Paradoks moći, ili: Zašto su „poznati” tako nasilni?– dr Bubera za Nedeljnik

Paradoks moći, ili: Zašto su „poznati” tako nasilni?– dr Bubera za Nedeljnik

Dr Aleksandra Bubera je govorila za list Nedeljnik na temu povezanosti pozicije moći i nasiljnog ponašanja. Izjavu koju je dr Bubera dala novinarki Zorici Marković, objavljujemo u celosti.

Kada govorimo o ljudima koje promeni pozicija moći ili pozicija vlasti, ili slave, ili novca…i postaju nasilni, agresivni, posebno prema slabijima od sebe? Kod kakvih tipova ličnosti se to javlja, da li je u pitanju takva struktura ličnosti?

Po mom mišljenju pozicija moći, slave i slično obično ne može tako drastično da promeni ljude. Obično se radi o tome da su već i od ranije postojale crte ličnosti ili karakterne osobine koje predisponiraju osobu za ovakav način ponašanja. Ono što pokazuju istraživanja, na primer jedno koje je rađeno na uzorku najuspešnijih ljudi sa Wall Street-a, jeste da često osobe koje su najuspešnije imaju narcisoidne i/ili antisocijalne crte, adaptaciju ili organizaciju ličnosti, što su različite gradacije izraženosti ovih karakteristika. To zapravo znači da su za ekstremnu slavu, uspeh i moć često predisponirane iste one osobe koje kao karakteristiku imaju smanjenu ili čak potpuni nedostatak empatije, što im omogućava da se beskompromisno, pa i surovo bore i obračunavaju sa svima za koje procene da su im se našli kao prepreka na putu za ostvarivanje njihovih ciljeva. Bilo da je ova procena tačna ili ne.

Zašto onda postoji ono damoć kvari ljude”, mišljenje da su poznati  
ljudi obesni”? Pa i zbog one rečenice
znaš li ti ko sam ja?

Delimično smo pojasnili ovo u odgovoru na prethodno pitanje. Zapravo pozicija moći i slave samo pogoršava od ranije postojeće karakterne osobine. Takođe postoje i poznati i slavni i moćni ljudi koji se trude i uspevaju da ostanu skromni, altruistični, da budu korisni članovi društva i da pomažu drugima koji su u lošijoj poziciji od njih. Samo se o njima manje piše, jer se ne ponašaju incidentno i upadljivo i trude se da ne dolaze u žižu javnosti, za razliku od ljudi koje možemo svrstati u neku od dve gore pomenute kategorije.

Da li može da se kaže da novac, vlast ili moć ili slava utiču kao dodatni faktori koji podstiču bahatost kod ljudi, pa i kod onih koji inače nisu skloni? Ne kao da su to loše stvari, nego kao nešto zbog čega se osete kao da im je sve dozvoljeno? Da li može da bude problem što se previše puta izvuku?

Po mom mišljenju, novac, vlast moć i slava i te kako utiču kao dodatni faktori koji ako ne podstiču, a ono omogućavaju da se osoba oseti da neće imati ozbiljne posledice svojih postupaka, da ima više prava nego ostali ljudi. Što je zapravo i osnova bahatog ponašanja, obezvređivanja i destruktivne agresije prema drugim ljudima, jer druge ljude stavljaju u nižu poziciju, smatrajući da su manje vredni, a samim tim i da imaju manje prava od njih samih. Jedini izuzeci su osobe za koje procene da su moćnije od njih, ili da na neki način od njih zavise. Prema njima se mogu ponašati sa poštovanjem, strahopoštovanjem, ili čak snishodljivo. Na žalost svedoci smo da su slava, moć i bogatstvo faktori koji u većini zemalja u svetu omogućavaju da se osoba izvuče od posledica, ili da one budu toliko blage da je ne sprečavaju da ponovi prestup. Čime se još i potvrđuje njihovo osećanje nadmoći, „imanja većeg prava“ u odnosu na druge ljude i omogućava dalja, a ponekada i još surovija i bezprizornija agresija prema drugima. Zato je neophodno da se beskompomisno i to ne samo formalno, već i suštinski u svakodnevnom životu i praksi, kako institucionalnoj, tako i na individualnom nivou sprovodi jednak tretman za sve.

Tekst pod naslovom: „Paradoks moći, ili: Zašto su „poznati” tako nasilni?” priredila je novinarka Zorica Marković za štampano izdanje lista Nedeljnik, a objavljen je 19. decembra 2019. godine.







U ovom gradu u Srbiji sprema se zabrana kretanja maloletnika: Da li će to zaista sprečiti nasilje?

U ovom gradu u Srbiji sprema se zabrana kretanja maloletnika: Da li će to zaista sprečiti nasilje?

Ako predlog prođe, roditelji će morati a plaćaju kazne, ako se ne pridržavaju odluke.

Ideja je tek na početku, jer je koordinaciono telo za borbu protiv nasilja u osnovnim i srednjim školama u Novom Sadu predložilo nove mere za suzbijanje vršnjačkog nasilja, među kojima se izdvaja zabrana kretanja maloletnika bez pratnje u kasnim večernjim satima.

Predlog podrazumeva da deca do 16 godina ne mogu bez pratnje odraslih da se kreću napolju od 22 časa u zimskom periodu, odnosno nakon ponoći u letnjem periodu.

Vladimir Jelić, član Gradskog veća za obrazovanje i predsednik Koordinacionog tela, rekao je da je povod za takvu inicijativu pre svega narkomanija među mladima, zbog čega je grad Novi Sad uveo niz mera, poput testova na narkotike, besplatne sportove i školske policajce.

– Ipak, smatramo da to nije dovoljno. Zahvaljujući nizu mera, među kojima je i ova, Island je procenat mladih koji aktivno koriste alkohol i psihoaktivne supstance za 20 godina sveo sa 44 na svega pet odsto. Ideja je da mlađi od 16 godina ne smeju da borave van kuće bez pratnje punoletne osobe koja za njih odgovara nakon 22 sata zimi, odnosno iza ponoći leti. Takođe, Koordinaciono telo je predložilo Skupštini Grada Novog Sada da se maloletnim licima zabrani boravak u lokalima koji služe alkohol posle 22 časa i da se, u slučaju nepoštovanja te odluke, kažnjavaju roditelji maloletnika i ugostitelji – ističe Jelić.

Jelić je optimista kada je reč o usvajanju nove mere uvođenja zabrane kretanja za mlađe od 16 godina bez pratnje odraslih u kasnim večernjim satima, ali, kako kaže, najpre sledi razgovor sa gradonačelnikom Novog Sada.

– Narednih dana ću imati sastanak sa gradonačelnikom Novog Sada, gospodinom Milošem Vučevićem, posle kog ćemo imati jasniji stav grada po ovim pitanjima. Ukoliko budu prihvaćene, očekujem da će ove mere doneti višestruke rezultate i da će biti početak sistemske borbe protiv narkomanije ne samo u Novom Sadu, nego i u celoj Srbiji – zaključuje Jelić.

Specijalista psihijatrije i psihoterapeut Aleksandra Bubera kaže da ovakav predlog može imati i dobre i loše posledice i da ga treba ozbiljno razmotriti.

– Dobro je što će dostupnost nekih stvari biti manja, mada će oni koji su se snalazili da dođu do alkohola i psihoaktivnih supstanci snalaziti i dalje, jer su takve stvari dostupne i ranije preko dana, a ne samo u večernjim satima. Takođe, neke dosadašnje mere, kao što je ona da maloletna lica ne mogu da kupe alkohol i cigarete, trebalo bi da su dovoljne, ali nisu jer se očigledno ne sprovode kako treba. Ne znam na koji način bi se predložene mere sprovodile, ali ako se bude dobro razmislilo i kvalitetno razgovaralo o njihovom sprovođenju, moglo bi da bude pozitivnih rezultata. Ovaj deo o zabrani boravka u ugostiteljskim objektima posle 22 časa sa decu ispod 16 godina apsolutno podržavam, međutim smatram da je u 22 časa još uvek rano ograničiti deci slobodu kretanja na ulici, jer mnogi se u to vreme vraćaju sa treninga i nekih drugih vannastavnih aktivnosti, a dovoljno su odrasli da to mogu sami. Sve ove mere nisu dovoljne ako škole ne rade konstruktivno na rešavanju problema nasilja i narkomanije ili roditelji o tom problemu nisu dovoljno edukovani – kaže psihoterapeut.

Izvor: Blic Žena


Nasilje na internetu: kako zaštititi dete od „predatora“ koji vrebaju u sajber prostoru?

Nasilje na internetu: kako zaštititi dete od „predatora“ koji vrebaju u sajber prostoru?

UNICEF-ovo istraživanje je pokazalo da oko 85 odsto dece uzrasta od osam do 17 godina aktivno koristi internet.

Interent u savremenom dobu predstavlja „prozor u svet“ za mnogu decu, ali i „prozor“ koji ih izlaže opasnostima od virtuelne stvarnosti. Vršnjačko nasilje, pre svega ono na društvenim mrežama, poslednjih godina uzelo je velikog maha čak i među mlađim osnovcima.

Istraživanje o digitanom nasilju kod dece sproveo je UNICEF i ono je pokazalo poražavajuće rezultate – preko 85 odsto dece starosti između osam i 17 godina koja na raspolaganju imaju internet, provode dva i više sati dnevno na kompijuteru. Ovo vreme se produžava sa uzrastom deteta. Istraživanje je takođe pokazalo da komunikacija na društvenim mrežama više zaokuplja starije uzrasne grupe, nakon 12. godine.

– Internet je sada dostupan gotovo svima, i većina ga ne koristi u edukativne svrhe. Vrlo često je na ovaj način moguće doživeti bilo kakav vid nasilja. Ja sam lično doživeo da preko društvenih mreža dobijam uvrede samo zato što slušam drugačiju muziku – rekao je učenik S.J. za portal Pink.rs.

Dr Aleksandra Bubera psihijatar i psihoterapeut kaže da danas deca do 12. godine nikako ne bi smela da koriste bilo koji vid novih tehničkih sredstava, gde postoji rizik da nekontrolisano koriste internet.

– Stiv Džobs nije dao svojoj deci pristup kompijuterima do 12. godine, i mislim da svi treba da se povdemo ovim primerom. Međutim, to je prosto nemoguće izvesti u svaremenom dobu. Danas u školi sva deca imaju pametne telefone, i ukoliko detetu ne date to, onda će mu se svi smejati u školi – objašnjava ona za naš portal.

Prema njenim rečima, rodtelji su ti koji treba da vode računa i kontrolišu dete, jer je za „predatore“ ono „laka meta“.

– Možda je rešenje da detetu kupite „cigla model“, jer tu ne postoji rizik od surfovanja. Bilo bi dobro da im se ograniči korišćenje pametnog telefona, na sat ili dva, to je pored bezbednosti takođe dobro i zbog zavisnosti od novih gedžeta – objašnjava ona.

„Rupa u zakonu“ u sajber prostoru

Činjenica je da društvenu mrežu Fejsbuk ne mogu da koriste osobe mlađe od 18 godina, međutim ovde postoji određena „rupa u zakonu“, a to je lažno predstavljanje.

– Roditelj treba da kontroliše aktivnosti deteta na društvenim mrežama. Nikada se ne zna ko im je sve poslao zahtev za prijateljstvo, ili im piše – objašnjava Bubera, i naglašava da je pre svega važno poverenje roditelja i deteta, jer nikada se ne zna ko „vreba“ u sajber prostoru.

Ovim povodom u Osnovnoj školi „Vlada Aksentijević” iz Beograda orgnaizovana je tribina za roditelje i decu, gde su oni mogli da se informišu i saznaju razne informacije o digitalnom nasliju.

– Ono što sam saznao je činjenica da je veliki broj povratnika ovih teških krivičnih dela, i ne moramo da čitamo novine i gledamo TV da shvatimo šta sve može da se desi – kaže zabrinuto roditelj Z.C. čije dete je učenik ove škole. On je dodao da bi najbolje bilo napraviti bazu u kojoj bi se nalazili višestruki pedofili i na taj načni bi roditelji bili upozoreni na potencijalnu opasnost.

Fondacija „Tijana Juric“ se zalaže za jače kazne za pedofile, između ostalog i za registar povratinka. Igor Jurić je za portal Pink.rs  rekao da je to važna karika u borbi protiv ovog velikog problema.

– Svedoci smo mnogih slučajeva takozvanih povratnika, odnosno onih koji posle izdžavanja kazne ponove krivična dela. Jedino svrsishodno je da se oni sklone sa ulice. Zbog toga se fondacija zalaže i za javni registar osudivanih pedofila bi informisao roditelje o tome ko živi u blizini njihove dece. Mnogi primeri ovog registra postoje u Evropi – rekao je Igor Jurić za protal Pink.rs.

– Dete je laka žrtva, ona svuda pristupaju sa poverenjem i sa jako malo informacija. Deca su osetljiva, jer ne mogu da naprave razliku zbog čega je neko dobar prema njima – ističe Bubera i dodaje da su zajednički rad, poverenje i kontrola najvažniji u pervenciji od ovakvih slučajeva.

Problema i opasnosti ima mnogo i na svakom koraku. Nije baš jednostvano da se sa detetom ostvari odnos poverenja i razumevanja. Činjenica je da će se vaše dete, ukoliko je žrtva ovakvih „predatora“, pre ili kasnije obratiti nekome za pomoć. Trudite se da ta osoba budete upravo vi.

J. Stanković

Izvor: Pink.rs


Nasilje među mladima u Srbiji

Nasilje među mladima u Srbiji

Aleksandra Bubera

Dilema, 15.10.2009.

Nasilje među mladima najčešće, na žalost, svoje najdublje korene ima u primarnoj porodici, vaspitanju i stepenu emocionalne i socijalne pismenosti (ili nepismenosti) koja iz toga proističe.

Naime, svako dete kad se rodi ima neko svoje genetsko nasleđe i temperament. Gotovo sve ostalo se da „ukalupiti“. Tako da, pod uslovom da imamo jedno barem prosečno inteligentno dete, koje je fizički zdravo, od njega možete da vaspitanjem oblikujete gotovo bilo kakvu osobu.

Dakle, kakvo će dete sutra biti zavisi u mnogome od vaspitanja.

Vaspitanje nije samo ono što se detetu govori, već i ono što vidi od roditelja, kako se oni ponašaju, i kako se oni osećaju. Ukoliko je vaspitanje uravnoteženo, odnosno ukoliko je dete željeno, voljeno, ako mu se priznaje osnovno ljudsko pravo da postoji i da bude voljeno i važno roditeljima, i ima uravnoteženu količinu uslovne i bezuslovne ljubavi – ono će sutra biti jedna zdrava odrasla osoba koja će biti sposobna da se snalazi samostalno u svetu.

Pored ljubavi, jedna od osnovnih uloga roditelja je da dete stimulišu. Istraživanja su pokazala da deca koja nemaju osobu za koju će se vezati i koja će se o njima starati, neće se snalaziti dobro u životu. Takva deca zaostaju za drugom, postaju tužna i depresivna, češće se razboljevaju, pa čak i umiru. Dakle, deci je neophodna stimulacija, odnosno, neko ko će o njima brinuti, ko će im pričati i za koga će se vezati.

Zanemarena deca kasnije u životu imaju problema, jer ne mogu da se socijalizuju, i nisu naučila kao da se uklope u društvo. Tada se uklapaju onako kako ona misle da treba, i tu može da dođe do raznih devijacija od toga da je dete povučeno, neuspešno, pa do toga da se ono ponaša nesocijalizovano, „divlje“…

Zlostavljana deca, sa druge strane, imaju i previše stimulacije, i to one negativne.

Takva deca su najčešće teško fizički i psihički kažnjavana, povređivana i ponižavana.

Takva deca su naučila da je ovaj svet jedno opasno mesto, džungla, gde važi zakon jačeg. Posmatrajući svet tako, i ono će ili da gazi ili će biti zgaženo, i ponašaće se tako dalje tokom svog života. Dakle, prema onome ko je od njih jači oni će se potčiniti, a slabije će gaziti.

jedan deo zlostavljane dece za razliku od prethodne grupe postaju hronične žrtve i kasnije tokom života često nesvesno ulaze u takve situacije i odnose, bilo lično, bilo profesionalno koje će imati sličnosti sa situacijom u primarnoj porodici. I kao odrasle osobe, često nastavljaju da trpe verbalno i fizičko nasilje, i slično kao kada su bili mali, ne umeju da se iz te situacije “izvuku”.

Jedan deo zlostavljane dece, pak, izraste u uravnotežene osobe, koje, niti vrše, niti trpe nasilje. Ipak, čak i takva deca, najčešće imaju posledice u psihološkom smislu, sa kojima je potrebno da se izbore.

Međutim, problematična deca mogu da budu i ona razmažena, koje ima sve više u poslednje vreme. To su deca kojoj nisu postavljene granice, od kojih nije mnogo traženo i nisu kažnjavana kad nešto pogreše. Jer, još jedna od osnovnih potreba dece je i potreba za strukturom i granicama. Takva deca imaju osećaj da im je sve dozvoljeno, šta god da požele, da ništa nije kažnjivo.

Psihologija mase

Psihologija mase je vrlo interesantna stvar. Kada se ljudi nađu u grupi, cela grupa će biti na nivou pojedinca koji je na najnižem razvojnom nivou.

Drugi fenomen grupe je fenomen vođe. Članovi grupe u vođu projektuju svoje grandiozne nerealne fantazije, očekivanja i predstave moći i vlasti. Vođa, sa druge strane, obično nesvesno, „pristane” da to sve „pokupi“ od članova grupe i, budući da je nedovoljno svestan šta se u stvari događa i šta je „njegov“ a šta sadržaj članova grupe, umesto njih ispoljava agresivnost, predstavu moći i vlasti, strahove i „ludilo”.

I onda imamo s jedne strane grupu koja funkcioniše na najnižem mogućem nivou, a s druge strane vođu sa nerealnim „potencijalima“, pa je tako moguće da grupa radi sve ono što pojedinac van grupe ne bi mogao, ili ne bi hteo da uradi. Tako vrlo lako dolazi do masovnih incidenata, proganjanaja drugih grupacija – „njih“ na osnovu različitosti među grupama.
Važan faktor je i to što se na osnovu različitosti druga grupa dehumanizuje. To se manifestuje tako što smatramo da smo „mi“ „dobri“, a oni „loši“ samo zato što su druge vere, boje, nacije ili navijaju za drugi klub, dakle, da manje vrede kao bića od nas, pa su tako „oni“: stoke, majmuni, „crnje“, „žabari“ ili šta god što sa sobom povlači predstavu da je u redu da budu ponižavani, prebijeni, ili ubijeni. Gubi se slika pojedinca koji je vredno ljudsko biće kao i mi, te nastaje slika neke manje vredne osobe ili grupe koja je toliko loša da zavređuje da bude istrebljena. Ovo je uvek uslov, uz potčinjavanje vođi ili autoritetu, da bi se desile stvari poput nasilja među grupama, rata, genocida i sl.

Mladi koji su agresivni u grupama su sugestibilni, još su u fazi razvoja pa je njima lakše manipulisati. Nisu sasvim razvijene ličnosti, podložniji su sugestiji od zrele ličnosti, i uradiće pre ono što se od njih traži, da bi se dokazali i pripadali vršnjačkoj grupi. „Drugačije izgleda kad smo svi zajedno… Svi to rade pa ću i ja”.

Efekat grupe na razmišljanje pojedinog člana grupe je i eksperimentalno dokazan u psihologiji putem više eksperimenata kada je, na primer, od ispitanika traženo da daju tačne odgovore. Ako svi ostali članovi grupe trvde da je pogrešan odgovor tačan, u oko 80% slučajeva i odrasli ispitanici, nakon nekoliko ovakvih ponavljanja, počinju da tvrde da je pogrešan odgovor tačan, jer više veruju socijalnoj stvarnosti (ostalima kojih je 10, na prema njemu jednom). I tako crno može postati – belo!

Tu je i podeljena odgovornost, jer kada se osobe nalaze u grupi onda se ne zna tačno ko je nešto skrivio, nego je to uradila „grupa“, pa time odgovornost subjektivno izgleda manja, nego kada pojedinac nešto sam uradi pa posle odgovara za svoje delo… ili nedelo.

Istorijsko-socijalni kontekst

Zatim, veliki je problem što se ne bavimo prvo samim sobom, pa tako ni svojom decom i mladima uopšte. Godinama su ljudi bili ušuškani i uljuljkani. Bili su takođe delom i lišeni lične odgovornosti. Bilo je dovoljno završiti školu i svi ostali problemi su bivali ubrzo rešeni: posao, kredit, kuća, kola… Međutim, došle su devedesete, rat, nemaština, zatim i tranzicija, a na kraju i kriza i mnogi se nisu snašli. Neki ljudi još ne mogu da shvate da, ukoliko oni sami sebi nešto ne obezbede, neće niko drugi to za njih da učini – ni pojedinci, ni institucije društva.

Takođe, došlo je do jednog kvalitativnog pomaka unazad u smislu rasplamsavanja nacionalnih opredeljenja. Bilo je mnogo gneva i mržnje, ljudi su bili razočarani, besni, osećaju se prevarenim i nemaju smernice kako da srede život. A mnogi su još uvek egzistencijalno ugroženi. Tako da smo iz nekog relativnog komfornog života prešli u surovo preživljavanje.

Roditelji tako nisu imali vremena da se bave decom, jer su gledali kako da prežive. Ljudi su postali suroviji. Deca su sve to gledala i slušala. Videli su da se ne isplati završiti fakultet jer su takvi ljudi preživljavali, živeli kod svojih roditelja i nisu mogli pošteno da zarade. Dok su se oni, koji su se odali kriminalu, i te kako dobro snalazili i zarađivali. Pa tako, kako je društvo postalo brutalnije, tako je to postajala i omladina.

Sistem vrednosti se izmenio, ili nestao, pa je takvo postalo i ispoljavanje agresivnosti – destruktivno, umesto kreativno, s mržnjom, umesto uz zdravu kompeticiju, sirovo umesto socijalizovano…

Celoj klimi doprinosi i društvena situacija: u poslednjih 20-ak godina, država je menjala nekoliko puta ime i uređenje, ništa više ne deluje stalno i sigurno, sve je na „klimavim nogama” i ne deluje da će ono što je važilo juče, važiti i sutra. Ove društvene promene pratile su i promene na nivou manjih društvenih jedinica: porodice, škole, firme, komšiluka.

Prestalo je da važi bazično poverenje među ljudima i u ljude, a nasilje je na velika vrata ulazilo sa svih strana, sa TV-a , radija, iz novina. A onda se odomaćilo svuda oko nas. Oružje ste mogli da kupite gotovo svugde, nasilni likovi su postali uzori, kao i njihovo ponašanje. Sem toga, ne kaže se zabadava da „nužda zakon menja”- pa su tako mnogi ljudi bili prinuđeni na razne, inače i njima samima neprihvatljive, oblike ponašanja da bi preživeli. U takvim situacijama neke „više” vrednosti, koje dolaze do izražaja kada živimo u zoni komfora, otpadaju sa liste prioriteta i koncentrišemo se na „golo” preživljavanje. Što svakako ne treba da bude opravdanje za ovakvo ponašanje.

Mlad čovek, u periodu formiranja svoga identiteta, prolazi kroz proces i razne faze traženja. Ako nije imao stabilnog i dostupnog roditelja ili staratelja, zdravo socijalno okruženje, ako mu nisu čvrsto postavljane granice i zahtevi, ako nije kažnjavan za ono što je skrivio, ako nije hvaljen zbog svojih dobrih osobina i postupaka, teško da će sam postati stabilan, da će poštovati svoje i tuđe granice, da će osećati krivicu kada nešto skrivi i da će sebe na zdrav način poštovati i voleti.

Smatraće da je za njegovu frustraciju odgovoran neko drugi: roditelji, društvo, ili „oni drugi”. Pri tome neće zastati da se zapita kako može konstruktivno da reši problem. Tražiće sebe i svoj identitet pokušavajući da se identifikuje sa svojim uzorima, koji će biti iz „priče” slične njegovoj –  naduvane veličine, bez granica, bez kriterijuma i poštovanja a koje se nameću zbog svoje neartikulisane agresivnosti, koja potiče iz straha ili razmaženosti.

Agresivnost, ukoliko je odbrambena ili kreativna, je neophodna i poželjna. Znači, nije cilj da iskorenimo agresivnost, već da je upotrebimo kreativno i socijalno prihvatljivo, a to se onda zove asertivnost – zauzimaj se za sebe, ali znaj da i drugi imaju to isto pravo, poštuj njih kao što poštuješ sebe. Iz toga je jasno da prvo moramo znati da sebe zdravo volimo i poštujemo.

Suzbijanje i prevencija nasilja

Preventivno bi bilo neophodno uvesti u škole emocionalno opismenjavanje od strane obučenih eukatora koji imaju psihoterapijsko iskustvo, da drže radionice koje bi uključivale razne sub-grupe, što bi posledično dovelo do toga da deca počnu da primećuju više međusobnih sličnosti, nego razlika, kao i da shvate da svi imamo jednaka prava i da pripadamo istom plemenu – ljudskom.

Ovo je već rađeno u SAD i stručnjaci koji su pratili ovakve projekte zabeležili su veoma izražen pad nasilja među vršnjacima, u školama, pa i u zajednici.

Takođe, važno je i strukturisanje vremena, posebno u populacijama dece kojom se niko ne bavi, kroz pružanje raznih sadržaja koji će biti edukativni, zabavni, a gde će se ona osećati prihvaćenom i njihov doprinos biti prepoznat.

Poznat mi je i „domaći“ primer pokojnog profesora Silvestera Hajnala, koji je mnogo voleo horsku muziku. Osnovao je hor mladih i primao sve koji su želeli da pevaju, jedini uslov je bio da imaju sluha. Pred njim nije bilo važno da li ste bili dobar ili loš učenik, iz kakve ste bili porodice. Jedino je beskompromisno tražio disciplinu u dolaženju na probe i nastupe, hvalio članove za svaki uspeh, govorio im koliko su dobri i posebni, jasno postavljao granice ako je neko kršio pravila… Mnoga deca, koja su bila „problematična“, našla su sebe u tom horu, uz svoje vršnjake, uz uživanje u muzici, druženje, putovanja i osećala su se voljena. I izrasla su kroz to korektivno iskustvo u samostalne, sposobne osobe, koje su bile u stanju da vole i poštuju sebe i druge.

Kazna je takođe sekundarno – preventivna mera i zbog toga krivica uvek treba da bude individualna, a takve treba a budu i konsekvence. Represija nikada nije iskorenila nasilje, ali je potrebno da postoje represivne mere, koje bi, poželjno, trebalo da budu i korektivne, što je teško ostvarivo, ali nije nemoguće. Takvi primeri su zabeleženi u istoriji psihoterapije.

Moguće je da postojeće grupe nasilnika, koje su se provlačile kao legalna udruženja, odu u „ilegalu”, ali da li će i dalje opstajati, zavisi od opšte društvene postavke, ali i od „vakcinisanja” mladih prema uticajima ovakvih grupa. Ako se mladima ovakve grupe predstave kao grupe osoba koje se tako ponašaju zato što su njihovi članovi „nezreli”, „nesposobni da se drugačije iskažu” i da je „in” upravo odupreti se pozivu na takve aktivnosti, jer to pokazuje karakter, čvrstinu, sposobnost da se razmišlja svojom glavom. Onda je verovatnije da većina mladih neće biti zainteresovana da im se pridruže niti da ih podržavaju, i takve grupe će moći da opstanu samo u neizbežnom statističkom procentu koji postoji kao očekivan u svakom društvu.

Odgovornost za ovu „vakcinaciju” je prvenstveno na porodici, a zatim na svim medijima i svim strukturama društva, koje treba da nasilje kategorišu kao nedopustivo, neprihvatljivo i da predlažu druge, konstruktivne modele (i kroz lični primer) rešavanja problema – jer kao što nasilje rađa nasilje, tako se i ljubav, poštovanje i razumevanje multiplicira.

Naša omladina, a i omladina svih zemalja, je sada mnogo povezanija nego pre, zahvaljujući medijima, internetu i mogućnosti da se stigne brzo s kraja na kraj sveta. Tako se “nova moda” na primer, virtuelno nasilje, brzo širi i kod nas. Nije čudno da povremeno potpuno neselektivno „presađuju“ u naše uslove sve što je „in“.

Ali isto tako, ove nove trendove možemo da iskoristimo i u preventivne svrhe.

Izbor je na nama.


Nervna rastrojstva bez kontrole dovode do zločina i tragedija

Nervna rastrojstva bez kontrole dovode do zločina i tragedija

Poslednji slučaj kad je u trenutku nervnog rastrojstva Vladimir V. (36) nožem zaklao svoju majku Gorginu (62) poslao je još jedno ozbiljno upozorenje, pogotovo stručnoj javnosti. Psihijatri i psihoterapeuti smatraju da su mentalno oboleli pacijenti nakon lečenja prepušteni sami sebi, da niko o njima ne brine i da će ovakvih nesrećnih slučajeva biti sve više.

Naime, ispostavilo se da u Srbiji ne postoji odgovarajuća preventiva, niti postbolnička briga o psihijatrijski obolelim osobama koje su sklone nasilju i čije psihičko oboljenje može prerasti u agresiju.

Prema rečima Aleksandre Bubere, psihijatra i psihoterapeuta, u Srbiji ne postoji mreža za podršku pacijentima koji završe sa bolničkim lečenjem i to je najveći problem.

– Kad se jednog dana završi lečenje, niko više ne kontroliše stanje pacijenta, već je prepušten sam sebi, ukoliko ni porodica neće ili ne može da preuzme brigu. Nemamo nikakav prelazni oblik lečenja. To bi podrazumevalo nešto nalik onom što postoji u svim zemljama u okruženju, takozvana kuća na pola puta. Tu pacijent dolazi nakon što završi lečenje, socijalizuje se, a ne ide odmah u svoje uobičajeno okruženje. U tim “prelaznim ustanovama” pacijent je pod stalnim nadzorom i privikava se na život van bolnice, navikava se da uzima terapiju i posle mu bude mnogo lakše da se uklopi u društvenu zajednicu. Takođe, u inostranstvu postoje centri za mentalno zdravlje gde pacijenti dolaze preko dana i kažu svoje probleme, ali postoje i patronažne ekipe, odnosno stručni tim koji obilazi pacijenta kad on stigne kući i prati da li uzima lekove, kako se ponaša, razgovaraju sa njegovom porodicom, okruženjem. Kod nas, verovatno zbog nedostatka para, od toga nema ništa, ali ovakva situacija mora da se promeni – kaže za “Blic” Aleksandra Bubera.

Psihijatar Jovan Metodijević smatra da su psihijatrijske ustanove u Srbiji u veoma lošoj situaciji, da se u njih ne ulaže jer su neprofitabilne i da zbog toga pacijenti vrlo teško u njih odlaze dobrovoljno.

– Jedino što naše ustanove imaju su dobri stručnjaci. Ostalo je katastrofalno. Nemaju ono osnovno što pacijentima treba, posteljine, dovoljan broj kreveta, nemaju dovoljno veša, pidžama, peškira. Zbog toga, pacijenti tek pod velikim pritiskom odlaze u psihijatrijske ustanove. To je prouzrokovalo činjenicu da mali broj pacijenata nastavlja da uzima terapiju i da potpuno zapostave svoju mentalnu bolest – smatra Metodijević.

Ono što u Srbiji nedostaje, kad je reč o psihijatrijskim bolesnicima, jeste mehanizam da se oni primoraju da redovno dolaze na preglede ili uzimaju terapiju. Hitna pomoć i policija intervenišu tek kada se dogodi neka nesreća poput ove u Lučanima.

– Mi možemo da napišemo uput da pacijent dolazi na svakih tri meseca ili pola godine na pregled. Međutim, ukoliko su oni zapostavljeni od porodice, što je čest slučaj, oni su prepušteni sami sebi i jednostavno ne žele da dođu na pregled. Mi nemamo mehanizam da ih nateramo da se dođu kod nas na pregled ili da redovno uzimaju terapiju. Možda bi neki psihijatri i prijavili nekog Hitnoj pomoći, ali ako mi dnevno imamo po 30 pacijenata, sigurno je da ne možemo da upamtimo ko kada od pacijenata treba da dođe na pregled – kaže psihijatar Zorica Poleusnić.

Psihoterapeut Milica Zorić tvrdi da je najveći problem u tome što su psihijatrijske ustanove u Srbiji ostale centralizovane još iz sedamdesetih godina prošlog veka, a to je za evropske standarde potpuno neprihvatljivo.

– Trend u svetu je tzv. komunalna psihijatrija. To je sistem u kom nema velikih bolnica, već su to male ustanove kojih ima mnogo i tu pacijenti dolaze nakon hospitalizacije. Problem je u tome što svi misle da je nakon hospitalizacije sve gotovo. To nije kao kad polomite nogu ili ruku, pa stavite gips i kost zaraste. Mentalno zdravlje se mora tretirati postepeno i strpljivo. Pacijenti nakon izlaska iz ustanove imaju problema sa zapošljavanjem, nemaju podršku porodice, okoline, marginalizovani su, teško se socijalizuju, što rezultira time da padaju u depresije, pa još više poremete svoje psihičko stanje. To može eskalirati u nasilje, i to se dešava vrlo često, pa su zapušteni mentalno oboleli pacijenti vrlo skloni agresiji, lako se upuste u krivična dela – kaže Milica Zorić.

PROBLEMI

  • teško socijalizovanje
  • izostaje podrška porodice i okoline
  • marginalizacija pacijenta
  • vrlo teško nalaženje posla

POSLEDICE

  • depresija
  • pogoršavanje mentalnog zdravlja
  • postepeno ispoljavanje agresije
  • otuđivanje od okoline
  • lako upuštanje u krivična dela
  • sklonost nasilju

Samo hladno oružje

Prema istraživanjima koje je sproveo Institut za kriminologiju u Srbiji, mentalno obolele osobe najčešće počine krivično delo ubistva, teških telesnih povreda, ponekad silovanje, a vrlo retko je to razbojništvo ili krađa. Retko posežu za vatrenim oružjem, a najčešće koriste sekiru, nož, drvene palice, ručni alat…

Izvor: Blic