antisocijalni poremećaj ličnosti

Porodične traume kao jedan od mogućih uzroka devijantnog ponašanja

Novinarka Tamara Sekulović je povodom članka koji je priredila za portal Mondo razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom Ninić o tome da li porodične traume mogu biti jedan od uzroka devijantnog ponašanja. Razgovor prenosimo u celosti, a članak koji je priredila novinarka možete pogledati ovde.

U skladu sa nedavnim pisanjem medija o podacima koje su izneli zvanični organi proteklih meseci o celom nizu okrutnih zločina, da li možemo nešto uopšteno da kažemo o ljudima koji takve zločine izvršavaju?

U psihologiji, psihijatriji, kriminologiji i sociologiji je odavno poznato da su određene vrste krivičnih dela mnogo češće kod osoba sa određenom strukturom i poremećajima ličnosti.

Postoji predrasuda da okrutno izvršena krivična dela protiv života i tela mnogo češće izvršavaju osobe koje pate od teških psihijatrijskih poremećaja iz grupe psihoza, ali to zapravo nije tačno.

Tačno je da određeni mali broj pacijenata koji imaju psihozu, pod uticajem sumanutih ideja i halucinacija povremeno izvrše krivična dela, ali je procenat takvih krivičnih dela koje izvrše pacijenti sa psihotičnim poremećajem zapravo veoma mali u ukupnom broju izvršenih dela.

Pa ko su onda ljudi koji većinom izvršavaju takva teška krivična dela?

To su mnogo češće ljudi koji imaju poremećaje koje svrstavamo u kategoriju poremećaja ličnosti, i to ne svih poremećaja ličnosti, već onih koje svrstavamo u antisocijalne poremećaje ličnosti.

Antisocijalni poremećaj ličnosti, pored ostalih osobenosti, karakterišu :”nepoštovanje i kršenje prava drugih, egocentričnost, samopouzdanje koje se dobija iz moći ili zadovoljstva, nedostatak pro-socijalnih unutrašnjih standarda, nedostatak empatije i kajanja, nesposobnost za intimne odnose s ljudima i korišćenje moći ili zastrašivanja za kontrolu drugih” (Izvor: Ramani Durvasula “Znaš ti ko sam ja?”, Laguna 2021)

Ili prosto rečeno, to su ljudi koji će “gaziti preko leševa” (ili čega god drugog), ne osvrćući se, samo da ostvare ono što žele, a naročito je bitno naglasiti i da uživaju u tome da prođu nekažnjeno.

Postoje i kategorije “psihopata” i “sociopata” koje su možda više zastupljene u svakodnevnom govoru i medijima, ali one zapravo ne postoje kao dijagnostičke kategorije u okviru zvaničnih klasifikacija, što ne znači da ova dva konstrukta nisu korisna za istraživanje i za praksu.

Iako i psihopate i sociopate imaju nedostatak empatije i osećanja krivice i uživaju u tome što prolaze nekažnjeno, postoje neke razlike.

Psihopate zapravo i nemaju jasan uvid da to što rade nije moralno etički (a često i zakonski) prihvatljivo i stoga su proračunati, hladni i zastrašujuće efikasni u svojim namerama i izvršenju, i u stanju su da minuciozno skuju plan i da po njemu postupaju uvremenjeno (sposobni su da čekaju i godinama da se “sve kockice sklope kako treba” da bi ishod bio najbolji za njih i da se izvuku bez posledica).

Sociopate znaju šta je dozvoljeno i prihvatljivo, ali biraju da rade suprotno od toga, nisu toliko sračunati, veoma su impulsivni (zbog čega lošije prolaze nego psihopate), koji umeju da budu veoma šarmantni zavodljivi i zbog toga teže prepoznatljivi. Sociopate često nisu tako dobro uklopljene u društvo kao psihopate.

Da li traume mogu da utiču ili dovedu do toga da neko muči i ubija ljude bez pokazivanja empatije?

Istraživači i praktičari širom sveta su se oduvek bavili i dalje se intenzivno bave ovom temom.

U svim istraživanjima je primećeno češće prisustvo određenih iskustava tokom odrastanja u ličnoj istoriji kod osoba koje kao odrasle razviju psihopatiju i sociopatiju.

Svakako da su traumatska iskustva jako česta.

Međutim, veoma je bitno da naglasimo da kada govorimo o vrsti traumatizacije za koje se istraživanjima došlo da su čest faktor oblikovanja ovakvih ličnosti podjednako učestvuju zlostavljanje i zanemarivanje, a najčešće oba u kombinaciji.

Zanemarivanje se odnosi ne samo na izostanak brige o osnovnim potrebama deteta, što takođe nije retkost, već i u izostanku toplog ljudskog kontakta, empatije, brige o razvoju deteta, te izostanku vaspitanja i obrazovanja.

Pored toga što su ova deca često zlostavljana, ona su i zanemarena u svim mogućim smislovima i što se tiče svog razvoja, obrazovanja i vaspitanja, često prepuštena samoj sebi (ili ulici, a kasnije vršnjačkim grupama koje ih prihvataju za razliku od njihove porodice u kojoj se često osećaju poniženo i omraženo).

Kada odrastanje deteta prepustimo njemu samom, ulici i u kombinaciji sa nasiljem, bilo u porodici ili u okruženju, rezultat je često odrasla osoba koja savršeno ume da preživi, ali ne ume da živi u zajednici sa drugima, već samo da ih upotrebljava a zatim bez osvrtanja odbaci, ili zloupotrebjava.

Takođe je bitno naglasiti da je poslednjih decenija, ne samo kod nas, već i šire, prisutna jedna posebna vrsta zanemarivanja – a to je neuočavanje i neispravljanje stava, ponašanja i osećanja privilegovanosti dece od strane roditelja. Time je zanemaren jedan važan razvojni aspekt i zadatak, a to je da dete shvati da smo svi jednako vredni i da je nedozvoljeno ponašati se bahato i “s visine”, ne poštovati druge ljude, a što ne tako retko, vodi i u nasilje i iskorišćavanje.

Ovakvi roditelji često i sami smatraju da su privilegovani (a nekada to situaciono i jesu zbog bogatstva, moći ili društvene uloge) i zahtevaju takav tretman za sebe od drugih ljudi. A takav tretman podrazumeva da su ostali manje vredni i shodno tome, neophodno u službi onih “vrednijih”, “privilegovanih”.

Deca ovo posmatraju i uče po modelu, mada se može desiti da neki roditelji koji nisu i sami takvi razvijaju ovakav obrazac kod svoje dece da bi ona “bolje prošla od njih samih”.

Osećanje privilegovanosti se sreće u svim, pa i blažim poremećajima i crtama ličnosti koje karakterišu narcisoidnost.

Nevolja je u tome što je većina društava danas zapravo sklona favorizovanju narcizma i privilegovanosti i zbog toga toliko često imamo priliku da slušamo o raznim slučajevima gde osobe godinama, pa i decenijama nekažnjeno i često uz zaklon iza svoje uloge, pozicije ili institucije zloupotrebljavaju svoju moć da bi finansijski, psihološki, fizički, seksualno itd. iskorišćavale ljude koji su u pozicij da na neki način od njih zavise (ili veruju da zavise, iako to objektivno nije slučaj).

I radi razjašnjenja, još da dodamo, da kod psihopata obavezno imamo prisutnu narcisoidnost, dok nisu sve osobe koje su narcisoidne i psihopate – iako se osećanje privilegovanosti registruje i kod jednih i kod drugih u različitoj meri.

U kojim sve pravcima nasilne trauma mogu da oblikuju decu?

Još jednom da ponovim da je jednako bitna trauma zanemarivanja kao i nasilja.

A što se tiče nasilnih trauma, one mogu, ali ne moraju oblikovati decu u pravcu onih koji će zaključiti da samo najjači opstaju, da je svet surovo mesto i da jedino mogu ostvarivati svoje potrebe i želje tako što će oni “biti gornji”, te se u skladu sa tim i ponašati surovo i ne birajući sredstva izbegavati da budu oni koji su gaženi, pa samim tim i gaziti sve pred sobom.

Isto tako, ovakva vrsta traume može oblikovati decu u odrasle koji će se često nalaziti u stuacijama da budu žrtve nekih novih nasilnika, biti sa njima u intimnim odnosima, ostajati na poslovima ili prijateljstvima gde je neko prema njima nasilan.

U najboljem slučaju, nekada ovakva deca nauče da opstanu i postanu rezilijentna i nadrastu užasne uslove u kojima su odrastali i uspeju da sublimiraju svoja iskustva u rad, kreativnost i smislene intimne veze.

Da li će se traumatizovana osoba razviti u prvom, drugom ili trećem pravcu, zavisi od mnogo pridruženih faktora – da li je bilo korektivnih faktora u porodici, zajednici , školi, da li je dete imalo pristup ranim psihosocijalnim intervencijama, da li je neko priskočio u pomoć (porodica, institucije, škola) i mnoštvo drugih faktora.

U sva tri slučaja, traumatizacija ostavlja neizbrisiv trag u centralnom i autonomnom nervnom sistemu, kao i u telu i najčešće je potrebno, čak i u slučaju da dete izraste u rezilijentnu osobu, reparativno psihoterapisjko ili/i socioterapijsko iskustvo koje će joj pomoći da breme traume ostavi iza sebe.

Nažalost, ako se osoba razvije u pravcu psihopatije ili sociopatije, istraživanja takođe pokazuju da oni teško uče iz svojih grešaka (jer ih i ne smatraju za greške) i da su jako teško korektibilni.

Ovim takođe želim da naglasim i da, iako možemo razumeti zašto je neko izrastao u osobu kakvu je izrastao, to nije opravdanje za bilo koje ponašanje i svako mora biti odgovoran za svoje ponašanje i trpeti posledice koje uz njega idu.

Ovo je epoha narcizma i predatora – dr Aleksandra Bubera za magazin Karakter

Dr Aleksandra Bubera je o pojmu karakter napisala članak za izdanje magazina Karakter koji je izašao u decembru 2019. Tekst koji je napisala prenosimo u celosti.

Strukturalno, ličnost se sastoji od temperamenta, karaktera i inteligencije. Temperament oslikava biološki doprinos, karakter oslikava socijalni i kulturni doprinos, dok inteligencija impregnira konstitucionalne i socijalne faktore i modifikuje ukupne funkcije ličnosti. Bazične funkcije ličnosti su da oseća, misli, i shvata i da to ugradi u svrsishodno ponašanje.

Temperament je stilska komponenta ponašanja (kako) , različita od motivacije (zašto) i sadržaja (šta) ponašanja. Četiri glavne crte temperamenta su: izbegavanje opasnosti (melanholični), potraga za novim (kolerični), zavisnost od nagrada (sangvinični) i upornost (flegmatični) . Kada su jako izražene, imaju svoje dobre i loše strane. Mogu se povezati sa ranijim fazama razvoja. Temperament je emocionalno jezgro ličnosti. Četiri osnovne crte temperamenta mogu se povezati i sa osećanjima: straha (izbegavanje opasnosti ), ljutnje (potraga za novim), pripadanje (zavisnost od nagrađivanja) i moć/ovladavanje (upornost).

Karakter odgovara procesima simbolizacije i apstraktnog mišljenja, zasnovanog na konceptualnom učenju. Za razliku od temperamenta, na njegov razvoj mnogo više utiču faktori okoline, ličnog iskustva, učenja i slično. Tri glavne crte karaktera su samodirektivni, kooperativni i samoprevazilazeći. Kada su potpuno razvijene, odraz su zrele ličnosti. One su adaptivne, ali ako su slabo izražene, nemaju prednosti, jer je mnogo veći broj situacija kada je potrebno da su izražene. U smislu tipologije ličnosti u kliničkom miljeu razlikujemo – opsesivne, paranoidne, histrionične, šizoidne, pasivno agresivne, narcistične i antisocijalne crte ličnosti.

Motivacija: Pod normalnim okolnostima, nakon što su zadovoljene potrebe, ciljevi osobe koja se normalno razvija uključuje ne samo fizički, već i mentalni integritet. Tu se javljaju sekundarni motivi rasta i emocije: samovrednovanje, stid, ponos, empatija i blisko su povezani sa razvojem karaktera. Osećanja se transformišu u kompleksnija, preovlađujuće pozitivna osećanja kao ljubav, empatija, saosećanje. Ova transformacija se odigrava kroz interakciju internalizovanih koncepata udruženih sa karakterom i emocija udruženih sa temperamentom. Bazične karakterne komponente kao poverenje, samopouzdanje i sigurnost se razvijaju rano, ali za kompletiranje diferenciranog karaktera potrebno je i razvijanje sekundarnih emocija i karakternih crta što se razvija već do 3 godine života.

Šta sve otkriva naš karakter o nama?

Ako karakter posmatramo kao kompleksnu komponentu ličnosti, onda će on ocrtavati naše osnovne karakteristike u smislu obrazaca koji čine skup emocija, kognitivnog sklopa i ponašanja. I zbog toga govorimo o karakternim crtama, koje su osnove za ono što zovemo tipovi ličnosti. Kada znamo kakav tip ličnosti neka osoba ima, a ako uz to znamo i na kom nivou organizacije ličnosti ona funkcioniše (nivo funkcionisanja može biti zreliji ili nezreliji, i što je nivo funkcionisanja zreliji, to je ličnost integrisanija i funkcionalnija), onda možemo sa velikom verovatnoćom proceniti kakav obrazac mišljenja, osećanja i ponašanja ta osoba ima, kao i način reagovanja u određenim situacijama.

Kakvi karakteri danas dominiraju u našem društvu?

U velikoj većini civilizovanih društava, pa i našem, uglavnom dominiraju osobe sa narcističnim i antisocijalnim karakteristikama, jer su ta dva sklopa orjentisana na zadovoljavanje svojih potreba, a sa manjkom, pa čak ponekada i potpunim nedostatkom empatije za druge. Stepen neempatičnosti će zavisiti od nivoa zrelosti ličnosti. Razlika između njih je u tome, što u prvom slučaju ne postoji namera da se drugi ošteti (sem u slučaju malignog narcizma, koji zapravo ima vrlo malo razlike sa antisocijalnim crtama), već šteta nastaje kolateralno. Dok kod drugog slučaja šteta se nanosi „po principu zakona jačega“, odnosno, ako se neko proceni kao slabiji, on će biti pregažen i posmatran kao prepreka ostvarivanju cilja za koji se sredstva ne biraju. Pored nedostatka empatije, u oba slučaja je prisutna, nekada svesno, a nekada nesvesno izražena sposobnost manipulacije drugih. Mada najčešće u korenu svega ovoga stoji duboki osećaj nesigurnosti, praznine, pa i ugroženosti, od kojih se ovakve osobe brane svim napred navedenim načinima. Nažalost, ovakve, u osnovi predatorske crte ličnosti se sve više neguju i uzdižu kao vrline, pogotovo u poslovnom i političkom okruženju. Na sreću, još uvek postoje društva koja gaje i neguju drugačiji sistem vrednosti i od njih je moguće učiti.

Svi ostali karakteri su takođe prisutni i manje-više statistički pravilno raspoređeni, ali osobe sa gore navedenim karakternim crtama često zauzimaju dominantne pozicije moći u društvu.

Može li se govoriti o ženskom i muškom karakteru i ako može, na koji način?

Karakter po svojoj definiciji nije rodna i polna kategorija, tako da ne možemo govoriti o razlikama između muškog i ženskog karaktera. Ali možemo govoriti o tome da se muška i ženska deca od početka vaspitavaju drugačije i često im se pripisuju različita prava, emocije i osobine. Temeljna naučna istraživanja su jasno pokazala da su razlike između muškaraca i žena gotovo zanemarljive statistički gledano, ako poredimo prosečne muškarce i prosečne žene. Najveće razlike se dobijaju u motoričkim veštinama, a najmanje u domenima ličnosti, inteligencije i slično. Ovo je i logično, jer je fizička konstitucija žena i muškaraca pod uticajem genetske predispozicije – da krenemo samo od razlike u DNK materijalu uslovljene razlikom u polnom hromozomu, koja dalje uslovljava različit razvoj i karakteristike muškog i ženskog organizma. Ali kada dođemo do mozga, razlike su zanemarljive, što je postalo i laicima jasno nakon što decenijama unazad žene imaju mnogo ravnopravniji položaj u svetu školovanja, nauke, zaposlenja itd. Mozak je bitan kao sedište psihičkih funkcija i organ koji se najviše preoblikuje u prvim, ranim godinama razvoja, koje su i najbitnije za formiranje osnove ličnosti, pa i karaktera. Dakle razlika između muškog i ženskog karaktera ne postoji, ali postoji razlika u načinu kako vaspitavamo mušku i žensku decu, zbog čega su u proseku kod žena češće razvijeni određeni setovi mišljenja, ponašanja i osećanja, a kod muškaraca drugi. Ne možemo, naravno, isključiti evolutivni smisao ovih razlika, kao ni uticaj transgeneracijskog prenošenja tradicije, i u proseku se žene u određenim aspektima češće ponašaju na jedan, a muškarci na drugi način, ali to nema veze sa „muškim“ i „ženskim“ karakterom, jer takvo šta, jednostavno – ne postoji.

Koliko je karakter bitan za realizaciju životnih i profesionalnih ciljeva?

Karakter je jedan od najbitnijih „sastojaka“ kada govorimo i o ostvarivanju ciljeva, kao i uopšte o načinu funkcionisanja ličnosti. Zato što od toga kakve su nam karakterne crte, zavisi u kojim oblastima ćemo biti dobri, a šta će nam biti „slabosti“. Na primer ako ste sumnjičavi, imaćete odlične predispozicije za zanimanja gde je ovo dobrodošla crta – kao na primer tužilac, sudija, advokat, detektiv itd. Ukoliko ste prefekcionista, bićete dobri za poslove kontrolisanja, iako za samu izvedbu, verovatno ćete trošiti previše vremena i bićete neefikasni. Ukoliko imate teatralne crte ličnosti, bićete odlični za sva zanimanja koja podrazumevaju nastupanje. Sa pasivno agresivnim crtama, verovatno ćete imati veoma specifičan smisao za humor i biti sjajni u poslovima gde je to neophodno itd. Druga najvažnija stvar je, ponavljam, nivo zrelosti na kome funkcioniše ličnost. Veoma nezrela ličnost koja je sumnjičava će biti sumnjičava do sumanutosti i stoga nesposobna za funkcionisanje i saradnju sa drugim ljudima, za razliku od zrele ličnosti koja je sumnjičava i koja tu sumnjičavost može da usmeri tamo gde je ona zaista neophodna i da dobro sarađuje sa drugima.

Kakav karakter ima uspešan čovek ili to ne zavisi od toga?

U idealnom slučaju, uspešna osoba je zrela, integrisana ličnost, a to znači da je „pokupila“ sve pozitivne osobine svih tipova ličnosti u meri koje joj omogućavaju balansirano funkcionisanje, a da je negativne sublimirala u korisnu formu. Idealan slučaj u praksi ne postoji.

U praksi ljudi različitih karaktera mogu biti uspešni i to zavisi prvenstveno od toga šta je u nekom trenutku u nekom društvu ono što se preferira i nagrađuje.

Generalno gledano kroz istoriju zapadnih civilizacija, uspešnost se nažalost merila većinom u odnosu na moć i materijalno bogatstvo, a manje u odnosu na kreativni i inovativni doprinos društvu. U savremenim zapadnim društvima u većini je i dalje tako. A takvim merilima mereno, najuspešniji će biti oni koji se bespoštedno bore za moć, novac, materijalno i slavu, dakle, antisocijalni i narcistični.

Kako na „prvu loptu“ možemo da kod nekoga prepoznamo vrstu karaktera?

Na „prvu loptu“ možete da prepoznate vrstu karaktera jedino ako imate bogato iskustvo u praktičnom, „uživo“ upoznavanju i proučavanju raznih tipova ličnosti. Ovakvu vrstu treninga imaju klinički psiholozi i psihijatri, kao i neke druge humanističke struke koje u okviru svog treninga prolaze i obuku ovakve vrste, kao na primer, psihoterapeuti. Mogućnost brzog prepoznavanja tipova ličnosti najviše zavisi od broja ljudi koji ste imali prilike da proučite razgovarajući s njima, slušajući njihove životne priče, probleme, obrasce ponašanja, mišljenja i osećanja uz iskusnog mentora i standardizovane alate koji vam pomažu da razlikujete pojedine crte. Naravno, ako serijski imate problem u svom ličnom životu sa određenim tipom ličnosti, na primer birate serijski za partnere, prijatelje ili saradnike osobe sa istim tipom ličnosti, vremenom naučite da ih prepoznajete vrlo brzo.

Kako se ponaša čovek strastvenog karaktera, a kako apatični ili sentimentalni ljudi? Šta ih odaje?

Ovde je reč o temperamentu, a ne o karakteru i već smo ranije napomenuli da su vrste temperamenta kolerični, sangvinični, flegmatični i melanholični. Strastvene od apatičnih ljudi razlikujemo jednostavno, već po neverbalnoj komunikaciji – apatični će biti usporeniji, a strastveni brži, življi i intenzivniji generalno gledano, mada za pojedine teme, apatična osoba može biti vrlo strastvena i obrnuto.

Dvogodišnjaci sa poremećajem ličnosti

Autor: Katarina Đorđević, Politika, 25.12.2016.

Kada roditelji primećuju devijaciju u ponašanju dece i kako mogu da reaguju

Koliko rano možemo da dijagnostikujemo antisocijalni poremećaj ličnosti, glasi intrigantan naziv studije koja je nedavno objavljena u uglednom naučnom časopisu „Psihologija danas“, iza koga stoje rezultati sedmogodišnje studije kojom je ustanovljeno da se rani znaci poremećaja ličnosti mogu videti već na uzrastu od dve godine. Prateći odrastanje i razvoj 731. deteta od druge do devete godine života, profesorka psihologije sa Univerziteta u Mičigenu dr Rebeka Valer došla je do zaključka da deca koja ne osećaju krivicu zbog svog lošeg ponašanja – ne menjaju ponašanje nakon roditeljske kazne, često ulaze u sukobe sa drugom decom, uništavaju igračke i stvari po kući i imaju napade besa – često razvijaju poremećaj ličnosti. To važi i za one dvogodišnjake koji su sebični, ne žele da dele svoje stvari ni po koju cenu, lažu i maltretiraju životinje.

„Što je raniji uzrast na kome deca pokazuju ova ponašanja, veća je verovatnoća da će dete imati ozbiljne probleme u ponašanju i razviti antisocijalni poremećaj ličnosti. Dobra vest je da roditelji mogu da spreče razvoj ovog poremećaja ličnosti tako što će uticati na promenu detetovog ponašanja”, zaključuje dr Rebeka Valer.

Dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut, ocenjuje da ključni nalaz ovog istraživanja glasi da od roditelja, to jest od njihovog vaspitnog stila, zavisi kakvo će dete biti.

„Ako roditelj vidi da dvogodišnje dete maltretira drugu decu ili životinje, on se tome može nasmejati, može sprečiti dete da to radi, a može ga i kazniti. Dete će učvrstiti ono ponašanje koje roditelj potkrepljuje. Zato je važno da dete dobije sankcije za loše ponašanje. Kao što je važno da ga roditelji pohvale i poljube kada uradi nešto dobro“, objašnjava naša sagovornica.

Dr Aleksandra Bubera ističe da stručnjaci nisu saglasni kada je u pitanju uzrok poremećaja ličnosti – neki smatraju da se oni nasleđuju, a drugi da je njihov nastanak u zavisi sa vaspitnim stilom.

„Ja smatram da je istina na sredini, a iz svog velikog psihoterapijskog iskustva mogu da zaključim da je očevima i majkama jedan od najprihvatljivijih alibija za loše roditeljstvo – nasleđe. Jer ako smatraju da je dete „povuklo” karakter na „problematičnu” tetku onda se oni ne osećaju odgovornim za to što je dete „nemoguće“. Zato je važno da roditelji razumeju da tri vaspitna stila pospešuju nastanak poremećaja ličnosti – jedan je popustljivo vaspitanje, drugi preterano, surovo i nepravedno kažnjavanje deteta, a treći zanemarivanje“, kaže dr Bubera.

Kada treba početi sa postavljanjem vaspitnih pravila?

„Prosečno dete je do druge godine već naučilo šta se sme, šta se ne sme. Ili nije naučilo. Verovatnoća da će dete koje nije naučilo šta se sme, kome se ne postavljaju granice i kome je sve dozvoljeno razviti poremećaj ličnosti veoma visoka je i iznosi oko 70 odsto, pod uslovom da se ništa ne promeni u daljem vaspitanju”, smatra naša sagovornica.

Dr Aleksandra Bubera ističe da je nekim roditeljima, nažalost, lakše da razmaze svoje dete i daju mu sve što poželi, nego da ga vaspitaju.

„Mi od roditelja često čujemo tu rečenicu: „Sve sam mu dao, sve sam mu kupio, svugde sam ga vodio, obišao je pola sveta… a tako mi vraća.“ Jer je mnogo lakše kupiti detetu šta hoće, dati mu da jede šta hoće i dozvoliti mu da se ponaša kako hoće, nego provesti sate, dane, nedelje i meseci objašnjavajući mu šta je ispravno, a šta ne. Ali posledice tog nevaspitanja trpe svi. Ako dete dobije sve što poželi, ono će i od drugih ljudi u odraslom dobu očekivati da udovoljavaju svim njegovim željama. Ako se granice ne postave na vreme, dete u pubertetu često razvija verbalno i fizičko nasilje. Ono nastavlja da laže, krade i ponaša se manipulativno, samo što su posledice ovakvog ponašanja u pubertetu i kod adolescenata mnogo ozbiljnije nego kod predškolskog deteta. Zbog tog ponašanja trpe svi – i roditelji, i braća i sestre, i bračni partner. Ako se granice ne postave do puberteta, ta bitka je u većini slučajeva izgubljena“, zaključuje naša sagovornica.

Dr Goran Knežević, profesor psihologije individualnih razlika na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da ovo istraživanje potvrđuje da postoji kontinuitet u strukturi ličnosti od detinjstva do odraslog doba.

– Brojna istraživanja ličnosti koja su rađena u poslednje dve decenije potvrđuju da postoje veoma jasne veze između ponašanja deteta u veoma ranom detinjstvu i njegove strukture ličnosti u odraslom dobu. Studije o prokriminalnom ponašanju pokazuju da postoji velika verovatnoća da bezosećajna, neemotivna i „tvrdokorna“ trogodišnja deca sa problemima u ponašanju odrastaju u osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti – kaže naš sagovornik.

Goran Knežević objašnjava da je veliki deo naše strukture ličnosti – čak 30 do 40 odsto, oblikovan genima. Novije psihološke studije pokazale su da su čak i oni faktori za koje se smatralo da predstavljaju uticaj sredine zapravo genskog porekla. Međutim, istraživanja su takođe pokazala da se ono što nam je dato u genskom paketu može promeniti uz pomoć puno ljubavi i pozitivnih tehnika disciplinovanja.

– Pozitivni roditeljski stil može da neutrališe negativni uticaj gena. To znači da ponašanje roditelja prema bezosećajnom i „nemogućem“ dvogodišnjaku mora biti dosledno, principijelno i sa puno pozitivnih potkrepljenja. Dete se mora nagraditi, poljubiti i zagrliti svaki put kada učini nešto dobro, a ako ono maltretira drugo dete ili ima napad besa, mora se zaustaviti u toj „akciji“, ali ga ne treba kazniti. Takvom detetu stalno treba pokazivati pozitivne primere i pružati mu ljubav u neograničenim količinama. Ljubav je po svemu sudeći najmoćnija „gumica“ koja briše negativno genetsko nasleđe – zaključuje Goran Knežević.

Originalan tekst je dostupan na sajtu Politike.