Pričajte s decom 15 minuta svako veče pred spavanje – dr Ričard Erskin za magazin Nedeljnik

Pričajte s decom 15 minuta svako veče pred spavanje – dr Ričard Erskin za magazin Nedeljnik

Dr Ričard Erskin, osnivač Relacione integrativne psihoterapije, koji je u maju 2024. u Beogradu održao radionicu Razvojno zasnovana, relaciono fokusirana (dubinska) psihoterapija uživo u organizaciji Specijalističke lekarske ordinacije iz oblasti psihijatrije „Bubera“, Nacionalnog udruženja za transakcionu analizu Srbije – NATAS, Udruženja „Beosavet” i Via Mea PR konsultantske usluge, tokom boravka u Beogradu govorio je o formuli srećnih odnosa za magazin Nedeljnik.

Dr Erskin je izložio relacione potrebe koje su ključne i razjasnio da li ih je moguće zadovoljiti u partnerskim odnosima, otkrio je “tajni sastojak” koji je potreban za dobar odnos, a dao je i savet za unapređenje odnosa sa partnerom i odnosa roditelja sa decom.

Intervju sa dr Erskinom je objavljen na portalu Nedeljnik.rs i možete ga pročitati ovde.


Dr Aleksandra Bubra Ninić za portal Velike priče na temu odnosa dece i roditelja

Dr Aleksandra Bubra Ninić za portal Velike priče na temu odnosa dece i roditelja

Ćerka Brusa Vilisa Talula i njeno dirljivo pismo o odnosu s ocem, za kojeg je mislila da je nedostupan (a on je samo bio bolestan, kako kaže kasnije) je povod pisanja ovog članka, kao i to kako je to teško podnosila.

Novinarka Zorica Marković je ovim povodom razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom Ninić i ovde prenosimo razgovor u celosti koji je objavljen i na portalu Velike priče u članku “Nisu sve ćerke tatine” i koji možete pročitati ovde.

“Često se pominje da su devojčice više vezane za oca nego za majku. Ne znam tačno odakle potiče ova izjava koja se stalno ponavlja. U najmanju ruku generalno nije tačna”, kaže dr Aleksandra Bubera Ninić, specijalista psihijatrije i psihoterapeut. “U svakom slučaju se ne može primeniti na sve, pa čak ni na većinu devojčica, već je tačno da su neke devojčice više vezane za majku a neke za oca. Na ovo utiče toliko raznih činilaca da bi se samo o tome mogla napisati cela jedna knjiga”, konstatuje naša sagovornica i dodaje da je tu knjigu Viktorija Sekunda i napisala, i zove se „Žene i njihovi očevi”. “Samo kada pročitate tu jednu knjigu, a ima ih mnogo o odnosima roditelja i dece, videćete da se odnosi razlikuju od slučaja do slučaja, od konteksta do konteksta, od kulture do kulture, od porodične i lične dinamike itd. Šta to u praksi znači? Znači da je svaki odnos oca i ćerke vrlo jedinstven i specifičan”, objašnjava doktorka Bubera.

Ako treba nešto da se istakne kao najznačajnije u odnosu ćerke i oca, onda je to da devojčica kako raste, nesvesno će imati model oca i roditeljskog para kao osnovu za ono što ona zna, doživljava i oseća o uzajamnom odnosu muškarca i žene – pa bilo da je on bio zdrav i funkcionalan ili loš i disfunkcionalan, nesvesno će za nju to biti norma, kaže dr Aleksandra Bubera Ninić.

“Još je Frojd skrenuo pažnju na to da ćerke kada odrastu nesvesno biraju muškarce koji podsećaju na njihove očeve, a sinovi žene koje liče na njihove majke. Naravno, kasnijim razvojem psiholoških i psihoterapijskih disciplina, došlo se do toga da je zapravo tačnije da buduće partnere često obostrano biramo nesvesno po sličnosti. Sličnosti po čemu?

“Ono što kod drugih ljudi vrlo brzo (u toku nekoliko sekundi ili prvih minuta upoznavanja), neverbalno i često bez jasne svesti o tome, prepoznajemo osobe koje imaju slične emotivne, porodične i intrapsihičke obrasce koji su nama poznati iz naše primarne porodice.”

Ovo je često osnov za započinjanje nesvesne psihološke Igre, gde u Igru ulazimo tako što želimo da postignemo jedno, a rezultat bude sasvim suprotan: „Izabraću partnera koji će biti sve samo ne ono što sam video/la u svojoj porodici”, a kao rezultat dobijemo: “Isti si kao moj tata/ista si kao moja mama” (Ili sve žene/svi muškarci su isti), nastavlja psihijatrica Bubera.

“I za tu osobu to i jeste istina, jer je stalno okružena sličnim muškarcima i ženama koje je odavno upoznala u svojoj primarnoj porodici. Razni teoretičari i praktičari ovu pojavu nazivaju raznim imenima, ali je suština ista – da nesvesno biramo partnere u kojima prepoznajemo da možemo imati sličnu dinamiku na koju smo navikli u svojoj primarnoj porodici, čak i kada to ne želimo – a ako smo iz disfunkcionalne porodice i svesni smo toga, onda želimo baš suprotno u svom životu.”

Međutim, često, iako površinski izgleda da je neka osoba baš „prava” za ono što želimo, zapravo se ispostavi da ona jeste „prava” – ali za to da nesvesno re-kreiramo ono što se u našoj porodici dešavalo, bez obzira na to da li je bilo dobro ili loše.

“Tek ako tako posmatramo, onda možemo videti stvaran značaj očeve figure u životu devojčice, bez obzira na to da li je on bio prisutan ili odsutan i bez obzira na to da li je i kako kao otac i suprug funkcionisao”, zaključuje ova psihijatrica.

Zato, kada je otac odsutan u odrastanju, bilo da je reč o devojčici ili dečaku, to je veoma nepovoljna okolnost, kaže nam doktorka Bubera. Deca će često, zbog vrlo specifičnog, nerazvijenog procesa mišljenja, nedostatka informacija i svoje objektivne zavisnosti od roditelja donositi zaključke koji su iracionalni i pogrešni (na primer, ako pitate malo dete, ono će vam odgovarati brkajući uzroke i posledice, antropocentrično i konkretno, magijski itd. Recimo, ako pitate malo dete zašto pada noć, ono će često odgovoriti: “Da bismo mogli da spavamo” itd.).

“Često deca kada vide da je porodična situacija drugačija kod njih nego u porodicama vršnjaka, a podržana i tretmanom od strane vršnjačke grupe, zaključe da je njihova neadekvatnost razlog zašto oni ’nemaju’ oca, a drugi vršnjaci ga imaju. Ti zaključci mogu biti veoma grandiozni i nerealni, a nekada se oslanjaju na neke informacije koje su zaista posredno ili neposredno čuli u svojim porodicama.”

Ovo zapravo, nastavlja naša sagovornica, možemo primetiti i u izjavama ćerke Brusa Vilisa, koja je, kako i sama u svojim izjavama kaže, iako više nije bila malo dete, već adolescent, opet zaključila da ona nije dovoljno – šta god – da bi je otac voleo, a tek kasnije, kada se ispostavilo da on boluje od demencije – shvatila da to nije bilo ni do nje, ni do njega, već do njegove bolesti.

“Zamislite sad tek kako to može izgledati u glavi sasvim malog deteta.”

Paradoksalno, ova dečja grandioznost daje deci nekakav osećaj kontrole nad situacijom i ideju da ona nešto mogu da urade po pitanju odsustva svoga oca, nastavlja doktorka Bubera. “Ono što mi u praksi kasnije često primećujemo, da žene čiji je otac bio odsutan, fizički, bilo zbog smrti, zatočeništva, posla u inostranstvu itd., ili je bio fizički prisutan ali emotivno i psihološki neuključen u odgoj devojčice, kasnije imaju probleme u partnerskim odnosima.” Slično će biti i s devojčicama čiji su očevi bili prisutni, a imali su disfunkcionalne odnose sa njihovim majkama, i/ili sa svojom decom. Isti princip važi i kod disfunkcionalnog odnosa s majkom.

Tako će jedan deo dece „prekopirati” patologiju disfunkcionalne porodice, drugi deo dece će prekopirati patologiju ali „u ogledalu” (na primer: ako su ih roditelji razmazili – od svojih partnera i dece će očekivati upravo suprotno, tj. da budu zreli, odgovorni itd.), a neki deo dece će i pored svega ovoga izrasti u funkcionalne odrasle ljude i često funkcionalnije od onih u svojoj primarnoj porodici, konstatuje dr Aleksandra Bubera Ninić.

Doktorka Bubera kaže da u pojedinim slučajevima ponovno uspostavljanje odnosa sa ocem koji je bio odsutan, nije uvek dobro rešenje za mentalno zdravlje i emocionalno stanje žene. Čak, za mentalno zdravlje i dobro funkcionisanje nije neophodan uslov da deca po svaku cenu oproste roditelju da bi mogla da budu i emocionalno dobro. “Nekada ljudi drugim ljudima čine neoprostive stvari, a to nekada podrazumeva i rođenu decu, i oproštaj nekada podržava patologiju, umesto da bude isceljujuć. U drugim slučajevima je u redu oprostiti, ali ne i zaboraviti.

“A u svakom slučaju, jedini način da se odnosi zaista poprave, pod uslovom da obe strane to žele (a kao što smo napomenuli, to ne mora biti uslov za dobro funkcionisanje), jeste da onaj ko je načinio štetu, ukoliko je to bilo u okviru njegovih/njenih moći, preuzme odgovornost, prizna štetu, nađe način da je popravi i promeni ponašanje na način koji će garantovati da neće praviti dalju štetu, a ako postoji odgovornost i sa druge strane, isto važi i za nju. Tek u tom slučaju odnosi mogu postati zdravi i konstruktivni.”

Ako pak ne postoji volja da se odnos popravi ili uspostavi, žena može sama prevazići ovu okolnost svoga života i ne mora biti njen „rob”, ističe naša sagovornica. “Svakako da se ovo može prevazići i bez toga da se uspostavi ili popravi odnos sa ocem. Nekada to žena može uraditi sama, nekada joj je potrebna pomoć porodice, prijatelja, pa i partnera (ukoliko je uspela za sebe da izabere funkcionalnog i emocionalno zdravog partnera). Nekada je potrebna pomoć savetnika, psihoterapeuta ili lekara. Ponekada je potrebno i medikamentozno lečenje. Ova pomoć u nekim slučajevima traje kratko, nekoliko susreta, a nekada je potrebna i dugotrajna i kontinuirana podrška, što je opet individualna stvar i zavisi prvenstveno od ’ukrštanja’ dva faktora osobe i štete.

“U većini slučajeva ipak, ako se radi o ranoj/intenzivnoj/dugotrajnoj/teškoj traumatizaciji (ili kombinaciji nečega od ovoga, ili čak i svih uslova), potreban je dugotrajan, kontinuiran i intenzivan tretman.”

Izvor: Razgovor objavljen na portalu Velike priče

Image by Clker-Free-Vector-Images from Pixabay


Dr Aleksandra Bubera i psiholog Aleksandra Simendić o opstanku porodice u Studiju znanja na TV RTS, 27.12.2019.

Dr Aleksandra Bubera i psiholog Aleksandra Simendić o opstanku porodice u Studiju znanja na TV RTS, 27.12.2019.

Dr Aleksandra Bubera i Aleksandra Simendić, psiholog i psihoterapeut u Ordinaciji “Bubera”, gostovale su u prilozima koji su snimljeni za emisiju Studio znanja koja je emitovana 27.12.2019. na TV RTS.

Opstanak porodice je bila tema emisije, a u razgovoru sa gostima tragalo se za odgovorima na pitanja sa kojim se sve izazovima suočava savremena porodica i šta je dovelo do toga da se predstava o porodici vremenom menja.

Aleksandra Simendić je govorila o osećanju ponosa, a dr Bubera je ukazala na važnost pravljenja razlike između bića i ponašanja, kao i na važnost koju poruke roditelja na biće i ponašanje deteta imaju u razvoju deteta.

Gosti emisije pored dr Bubera i psihoterapeuta Simendić bili su i: prof. dr Dragan Stanojević, sociolog na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Emilija Marković, pedagog iz Pedagoškog društva Srbije, prof. dr Amra Latifić sa Fakulteta za medije i komunikacije, prof. dr Gordana Nikić, psiholog i psihoterapeut i profesor na Univerzitetu Singidunum, prof. dr Dejan Šoškić, sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Savo Manojlović iz Udruženja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, a muzički temu je pesmama obradila Tamara Žeželj sa svojim bendom.

Izvor: RTS Obrazovno-naučni program- Zvanični kanal


Odnos snaha – svekrva: od ljubavi do mržnje

Odnos snaha – svekrva: od ljubavi do mržnje

Aleksandra Bubera

– Htela bih prvo da naglasim da često brkamo ljutnju, iritiranost, frustraciju,prezir i mržnju:

  • ljutnja je zahtev za promenu nečijeg ponašanja,
  • iritiranost kada vas nešto ili neko nervira, ali znate da nije u redu da reagujete,
  • frustriranost kada neke želje ne mogu biti zadovoljene,
  • prezir kada smatrate da je neko manje vredan ili čak bezvredan, a
  • mržnja kada želite da neko “crkne”, umre, da nestane sa lica zemlje.

U vezi sa poslednje dve emocije ljudi nekada preduzimaju i akcije koje podrazumevaju verbalno ili fizičko otelotvorenje emocije – vređanje, fizički napad, ubistvo.

Šta je tačno u osnovi tog antagonizma?

– Prvo da naglasim da nije svaki odnos svekrve i snahe unapred osuđen da bude „zategnut“ ili loš. A kada jeste loš, razlozi mogu biti različiti i inicijalno uzrokovani sa bilo koje od te dve strane. Ukoliko je uzrok sa strane svekrve obično se radi ili o produženoj ili inverznoj simbiozi – a to u prevodu znači da ili majka nikada nije shvatila da je sin odrastao pa se i dalje brine i ponaša prema njemu kao da je i dalje mali, ili nesvesno, a nekada i svesno očekuje da se sin o njoj brine u psihološkom ili/i materijalnom smislu. Kada je problem iniciran od strane snahe, često to ima veze sa neusklađenim odnosom između samih supružnika, a i snaha sa svoje strane može imati takođe nerazrešene simbiotske odnose sa svojom primarnom porodicom odnosno i dalje biti vezana za nju mnogo više nego što bi to bilo za odraslu i samostalnu osobu uobičajeno.

Kako se on može prevazići?

– Problem se najbolje prevazilazi rešavanjem samog uzroka, dakle razrešavanjem simbiotskih odnosa – odnosno odrastao sin ili kćerka treba u psihološkom i materijalnom smislu da se odvoji od svoje primarne porodice i posveti sekundarnoj. Odvajanje nije isto što i napuštanje. To znači da odrastao sin ili kćerka koji se odvoji od svoje primarne porodice i dalje održava bliske odnose s njom, ali ne bliskije nego sa svojom sekundarnom porodicom, pomaže ako je potrebno, a emotivna vezanost se ne prekida, već dobija jedan novi, zreliji oblik. Ukoliko je problem među samim supružnicima, naravno, potrebno je rešavati njega.

Kako da reaguje ili kako da se postavi onaj zbog koga su te dve žene
i postale familija: sin, odnosno muž?

– Ukratko, u zdravim porodičnim odnosima, sekundarna porodica, tj. ona koju je osnovao sa svojom suprugom treba da ima prednost nad primarnom porodicom, što kod nas još relativno često nije slučaj i zbog čega se često lome koplja. To, ponavljam, ne znači prekidanje veza i odnosa sa primarnom porodicom, ali znači pomeranje na niže na lestvici prioriteta – ispod mesta na kome je sekundarna porodica.


Dragi, hajdemo na odmor da se malo svađamo

Dragi, hajdemo na odmor da se malo svađamo

Ana Mitić, Press Online, 14. 08. 2011.

Cele godine maštamo kako ćemo na godišnjem odmoru da uživamo, oslobodimo se stresa i najzad nađemo vreme za partnera i porodicu, a onda se odmor pretvori u pakao – svađamo se oko svega i svačega, rešavamo zaostale probleme i prebacujemo jedni drugima krivicu za sve i svašta.

Da odmor može da se pretvori u katastrofu velikom broju ljudi, potvrđuju i rezultati istraživanja javnog mnjenja američke agencije TNS, koja je anketirala 1.000 ljudi, i zaključila da na godišnjem odmoru oko 26 odsto parova uđe u konflikt. Ljudi se najviše svađaju zbog para, razgledanja i hrane. Epilog često bude raskid ili teška bračna kriza sa razvodom u najavi. Malo je onih koji odmor iskoriste da učvrste veze i probude strasti.

I horor i komedija

Psiholog Aleksandra Janković objašnjava da je zbog nagomilanih obaveza danas komunikacija u porodici i među partnerima postala neka vrsta „tehničke priče” u kojoj se rešavaju tekuće stvari, pa kada dođe vreme godišnjeg odmora, i kada ljudi imaju vremena da budu zajedno u hladu palmi od jutra do mraka, uprkos očekivanjima da će to voditi zbližavanju, mnoge stvari koje su u prethodnom periodu ostale neraščišćene izbiju na površinu.

– Onda kreću priče i eloborati tipa: „E, šta si ti meni ono onda rekao…”, i sve ono što nije „odrađeno” izbija na površinu kao i neki problemi koji su nastali zbog udaljavanja partnera, a koji mogu da postanu predmet konflikta. Letnji period je i period suočavanja sa sobom, a žene su po pravilu nezadovoljne svojim izgledom, pa prebacuju partneru sledeće: „Eto, zapustio si me…”, „Zbog tebe ne mogu da radim ni ovo ni ono…”, dok muškarci imaju neko svoje dostojanstvo pa krenu da se brane po principu napad je najbolja odbrana. A postoji i „faktor” lepih i mladih žena na plažama pa se događaju i ljubomorne scene. Ima sijaset razloga za svađu. I to je čitavo naše prokletstvo jer stalno iščekujemo neki trenutak kada ćemo biti u nekom romantičnom raspoloženju, a onda kada to dođe, pretvara se u horor film umesto u jednu romantičnu komediju – objašnjava Aleksandra Janković, dodajući da su retki ljudi koji uspevaju da odmor iskoriste za ponovno zbližavanje i to su one čuvene srećne porodice koje bi trebalo proučavati.

Psihoterapeut Aleksandra Bubera pak objašnjava da i pored onih koji se na godišnjem odmoru posvađaju ima i onih koji poboljšaju i učvrste svoje odnose. U oba slučaja razlog je nedostatak vremena, zbog čega se nisu bavili svojim vezama, kao i iznenadna velika količina vremena, koje sada provode zajedno.

– Na odmoru parovi imaju retku priliku da 24 časa budu sami, i onda razlike i nerazumevanje isplivavaju na površinu. To se dešava i kod onih koji su tek ušli u vezu, jer se ne poznaju dovoljno pa dobijaju priliku da razgovaraju i bolje se upoznaju, ali i kod onih koji su u braku ili su dugo zajedno, a imaju nagomilane probleme koje nisu rešavali već gurali pod tepih. Tu je i treća grupa ljudi, „radoholičari”, koji su navikli samo da rade i koji se zbog toga na odmoru osećaju neprijatno i napeto jer smatraju da je loše ne raditi ništa. Sve to mogu biti razlozi za svađu – objašnjava sagovornica Pressa.

Poradite na vezi

Ipak, odmor za neke može da znači i učvršćivanje veza i jačanje porodičnih odnosa. Naime, samo osam odsto učesnika ankete reklo je da na odmoru želi da vrati svoju vezu u normalu. To je slučaj kod ljudi koji žele da rade na svojoj vezi, ali za to objektivno nisu imali vremena ili su bili preterano napeti da o nekim stvarima razgovaraju, pa je odmor idealan za to.

– Suština je u tome koliko su ljudi otvoreni i spremni da rade na vezi. Svi mi podrazumevamo da je veza nešto što će samo po sebi da postoji i da je ljubav dovoljna, a da će sve ostalo da se reši. A u stvari je veza kao biljka koju morate da zalivate, čuvate od parazita i hranite, inače će prosto da uvene. Zato je godišnji odmor retka prilika da se na vezi poradi – objašnjava Bubera.

Brojke

20 odsto parova ne može da se složi oko toga šta treba videti i kuda treba otići
10 odsto ne može da se dogovori oko toga gde na odmoru treba jesti
75 odsto smatra da je godišnji odmor od vitalnog značaja za mentalno zdravlje
37 odsto anketiranih nada se boljem raspoloženju

Izvor: Press Online