Dr Aleksandra Bubera za Happy BSC portal: Kako se vratiti u redovne tokove života

Dr Aleksandra Bubera za Happy BSC portal: Kako se vratiti u redovne tokove života

Dr Bubera u intervjuu za Happy BSC portal govorila je o tome kako se vratiti u redovne tokove života posle popuštanja mera koje su uvedene zbog pandemije koronavirusa.

Takođe, redakcija portala uredila je odgovore na pitanja koja je dr Bubera dala u intervjuu, koji je objavila 18. maja 2020. na svojoj stranici.

Kako se vratiti normalnom, uobičajenom životu u uslovima kada adrenalin popusti?

Postepeno. Isto kao što nam je bilo potrebno vreme da se priviknemo na situaciju izolacije, rad od kuće, preventivne mere, sada nam je potrebno vreme da se priviknemo na vraćanje na posao. Mada, život se neće baš tako brzo vratiti u uobičajene tokove moraćemo još neko vreme da nosimo maske, rukavice, da obraćamo pažnju da ne dodirujemo lice, da držimo distancu, da izbegavamo velike skupove u zatvorenim prostorima.

Na koji način se adaptirati na poslovne obaveze kojih nije bilo u toj meri za vreme pandemije?

Što se tiče poslovnih obaveza neki su ih imali manje, neki jednako, a neki i više. Onima koji su radili od kuće, u većini slučajeva će prijati povratak na posao jer je velikom broju ljudi, pogotovo porodicama s malom decom, lakše da rade van kuće. Onima koji su imali manje posla biće pomalo kao da se vraćaju s odmora, a pomalo kao da počinju iz početka jer su uslovi rada izmenjeni. U svakom slučaju, mislim da će za par nedelja ljudi adaptirati i na ovu promenu i nastaviti da funkcionišu u optimalnom obimu.

Da li je borba sa korona virusom na neki način odgovarala osobama sa psihičkim problemima s obzirom na to da iz Klinike za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević stižu podaci da je njihovi pacijenti gotovo da nisu tražili uobičajenu pomoć od tamošnjih lekara?

Nemam zvaničan podatak da li je smanjen broj osoba koje su tražile pomoć u bolnici Dr Laza Lazarević“. Nezvanično, obim poslova hitnih slučajeva nije bio smanjen. To znači da su proradili adaptivni mehanizmi koji nam omogućavaju da izdržimo više nego što bismo izdržali u uobičajenim uslovima. Ovo je bila poznata pojava i za vreme bombardovanja 1999. godine. Tada je bio smanjen broj svih intervencija u zdravstvu u odnosu na uobičajene okolnosti. Pored bioloških adaptivnih mehanizama uključuju se i psihološki pa ljudi gledaju da se pouzdaju u se i u svoje kljuse i da ne opterećuju zdravstveni sistem više nego što moraju i to čine samo u slučaju preke potrebe. Budući da smo organizovali volontersko pružanje prve psihoterapijske pomoći, imamo podatak da je gotovo polovina korisnika koja nas je pozvala imala od ranije postojeće psihijatrijske, psihičke ili emocionalne smetnje. Tako da je dobro da su imali kome da se obrate, naravno i uz podršku institucija zdravstvenog sistema koje su imale i svoje brojeve telefona za ovu vrstu podrške.

Da li nas tek očekuje udar poststresnog sindroma?

Mislim da nas ne očekuje udar postraumatskog stresnog poremećaja, ali očekujem porast ovog poremećaja kod svih ljudi koji su bili u neposrednom kontaktu sa pacijentima obolelim od kovid-19, pogotovo sa teškim pacijentima, ali i svima onima koji su radili u dugim smenama ili prekovremene radne sate lečeći i brinući o kovid-pacijentima jer im je to iscrpelo kapacitete. Možemo pretpostaviti da u će takvoj situaciji, pogotovo oni koji su radili sa pacijentima koji su umirali ili bili na ivici smrti, patiti od takozvane vikarijanske traume traume pomagača, odnosno biti traumatizovani onime što se događalo ljudima kojima su pomagali. Zato se i usuđujem da pretpostavim da će doći do porasta PTSP-a kod ove kategorije ljudi, a budući da većina stanovništa nije bila u goreopisanoj situaciji, kod njih očekujemo eventualno poremećaj prilagođavanja zbog frustracije i stresa kroz koji su prošli zbog vanrednog stanja i posledica koje ono sa sobom nosi.

Kako se izboriti sa tim?

Budući da nam se zapravo javljao najmanji broj zdravstvenih radnika, pogotovo lekara koji su radili sa pacijentima obolelim od kovid-19 koristim i ovu priliku da apelujem na njih da nam se jave i da potraže i dobiju pomoć. Takođe, ako im je tako lakše, mogu se obratiti i svojim kolegama psiholozima i psihijatrima u zdravstvenim ustanovama u kojima rade i dobti podršku i pomoć i od njih. Mi planiramo da naša akcija „Podrška psihoterapeuta“ traje još nekoliko meseci.

O ovoj akciji možete se informisati na:

Pretpostavljamo i da će doći do naglog porasta lekarskih intervencija za nekih mesec do dva, kada prestanu da funkcionišu fiziološki i psihološki adaptivni mehanizmi i kada se susretnemo sa posledicama ekonomskim, organizacionim i drugim koje je ova pandemija na sve nas ostavila. Takvo stanje će onda trajati narednih 23 meseca, a posle jenjavati naredna tri. Očekujemo da će se situacija smiriti potpuno nakon nekih 8–12 meseci, ukoliko ne bude drugog talasa pandemije.

Vaš savet za život posle korone?

Akutna opasnost je prošla, ali ona još uvek postoji. Oprez mora i dalje biti na snazi. Potrebno je nositi maske i rukavice i to pravilno –  maske i preko nosa i preko usta. Potrebno je ne dodirivati lice i držati distancu, u zatvorenim prostorima potrebno je takođe nositi masku. Pratite zvanične informacije jednom dnevno, ne više od toga, i pridržavajte se zvaničnih uputstava. Skoncentrišite se na ono što vam je prioritet i rešavajte problem od dana do dana.


Dr Aleksandra Bubera za Happy BSC portal: Biti sam nije isto što i biti usamljen

Dr Aleksandra Bubera za   Happy BSC portal: Biti sam nije isto što i biti usamljen

Dr Bubera u intervjuu za Happy BSC portal govorila je o usamljenosti, o tome zbog čega se građani najčeće obraćaju mreži volontera koja je uspostavljena za besplatnu psihoterapijsku pomoć za vreme trajanja krize izazvane Covid-19 i dala preporuke kako se ponašati u izmenjenim životnim okolnostima. Celovite odgovore koje je dala u intervjuu možete pročitati ovde.

Takođe, redakcija portala uredila je odgovore na pitanja koja je dr Bubera dala u intervjuu, koji je objavila 14. aprila 2020. na svojoj stranici.

Vanredna situacija uskratila je svima život po dosadašnjem modelu ponašanja, jer smo navikli na kontakt i društvo. Uvedene mere nas pozivaju da se izborimo sa tim osećajem teskobe, a pitanje je kako samci jednostavnije da podnesu nametnute okolnosti, kojima su zarad očuvanja njihovog zdravlja, izolovani i lišeni mogućnosti da organizuju svoje vreme i žive po svom nahođenju.

Happy BSC portal je odgovore potražio na adresi doktorke Aleksandre Bubere, specijaliste psihijatrije. Ona je i inicijator udruženja volontera koji pružaju besplatnu psihoterapijsku pomoć svima kojima je pomoć neophodna u ovom periodu krize izazvane pojavom COVID-19.

S obzirom na iskustvo, zanimalo nas je kako se izboriti sa nametnutim uslovima i sačuvatu pozitivno razmišljanje?

Nije neophodno pozitivno razmišljanje, već je dovoljno racionalno. A racionalno razmišljanje podrazumeva da primenimo sve mere koje su propisane u zaštiti sebe samih, kao i ostalih ljudi. Ukoliko se tako budemo ponašali, najverovatnije ćemo izbeći zarazu i to je sasvim dovoljno. Dakle, ne uzlazite iz kuća, sem ako je neophodno. Kada izlazite koristite masku i rukavice i držite distancu od 2-3 metra sa ostalim ljudima. Kada se vraćate u svoj dom, dezinfikujte obuću, operite ruke sapunom barem 20 minuta, opranim rukama sklonite masku,a zatim ponovo operite ruke. Dezinfikujte blagim rastvorom hlora/izbeljivača prema uputstvu proizvođača sve što ste uneli u kuću(domestos, varikina, ace, snežnik i slično) ili 75% etil alkohola. Ponovo operite ruke. Podove i radne površine brišite jednom dnevnom blagim rastvorom hlora. Često provetravajte prostorije.

U ovakvim uslovima svakodnevna rutina je neophodna, ali i zbog navedenih mera, često komplikovana i vremenski zahtevna, pogotovo ukoliko i radite.

Ukoliko vam preostane vremena, fokusirajte se na stvari koje možete da radite i u ovakvim uslovima, a pričinjavaju vam zadovoljstvo i radost. Budite u bliskom kontaktu sa ljudima koje volite: telefonom ili putem raznih aplikacija gde možete i da se vidite, ne samo čujete.

Samci imaju već dovoljan pritisak na psihu, da li ta dodatna izolovanst za osobe koje bitišu same može izazvati problem i ugroziti njihovo mentalno zdravlje?

Biti sam nije isto što i biti usamljen. Neki ljudi koji su sami uživaju u svojoj samoći i daleko od toga da imaju problem sa svojim statusom, dok drugi veoma pate zbog toga, a naravno postoje i sve varijante između ova dva ekstrema.

Ljudi kojima je status samca bio problem i pre ove situacije, zaista imaju i povećan pritisak i češće i intenzivnije osećaju anksioznost, preplavljenost strahom, egzistencijalni strah, strah od situacije da se razbole i da nema ko da se pobrine o ostalim stvarima u njihovom životu (finansije, kućni ljubimci, posao itd.).

Šta da rade u tim situacijama i savet za njih?

Prvo je važno da se podsetimo da iako živimo sami, to ne znači da nemamo nikoga na ovom svetu. Poslednji popis je ustanovio da u velikim gradovima u Srbiji ima jako puno ljudi koji žive sami. Svi oni međutim imaju kolege, prijatelje, komšije, poznanike, rodbinu. Iako sa njima možda nisu imali bliske odnose, moguće je da će i jedni i drugi sada imati više vremena da razgovaraju i druže se putem telefona, društvenih mreža i raznih aplikacija. Ukoliko ste sami i nemate dobro uspostavljene socijalne kontakte kao što sam malopre navela, takođe je moguće da na internetu pronađete grupe ljudi koje zanimaju iste stvari kao i vas na primer slikanje, fotografija, kućni ljubimci, gajenje biljaka, kuvanje, pisanje… šta god da vas interesuje. Ukoliko se učlanite u nekoliko grupa koje se bave stvarima koje i vas interesuju, veća je verovatnoća da ćete pronaći nekoga s kim imate zajedničke teme, što je dobar potencijalni početak druženja.

Ukoliko nijedan od ovih saveta ne pomaže, pozovite nekoga od naših psihoterapeuta volontera.

Podršku možete dobiti putem web aplikacije koju možete naći na adresi:

psihoterapijskapodrska.org

ili spisak terapeuta volontera možete naći na sajtu:

savezpsihoterapeuta.org

Kako pomoć građanima teče, u kom pravcu , kakve su Vam impresije do sada itd.?

Kao što smo već ranije obavestili javnost Savez društava psihoterapeuta Srbije od 24. marta pruža volontersku psihoterapijsku podršku građanima.

Trenutno je na projektu angažovano oko 400 volontera psihoterapeuta.

Od 26. marta vodimo i evidenciju statistike i od tada smo imali više stotina poziva. Problemi zbog kojih građani traže podršku su veoma šaroliki. Prvenstveno tu su problemi zabrinutosti, straha, pa i panike u vezi sa aktuelnom situacijom. Neki građani su zabrinuti zbog mogućnosti da se zaraze, neki imaju u porodici ili među prijateljima obolele ili zaražene, pa se brinu za njih. Tu su i zdravstveni radnici koji rade sa Covid-19, koji se brinu da ne zaraze nekog bliskog. Takođe zovu i članovi porodica zdravstvenih radnika koji se brinu za njih, pogotovo ukoliko se već ispostavilo da su pozitivni na koronavirus. Zovu i građani koji su usamljeni ili teško podnose izolaciju, kao i građani koji od ranije imaju određene smetnje i obraćali su se psihoterapeutu ili psihijatru, ali je sada zbog aktuelne situacije otežan ili onemogućen kontakt sa psihoterapeutom/psihijatrom kod koga su u tretmanu.

Objavljen intervju možete pročitati na Happy BSC portalu.


Dr Aleksandra Bubera za Happy BSC portal: Ovo je recept za boravak u četiri zida, a ako treba pomoć – zovite nas!

Dr Aleksandra Bubera za Happy BSC portal: Ovo je recept za boravak u četiri zida, a ako treba pomoć – zovite nas!

Vreme koje nas je nateralo da svoje misli i ideje reflektujemo na drugačiji način, nego što smo navikli do sada, uči nas još jednu lekciju. Danas je bitisanje u četiri zida, sa najbližima ili sami sa sobom. Šta je teže? Kako pobediti ovu bitiku koja je uvertira za trijumf u samom ratu?

Odgovore na ova pitanja potražili smo na adresi doktorke Aleksandre Bubere, specijaliste psihijatrije. Ona je i inicijator udruženja volontera koji pomažu svima kojima je pomoć neophodna u vanrednim uslovima, a imajući u vidu i dosadašnje iskustvo naše sagovornice zanimalo nas je kako živeti život zatvoren” u četiri zida:

Život u izolaciji je i dalje život. To znači da treba da se odvijaju sve tekuće stvari, koliko je to moguće pod ovakvim okolnostima. Treba očuvati one zdrave rutine koje imamo – znači ustajati i ići na počinak u uobičajeno vreme, uzimati obroke kao i ranije, samo u manjoj količini, jer ne izlazimo iz stanova i manje ćemo trošiti kalorija nego kada se krećemo – apelujući na važnost održavanja određenog nivoa fizičke aktivnosti koliko god je to moguće pa čak i uz pomoć instruktora joge, fitnesa, profesora fizičkog vaspitanja koji sada besplatno dele svoje video snimke pa se može pronaći program koji svakome odgovara.

Dr Bubera se osvrnula i na rad od kuće koji je, kaže, od neprocenjive važnosti za očuvaje našeg mentalnog zdravlja, razvijajući empatiju i osećaj solidarnosti koji nam je sada od vitalnog značaja:

Ukoliko je to moguće, radite od kuće, dobro je da nam deo vremena bude ispunjen radom. Ovo je vreme kada je potrebno držati fizičku, ali ne i socijalnu distancu. To znači da je dobro da ostanemo u bliskom kontaktu putem telefona ili preko raznih aplikacija i video poziva sa članovima porodice, kolegama i prijateljima. I najzad, sigurno imate gomilu stvari da uradite za koje nikada niste imali vremena – sada je vreme da ih završite.

Sve ovo će vam pomoći da vreme kvalitetno ispunite i dobro ga organizujete, pa ćete se i osećati manje teskobno i neizvesno. Slušajte savete stručnjaka, ali nemojte opsesivno slušati sve vesti i čitati objave po društvenim mrežama.

Dr Bubera govori i o značaju količine informacija koje dopiru do nas, kao od njihove forme, stavljajući poseban akcenat da svoju malu oazu mira čuvamo dok ne postane nepobediva tvrđava satkana od balansa jakog duha i još jače vere okvane pozitivnim mislima:

Izaberite izvor kome verujete i njega pratite dva puta dnevno. Od internet sadržaja pratite proverene i stručne sadržaje a ne senzacionalističke tekstove koji su usmereni na to da vam privuku pažnju, izazovu strah ili neko drugo neprijatno osećanje, zbog čega ćete samo još više pokušavati da grozničavo nađete informacije. Ukoliko se brinete, pričajte sa porodicom i prijateljima zaključila ja doktorka.

Volonteri vredno rade, a priprema se i aplikacija preko koje ćemo verovatno već sledeće nedelje biti u mogućnosti da spajamo korisnike i raspoložive volontere. Kako smo već istakli dr Bubera je pokrenula inicijativu za pomoć građanima širom Srbije, i uveliko su u korespodenciji sa onima koji to žele i kojima su neophodni.

U poslednjih nekoliko dana urađeno je 60 intervencija, od čega su 47 bile dovoljne, a 13 korisnika je upućeno da se javi u zvanične državne institucije i obezbeđena im je informacija gde mogu da se jave. Sa 33 korisnika je dogovoreno da se ponovo čuju sa volonterom radi provere stanja – navodi doktorka.

Takođe su i mnoge institucije organizovale telefone sa psihosocijalnu pomoć, preko kojih možete kontaktirati stručnjake i dobiti neophodnu pomoć. Pod terminom zdravlje, uglavnom mislimo na fizičko i telesno zdravlje dok zaboravljamo njegov bitan deo, a to je mentalni. Kao što telo treba zdravo hraniti, negovati tako i psihu treba hraniti, razvijati, lečiti.

Ostanite kod kuće i radite ono što vas ispunjava.

Izvor: Happy BSC portal


Besplatna pomoć psihoterapeuta za sve građane koji su u strahu zbog koronavirusa

Besplatna pomoć psihoterapeuta za sve građane koji su u strahu zbog koronavirusa

UPLAŠILI STE SE KORONE? Besplatna pomoć za sve građane! Psihoterapeuti su vam na raspolaganju, 23.03.2020.

Na inicijativu psihijatra i psihoterapeuta dr Aleksandre Bubere, Savez psihoterapeuta Srbije je odlučio da građanima ponudi volontersku pomoć u smislu kriznih intervencija kroz telefonsku ili online komunikaciju.

Savezu se već javilo više od 140 stručnjaka, koji žele da pomognu građanima. Poziv važi za sve koji imaju sertifikat psihoterapeuta ili su proveli najmanje dve godine na edukaciji u nekom psihoterapijskom modalitetu.

Kako je za Tanjug rekla Bubera, u ovom trenutku se ne zna konačan broj psihoterapeuta i psihijatara koji će biti na raspolaganju, jer je prijavljivanje još u toku, a u utorak ujutro će na sajtu – savezpsihoterapeuta.org zaintresovani građani moći da pronađu prvu listu stručnjaka po gradovima.

“Zamolili smo stručnjake da ostave svoje viber, whats app kontakte, fiksne telefone za građane. Svojim članovima ćemo podeliti i kratko upustvo koje smo dobili od koleginice Vesne Bogdanović iz Italije, kako i šta treba da rade, jer je ovo ipak jedna drugačija situacija. Svi su obučeni za rad u kriznim situacijama, ali nije loše ni da imaju to uputstvo”, rekla je Bubera.

“Jasno nam je da je izolacija specifična, da nije reč samo o nekim stresnim situacijama i potencijalno traumatičnim, već specifična i da će ljudi imati potrebu da dobiju neke informacije, da sa nekim porazgovaraju i da dobiju psihološku pomoć”, kaže Bubera i dodaje da su zbog toga psihijatri i psihoterapeuti odlučili da svoje resurse – znanje i vreme stave na raspolaganje.

Pojedine njene kolege su već ostavile brojeve telefona i građani su do sada zvali, jer su, kako kaže, bili uplašeni, ne znaju kako će se dalje odvijati situacija i da li će moći da dobiju pomoć ukoliko im je potrebna.

“Zvali su i ljudi koji su anksiozni, ali i psihijatrijski bolesnici”, kaže Bubera i dodaje da je ljudima često dovoljno da samo porazgovaraju sa nekim ko ima više informacija, jer je u sistemu, pa da imaju strukturu “za koju mogu da se uhvate”.

“U našem uputstvu ćemo ostaviti i brojeve Nacionalne službe za prevenciju samoubistava Instituta za mentalno zdravlje, ukoliko neko od volontera ne može da izađe na kraj sa situacijom, pa da korisnika uputi ka psihijatrijskoj klinici koja ima iskustva sa takvim pacijentima”, navela je ona.

Jedan od prvih saveta za ovakve situacije je da građani očuvaju svu rutinu koju mogu, jer je ona bitna za očuvanje strukture uz koju se osećamo sigurnije i smanjujemo anksioznost.

“Ukoliko ste navikli da idete svaki dan na posao, a sada treba da radite od kuće, to je drugo, ali možete da ustanete u isto vreme, da legnete u isto vreme, da doručkujete, ručate, večerate u isto vreme, ukoliko ste vežbali da nastavite vežbe u kući. Sada postoje planovi i programi vežbi na jujtubu i raznim drugim platformama”, podseća doktorka Bubera.

Ona kaže da ovo vreme može da se iskoristi i za sve one stvari za koje nikada nismo imali vremena, kao što su filmovi, knjige, gledanje predstava, obilazak muzeja, budući da je sada sve to dostupno online.

“Ukoliko se osećate neprijatno, imate ‘razne filmove u glavi’, pričajte o tome sa svojim bližnjima ili prijateljima, a ako to nije moguće onda smo mi stručnjaci na raspolaganju”, poručuje doktorka.

Kako kaže, jako je bitno da se ne pravimo, niti mnogo hrabri i jaki, što jeste “specijalitet” srpskog naroda, jer to može da dođe na naplatu kasnije. Druga krajnost je da padnemo u histeriju i paniku koja je potpuno neracionalna i da onda radimo stvari koje idu u skladu sa tim.

“Kao i svemu i u ovoj situaciji je stvar u balansu. Ako neko ne može da spava, ima poremećaj apetita, napade panike, ne treba da sedi i trpi. Pozovite, jer imate koga”, poručila je doktorka Bubera.

Objasnila je i da je anksioznost vrsta straha koju osećamo kada nismo sigurni da mi sa našim nivoom sposobnosti i veštinama možemo da izađemo na kraj sa nekom situacijom.

“To je jedno od najneprijatnijih osećanja, koje jeste adekvatno u ovoj situaciji, jer niko ne zna da li su naše sposobnosti dovoljne, ali ono što znamo jeste da treba da sedimo kod kuće i slušamo preporuke”, rekla je ona. (Tanjug)

Izvor: Kurir

Za više informacija, posetite sajt Saveza društva psihoterapeuta Srbije


Kako sačuvati mentalno zdravlje? Život preplavljen strahom može da se preživi

Kako sačuvati mentalno zdravlje? Život preplavljen strahom može da se preživi

Na neki način život je stao što u mnogim ljudima budi osećanje nemira,tuge,straha. Šta je najbolje u ovoj situaciji što mogu učiniti za sebe i bližnje?

Ljudima je jako bitna struktura. Kada kažem struktura, mislim na strukturu života, dana, nedelje i meseca na koje smo navikli. Onoliko koliko možemo potrebno je održavati ustaljenu strukturu. Dakle vreme u koje ustajemo, idemo na počinak, uzimamo obroke, pijemo kafu čaj, družimo se. Kada kažem družimo se, naglašavam da mislim na druženje telefonom, preko online aplikacija i programa kao što su Viber, WhatsApp, telegraf, FB messenger, Botim, Skype, Zoom itd. Većina ih je besplatna, pogotovo ako razgovaraju samo dve osobe. Ali mnoge od njih nude i opciju grupnih razgovora, pa mogu razgovarati i više ljudi. Nije naravno isto kao uživo. Ali je važno ostati u kontaktu sa svojim članovima porodce i prijateljima, barem onoliko često koliko smo to radili i pre ove vanredne situacije. Ukoliko ste ranije voleli da obavljate određene aktivnosti, na primer vežbanje i slično, prilagodite ih kućnim uslovima, nemojte ih prekidati.

Nije mali broj onih koji na različite načine pokušavaju da se umire na “svoj” način, od uzimanja medikamenata na svoju ruku do korišcenja alkohola ili čak opijata. Šta kao psihijatar imate da im poručite? Kakve posledice može takvo ponašanje da uzrokuje?

Uobičajeno je da u situacijama koje su stresne, ljudi reaguju tako što „pucaju po najslabijim šavovima“. To zapravo znači da ako je neko od ranije imao sklonost ka anksioznosti, depresivnosti ili bilo kom drugom načinu reagovanja na stresnu situaciju, taj način će u kriznoj situaciji kakva je ova, biti samo pojačan. (Mada postoje i sasvim obrnuti načini reagovanja).

Osobe koje uzimaju medikamente na svoju ruku, alkohol ili opijate, najčešće, mada ne uvek, su već i od ranije imali ovakav način suočavanja sa stresom, te je moguće da je on sada samo intenziviran.

Normalno je da u situaciji koja se menja iz dana u dan i samim tim je neizvesna, svi budemo napetiji nego inače, da se osećamo nelagodno zbog nepredvidljivosti i utiska da nemamo nikakvu kontrolu nad situacijom. Ali svakako da postoje i zdravi načini reagovanja na stresnu situaciju.

Korišćenje psihoaktivnih supstanci, kao i zavisnost bilo koje vrste (jer postoje i takozvane procesne zavisnosti, a ne samo od supstanci – na primer zavisnost od video igrica, kupovine, kocke itd., iako još kao takve nisu ušle u međunarodnu klasifikaciju bolesti i poremećaja) u svakom slučaju pogoršavaju opšte zdravstveno stanje, urušavaju socijalne veze, ekonomski unazađuju osobu, i naravno veoma pogoršavaju mentalno zdravlje.

U situacijama krize, pogotovo tipa epidemije i pandemije ovo je veoma opasno.

Prvo zato što osoba time narušava svoje zdravlje, pa je time podložnija infekcijama, drugo zato što uz alkohol, drogu i zavisničko ponašanje neizostavno ide smanjenje lične i društvene odgovornosti. To znači da će osobi možda na trenutak biti lakše, kada supstanca koju je uzela „izniveliše“ neprijatne emocije. Ali da se time veoma povećava verovatnoća da ugrozi i sebe i druge ljude.

Zbog toga, ako se osećate anksiozno, depresivno, uplašeno, da ste u krizi, da ste preplavljeni, ili slično, obratite se svom sistemu socijalne podrške, porodici i prijateljima, a ako to nije dovoljno,  obezbeđeni su resursi za psihosocijalnu pomoć od kojih su neki postojali i ranije, a neki su dodatno osmišljeni i aktivirani kao način da bolje prebrodite ovu situaciju.

Imati život pod kontrolom više nije opcija, a nameće se zaključak da je došlo vreme u kojem su svi po prvi put jednaki. Niko nije povlašćen i svi su imaju jednake šanse. Da li će ova činjenica ljude promeniti i u kom pravcu?

Život ni inače nije bio sasvim pod našom kontrolom, samo smo mi imali utisak da je tako, jer smo preduzimali razne radnje za koje smo verovali da mogu staviti stvari pod kontrolu.

Dakle, hoću da kažem, da naš život jeste delimično pod našom kontrorom i da mi možemo uticati na neke stvari, čak i na mnogo njih, ali na sve – ne možemo.

Jedino se sada tas pomerio mnogo više na stranu da ne možemo imati kontrolu nego da možemo i to na mnoge ljude utiče tako da se osećaju bespomoćno, da brinu, strepe i da pokušavaju, ponekad i panično da urae sve što je u njihovoj moći da opet steknu osećaj kontrole, i to je sasvim normalno.

Dakle, ja hoću da kažem da je umerenost uvek dobro došla, pa i u ovoj situaciji. To znači da je potrebno voditi računa, biti oprezan, poštovati mere Vlade republike Srbije, jer to je jedino što možemo i moramo svi u ovom trenutku da uradimo, kao i da peremo ruke sapunom, nosimo maske, rukavice, držimo odstojanje, ukoliko je moguće i tri metra, kada kašljemo i kijamo da to radimo u maramicu ili unutrašnju stranu lakta, izlazimo samo kada je to neophodno, čak i kada smo zdravi, da dezinfikujemo obuću po povratku kući i redovno dezinfikujemo površine u kući onime što imamo na raspolaganju.

Što se tiče promene nakon što se ova krizna situacija završi, ambivalentna sam.

Iz iskustva znamo da su se neke stvari globalno u ljudskom društvu promenile nakon II svetskog rata.

Ali isto tako, iz ove sadašnje situacije je jasno da ljudska vrsta nije dovoljno naučila o tome kako da se ponašamo adekvatno gledajući na duže staze, već da na žalost često gledamo neposredni interes, ne hajući za moguće dugoročne posledice.

Pričam naravno vrlo generalno, shvatajući a na taj način nanosim nepravdu pojedincima, udruženjima i društvima, koja sui  te kako odgovorna, koja brinu i rade sve što je u njihovoj moći da budu solidarni i odgovorni.

Nadam se da će nas možda ova pandemija podsetiti da je potrebno razmišljati i o interesu drugih i o svojim obavezama, a  ne samo o svojim pravima, kao i biti solidaran, da bi ljudska vrsta mogla da opstane na duže staze na ovoj planeti.

Ima i onih se plaše da psihički neće izdržati neizvesnost. Kako sačuvati mentalno zdravlje?

trah da nećemo psihički izdržati krizni period je čest i normalan. Međutim, iskustvo nas je naučilo iz ranijih velikih kriza, kao što su svestki ratovi, građanski ratovi, ranije epidemije, bombardovanje, da jednom kada se prilagodimo novonastaloj situaciji, ona prestane da bude toliko neizvesna, jer posle nekoliko dana ili eventualno nedelja već počinje da ima neki svoj ustaljen tok.

Koliko god taj tok bio drugačiji u odnosu na ono na šta smo navikli ranije, ipak daje neku strukturu i ljudi počnu da se osećaju manje preplavljeno. Zapravo, naše strahovanje od nekog događaja, često ima mnogo katastrofičnija predviđanja u smislu kako ćemo se mi osećati kada se desi događaj (ili niz događaja od kojih strahujemo), nego kako se mi osećamo kada se to zaista desi, ili dešava.

Ova informacija je nešto čega se trebamo podsećati kada počnemo da se bojimo za svoje mentalno zdravlje.

Kao i informacija da su naše telo i um sčinjeni tako da mogu da izdrže stres i strah, jer strah je jedno od evolutivno najvažnijih osećanja za preživljavanje.

Prema tome izdržaćete.

Za sve one kojima treba pomoć i podrška u prevazilaženju straha i neizvesnosti, tu su stručnjaci koje je organizovala država, a i koji su se samoorganizovali, jer su svesni da je dobro da ljudi imaju s kim da razgovaraju u ovim teškim vremenima.

Šta je najbolje uraditi kad se susretnemo sa napadom panike? Kako umiriti partnera koji ima taj problem i šta nikako ne treba raditi?

U ovakvim vanrednim okolnostima mnogo je češća stalno prisutna anksioznost, nego eskalacija anksioznosti u vidu napada panike, ali se naravno i napadi panike mogu javiti.

Ukoliko mi sami osetimo da smo uznemireni, da nam srce kuca mnogo brže nego inače, da se preznojavamo, imamo utisak „da nam je neko seo na grudi“, da nam se vrti u glavi, da imamo utisak da ćemo se onesvesti, da nam trnu ruke i noge i slično, što sve mogu biti simptomi napada panike, a izazvani hiperventilacijom koja prati fiziološki odgovor organizma na paničan strah, prvo treba da shvatimo šta se dešava.

Dešava se to, da smo intenzivno razmišljali i brinuli, mada ponekada toga nismo ni svesni, jer obavljamo neke sasvim druge stvari na koje smo bili skoncentrisani. U tom slučaju, naš organizam uključuje sve fiziološke (dakle zdrav i normaln) odgovore na strah. Koji uključuju lučenje hormona srži nadbubrežne žljezde – adrenalina. Adrenalin jako brzo u pitanju su milisekunde radi sledeće stvari:

podiže frekvencu, dakle učestalost rada srca, poveća pristisak kontrakcije srčanog mišića, vrši preraspodelu krvi u organizmu (krv se povlači iz kože i na primer creva, pa zato pobelimo i imamo utisak da nam se zavezao stomak)šalje krv u delove organizma koji su najneophodiniji u situacijama „bori se“ i „beži“(u ovom slučaju „beži“to su poprečno prugasti mišići ruku, nogu, zatim dijafragma (koja je glavni disajni mišići koja takođe povećava snagu svoje kontrakcije i doprinosi osećaju stezanja u grudima) i naravno mozak, jer je potrebno brzo i dobro mislitidisanje se menja i postaje najčešće pliće i ubrzanijezenice se šire, da bismo bolje fokusirali opasnostpodiže se nivo glukoze u krvi.

Sve ove promene se dešavaju da bismo mogli što brže da trčimo, popnemo se na drvo, pobegnemo ili se odbranimo od neprijatelja u slučaju napada.

Međutim, u situacijama kao što je ova, od neprijatelja ne možete da pobegnete, niti možete da se snjim potučete i tako se evntualno dobranite. I pored toga, fiziološki odgovor je jednak. A to znači, da će zbog hipervenzilacije doći do pojačanog unosa kiseonika koji je potreban kada je povećana fizička aktivnost radi sagorevanja energetskih materija i proizvodnje neophodne brze energije). Budući da se ne borimo i ne bežimo, nećemo produkovati više ugljen dioksida. Zbog ovoga dolazi do neravnoteže kiseonika i ugljen dioksida u krvi i stanja koje zovemo hiperventilacija. Dakle, ljudi iako često imaju osećaj da se guše i ne mogu da unesu dovoljno kiseonika, zapravo unose višak kiseonika i ne proizvode dovoljno ugljen dioksida fizičkom aktivnošću i prave stanje viška kiseonika u krvi. Ovo dovodi do odbrane sitnih krvnih sudova u mozgu tako da se oni skupe, i paradoksalno do toga da mozak izmenjeno , tj. lošije radi, zbog čega imamo vrtoglavicu, nestabilnost, trnjenje, a zbog nekih drugih fizioloških mehanizama povremeno i kočenje prstiju vilica i slično.

Da bismo ovo sprečili, pored toga da znamo šta nam se zapravo dešava (dakle napd panike, a ne neka ozbiljna srčana ili moždana bolest ili napad, već NORMALAN FIZIOLOŠKI ODGOVOR NA STRAH, a ne neka teška bolest, srčani, moždani ili plućni „napad“ ili „udar“), i treba da promenimo način disanja.

Ukoliko imate papirnu vreću, možete da dišete u nju i na taj način će se koncentracija ugljen dioksida u krvi brzo povećati a kiseonika smanjiti u dovoljnoj meri da prestanu simptomi hiperventilacije.

Možete isto tako početi da brojite koliko sekundi traje Vaš udah a koliko izdah. Kada mso anksiozni, obično dugo udišemo a brzo idišemo. Potrebno je da produbimo i usporimo udah i veoma usporimo izdah, da izdišemo kroz stisnute usne „kao kada duvamo u vruću supu da bismo je ohladili“. Bitno je da promenimo odnos udaha i izdaha tako da izdah bude barem 2-3 puta duži nego udah. Na ovaj način ćemo telo i mozak „obavestiti“ preko hemisjkih receptora u centralnom i autonomnom nervnom sistemu  da pređu u mirnodopsko umesto ratnog stanja.

Ukoliko imate mogućnosti u izolaciji i ako vam se taj pristup više sviđa, možete primeniti i fizičku aktivnost – ona će takođe povećati potrošnju kiseonika i proizvodnju ugljen dioksida i vratiti organizam u stanje mirovanja.

Kada ovo postignemo, možemo uraditi i progresivnu relaksaciju, sigurna sam da na You tube ima puno video klipova sa uputstvima kako se to radi. Znam da postoje čak i aplikacije za mobilne telefone koje pomažu u ovakvim stanjima.

Naravno, uvek je dobro, ukoliko ovo nije dobro da potražite pomoć i savet stručnjaka. Ona je u ovoj kriznoj situaciji obezbeđena besplatno.

Ono što ne treba da radite je da još brže ili forsirano dišete.

Partneru možemo pomoći tako što ćemo ga podsetiti na sve ovo i eventualno mu pomoći da se „uzemlji“. Na primer, zajedno sa njim nabrajati sve što može da opazi sluhom, vidom, mirisom, dodirom i slično ovde i sada. NA primer u ovoj sobi vidim dvosed, fotelju, saksiju, televizor. Dvosed je braon boje, a ručke su bež. U saksiji raste Filadendron, ima toliko i toliko listova, oni su takvog i takvog oblika i boje itd. Ovo je jednostavna tehnika, koja nas vraća u sada i ovde i podseća da sada i ovde nema nikakve realne opasnosti, iako se osećamo ugroženo, zbog nečega o čemu smo intenzivno razmišljali i brinuli.

I naravno, podstaći je/ga da priča sa nama o svemu što ga brine, ili da potraži prijateljsku ili stručnu pomoć i podršku.

Strah, panika, zabrinutost, anksioznosti, kao i depresivnost je sve izraženija među ljudima, a posebno kod onih kojima je od ranije potrebna psihoterapeutska i psihijatrijska pomoć. Na vašu inicijativu Savez psihoterapeuta Srbije će građanima ponudi volontersku pomoć u smislu kriznih intervencija kroz telefonsku ili online komunikaciju. Koliko će ovakav vid podrške olakšati ljudima dane koji su pred njima?

Savez Psihoterapeuta Srbije je profesionalno udruženje koje već 22 godine brine o stanju psihoterapijske struke u Srbiji, jer se psihoterapijom bave psihijatri, psiholozi ali i socijalni radnici, defektolozi, logopedi, specijalni pedagozi, andragozi, teolozi, ali i mnogi drugi profesionalci različitih „dodiplomskig“ obrazovanja, koji su završili i dodatnu psihoterapijsku edukaciju u trajanju od najmanje 4 godine kod nekog od psihoterapijskih udruženja koji su u okviru Saveza, a po kriterijumima Evropske Asocijacije za  psihoterapiju čiji je Savez član,  i u skladu sa Strasburškom deklaracijom.

Savez je takođe 2014. godine, za vreme poplava organizovao mrežu volontera koji su na terenu radili sa žrtvama poplava kojima je bila potrebna ovakva vrsta podrške i pomoći, tako da nam ovo nije prvo iskustvo u pružanju ovakvog vida pomoći.

Jedino što je ovoga puta drugačije je što ćemo pomoć pružati telefonom ili preko raznih platformi koje koriste internet, zbog prirode krizne situacije – epidemije – da bismo na taj način i pružili pomoć i sprečili, koliko je u našoj moći, širenje virusa.

Smatramo da će ovakva podrška biti potrebna i u prvo vreme prilagođavanja, kada su ljudi preplavljeni strahom i zatečeni situacijom, kao i kasnije, ukoliko restriktivne mere budu morale da traju duže vreme.

Svakako smatramo da ovakav vid podrške može i hoće olakšati ljudima dane koji su pred njima. Prvo, shvatiće da nisu jedini koji se tako osećaju, drugo, shvatiće da nisu sami u toj situaciji i treće mogu dobiti pomoć u prevazilaženju specifičnih problema s kojima se sreću, bilo od ranije, bilo onima koji su pokrenuti novonastalom situacijom.

Isto tako, smatramo da je dobro da ponudimo pomoć sada, dok kriza traje, čime ćemo smanjiti broj osoba koje će imati probleme nakon što se ova kriza završi – jer i to je jedan od načina ljudskog reagovanja – izdržati dok ne prođe kriza, kako znamo i umemo, a onda kada sve prođe, posledice stresa izlaze na videlu. Mislim prvenstveno na postraumatski stresni sindrom, ukoliko je osoba bila izložena traumatskim događajima, poremećaj prilagođavanja kao i sindrom sagorevanja za osobe koje su bile pomagači drugim ljudima i zbog toga bili izloženi takozvanoj vikarijanskoj traumi, tj. posrednoj, indirektnoj traumatizaciji pomažući drugima koji su u jako teškoj situaciji. Spisak volontera koji su spremni da pruže pomoć i podršku možete pronaći na sajtu Saveza psihoterapeuta Srbije.

Izvor: BGonline