Dr Aleksandra Bubera o nesanici usled pandemije koronavirusa za portal B92.net

Dr Aleksandra Bubera o nesanici usled pandemije koronavirusa za portal B92.net

Dr Aleksandra Bubera je za portal B92.net govorila o nesanici koju izaziva narušena dnevna rutina i stalna neizvesnost koju mnogi osećaju tokom pandemije koronavirusa.

Izjavu dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je objavljen na portalu možete pročitati ovde.

Kako da pobedimo korona nesanicu izazvanu narušenom dnevnom rutinom i stalnom neizvesnošću tokom pandemije, kako funkcioniše mehanizam koji dovodi do nje .


„Korona nesanica se ne razlikuje od bilo koje druge nesanice kada smo uznemireni, anksiozni, kada osećamo da su stvari neizvesne te smo zabrinuti, uobičajeno je da ne možemo da zaspemo, da spavamo nemirno ili da se često budimo. Ako tome dodamo poremećen životni ritam zbog novonastale situacije, promenu životnih navika i količinu fizičke aktivnosti, logično je očekivati da će određen broj ljudi imati problema sa spavanjem.

Ono što možemo sami da primenimo jesu tehnike disanja za relaksaciju (možete naći klipove na Youtube-u ili skinuti aplikaciju za mobilni telefon). Suština je da se diše duboko i usporeno i da izdisaj bude 2-3 puta duži od udisaja. Treba izdisati veoma polako kroz skupljene usne „kao da duvate u vruću supu da se ohladi. Ukoliko imate mogućnosti posebno su blagotvorne aerobne fizičke aktivnosti brzi hod, trčanje, plivanje, vožnja bicikla. Razgovor sa porodicom i prijateljima je takođe dobrodošao kada brige podelimo, one ne nestanu, ali ih lakše nosimo.

Ukoliko to ne pomogne, potražite pomoć profesionalaca i dalje je u toku akcija „Podrška psihoterapeuta, pomoć je besplatna i dostupna svaki dan. https://savezpsihoterapeuta.org/korona-virus/


Profil prosečnog antikovidaša – dr Bubera za Blic

Profil prosečnog antikovidaša – dr Bubera za Blic

Dr Aleksandra Bubera za dnevni list Blic iznela je svoje stanovište o psihološkom profilu ljudi koji negiraju postojanje pandemije COVID-19 ili ne daju na značaju opasnosti koja ova pandemija ima po javno zdravlje stanovništva, o tzv. antikovidašima, kao i o antimaskerima i antivakserima.

Na ovu temu je pored dr Bubera govorio i sociolog Ratko Božović

Odgovore dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je priredio novinar Marko Tašković i koji je objavljen na portalu dnevnog lista Blic 13. 12.2020. godine možete pogledati ovde.

Skoro devet meseci od početka pandemije COVID-19 u Srbiji, a i dalje imamo mnogo antikovidaša. Kako to objašnjavate? Ko su ti ljudi, kakav je njihov psihološki profil?

Objašnjavam to tako što epidemija nije toliko masovna i takve prirode da bolesni ljudi leže po ulicama i da nema ko da sahrani mrtve – kada bi se to desilo, verovatno bi svima bilo jasno da se dešava nešto opasno, mada bi i tada neki verovali da nije u pitanju zarazna bolest već na primer trovanje od strane neke velike sile ili antipopulističkog pokreta, fatalan uticaj 5G mreža itd.

Ne postoji jedinstveni profil antikovidaša, ali postoje neke zajedničke karakteristike u stilu ponašanja i onoga što iznose bilo usmeno, bilo preko društvenih mreža. Ima ih različitih karakteristika po polu, obrazovanju, uzrastu, religijskoj i političkoj opredeljenosti.

Ono što se pokazuje kao zajednička karakteristila jeste uporno zanemarivanje činjenica do kojih se dolazi naučnim putem preko studija koje su izvedene po strogim naučnim principima i praksi. Umesto toga koristi se pseudonauka ili studije koje nisu kvalitetno urađene niti dovoljno proverene.

Kada zanemarite takve činjenice i izaberete podatke do kojih se došlo anegdotalnim istraživanjima, istraživanjima na malim uzorcima ili metodologijom koja je pogrešna i stoga se rezultati takvih studija ne mogu replicirati, ili koristite „argumente” koji su izjave nekih autoriteta ili „autoriteta” onda je lako poverovati da se zapravo borbom za nepridžavanje protivepidemijskih mera vi zapravo borite „za slobodu i osnovna ljudska prava”.

U stvari, borite se za svoju slobodu da živite komforno i da zanemarujete pravo drugih da budu zaštićeni da ih ne zarazite.

Takvo ponašanje se naziva antisocijalno, odn. anti-društveno ponašanje, jer zanemaruje prava drugih i samo se bavi pravima pojedinca i to na način kako njemu/njoj odgovarju.

Nažalost i u Srbiji imamo nekolicinu lekara koji su javni zastupnici ideje da COVID ne postoji, ili postoji ali da nema potrebe da se uvode protivepidemijske mere, jer je to samo obična viroza.

Samo „za zapisnik” da dodam, COVID-19 NIJE običan grip, to je sistemska bolest koja može ostaviti ozbiljne posledice na plućima, srcu, kardiovaskularnom sistemu i centralnom nervnom sistemu. Takođe oštećuje i jetru i bubrege, ali se nadamo da ta oštećenja nisu trajna.

Koji su najčešći razlozi zbog kojih ljudi u Srbiji ne veruju da postoji COVID-19?

Jedan od najvažnijih razloga je, po meni, nekonzistentno obraćanje javnosti Kriznog štaba, tela, čiji je rad ozakonjen tek nekoliko meseci nakon njegovog formiranja. Ta dva razloga nekonzistentno izveštavanje i nepostojanje takvog tela donedavno u propisima RS (u propisima RS postoji naučno stručna komisija za zarazne bolesti) su vodeća zašto ljudi ne veruju informacijama koje čuju.

Od početka epidemije, građanima se šalju nekonzistentne informacije od toga da ne treba da se boje do toga da je situacija katastrofalna, do broja zaraženih i umrlih koji je bio daleko manji nego sada, a uvedeno je vanredno stanje, do sumnje koje su postavile određena istraživačka udruženja i novinari da se ne iznose tačni brojevi itd.

Kada imate niz informacija koje dolaze sa mesta koje bi trebalo da upravlja epidemijom, a koje su nekonzistentne, onda je prirodno da se javi sumnja.

Ako uz to uzmemo da je ako ne verujemo da COVID postoji, komfornije živeti (i dalje se viđamo sa svima sa kojima želimo, idemo na druženja, skupove, ne nosimo maske itd.), onda sve postaje još jasnije dakle ako ne verujem da COVID postoji, onda mogu da se ponašam protivno preporukama o antiepidemisjkim merama, a i ne bojim se i sve je kao pre.

Takođe postoji određen broj lekara, ali i psihologa i pripadnika drugih profesija, poneki od njih sa doktoratima i raznim naučnim i akademskim titulama, koji su više ili manje medijski eksponirani ili su angažovani po društvenim mrežama ili čak imaju svoje političke stranke, koji tvrde, citirajući određene „naučne i stručne radove”, kako je cela priča sa COVID-om prenaduvana, kako je smrtnost mala, kako ne treba da se bojimo i treba slobodno da živimo, jer je strah štetniji od korone, kako nam nošenje maski i vakcinacija oduzimaju naša Ustavom zagarantovana prava, kako ne postoje naučni dokazi da je COVID-19 toliko opasan itd. itd.

I nažalost, postoji određen broj ljudi koji dok ne iskusi na svojoj koži ili na koži svojih bližnjih da ova bolest zaista postoji i koliko može biti opaka kod pojedinaca, neće poverovati.

Svako malo u medijima izađe poneka priča o nekome ko nije verovao da COVID postoji ili barem nije verovao da je toliko opasan, a onda se razboleo ili ostao bez nekoliko članova porodice.

Da li i na koji način se mogu promeniti stavovi antikovidaša i u kom slučaju? Ima li, recimo, antikovidaša koji ne veruju da korona postoji čak i kada se razbole od tog virusa?

Pitanje izmene stavova je uvek isto, bez obzira na to o kojoj temi se radi.

Poznato je odavno da je naš skup stavova i uverenja  formiran na osnovu genetske podloge pod uticajem svega što nam se od rođenja dešavalo, naravno prvenstveno pod uticajem roditelja, ali i važnih drugih i vršnjačke grupe kao i potencijalne traumatizacije.

Takav skup stavova i uverenja koji predstavlja našu „unutrašnju mapu sveta” nazivamo referentnim okvirom.

Leon Festindžer je razliku između informacija koje imamo u našem referetnom okviru i onoga što se dešava u stvarnosti nazvao „kognitivna disonanca”.

Kognitivna disonanca označava situaciju kada mi verujemo jedno, a onda se u stvarnosti dogodi nešto drugo što opovrgava naše uverenje.

Sva istraživanja u vezi sa kognitivnom disonancom nažalost govore u prilog tome da ćemo češće izokrenuti stvarnost nego što ćemo promeniti uverenje koje imamo u našem referentnom okviru.

Ljudi koji imaju sklonost da preispituju svoj referentni okvir kada se desi kognitivna disonanca su ljudi koji su naučeni da kritički razmišljaju i upoređuju podatke i da razlikuju pouzdane od nepouzdanih izvora informacija i da ih odvajaju od manipulisanja, spinovanja i „gaslighting”-a.

Naravno, postavlja se pitanje – a šta su uopšte pouzdani izvori informacija u doba interneta.

U slučaju razboljevanja od COVID-a nekoga ko ne veruje da COVID postoji to bi moglo da zvuči ovako: „Da, razboleo sam se, ali to je običan grip” Ili: „Otkud znate da je COVID, a ne bakterijska pneumonija?” Ili: „Ionako bih dobio infarkt, bilo je pitanje dana, šta sad lupetate da to ima veze sa COVID-om” Ili: „To je sve od onoga što nas truju putem onih aerosola iz aviona, kakva korona!”.

Tako da zapravo mislim da je rešenje u preventivnoj i obrazovnoj aktivnosti. Kada bi sve države sistematski radile na zdravstvenom prosvećivanju i obrazovanju i kada bi svi mediji bili obavezni i poštovali obavezu da proizvode i emituju obrazovne i naučne programe, kada bi se znanje i diplome više poštovale i mladi stremili da to znanje stiču na sistematičan način, a ne „instant” preko neproverenih informacija na internetu, kroz nekoliko decenija bismo imali mnogo veći procenat ljudi koji bi imao racionalna umesto iracionalnih uverenja i u skladu s tim se i ponašao po pitanju epidemije.

Ko su u Srbiji antimaskeri i antivakseri? Imaju li oni zajedničkih osobina sa antikovidašima i koji su najčešći razlozi za njihove stavove?

Antimaskeri su ljudi koji tvrde da je besmisleno nositi maske, jer nas one ionako ne štite od zaraze. Uz to, smatraju da niko nema pravo da im naredi da nose maske ili da ih kazni ukoliko tu meru ne poštuju, pošto to ugrožava njihova Ustavom zagarantovana ljudska i građanska prava. Propagiraju da ljudi treba „da žive slobodno i bez straha”, da ne nose maske, da je sve ovo jedna velika zavera protiv slobode, pa čak i pravoslavlja itd.

Antimaskeri uporno izbegavaju da napomenu činjenicu da obične hirurške ili druge maske zaista jako malo štite one koje ih nose, ali zato mnogo više štite druge ljude. To zapravo znači da kada bismo svi pravilno nosili maske, stepen zaražavanja bi značajno opao.

To znači da kada god smo u zatvorenom prostoru, potrebno je da nosimo maske ukoliko smo u prisustvu ljudi van svoje porodice, da često provetravamo prostor, da izbegavamo zatvorene prostore u kojima je mnogo ljudi i što kraće u njima boravimo itd.  

Maske na otvorenom je potrebno nositi ukoliko ne možete da očuvate distancu manju od dva metra, jer toliko putuju kapljice prilikom govora, a kod kijanja i kašljanja, razdaljina je još veća.  

Postoje i maske koje u većem procentu štite i one koje ih nose kao što su N95 i N99 maske, ali one jesu skuplje.

Međutim kada bismo svi nosili pravilno maske (pokrivši i usta i nos, menjali ih na 2-3 sata, ne koristili ponovo, stavljali i skidali pravilno pre toga dezinfikujući ruke itd.), u slučajevima u kojima sada dolazi do zaražavanja, taj procenat bi pao do 75% prema istraživanjima.

To je jedan od razloga zašto je u Aziji epidemija suzbijena tako brzo (pored zdravstvenih dodatnih resursa sistema koji je razvijen u ranijim kriznim situacijama poput ptičjeg gripa, SARS-a i MERS-a).

Međutim ukoliko preskočite sve ove podatke i samo kažete da maska nije efikasna zaštita za onoga ko je nosi, onda stvari sasvim drugačije izgledaju, a i lakše je ne nositi masku i misliti da se time borite za građanske slobode.

A zapravo, to nije borba za građanske slobode već antisocijalno ponašanje onoga ko se ponaša na način da ga nije briga za dobrobit drugih i društva ponaša se antisocijalno.

Antivakserska priča datira od ranije i počiva na postavci da su vakcine štetne po ljudsko zdravlje i da izazivaju više štete nego koristi. Iznose se tvrdnje da se u vakcinama nalaze određeni teški metali koji doprinose razvoju autizma kod dece i da je vakcinisanje dece usporava njihov kognitivni razvoj.

Ukoliko pogledate istraživanja koja su merila na primer IQ, ali i opše obrazovanje dece, vidite da to nikako ne može biti tačno ako posmatramo vreme u kome su sva deca redovno vakcinisana i nisu postojali antivakseri.

Većina današnjih antivaksera nije rasla u vreme kada su divljale zarazne bolesti koje su odnosile mnoge živote, a kod preživelih ostavljale tešku invalidnost.

Sledeći „argument” je da ne treba vakcinisati stanovništvo protiv „bezazlenih” bolesti kao što su morbili, jer je to blaga respiratorna infekcija sa osipom. Taj deo je tačan, za većinu obolelih.

Ono što se zanemaruje jeste da su morbili visoko zarazna bolest i da ukoliko imate mnogo zaraženih sa procentom komplikacija koji je mali, imaćete zapravo veliki broj zaraženih sa komplikacijama – jer je jako puno ukupno zaraženih.

Antivakseri i antimaskeri imaju veliku popularnost i puno pratilaca na društvenim mrežama i raznim platformama, a znamo da puno pratilaca može biti kriterijum za saradnju.

Imaju puno sličnosti sa antikovidašima i mislim da je razlog u tome što neki broj antimaskera, antivaksera i antikovidaša stvarno veruje u to što priča, dok neki broj njih to čini radi ostvarivanja svojih ličnih ciljeva. Mislim da ih takođe spaja to što veruju da rade nešto dobro za sebe, svoju porodicu i društvo – oslobađajući ih „nepravedno i neustavno nametnutih” društvenih stega. A slobodu svi volimo.



Uticaj pandemije na mentalno zdravlje – dr Aleksandra Bubera za portal 24sedam

Uticaj pandemije na mentalno zdravlje – dr Aleksandra Bubera za portal 24sedam

Dr Aleksandra Bubera razgovarala je sa novinarkom Isidorom Kranjčević o uticaju pandemije koronavirusa na mentalno zdravlje. U nastavku prenosimo odgovore dr Bubera u celosti, a tekst koji je novinarka pripremila za portal 24sedam možete pročitati ovde.

Da li su se tokom pandemije koronavirusa izdvojili i u većoj meri razvili neki strahovi koji ranije nisu bili toliko prisutni i koji su to?

U većoj meri su se pojavili, a kod osoba od ranije postojeći intenzivirali strahovi od zaraze i bolesti, kao i invaliditeta i umiranja. U skladu sa tim i strah od kontaminacije i prljavoga. U nekoj meri je bilo racionalno da se ovakvi strahovi pojave /intenziviraju, jer su motivisali stanovništvo na zaštitna ponašanja. Barem deo stanovništva. Jedan manji deo je reagovao pak buntom i negiranjem ili minimiziranjem i ponašao se suprotno preporukama. U kasnijim mesecima trajanja epidemije, pojavili su se strahovi od usamljenosti, nemogućnosti da se dobije pomoć, bilo u slučaju bolesti, bilo u drugim neophodnim slučajevima. A zatim su se pojavili i strahovi, sasvim opravdani od ekonomskih posledica pandemije.

Da li će strahovi razvijeni tokom pandemije da nestanu dolaskom vakcine recimo ili će ostati nezavisno od toga da li je bolest iskorenjena?

Oni neposredno vezani za bolest će nestati tek onda kada se vakcina bude pokazala efikasnom i bezbednom u nekom dužem vremenskom periodu, recimo oko dve godine. Strahovi od ekonomskih posledica će nestati tek nekoliko godina nakon što se ekonomska situacija temeljno stabilizuje.

Da li nas je i u kojoj meri promenila pandemija, s obzirom na činjenicu da su socijalni kontakti drastično proređeni, da je udaljenost ljudi preporučen oblik ponašanja, nema bliskosti u smislu grljenja, ljubljenja prilikom pozdravljanja, ljudi više ne razgovaraju u bliskom kontaktu već namerno drže distancu?

Pandemija jeste promenila ponašanje i to tek nakon upornog insistiranja da je to jedini način da usporimo prenošenje virusa i da koliko toliko sačuvamo zdravstvene resurse, a samim tim i sve ostale resurse neophodne za funkcionisanje svakodnevnih životnih aktivnosti. Ljudska priroda je malo teže promenljiva i potrebne su generacije i generacije da se ponešto u ljudskoj prirodi izmeni. Čim budemo iole sigurni da je epidemija stavljena pod kontrolu, sve će se vratiti na staro, iako bismo možda mogli da naučimo da budemo obazriviji i odgovorniji i prema sebi i prema drugima, pogotovo kada znamo da smo bolesni. To smo uostalom i imali prilike da vidimo čim su mere opuštene nakon prvih, veoma strogih.

Da li će i kako novi oblici socijalnog i društvenog života uticati na mlade i da li će oni možda to prihvatiti i usvojiti kao prihvatljive te ćemo dobiti neke nove generacije koje više neće biti bliske kao pre?

Na promenu socijalnog ponašanja mladih mnogo više utiče vezanost za moderne tehnologije, nego pandemija COVID-19. Pandemija je privremeno stanje, a tehnološki razvoj konstantan.

Da li je i kako koronavirus uticao na porodice, s obzirom na to da su mnogi bili prinuđeni da budu u zatvorenom, kako su se ljudi snašli u tim novonastalim okolnostima, da li su se zbližili ili je to prouzrokovalo možda neke nove probleme?

Situacija sa pandemijom je intenzivirala sve do tada postojeće odnose, odnosno, ukoliko su oni i pre bili funkcionalni, boravak zajedno je prijao porodicama, a ako su odnosi i pre toga bili disfunkcionalni, pod „moranjem“ da se provodi sve ili gotovo sve vreme zajedno, pritisak se pojačao do mere da je porastao broj  porodica u kojima je na primer nasilje, ali ne samo ono, dovelo do tačke pucanja.

Da li su problemi tipa depresije, anksioznosti sada pojačani? Koji su najveći problemi na koje ste nailazili u razgovoru sa ljudima koji su se tokom pandemije obraćali za psihološku pomoć?

Anksiozne i depresivne, kao i sve ostale od ranije postojeće tegobe kod osoba sa mentalnim poremećajima se jesu pogoršale tokom ove krize – u početku zbog panike i nepostojanja informacija, vrlo brzo zatim, jer su neki pacijenti silom prilika ostali bez mogućnosti kontakta sa svojim lekarima i terapeutima, a zatim što je u daljem toku porasla tenzija u opštoj populaciji što zbog objektivno povećanog broja obolelih bliskih i poznatih osoba, što zbog ekonomskih problema u smislu smanjenog obima posla, prihoda, pa sve do ostajanja bez posla i egzistencijalne ugroženosti, što onda smanjuje mogućnost manevarskog prostora i broj ranije dostupnih opcija što dodatno povećava neizvesnost.

Kako će preporučena socijalna distanca uticati na odnose unutar porodica u odnosu dece i roditelja, unuka i baka i deka?

Socijalna distanca je nesrećno i bukvalno preveden termin i zapravo u engleskom govornom području znači drugo nego u srpskom jeziku. Radi se zapravo o tome da ljudi treba što manje da se okupljaju van svoje porodične/radne/socijalne grupe, a kada su neophodna okupljanja da te grupe drže među sobom fizičku distancu. Distanca unutar porodica koje zajedno žive nikada nije ni preporučivana, sem ukoliko je neki član porodice oboleo. Što se tiče unuka i baka i deka, ukoliko ne žive zajedno sve mere prevencije moraju da se poštuju, kao i ukoliko žive zajedno, a deca se (što je normalno i poželjno kreću). Međutim, preporuke su jedno, a život je drugo. I u vreme kuge u Irigu primećena je neobična nežnost među supružnicima, pa ne vidim što bi bilo drugaćije i u doba korone.

Kakva su iskustva i zapažanja iz nekih ranijih globalnih pandemija, da li su uticale i koliko na ponašanje ljudi, koliko su trajale  posledice i da li su na neki način, na psihološkom planu, menjale ljude?

Zapažanja govore o tome da čim opasnost prođe, ljudi se vraćaju svojim uobičajenim načinima života. To je donekle dobro, a odnekle baš i nije. Dobro je da se vrate svi korisni i dobri aspekti života i navike koje su morale biti ograničene tokom epidemije. A loše je da neke navike, koje je dobro da budu trajne uvek, brzo iščile nakon epidemije. Mislim na primer na obavezno pranje ruku, nošenje maski kada smo bolesni, izostajanje sa posla ili iz škole da ne bismo zarazili druge, izbegavanje rukovanja, grljenja i ljubljenja u vreme sezonskih respiratornih infekcija, povećana (ne i preterana) higijena, pogotovo na javnim mestima, ali i na poslu i kod kuće. Ljudi koji dožive teže psihičke posledice, a ponekada i promene jesu uglavnom oni koji su imali neposredna teška iskustva ili lično sa bolešću, ili im je nastradao neko (ili više) bliskih i dragih, pogotovo ako nisu mogli da dobiju pomoć ili olakšanje muka, kao i zdravstveni radnici, svo medicinsko osoblje, ali najviše medicnske sestre i tehničari, a zatim lekari, pa za njima i svi ostali koji su bili direktno, svakodnevno, u iscrpljujućim smenama u teškim uslovima  uključeni u lečenje teško obolelih, koji su im često i pored svega preduzetog umirali na rukama takoda su pored umora, stresa, iscrpljenosti i jako teških uslova osećali i potpunu bespomoćnost i neizvesnost u borbi za svaki život. I tako mesecima, iz dana u dan, u nekim slučajevima bez mogućnosti zamene. Takvi događaji i okolnosti su često uzrok u najmanju ruku sindroma izgaranja, a ukoliko se ne pomogne prvo logistički da se osoblje od ovoga zaštiti, odmori i podrži na sve potrebne načine, pa i psihološki, može dovesti i do postraumatskog stresnog poremećaja, a kod pojedinih osoba sa ovim poremećajima, ukoliko se on na vreme ne prepozna i ne leči i do trajnih promena ličnosti, što se može desiti i građanima koji su kao oboleli, ili njihovi najmiliji, prolazili kroz teške oblike bolesti.


Kako ćemo živeti sa koronom? – Ugao psihoterapeuta

Kako ćemo živeti sa koronom? – Ugao psihoterapeuta

Novinar Marko Tašković je pripremio članak za Blic nedelje na temu: Kako ćemo živeti sa koronom” u kome je obuhvatio viđenja epidemiologa, ekonomiste i psihoterapeuta. Iz ugla psihoterapeuta na ovu temu govorila je dr Aleksandra Bubera, a njenu izjavu prenosimo u celosti.

Štampano izdanje dnevnog lista Blic nedelja u kome je objavljen navedeni tekst je izašlo 19. jula 2020.

Da li je sada situacija psihički teža nego u martu i aprilu kada smo manje više bili zatvoreni u kućama? U martu i aprilu smo se nadali da će virus korona proći do juna i da ćemo tokom leta živeti normalno, a sada se ispostavlja da ćemo morati da živimo sa koronom sigurno do kraja godine, a možda i do kraja 2021. godine. Koliko je ta neizvesnot opasna i kako je prebroditi?

U martu je situacija bila teža s aspekta da je bila nova i bilo joj je potrebno prilagoditi se. Nismo znali šta da očekujemo i šta nas čeka, ljudi su bili uplašeni za svoje zdravlje i život, mere koje su se sprovodile i uopšte i individualno su bile veoma striktne. Bilo je potrebno prilagoditi se i uslovima ograničenog kretanja, što je dovelo do povećanog pritiska unutar zatvorenih sistema. S druge strane situacija koju imamo u julu je situacija da smo shvatili da nije u pitanju sprint, već maraton i ona je teška sa te strane. Prognoze stručnjaka je da će ova situacija da traje i da se nastavlja narednih godinu pa čak i dve, dokle god se ne pronađe pouzdana vakcina koja nas može zaštititi od virusa. Neka istraživanja govore da osobe sa teškom kliničkom slikom mogu imati posledice na određenim organskim sistemima i nakon izlečenja, kao i da se svugde u svetu beleže slučjevi da su ljudi oboleli, preboleli, pa posle nekoliko meseci ponovo zaraženi istim virusom i opet sa jednako teškom kliničkom slikom. Sve ovo postavlja pred čovečanstvo, društvo, nauku i struku veoma veliki zadatak, sa kakvim se još nismo sreli u ovom obliku. U istoriji je bilo raznih epidemija i pandemija, ali sa istorijske distance o njima sada znamo sve, a o novom virusu, njegovom ponašanju i uticaju na ljudski organizam, iako imamo visokorazvijenu nauku i thenologiju, još ne znamo dovoljno. Isto tako ne znamo dovoljno o posledicama oboljevanja kao ni sticanju (ili nesticanju otpornosti) i kako ćemo se s njim izboriti. Sve ovo sasvim normalno budi osećanje neizvesnosti i neugodan osećaj da nemamo kontrolu nad situacijom. To je suprotno svemu onome što mi ljudi težimo – a to su sigurnost, izvesnost, kontrola nad našim životima i sudbinom. Trenutno je situacija obrnuta – naše ponašanje, živote, zdravlje ekonomiju itd. kontroliše jedan sićušan virus na granici živog i neživog i traži od nas kompletnu izmenu načina života, navika, ponašanja, pa čak i sa svim tim, nismo sigurni kakav će ishod na kraju biti.

Kako naći meru između potrebe da se zaštitimo od Covid-19 i potrebe da radimo i normalno živimo? Kako psihički to sve izdržati?

Potrebno je pridržavati se propisanih mera, jer to je jedino što možemo da uradimo i što može u priličnoj meri da nas zaštiti. Potrebno je raditi na svesti ljudi, a kako se to ne može dovoljno brzo postići, nije loše da se uvedu i konsekvence za one koji ih ne poštuju – pričam naravno o osnovnim merama zaštite – beskompromisno nošenje zaštitinih maski u zatvorenim prostorima, pa i na otvorenim ukoliko ne postoji dovoljna distanca, izbegavanje okupljanja, ljubljenja, grljenja i svih bliskih kontakata sem u okviru svoje najuže socijalne grupe u zatvorenim prostorima, a na otvorenom uz distancu, često pranje ruku, dezinfekcija obuće. Treba naći načina kako da se i dalje radi i živi uz navedene mere. Kao što smo već videli u najvećem broju industrija to je moguće. U najvećem problemu su industrije koje podrazumevaju proizvodne procese sa puno radnika na jednom mestu u zatvorenom prostoru, pogotovo ukoliko imaju centralnu klimatizaciju. Sve ostalo je lakše organizovati, ali čak i u tim uslovima moraju se iznalaziti rešenja kako da život funkcioniše u novim uslovima.

Ljudi su „pravljeni“ da se prilagođavaju, pa ćemo se prilagoditi i ovoj „novoj realnosti“. U tome nam mogu pomoći porodica i prijatelji (kafa može da se „popije“ i preko platforme Skype, a svakako smo videli koliko znači takva „čašica razgovora“ i kontakta pomoću novih tehnologija. A ako to nije dovoljno, tu su psihoterapeuti koji nude besplatnu podršku građanima.

Da li i dalje pružate besplatnu psihološku pomoć našim građanima? Na šta se sada najviše žale? Ima li razlike u odnosu na mart, april ili maj?

Projekat „Podrška psihoterapeuta“ je počeo 26. marta i još uvek traje i trajaće. Jedino smo imali prekid u radu besplatne telefonske linije 19833 koju nam je ustupilo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. I ona će nadamo se već od sledeće nedelje biti ponovo u funkciji i kolege iz Asocijacije edukativnih praksi koja je partner na projektu vredno rade na tome da linija ponovo proradi. Web aplikacija koju je razvio Igor Graić sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, kao projekt menadžer sa grupom programera i dizajnera volontera i  koja je podržana od strane Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj u okviru inicijative “Budi i ti heroj” na adresi https://podrskapsihoterapeuta.com/home nije ni prestajala da radi, kao što i dalje postoji spisak dostupnih psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom na stranici Saveza društava psihoterapeuta Srbije.

Ukupno smo imali uključeno preko 400 kolega volontera i imali smo preko 2 000 intervencija do sada.

U početku su se građani najviše žalili na strah i zabrinutost u vezi sa zarazom, zatim na strahove u vezi sa dostupnošću zdravstvenih usluga i sistema, zatim su počeli problemi sa povećanim pritiskom u odranije disfunkcionalnim porodičnim odnosima zbog zabrane kretanja i odranije postojećih psihičkih i emocionalnih problema, a zatim zabrinutost za ekonomske okolnosti. Trenutno se građani obraćaju sa najrazličitijim životnim problemima i dilemama, nekima koje su nastale zbog situacije sa koronavirusom, a a nekima koje su nezavisne od te situacije, ali dodatno facilitirane ili „okinute“ istom.

Kad bi trebalo da se obratimo psihologu za pomoć? O čemu najviše treba da vodimo računa?

Kada vidimo da otežano funkcionišemo – pogotovo ako primetimo ili nam naši prijatelji ili porodica skrenu pažnju da smo izmenili ponašanje i navike, da smo stalno zabrinuti, uplašeni, preokupirani ili  da imamo „kratak fitilj“, odnosno da preterano reagujemo na sitnice. Takođe, ukoliko imamo problema sa spavanjem, voljom i snagom za svakodnevne obaveze, ukoliko primetimo višednevne, a pogotovo višenedeljne promene raspoloženja. Ukoliko imamo crne misli, pomoć stručnjaka je neophodna, a dobrodošla u svim ranije navedenim slučajevima.

Treba najviše da vodimo računa da se dovoljno odmaramo, pravilno hranimo i imamo dovoljno fizičke aktivnosti, da unosimo dovoljno vitamina, da održavamo socijalne, a izbegavamo fizičke kontakte. Da negujemo sebe i dobro postavljamo granice, a da veze sa važnim osobama održavamo na visokom nivou.

Koji će nam najveći izazovi biti u narednom periodu i kako da se izborima sa njima?

Mislim da će nam najveći izazov biti kako da prihvatimo i prilagodimo se na potpuno nov način života i funkcionisanja, jer se neke osnovne postavke tome ko ima kontrolu nad našim životom i kolika je naša moć kao ljudskog društva ovom situacijom temeljno preispituju i moraće biti prilagođene novoj realnosti. Moraćemo da izađemo na kraj sa svojim starim navikama koje se ne uklapaju u novu situaciju, kao i sa svojim otporima da ih menjamo. Da prihvatimo da život nije dužan da ispunjava naša očekivanja i da se prilagođava nama i da samo bića koja su u stanju da se brzo i dobro prilagođavaju u evolutivnom smislu i mogu da opstanu. Da ne zamenjujemo strah i tugu za bes i frustraciju i da ostanemo konstruktivni umesto da se prepustimo destruktivnim ponašanjima i gubitku smisla. Ovo su jako zahtevni zadaci u svim teškim vremenim, pa i u ovima sada.


Jesmo li na ivici živaca?– dr Bubera za Blic Ženu

Jesmo li na ivici živaca?– dr Bubera za Blic Ženu

Novinarka Jelena Pantović je pripremila tekst pod naslovom: „Jesmo li na ivici živaca?” u kome se bavila pitanjima kako će se ljudi nakon pandemije koronavirusa suočavati sa strahovima i dolazi li nakon pandemije razdoblje psihičkih i mentalnih bolesti. Tekst je objavljen u štampanom izdanju Blic Žene (23-29. maj 2020), a izjavu dr Bubere, koju je ovim povodom dala, prenosimo u celosti.

Na inicijativu dr Aleksandre Bubere, Savez psihoterapeuta Srbije je odlučio da građanima ponudi volontersku pomoć u smislu kriznih intervencija kroz telefonsku ili online komunikaciju, stoga je u ovoj izjavi iznela i podatke o broju ljudi koji se javlja i razlozima zbog kojih se najčešće obraćaju.

Zbog čega vam se ljudi u doba pandemije najčešće javljaju, koji su to problemi?

Problemi zbog kojih se javljaju su šaroliki.

Neki su vezani direktno za  situaciju izazvanu pandemijom Covid-19, na primer plaše se da će biti zaraženi oni, ili neko od članova njihove porodice, da će morati u bolnicu, ili umreti. 

Takođe se javljaju i zdravstveni radnici koji su u neposrednom ili posrednom kontaktu sa obolelima, i najčešće se plaše da će zaraziti nekoga od ukućana. 

Javljaju se i građani koji imaju nekoga od porodice i prijatelja ko je teško oboleo od Covid-19 ili su izgubili neku voljenu osobu, koja je preminula od Covid-19.

Zatim se javljaju osobe koje su od ranije imale određene psihičke smetnje zbog kojih su bile u pshoterapijskom tretmanu ili pod redovnom psihofarmakoterapijom, pa su im se smetnje pogoršale zbog aktuelne situacije prvenstveno zbog straha da neće moći da dobiju pomoć ako im je potrebna, da neće moći da nabave lekove i slično. 

Nisu retke ni situacije gde sada, zbog povećene količine zajedničkog vremena, postaju veoma intenzivni, od ranije disfunkcionalni porodični odnosi, zbog kojih supružnici ili deca traže podršku ili pomoć.

A javljaju se i građani koji su i ranije bili usamljeni, ali se sada osećanje usamljenosti intenziviralo zbog nemogućnosti obavljanja uobičajenih aktivnosti i još više smanjenih socijalnih kontakata.

U poslednjih nekoliko nedelja, slika problema zbog kojih se korisnici javljaju polako se menja – smanjuje se broj poziva koji su vezani za strah od zaraze, a povećava se broj poziva jer se ljudi plaše kako će se snaći u novonastalim okolnostima. Neki su ostali bez posla ili im je zarada smanjena, jer poslodavci nisu bili u mogućnosti da rade ili da rade u punom obimu. Građani se javljau i zbog problema u vezi sa odnosima koji su se završili raskidom ili razvodom. Češće se javljaju i građani čiji su se problem akutizovali privođenjem izolacije kraju – kao što su bolesti zavisnosti, starateljstvo nad decom i slično.

Da li biste mogli da ih rangirate po značaju, odnosno, recimo težini?

Svakome je njegov problem najteži. Ipak po ozbiljnosti izdvajamo situacije kada je neko preživeo akutnu traumu zbog gubitka voljene osobe ili sopstvenog razboljevanja od teškog oblika bolesti izazvane Covid-19, zatim osobe koje se suočavaju sa suicidalnim mislima, kao i situacije intenziviranog porodičnog nasilja.

Jeste li primetili da egzistencijalni strahovi preuzimaju primat? Strah od budućnosti, finasijske propasti…?

Kao što smo na osnovu ranijih iskustava i istraživanja i predvideli, sa jenjavanjem pandemije i popuštanjem mera, strahovi direktno vezani za zaražavanje virusom se sklanjaju u drugi plan, a u prvi izbijaju egzistencijalni problemi, problemi sa međuljudskim odnosima (ličnim, porodičnim, profesionalnim itd.), kao problemi koje je izolacija akutizovala – kao na primer bolesti zavisnosti, starateljstvo nad decom, razvod itd.

Zato što su u prvoj fazi ljudi u stanju šoka i neverice, pa kada shvate šta se realno dešava i kada stanje potraje neko vreme, tek će onda početi da se bave ekonomsko-egzistencijalnim posledicama krize.

Zbog toga nameravamo da nastavimo sa ovakvim vidom pružanja podrške i nekoliko meseci nakon što se akutna faza krize završi.

Znamo i iz ranijih iskustava sa kriznim situacijama, kao i iz rezultata naučnih istraživanja, da će ovakav vid podrške biti potreban još mesecima nakon završetka akutne faze krize, upravo zbog suočavanja sa posledicama iste i prilagođavanja na život u novonastalim okolnostima, a sa već delimično iscrpljenim resursima za suočavanje sa stresom.

Da li je i usamljenost razlog što vas ljudi zovu, i da li su samoćom pogođeni najviše penzioneri?

Takođe je i usamljenost razlog zašto nas ljudi zovu. Do sada su nas češće zvali mlađi ljudi, ali smatramo da je razlog to, što je besplatna telefonska linija počela sa radom pre nekoliko dana – od 16. aprila,  i građani nisu imali informaciju.

Tako da očekujemo veći broj poziva starijih građana, nakon što saznaju da postoji besplatna telefonska linija.

Svesni smo da neki broj građana nema pristup internetu, ili ima teškoće, ili nemogućnost korišćenja kompjutera i pametnih” telefona.

Zbog toga je Savez društava psihoterapeuta Srbije i uputio molbu Ministarstvu telekomunikacija i turizma da nam obezbedi telefonski broj, kojim bismo mogli pokriti i ovaj deo građanstva. Ministarstvo TT je ustupilo svoj besplatni telefonski broj 19833 sa opcijom 2 svaki dan od 15-21h za građane koji prvu psihoterapijsku pomoć žele da potraže ovim putem, od 16. aprila, dok su veb sajt i aplikacija aktivni od 24. marta, odnosno 12. aprila.

Na kraju, kad se skupe strah od bolesti, smrti, egzistencije… hoće li nam živci popucati?

Kao i u svakoj krizi, određeni broj građana će imati teže i teške posledice suočavanja sa stresom – mislim prvenstveno na one koji su imali traumatska iskustva tokom krize kao što su razboljevanje i umiranje od teških vidova infekcije Covid-19 kod bliskih osoba, samim tim i realnom mogućnošću da sami obole i umru, kao i kod osoba koje su prebolele teške vidove infekcije. Zatim osobe kojima je ova kriza donela drastično pogoršanje fizičkog ili mentalnog zdravlja ili teške porodične ili ekonomske posledice. Zbog toga smo u Savezu društava psihoterapeuta i pokrenuli akciju Podrška psihoterapeuta”, jer znamo da se neki deo ovih težih posledica može preventivno sprečiti ranim i kratkim intervencijama u krizi. Isto tako, nadamo se da ćemo time smanjiti pritisak na zdravstveni sistem u Srbiji i neposredno sada, kao i nakon završetka akutne faze krize.

Ima li neke pomoći ili bar utehe?

Na sreću pomoći ima. Savez društava psihoterapeuta je okupio preko 400 volontera psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom koji od 24. marta pružaju psihoterapijsku prvu pomoć. Prva grana akcije je bila da na sajtu Saveza  objavimo spisak naših volontera sa načinom stupanja u kontakt (telefon, Viber, What’sApp, Messnger, Skype, Zoom itd.) i vremenom u kome je psihoterapeut dostupan. Taj spisak se i dalje nalazi i možete ga pronaći na adresi:

Korona virus

Ubrzo posle toga nas je kontaktirao Igor Graić, asistent sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, koji je okupio tim programera i dizajnera koji su potpuno volonterski i u rekordnom roku osmislili aplikaciju preko koje korisnik i psihoterapeut mogu stupiti u kontakt. Aplikacija je aktivna od 12.og aprila  i ona se nalazi na adresi: https://podrskapsihoterapeuta.com/home

U nekolikoklikova” korisniku se otvaraju slobodni termini i može zakazati razgovor sa psihoterapeutom. Aplikacija se i dalje razvija i imaće još novih opcija. Ovaj deo projekta je i deo projektaBudi i ti heroj” koji podržava kabinet ministra zaduženog za inovacije.

Zatim smo uputili molbu Ministarstvu telekomunikacija i turizma da nam je potreban i besplatan broj telefona za građane koji nemaju drugačiji način stupanja u kontakt sa psihoterapeutom. U ovom delu akcije nam je logistiku u organizaciji ovog zahtevnog dela projekta pružilo i udruženje Asocijacija edukativnih praksi” iz Beograda.

Zahvalni smo ministarstvu što je u roku od samo nekoliko dana okupilo tim i potpuno tehnički i finansijski omogućilo da građani mogu pozivom na broj telefona 19833, opcija 2 svakim danom od 15-21h dobiti podršku psihoterapeuta. Od naših 400 volontera, 89 je uključeno u projekat pomoći putem besplatnog telefona.

Od 26. marta, od kada vodimo evidenciju, imali smo više od 800 poziva građana sa gorenavedenom problematikom. Što se tiče broja telefona, broj poziva je prosečno oko 11 dnevno, a dužina trajanja poziva oko 22 minuta. Nadamo se povećanom broju poziva nakon objavljivanja u medijima ovih informacija.

Pomoći, nade i utehe dakle ima, pozivamo građane da nas slobodno kontaktiraju, na bilo koji od ova tri načina, naši psihoterapeuti volonteri čekaju vaš poziv i pružiće vam podršku.

Šta su najčešće posledice anksioznosti i strahova, psihosomatski poremećaji, nesanica, panični napadi…?

Građani su se javljali i sa pravim napadima panike, anksioznošću, zabrinutošću i svim uobičajenim pratećim posledicama istih – kao što su nesanica, smanjenje apetita, loša koncentracija i slično. U najvećem broju slučajeva razgovor sa našim volonterima je pomogao da se ove tegobe smanje, a nekada i potpuno nestanu.

U određenom broju slučajeva zakazuje se ponovni razgovor sa istim psihoterapeutom-volonterom, i moguće je zakazati nekoliko dodatnih razgovora.

Ukoliko je nekome potrebna dugotrajnija podrška, psihoterašpeuti-volonteri upućuju građane na dodatne resurse koji stoje na raspolaganju.

Ponekada razgovor sa našim volonterima nije dovoljan, jer prelazi okvire psihoterapijske prve pomoći i kompetencije psihoterapeuta, pogotovo kada se radi o osobama koje zahtevaju psihijatrijsku podršku i u takvim slučajevima se pomaže korisnicima tako što se upućuju na brojeve telefona koje su obezbedile psihijatrijske klinike ili vlada – kao što su nacionalni telefon za psihosocijalnu podršku, nacionalni SOS telefon za prevenciju samoubistva Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, brojevi telefona Instituta za mentalno zdravlje i slično.


Dr Aleksandra Bubera za Dnevnik Glasa javnosti o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći za građane Srbije

Dr Aleksandra Bubera za Dnevnik Glasa javnosti o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći za građane Srbije

Dr Bubera je za Dnevnik Glasa javnosti 14. jula 2020. najavila da Savez društva psihoterapeuta Srbije nastavlja sa svojom volonterskom mrežom da pruža besplatnu psihoterapijsu pomoć građanima usled pandemije koronavirusa. Svi građani se mogu obratiti online za pomoć ili putem telefona.

Dr Bubera je istakla da su se građani od momenta uspostavljanja ove pomoći javljali sa različitim problemima, najčešće zbog straha da se ne zareze oni ili članovi njihovih porodica, zabrinutosti da li će ostati bez posla, zatim da su se javljali zdravstveni radnici najčešće zbog straha da će zarazu doneti kući, a kako se situacija produžavala, povećao se broj poziva zbog porodičnog nasilja i poziva zbog već postojećih bolesti, koje su se u situaciji pojačanog stresa usled pandemije koronavirusa pogoršavale.

Dr Bubera je apelovala na medije da prošire vest o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći i podršci naročito kako bi za nju čuli zdravstveni radnici koji su u najvećem riziku od sindroma sagorevanja, jer rade duge smene u veoma teškim uslovima i zato što su stalno izloženi stresu.

Besplatnu psihoterapisjku pomoć i podršku građani Srbije mogu dobiti pozivanjem broja telefona 19833 ili online komunikacijom, a više detalja o tome nalazi se na sajtu Saveza društva psihoterapeuta Srbije.

Prilog sa dr Bubera možete pogledati od 1:34 do 3:42.

Izvor: YT kanal Glas javnosti


Dr Aleksandra Bubera za Happy BSC portal: Kako se vratiti u redovne tokove života

Dr Aleksandra Bubera za Happy BSC portal: Kako se vratiti u redovne tokove života

Dr Bubera u intervjuu za Happy BSC portal govorila je o tome kako se vratiti u redovne tokove života posle popuštanja mera koje su uvedene zbog pandemije koronavirusa.

Takođe, redakcija portala uredila je odgovore na pitanja koja je dr Bubera dala u intervjuu, koji je objavila 18. maja 2020. na svojoj stranici.

Kako se vratiti normalnom, uobičajenom životu u uslovima kada adrenalin popusti?

Postepeno. Isto kao što nam je bilo potrebno vreme da se priviknemo na situaciju izolacije, rad od kuće, preventivne mere, sada nam je potrebno vreme da se priviknemo na vraćanje na posao. Mada, život se neće baš tako brzo vratiti u uobičajene tokove moraćemo još neko vreme da nosimo maske, rukavice, da obraćamo pažnju da ne dodirujemo lice, da držimo distancu, da izbegavamo velike skupove u zatvorenim prostorima.

Na koji način se adaptirati na poslovne obaveze kojih nije bilo u toj meri za vreme pandemije?

Što se tiče poslovnih obaveza neki su ih imali manje, neki jednako, a neki i više. Onima koji su radili od kuće, u većini slučajeva će prijati povratak na posao jer je velikom broju ljudi, pogotovo porodicama s malom decom, lakše da rade van kuće. Onima koji su imali manje posla biće pomalo kao da se vraćaju s odmora, a pomalo kao da počinju iz početka jer su uslovi rada izmenjeni. U svakom slučaju, mislim da će za par nedelja ljudi adaptirati i na ovu promenu i nastaviti da funkcionišu u optimalnom obimu.

Da li je borba sa korona virusom na neki način odgovarala osobama sa psihičkim problemima s obzirom na to da iz Klinike za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević stižu podaci da je njihovi pacijenti gotovo da nisu tražili uobičajenu pomoć od tamošnjih lekara?

Nemam zvaničan podatak da li je smanjen broj osoba koje su tražile pomoć u bolnici Dr Laza Lazarević“. Nezvanično, obim poslova hitnih slučajeva nije bio smanjen. To znači da su proradili adaptivni mehanizmi koji nam omogućavaju da izdržimo više nego što bismo izdržali u uobičajenim uslovima. Ovo je bila poznata pojava i za vreme bombardovanja 1999. godine. Tada je bio smanjen broj svih intervencija u zdravstvu u odnosu na uobičajene okolnosti. Pored bioloških adaptivnih mehanizama uključuju se i psihološki pa ljudi gledaju da se pouzdaju u se i u svoje kljuse i da ne opterećuju zdravstveni sistem više nego što moraju i to čine samo u slučaju preke potrebe. Budući da smo organizovali volontersko pružanje prve psihoterapijske pomoći, imamo podatak da je gotovo polovina korisnika koja nas je pozvala imala od ranije postojeće psihijatrijske, psihičke ili emocionalne smetnje. Tako da je dobro da su imali kome da se obrate, naravno i uz podršku institucija zdravstvenog sistema koje su imale i svoje brojeve telefona za ovu vrstu podrške.

Da li nas tek očekuje udar poststresnog sindroma?

Mislim da nas ne očekuje udar postraumatskog stresnog poremećaja, ali očekujem porast ovog poremećaja kod svih ljudi koji su bili u neposrednom kontaktu sa pacijentima obolelim od kovid-19, pogotovo sa teškim pacijentima, ali i svima onima koji su radili u dugim smenama ili prekovremene radne sate lečeći i brinući o kovid-pacijentima jer im je to iscrpelo kapacitete. Možemo pretpostaviti da u će takvoj situaciji, pogotovo oni koji su radili sa pacijentima koji su umirali ili bili na ivici smrti, patiti od takozvane vikarijanske traume traume pomagača, odnosno biti traumatizovani onime što se događalo ljudima kojima su pomagali. Zato se i usuđujem da pretpostavim da će doći do porasta PTSP-a kod ove kategorije ljudi, a budući da većina stanovništa nije bila u goreopisanoj situaciji, kod njih očekujemo eventualno poremećaj prilagođavanja zbog frustracije i stresa kroz koji su prošli zbog vanrednog stanja i posledica koje ono sa sobom nosi.

Kako se izboriti sa tim?

Budući da nam se zapravo javljao najmanji broj zdravstvenih radnika, pogotovo lekara koji su radili sa pacijentima obolelim od kovid-19 koristim i ovu priliku da apelujem na njih da nam se jave i da potraže i dobiju pomoć. Takođe, ako im je tako lakše, mogu se obratiti i svojim kolegama psiholozima i psihijatrima u zdravstvenim ustanovama u kojima rade i dobti podršku i pomoć i od njih. Mi planiramo da naša akcija „Podrška psihoterapeuta“ traje još nekoliko meseci.

O ovoj akciji možete se informisati na:

Pretpostavljamo i da će doći do naglog porasta lekarskih intervencija za nekih mesec do dva, kada prestanu da funkcionišu fiziološki i psihološki adaptivni mehanizmi i kada se susretnemo sa posledicama ekonomskim, organizacionim i drugim koje je ova pandemija na sve nas ostavila. Takvo stanje će onda trajati narednih 23 meseca, a posle jenjavati naredna tri. Očekujemo da će se situacija smiriti potpuno nakon nekih 8–12 meseci, ukoliko ne bude drugog talasa pandemije.

Vaš savet za život posle korone?

Akutna opasnost je prošla, ali ona još uvek postoji. Oprez mora i dalje biti na snazi. Potrebno je nositi maske i rukavice i to pravilno –  maske i preko nosa i preko usta. Potrebno je ne dodirivati lice i držati distancu, u zatvorenim prostorima potrebno je takođe nositi masku. Pratite zvanične informacije jednom dnevno, ne više od toga, i pridržavajte se zvaničnih uputstava. Skoncentrišite se na ono što vam je prioritet i rešavajte problem od dana do dana.


Dr Aleksandra Bubera u Dnevniku 2 RTS1 o besplatnoj psihoterapijskoj podršci dostupnoj svim građanima za vreme krize COVID-19

Dr Aleksandra Bubera u Dnevniku 2 RTS1 o besplatnoj psihoterapijskoj podršci dostupnoj svim građanima za vreme krize COVID-19

Zbog aktuelne krizne situacije izazvane Covid – 19, Savez društava psihoterapeuta Srbije, koji okuplja 28 udruženja različitih naučno priznatih psihoterapijskih škola, je pokrenuo akciju „Podrška psihoterapeuta“.

Ideja je bila da se građanima koji se suočavaju sa neprijatnim osećanjima koje je donela sama epidemija, ali i mere fizičkog distanciranja i izolacije, besplatno pruži potrebna podrška i pomoć. Poznato je da situacija oko epidemije pored fizičkog zdravlja narušava i mentalno zdravlje, tako da su intervencije u krizi veoma važne za smanjenje posledica po mentalno zdravlje stanovništva.

Planiramo da ova akcija traje i nekoliko meseci nakon okončanja epidemije, jer je poznato da tek nakon opuštanja mogu nastati znaci narušenog mentalnog zdravlja.

Takođe je ideja bila da mi kao psihoterapeuti damo svoj doprinos radeći ono što najbolje znamo i smanjimo pritisak na institucije i resurse sistema, pogotovo u zdravstvu, tako što ćemo biti dodatna karika u pružanju pomoći i/ili trijaži korisnika.

Savez društava psihoterapeuta Srbije​ poziva sve građane koji žele da razgovaraju sa stručnim licem o svojim emotivnim problemima i stanjima, da iskoriste ovu mogućnost i da bez osećanja straha ili stida kontaktiraju psihoterapeute, jer je danas razgovor potreban svakome.

Psihoterapeuti pružaju usluge u skladu sa svojim etičkim kodeksom, a građani koji se jave zadržavaju anonimnost.

Ovu akciju je podržalo i Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija, kao i kabinet ministra bez portfelja zaduženog za inovacije u okviru projekta „Budi i ti heroj“.

Podaci o samoj akciji i načini na koji građani mogu kontaktirati psihoterapeute:

  • Od 24. marta oko 400 psihoterapeuta volontera SDPTS pruža pomoć građanima putem sajta https://savezpsihoterapeuta.org/korona-virus/ (na sajtu Saveza se nalazi spisak svih psihoterapeuta-volontera koji zainteresovani mogu preuzeti ukoliko žele da pronađu psihoterapeuta koji se nalazi u njihovom mestu stanovanja. Pored imena svakog psihoterapeuta navedeni su termini kada je dostupan, kao i način kontakta).
  • Od 12. aprila aktivna je aplikacija na adresi https://podrskapsihoterapeuta.com/home (Web aplikacija “Podrška psihoterapeuta” ima za cilj što jednostavnije spajanje korisnika sa psihoterapeutom. Kada koridnik odabere termin koji mu odgovara, prikaže mu se ime psihoterapeuta, kao i način kontakta, nakon čega će kontakt biti realizovan u dogovoreno vreme)
  • Od četvrtka 16. aprila Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija je Savezu društava psihoterapeuta Srbije ustupilo telefonsku liniju 19833 Nacionalnog kontakt centra za bezbednost dece na internetu, svakog dana u periodu od 15 do 21 čas, kada građani mogu da dobiju besplatnu psihoterapijsku pomoć u vanrednom stanju. Na telefonskoj liniji je dežurno ukupno 89 volontera, prosečno dnevno 22.

Od 26.marta, od kada imamo evidenciju, javilo se više stotina građana i zatražilo prvu psihoterapijsku pomoć i podršku, na neki od napred navedenih načina, dakle preko veb-sajta, aplikacije i telefonskog broja.

Telefonom u proseku pomoć potraži 11 ljudi dnevno; od objavljivanja u medijima 19 dnevno, a pretpostavljamo da bi se ovaj broj poziva još povećao ukoliko se broj objavi na zvaničnim Covid – 19 sajtovima. Pozivi u proseku traju 22 minuta.

Problemi zbog kojih se građani javljaju su šaroliki:

  • Neki su vezani direktno za  situaciju izazvanu pandemijom Covid 19, na primer plaše se da će biti zaraženi oni ili neko od članova njihove porodice, da će morati u bolnicu ili umreti. 
  • Takođe se javljaju i zdravstveni radnici kji su u neposrednom ili posrednom kontaktu sa obolelima, i najčešće se plaše da će zaraziti nekoga od ukućana. 
  • Javljaju se i građani koji imaju nekoga od porodice i prijatelja ko je teško oboleo od Covid 19, ili su izgubili neku voljenu osobu koja je preminula od Covid 19
  • Zatim se javljaju osobe koje su od ranije imale određene psihičke smetnje zbog kojih su bile u pshoterapijskom trenanu ili pod redovnom farmakoterapijom, pa si im se smetnje pogoršale zbog aktuelne situacije – prvenstveno zbog straha da neće moći da dobiju pomoć ako im je potrebna, da neće moći da nabave lekove i slično. 
  • Nisu retke ni situacije gde sada, zbog povećene količine zajedničkog vremena, postajuveoma intenzivni, od ranije disfunkcionalni porodični odnosi, zbog kojih supružnici ili deca traže podršku ili pomoć. 
  • A javljaju se i građani koji su i ranije bili usamljeni, ali se sada osećanje usamljenosti intenziviralo zbog nemogućnosti obavljanja uobičajenih aktivnosti i još više smanjenih socijalnih kontakata.

U svim ovim situacijama, naši volonteri slušaju osobu koja je pozvala, primenjujući tzv. aktivno slušanje, koje podrazumeva i postavljanje dodatnih pitanja, da bi u potpunosti razumeli problem, kao i da bi korisniku bilo sasvim jasno da ga volonter razume, a zatim primenjuju sve ono
što je na raspolaganju od intervencija koje se primenjuju u ovakvim oblicima pružanja pomoći.

Preporučeno vreme trajanja razgovora je do pola sata, ali pomagač procenjuje situaciju i prilagođava vreme, tako da intervencije u proseku traju od 15 do 30 minuta, koliko je i preporučeno
maksimalno trajanje intervencije.

U slučaju da volonter proceni da je korisniku potrebna dodatna podrška ili pomoć, ili druga vrsta pomoći, volonteri imaju spisak dodatnih resursa (u prilogu) na koje upućuju korisnike i sa njima ukoliko je moguće sastavljaju plan dalje akcije u tom smislu

Volonteri su tokom svoje redovne edukacije obučavani za intervencije u krizi, a prošli su i kratku dodatnu obuku. Takođe, volonteri rade prema smernicama za krizne intervencije i smernicama za rad “na daljinu” i obezbeđena im je mreža supervizijske podrške i uvek mogu da se
obrate za pomoć i savet starijim kolegama. Volonterima smo obezbedili i strukturisana uputstva kako da postupaju prilikom pružanja pomoći. Sve ove mere su preduzete radi obezbeđivanja kvaliteta pružanja usluge i sprečavanja sindroma sagorevanja volontera.

Komunikacija sa psihoterapeutima je poverljiva i zaštićena etičkim kodeksom Saveza društava psihoterapeuta Srbije.

Realizacija projekta Saveza društava psihoterapeuta Srbije “Podrška psihoterapeuta”

Ideja:

Vesna Macura – Inicijator i glavni koordinator projekta:
dr Aleksandra Bubera

Članovi odbora za krizne situacije SDPTS:

  • dr ZoranMilivojević, predsednik SDPTS, stalni član
  • članovi predsedništva SDPTS, uključuju se po potrebi

Operativni članovi odbora:

  • Milena Marković
  • Sanja Perić
  • Nebojša Ratković
  • Mirko Mitrović

Tim koordinatora za organizaciju call – centra u saradnji sa timom Ministarstva telekomunikacija i turizma koji vodi državna sekretarka u ministarstvu, Tatjana Matić:
Asocijacija edukativnih praksi, Beograd

Rad sa korisnicima usluga i volonterima:
Supervizori i članovi psihoterapijskih udruženja članica Saveza društava psihoterapeuta Srbije

Razvoj web aplikacije:

  • Idejni tvorac i nosilac projekta Igor Graić,
  • programer Igor Spasić,
  • dizajnerka Andrea Bodroš,
  • programer Nikola Radovanović

Projekat je podržan od strane Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj u okviru inicijative “Budi i ti heroj”.

U Beogradu, 22. 04.2020.

Dr Zoran Milivojević, predsednik SDPTS
Dr Aleksandra Bubera, koordinator projekta
Milena Marković, operativni odbor


Dr Aleksandra Bubera za Happy BSC portal: Biti sam nije isto što i biti usamljen

Dr Aleksandra Bubera za   Happy BSC portal: Biti sam nije isto što i biti usamljen

Dr Bubera u intervjuu za Happy BSC portal govorila je o usamljenosti, o tome zbog čega se građani najčeće obraćaju mreži volontera koja je uspostavljena za besplatnu psihoterapijsku pomoć za vreme trajanja krize izazvane Covid-19 i dala preporuke kako se ponašati u izmenjenim životnim okolnostima. Celovite odgovore koje je dala u intervjuu možete pročitati ovde.

Takođe, redakcija portala uredila je odgovore na pitanja koja je dr Bubera dala u intervjuu, koji je objavila 14. aprila 2020. na svojoj stranici.

Vanredna situacija uskratila je svima život po dosadašnjem modelu ponašanja, jer smo navikli na kontakt i društvo. Uvedene mere nas pozivaju da se izborimo sa tim osećajem teskobe, a pitanje je kako samci jednostavnije da podnesu nametnute okolnosti, kojima su zarad očuvanja njihovog zdravlja, izolovani i lišeni mogućnosti da organizuju svoje vreme i žive po svom nahođenju.

Happy BSC portal je odgovore potražio na adresi doktorke Aleksandre Bubere, specijaliste psihijatrije. Ona je i inicijator udruženja volontera koji pružaju besplatnu psihoterapijsku pomoć svima kojima je pomoć neophodna u ovom periodu krize izazvane pojavom COVID-19.

S obzirom na iskustvo, zanimalo nas je kako se izboriti sa nametnutim uslovima i sačuvatu pozitivno razmišljanje?

Nije neophodno pozitivno razmišljanje, već je dovoljno racionalno. A racionalno razmišljanje podrazumeva da primenimo sve mere koje su propisane u zaštiti sebe samih, kao i ostalih ljudi. Ukoliko se tako budemo ponašali, najverovatnije ćemo izbeći zarazu i to je sasvim dovoljno. Dakle, ne uzlazite iz kuća, sem ako je neophodno. Kada izlazite koristite masku i rukavice i držite distancu od 2-3 metra sa ostalim ljudima. Kada se vraćate u svoj dom, dezinfikujte obuću, operite ruke sapunom barem 20 minuta, opranim rukama sklonite masku,a zatim ponovo operite ruke. Dezinfikujte blagim rastvorom hlora/izbeljivača prema uputstvu proizvođača sve što ste uneli u kuću(domestos, varikina, ace, snežnik i slično) ili 75% etil alkohola. Ponovo operite ruke. Podove i radne površine brišite jednom dnevnom blagim rastvorom hlora. Često provetravajte prostorije.

U ovakvim uslovima svakodnevna rutina je neophodna, ali i zbog navedenih mera, često komplikovana i vremenski zahtevna, pogotovo ukoliko i radite.

Ukoliko vam preostane vremena, fokusirajte se na stvari koje možete da radite i u ovakvim uslovima, a pričinjavaju vam zadovoljstvo i radost. Budite u bliskom kontaktu sa ljudima koje volite: telefonom ili putem raznih aplikacija gde možete i da se vidite, ne samo čujete.

Samci imaju već dovoljan pritisak na psihu, da li ta dodatna izolovanst za osobe koje bitišu same može izazvati problem i ugroziti njihovo mentalno zdravlje?

Biti sam nije isto što i biti usamljen. Neki ljudi koji su sami uživaju u svojoj samoći i daleko od toga da imaju problem sa svojim statusom, dok drugi veoma pate zbog toga, a naravno postoje i sve varijante između ova dva ekstrema.

Ljudi kojima je status samca bio problem i pre ove situacije, zaista imaju i povećan pritisak i češće i intenzivnije osećaju anksioznost, preplavljenost strahom, egzistencijalni strah, strah od situacije da se razbole i da nema ko da se pobrine o ostalim stvarima u njihovom životu (finansije, kućni ljubimci, posao itd.).

Šta da rade u tim situacijama i savet za njih?

Prvo je važno da se podsetimo da iako živimo sami, to ne znači da nemamo nikoga na ovom svetu. Poslednji popis je ustanovio da u velikim gradovima u Srbiji ima jako puno ljudi koji žive sami. Svi oni međutim imaju kolege, prijatelje, komšije, poznanike, rodbinu. Iako sa njima možda nisu imali bliske odnose, moguće je da će i jedni i drugi sada imati više vremena da razgovaraju i druže se putem telefona, društvenih mreža i raznih aplikacija. Ukoliko ste sami i nemate dobro uspostavljene socijalne kontakte kao što sam malopre navela, takođe je moguće da na internetu pronađete grupe ljudi koje zanimaju iste stvari kao i vas na primer slikanje, fotografija, kućni ljubimci, gajenje biljaka, kuvanje, pisanje… šta god da vas interesuje. Ukoliko se učlanite u nekoliko grupa koje se bave stvarima koje i vas interesuju, veća je verovatnoća da ćete pronaći nekoga s kim imate zajedničke teme, što je dobar potencijalni početak druženja.

Ukoliko nijedan od ovih saveta ne pomaže, pozovite nekoga od naših psihoterapeuta volontera.

Podršku možete dobiti putem web aplikacije koju možete naći na adresi:

psihoterapijskapodrska.org

ili spisak terapeuta volontera možete naći na sajtu:

savezpsihoterapeuta.org

Kako pomoć građanima teče, u kom pravcu , kakve su Vam impresije do sada itd.?

Kao što smo već ranije obavestili javnost Savez društava psihoterapeuta Srbije od 24. marta pruža volontersku psihoterapijsku podršku građanima.

Trenutno je na projektu angažovano oko 400 volontera psihoterapeuta.

Od 26. marta vodimo i evidenciju statistike i od tada smo imali više stotina poziva. Problemi zbog kojih građani traže podršku su veoma šaroliki. Prvenstveno tu su problemi zabrinutosti, straha, pa i panike u vezi sa aktuelnom situacijom. Neki građani su zabrinuti zbog mogućnosti da se zaraze, neki imaju u porodici ili među prijateljima obolele ili zaražene, pa se brinu za njih. Tu su i zdravstveni radnici koji rade sa Covid-19, koji se brinu da ne zaraze nekog bliskog. Takođe zovu i članovi porodica zdravstvenih radnika koji se brinu za njih, pogotovo ukoliko se već ispostavilo da su pozitivni na koronavirus. Zovu i građani koji su usamljeni ili teško podnose izolaciju, kao i građani koji od ranije imaju određene smetnje i obraćali su se psihoterapeutu ili psihijatru, ali je sada zbog aktuelne situacije otežan ili onemogućen kontakt sa psihoterapeutom/psihijatrom kod koga su u tretmanu.

Objavljen intervju možete pročitati na Happy BSC portalu.