedino vredni ako imaju posao i dobro ga rade. Ali takođe i pošto je posao povezan sa preživljavanjem – tj. „ako izgubim posao, neću moći da izdržavam sebe i porodicu”– taj strah je obično prilično izražen, pogotovo u situaciji kada je posla malo i teško se nalazi, kao u situaciji „duple krize” u Srbiji – hronična besparica, nezaposlenost, nesigurnost, urušavanje i vrtoglava promena sistema vrednosti poslednjih nekoliko decenija, plus svetska ekonomska kriza.

Imamo li iracionalne strahove i koji su?

– Imamo. Iracionalan je svaki strah koji nije utemeljen u realnosti i samim time nije adekvatan, a to znači da se više ili manje bojimo nego što bismo trebali u odnosu na datu situaciju.

Strah je adekvatan, kada zaista realno postoji nešto što nas ugrožava i kada je naša reakcija bega adekvatna jer pomaže da spasemo život ili zdravlje.

Postoji nekoliko vrsta adekvatnih strahova koji su racionalni:

  • Kada kažemo strah, mislimo na strah od nečega konkretnog u spoljašnjem svetu što nas ugrožava – na primer, strah od velikog agresivnog psa koji trči prema nama i laje.
  • Zabrinutost, odnosno strah od nečega ugrožavajućeg što bi se zaista moglo desiti u bližoj ili daljoj budućnosti.
  • Anksioznost, koju ću objasniti u nastavku, jer je najčešća.
  • Panika, kada osoba procenjuje da je situacija životno ugrožavajuća, da nema dovoljno vremena i pokušava da pronađe brzo rešenje po sistemu pokušaj-greška-pokušaj, što često izgleda potpuno dezorganizovano i to i mislimo kada kažemo da se osoba „uspaničila” i kreće se „kao muva bez glave”.
  • Trema, strah od toga da li ćemo se prikazati u svetlu u kome želimo, odnosno, da li će naša izvedba, „performans” zadovoljiti kriterijume onoga ko ocenjuje (na primer na audiciji, ispitu i sl.). Trema može biti motivišuća, kada pomoću nje osoba pomaže sebi da da najbolje od sebe i blokirajuća, kada osoba sebe zapravo blokira i ne uspeva da ostvari ono što je potrebno u tom trenutku i takva trema je neadekvatna.

Svi do sada nabrojani strahovi su tzv. simpatički strahovi. Kada kažemo „simpatički” to se odnosi na regulaciju tzv. simpatičkog autonomnog nervnog sistema u telu i praktično znači da u svim ovim strahovim telesno učestvuje adrenalin, koji telo „diže” na viši nivo funkcionisanja i priprema ga na aktivnu odbranu i zaštitu osobe. Autonimni nervni system se zove autonomni, jer zapravo i nije pod kontrolom svesti, nego autonomno reguliše telesne funkcije koje su važne za održavanje života, kao što sun a primer disanje i rad srca. Ipak, svesnim radnjama možemo donekle uticati na autonomnu regulaciju – na primer, tehnikama disanja, progresivne relaksacije i sl, čime zapravo stvaramo uslove da sistemi regulacije u našem organizmu dobiju informaciju da se ništa ugrožavajuće ne dešava i da mogu da se vrate na uobičajeni sistem regulacije, koji se primenjuje kada je sve u redu.

  • Postoji još jedna vrsta straha, koju zovemo užas, a to je kada osoba proceni da je došao kraj, da umire i da joj spasa nema – ovo je parasimpatički strah i tada telo primenjuje zaštitne mehanizme tipa „zamrzavanje” i osoba se umokri, defecira ili padne u nesvest – što je nasleđen mehanizam odbrane.

Na primer kada životinja predator sustiže životinju koja je plen, ona nekada može izbeći smrt tako što se ukoči i padne „kao mrtva”, jer neki predatori ne primećuju životinje koje se ne kreću, a neki ne jedu mrtve, već samo ulovljene životinje. Tako nekada i ljudi, kada procene da su „doterali cara do duvara”, slično reaguju, odnosno, izgube svest, jer je to stara nasleđena reakcija ( i kod ljudi u ponekim situacijama to takođe može spasti život, o čemu postoje zabeleške preživelih sa streljanja, na primer – pali su u nesvest iako nisu bili pogođeni i došli svesti nakon što su se svi udaljili sa mesta događaja i tako preživeli).

Inače, u kliničkoj praksi, anksioznost je najčešća vrsta straha. Anksioznost je strah da nećemo biti u stanju, da nismo dovoljno sposobni da izađemo na kraj sa situacijom, ili više njih.

Ako realno nismo dovoljno sposobni da izađemo na kraj sa nekom situacijom ili problemom, a to se od nas zahteva, ili iz nekog razloga moramo (a reč „mora” koristimo samo kada se nešto zaista mora, dakle, kada su u pitanju osnovne životne potrebe vezane za preživljavanje), onda ćemo biti adekvatno anksiozni. U većini slučajeva, međutim, osoba ili potcenjuje svoje sposobnosti, ili precenjuje težinu i važnost situacije i onda je neadekvatno – iracionalno anksiozna.

Neadekvatni/ iracionalni strahovi i jesu oni zbog kojih se ljudi najčešće i obraćaju za pomoć.

Postoji nekoliko najčešćih grupa iracionalnih strahova, a dele se po (neracionalnoj) proceni osobe šta ih ugrožava:

  • njihova sopstvena nesposobnost ili situacija za koju procenjuju da prevazilazi njihovu sposobnost (anksioznost);
  • strah da će ih nešto spolja ugroziti, neki predmet, životinja i slično (fobije);
  • strah da će ih „izdati” sopstveno telo i uverenje da boluju od neke obično teške i neizlečive bolesti (hipohondrija);
  • strah da ih „napadaju” neki impulsi i misli da urade nešto nepristojno ili agresivno i da će izgubiti kontrolu nad  njima i uraditi to (opsesivni strahovi);
  • strah da će ih ugroziti, ili ih ugrožavaju drugi ljudi (paranoidni i paranoični strahovi).
Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *