Pričajte s decom 15 minuta svako veče pred spavanje – dr Ričard Erskin za magazin Nedeljnik

Pričajte s decom 15 minuta svako veče pred spavanje – dr Ričard Erskin za magazin Nedeljnik

Dr Ričard Erskin, osnivač Relacione integrativne psihoterapije, koji je u maju 2024. u Beogradu održao radionicu Razvojno zasnovana, relaciono fokusirana (dubinska) psihoterapija uživo u organizaciji Specijalističke lekarske ordinacije iz oblasti psihijatrije „Bubera“, Nacionalnog udruženja za transakcionu analizu Srbije – NATAS, Udruženja „Beosavet” i Via Mea PR konsultantske usluge, tokom boravka u Beogradu govorio je o formuli srećnih odnosa za magazin Nedeljnik.

Dr Erskin je izložio relacione potrebe koje su ključne i razjasnio da li ih je moguće zadovoljiti u partnerskim odnosima, otkrio je “tajni sastojak” koji je potreban za dobar odnos, a dao je i savet za unapređenje odnosa sa partnerom i odnosa roditelja sa decom.

Intervju sa dr Erskinom je objavljen na portalu Nedeljnik.rs i možete ga pročitati ovde.



O konfliktima u ljubavi

O konfliktima u ljubavi

Aleksandra Bubera

Šta je najčešće uzrok svađa u vezi ili braku? I kako se treba ponašati u konfliktnim situacijama?

– Uzroci svađa u vezama mogu biti najrazličitiji, kao i inače u životu. Uzroci “velikih” konflikata su obično različite predstave o tome kako veza treba da izgleda, kao i razlike u sistemu vrednosti, a što znači i u listi prioriteta.

Najčešća područja neslaganja u braku su: šta je čija uloga i dužnost, kako se organizuje vreme, zatim u vezi dece (imati ih ili nemati i kada) i njihovog odgajanja, novac, investicije, stambeni prostor, pitanja u vezi religije (opredeljenje, praksa), vaspitanje, štetne navike i poremećaji (alkoholizam, narkomanija, kockanje, nasilje, preterana ljubomora),seks.

Ponašanje u konfliktnim situacijama ćemo lakše shvatiti ako shvatimo šta je konflikt.

Konflikt je sukob dve suprotstavljene želje ili stava. Dakle, ne dve osobe, nego njihovih želja i stavova. Barem bi tako trebalo da bude – to podrazumeva da ljudi raspravljaju o svojim željama i stavovima, a ne o tome ko je kakav, ko je kriv, što često prelazi u sukob dve osobe koji je praćen “teškim rečima”, odnosno uvredama. Poslednje znači da osobe više ne raspravljaju o predmetu sukoba, već jedna o drugoj, što je štetno za njihov odnos.

Zdrav konflikt podrazumeva nekoliko principa:

  1. Da se zadržimo na kritici postupaka i ponašanja, a ne osobe;
  2. Zatim da svako prihvati svoju odgovornost za nastalu situaciju, da sasluša sagovornika.
  3. Posle toga treba dati na znanje sagovorniku da smo ga čuli i razumeli, a ako ga nismo razumeli treba postaviti pitanja koja će razjasniti stvar. Mnogi ljudi se ne razumeju, jer pod istim pojmovima podrazumevaju različite stvari, a ne provere sa sagovornikom da li su u pravu. Recimo kada kažemo “dobar posao” svako od nas će pod tim podrazumevati nešto sasvim drugo, a tako je i sa mnogim drugim pojmovima.
  4. Takođe je potrebno iskazati svoje mišljenje i stav o ponašanju, postupku i obavezno željenom ishodu, jer drugi ljudi nisu dužni da nam čitaju misli i da znaju šta želimo, a šta nam se ne sviđa, šta nam smeta i sl.
  5. Sve to treba raditi bez osuđivanja, lepljenja “etiketa” (npr. umesto – ti si nepreduzimljiv/a, arogantan/na, razmažen/a – ne sviđa mi brzina i efikasnost s kojom to radiš, ponašao/la si se arogantno, ovo tvoje ponašanje deluje razmaženo) i vređanja sagovornika.
  6. I na kraju, obe osobe treba da razmisle u čemu se slažu, a u čemu ne, jer često ljudi podrazumevaju da, ako ih je druga osoba razumela, da se automatski i slaže sa njima, odnosno ako se ne slaže, misle da ih nije dobro razumela, pa objašnjavaju u nedogled.

Dakle, ako smo se dobro razumeli, ishodi su sledeći: razumeo/la sam i slažem se, razumeo/la sam i ne slažem se, razumeo/la sam i ne znam, moram još da razmislim o tome.

I konačno: biće po tvome, po mome, biće nešto treće, nećemo postići nikakav dogovor, ili ćemo naći kompromis.

Uvreženo je mišljenje da je kompromis uvek najbolji, što nije tačno. Ukoliko osoba napravi kompromis oko stvari u vezi kojih zapravo ne želi da bude fleksibilna i ne želi kompromis, biće time nezadovoljna i verovatno pokazivati to na načine koji su štetni za odnos (često je to opstrukcija odnosa, durenje, pasivno agresivno ponašanje, odbijanje razgovora, intimnosti ili oba itd.).

Naravno, kompromisi su nekada i te kako poželjni i neophodni, te ako neko nikada ne želi kompromis trebalo bi ga/je suočiti sa tom činjenicom, jer je to isto tako štetno za odnos, kao i stalno pravljenje kompromisa na svoju štetu.

Bilo bi dobro napraviti balans između ove dve krajnosti i svih mogućnosti između na asertivan način. Asertivnost znači zauzeti se za sebe, ali poštovati i druge.

Psiholozi često ističu kako su konflikti ponekad neophodni kako bi se stvari postavile na svoje mesto. Kada svađe mogu da budu produktivne i da pozitivno utiču na odnos?

– Konflikti su pre svega neizbežni, a zdrav konflikt jeste neophodan kada postoji neslaganje u važnim pitanjima, kada doprinosi poboljšanju odnosa između dvoje ljudi. To znači da, u stvari, ukrštanje različitih želja i argumenata doprinosi da se bolje razumemo, da shvatimo šta ko želi i ne želi i da vidimo šta možemo da uradimo povodom toga.

Ako poštujemo principe zdravog konflikta, to će, i pored toga što je konflikt neprijatan, biti produktivno i doprineti da posle toga odnos bude bolji. Jer, ako stvari koje nam ne odgovaraju i suštinski nam smetaju pokušavamo da ignorišemo i ne rešavamo, one će kad-tad izbiti na površinu, često u „promenjenom obliku” ili „nakupljene” ili oba, što će onda dovesti do još većeg nesporazuma, a često i do nezdravih konflikata i odbacivanja osobe.

Kada se važan problem ne rešava, on vremenom „raste“ i može doći do situacije da „od muve napravimo slona“, odnosno, da smo ljuti i uvređeni, a da ne znamo zašto, ili da reagujemo na minimalan povod maksimalnom ljutnjom, pa i vređanjem, a da drugoj osobi nije jasno kako i zašto, jer zaista objektivno ne može da poveže našu reakciju i svoje ponašanje.

Dodatni problem je i to što svaka osoba može imati drugačiju predstavu šta je to adekvatno ponašanje u slučaju konflikta, pa pored same teme konflikta, imati i konflikt oko konflikta.

To se često dešava u muško-ženskim konfliktima zbog bioloških, ali i vaspitnih razlika – kada je u redu ljutiti se i na koji način, koliko glasno, često itd. Žene u proseku češće doživljavaju jednu istu situaciju kao konfliktnu nego muškarci, i u proseku češće reaguju povlačenjem i nakupljanjem ljutnje, dok muškarci u proseku reaguju brže, glasnije i oštrije i pridaju manji značaj tome od žena. To, naravno, nije opravdanje u slučaju konflikta, već napomena koja nam pomaže da uzmemo i ove razlike u obzir i bolje razumemo jedni druge.

U svađama često gubimo kontrolu i u afektu odreagujemo kako ne želimo i kažemo ono što ne mislimo. Kada treba prećutati, a kada odreagovati?

– Konflikt jeste situacija u kojoj se često ljutimo, jer je ljutnja osećanje kojim se traži promena ponašanja (a ne osobe).

Ljutnja je neprijatna,a ne negativna, kako za onoga ko se ljuti, tako i za onoga na koga se ljutimo. Obično podrazumeva neverbalnu pratnju – skupljene obrve, namršteno čelo, oštriji i glasniji govor, nekada i vikanje, življe pokrete i karakteristično dublje disanje i telesni stav.  Ali to ne znači da postoji gubitak kontrole, kako ste naveli u svom pitanju.

Afekat ljutnje jeste bes. Bes je često osećanje kojim svesno ili nesvesno iznuđujemo, ili pokušavamo da iznudimo od drugih ljudi, da nešto promene u skladu sa onim što mi želimo. Kada smo besni, time želimo da zastrašimo drugu osobu i pokažemo joj šta smo sve u stanju da uradimo, pokušavajući time da je nateramo da nam se podredi.

Iako izgledamo kao da nemamo kontrolu, ona je u stvari očuvana i zato nema opravdanja da u ljutnji ili besu, pravdajući se „afektom” govorimo i radimo stvari koje su uvreda ili telesna povreda sebe ili druge osobe.

Uvek kada poželite da nekoga uvredite ili povredite potrebno je da se odmah zaustavite, smirite se, prećutite, a ako je potrebno i napustite mesto događanja da biste mogli da „se izduvate”, smirite i ponovo razmislite o svemu i razgovarate na korektan način sa osobom sa kojom ste u konfliktu.

Što se tiče povreda, stvar bi trebalo da bude jasna – one su nedozvoljene (sem naravno u krajnjoj nuždi kao što je npr. samoodbrana).

Što se tiče uvreda, iako od osobe koju vređamo zavisi, da li će se na našu uvredu ona uvrediti, naljutiti, rastužiti, ostati ravnodušna ili nešto četvrto, (pod uslovom da je odnos snaga i moći ravnopravan, a ne kao na primer u odnosu između roditelja i deteta, ili osobe sa pištoljem u odnosu na nenaoružanu osobu, ili osobe sa invaliditetom i njenog staratelja), verovatno je da će napraviti „mentalnu zabelešku incidenta“, što može dovesti do promene budućeg ponašanja prema osobi koja ju je vređala.

Zašto se neki parovi stalno svađaju pred prijateljima i na javnom mestu?

– Uzroci su različiti. Parovi se pred prijateljima i porodicom ponekada svađaju zato što ne mogu, zapravo, ne žele da se suzdrže. Zatim, neki parovi ne vide problem u tome da se svađajau o malim i velikim stvarima pred drugim ljudima.

Neki parovi na taj način pokušavaju da dobiju pomoć prijatelja ili porodice, a drugi opet da istima pokažu kako je „teško živeti sa takvom osobom“, odnosno da uz pomoć prijatelja i porodice dobiju podršku za svoje stavove. Ponekad je to zbog toga što svesno ili nesvesno, žele da privuku na sebe pažnju i budu glavna tema okupljanja, pa i danima posle toga.

Svađa na javnom mestu, ukoliko se desi kao veoma redak incident, može govoriti prosto o važnosti teme oko koje se ljudi svađaju i doživljavaju da se stvari moraju rešiti sad i odmah, inače će nešto jako loše da se desi njima, ili njihovom odnosu.

Ukoliko su redovna pojava, onda to govori o nedovoljnoj prilagođenosti kulturnim i socijalnim normama. Parovi koji se redovno vređaju, pa ponekada i tuku na javnim mestima, često su toliko disfunkcionalnii i kao par i kao pojedinci, da nemaju razvijen kapacitet za kulturne i socijalne norme, pa zato na njih i ne obraćaju pažnju.

Koje su to greške koje parovi najčešće prave i šta bi trebalo da izbegavati kako se one ne biponavljale?

  1. Najčešća greška je podrazumevanje. To znači da mi često podrazumevamo da druga osoba misli o istoj stvari kao i mi, ili podrazumevamo da se ponaša na neki način iz istog razloga iz kog bi se mi ponašali na takav način.

Prestanite da podrazumevate, pogotovo sa osobama koje ne poznajete dobro, uvek je bolje proveriti, nego shvatiti pogrešno. Možete pitati nešto u stilu: „Ako sam te dobro razumeo/la, ti si želeo/la da kažeš….“ Tako vi imate šansu da proverite da li ste dobro razumeli, a druga osoba da potvrdi, ili, ako je niste dobro razumeli da vam objasni ponovo, nekada i na drugi način, da biste bolje razumeli

  1. Druga najčešća greška je kada ljudi umesto da zahtevaju promenu ponašanja, počnu da vređaju jedni druge – umesto na primer da kažu: „Ovo što si uradio/la je potpuno neprihvatljivo!“ kažu „Ti si potpuno neprihvatljiv-a!“

Vežbajte da izjave „na ličnost“ prevedete u izjave „na ponašanje“. Prve su odraz prezira, što je loše, a druge ljutnje. Prve podrazumevaju nepromenljivost (npr. „ti si kreten“ znači da vi podrazumevate da ta osoba i ne može da radi stvari drugačije nego kao kreten), a druge promenljivost („ovo si uradio loše, što me iznenađuje, s obzirom da znam koliko si kvalifikovan, vredan i savestan radnik“ – što znači da je ta osoba neko koga cenite i poštujete, da je nešto loše uradila, ali da isto tako očekujete od nje da to ispravi, jer procenjujete da je to u stanju da uradi drugačije).

  1. Očekivanja da drugi znaju šta mi želimo ili ne želimo, iako im to nismo rekli, pa čak to tumačimo kao dokaz ljubavi ili odsustvo iste ukoliko osoba ne postupa kako mi želimo „jer, ako me voli trebalo bi da zna šta ja želim“.

Čak iako jako dobro poznajete neku osobu, ne očekujte da vam čita misli – to za sada još niko nije u stanju. Uvek je bolje reći, izjasniti se i razjasniti.

  1. Osobe imaju različitu predstavu o konfliktu tj. kako se treba raspravljati i svađati, tako da je na primer jednoj osobi normalno da viče kada se naljuti, a drugoj to izgleda kao preterano, jer i kad je ljuta govori smirenim glasom.

Ukoliko ste u vezi s nekom osobom, možete sa njom proveriti kakav je način rešavanja konflikata primenjivala u prošlosti, i ako se to jako razlikuje od onoga na šta ste navikli, možete se dogovoriti na koji način ćete rešavati buduće konflikte. Ovo je bolje raditi pre nego što do konflikta dođe… a do konflikta će sigurno doći kad-tad. Ali, čak i ako je do konflikta već došlo, niste o tome ranije raspravljali, a imate veoma različte načine rešavanja istog – i tada je bolje raspraviti način, nego da oboje mislite o drugoj osobi da nešto sa njom nije u redu.

  1. Relativno često je da ljudi brkaju ljutnju, bes, prezir i gnev i da ljutnju shvataju kao odbacivanje od strane druge osobe, a ne kao legitiman način da se konflikt prevaziđe.

Ovde je potrebno da se osoba koja brka ove stvari emocionalno opismeni, a neretko je potrebno edukovati obe.

Istraživanja su pokazala da suzbijanje emocija i izbegavanje otvorene komunikacije mogu veoma loše da utiču i na fizičko i emotivno zdravlje?

– Emocije (ili osećanja) ne osećamo stalno, za razliku ot telesnih senzacija (ili oseta).

Emocije ne služe zato da bismo ih delili sa drugim ljudima, niti da bi nam bilo lepše u životu. One nisu ni negativne ni pozitivne, jer, to bi značilo da nam negativne ne trebaju, a da su nam pozitivne potrebne.

U stvari, one su prijatne i neprijatne, a obe vrste nam služe u istu svrhu – da bismo se bolje adaptirali i u krajnjoj liniji imali bolje šanse za preživljavanje i produženje vrste.

Ovo vam zvuči čudno?

Pa, zamislite kako bismo se ponašali kada na primer ne bi postojao strah – bili bismo u opasnosti da ukoliko ne odreagujemo na nešto što objektivno može biti ugrožavajuće, zaista nastradamo. Slažem se da suzbijanje adekvatnih emocija može loše uticati na fizičko zdravlje i mentalno blagostanje.

Emocija je adekvatna kada:

  • zaista postoji stimulusna situacija,
  • kada je osoba dobro percipira,
  • pridaje joj tačno značenje i
  • pripiše joj adekvatan značaj (intenzitet emocije je u skladu sa procenjenom važnošću stimulusne situacije, zbog čega je ona nekada adekvatna, a nekada preterana, ili nedovoljna),
  • kada u skladu sa tim reaguje tako da tom reakcijom postigne maksimalnu adaptaciju – bilo da ona podrazumeva promenu u spoljašnjem svetu (u koliko je ona moguća) ili promenu sebe (ako je situacija objektivno nepromenljiva),
  • intenzitet ispoljavanja emocije odgovara intenzitetu emocije (odn. tačno procenjenoj važnosti stimulusne situacije),
  • najzad, ali ne manje važno, adaptivna reakcija treba da bude u okviru kulturnih i socijalnih normi društva u kome pojedinac živi.

Ukoliko je ispunjeno prvih pet uslova i takva emocija se potiskuje ili se po njoj ne postupa, to nije dobro za osobu jer tada ona ne zastupa svoje interese.

To može dovesti do somatizacije (kada neko osećanje nesvesno „prevedemo” u neku telesnu senzaciju, nepravilnost ili bol, pa se onda bavimo fizičkim „simptomima” umesto svojim emocijama), ponekada do psihosomatskih poremećaja, anksioznih poremećaja i depresije itd. Tada se bavimo često (ne i uvek) emocijom koja je zamenjena za prvobitnu adekvatnu emociju (strah ili tuga umesto ljutnje na primer) ali nije retka ni obrnuta situacija, a obavezno se uvek bavimo potisnutom emocijom.

Spisak smetnji i poremećaja koji ovako mogu nastati je veoma dug. Ovde je često potrebna psihoterapija da bi se problem rešio. Emocionalno opismenjavanje i edukacija jeste neophodan deo u psihoterapijskom radu sa osobama koje imaju ovakav poremećaj.

Ukoliko osoba oseća i ispoljava neadekvatne emocije, potrebno je osobu sa tim suočiti, zatražiti od osobe da ih suzbije (ukoliko su preterane), ali joj i omogućiti da razume kako i zašto se ponaša tako kako se ponaša. To se najbolje postiže na način da se sa osobom radi na tome da svaki segment u emocionalnoj reakciji koji je netačan, odnosno neracionalan izmeni, i počne da oseća i ispoljava adekvatno emocije. To će biti bolje i za nju, a često i za njenu okolinu. Ovo takođe zahteva emocionalno opismenjavanje u vidu kurseva, knjiga ili savetovanja, a ponekad i psihoterapiju.

Što se tiče otvorene komunikacije, tu su kriterijumi kod raznih osoba različiti. Kod nekih podrazumevaju da se kaže sve i to u „sirovom” obliku i odmah, dakle po onoj izreci: „Što na umu, to na drumu”.

Ustvari, dobro je uputstvo da se razmisli po principu da se ne mora uvek reći baš sve što se misli, ali da ono što kažemo zaista i mislimo.

Otvorena komunikacija podrazumeva:

  • asertivnost – dakle poštovanje sebe, ali i drugih u zastupanju svojih želja,
  • jasnoću, i
  • relevatnost (da se komunikacija odnosi na zadatu temu),

a sve u cilju da što bolje razumemo jedni druge, da bismo mogli raspraviti i rešiti konflikt na adekvatan način i unaprediti odnos.

Ponekad to podrazumeva i da će obe strane ostati pri svome, možda zbog toga čak neće nastaviti odnos, ukoliko se radi o jako važnim pitanjima u vrednosnom sistemu obe osobe, ali će i dalje poštovati jedno drugo.

Iz toga se izvodi zaključak, koji se u praksi pokazao kao tačan, da najbolje opstaju i funkcionišu parovi koji imaju jednak ili sličan sistem vrednosti, a često i slične predstave o tome kako veza treba da funkcioniše – ili da su oboje ili bar jedan toliko fleksibilni da se ove dve stavke mogu u dovoljnoj meri uskladiti.

To dalje implicira da sve ovo treba saznati, proveriti i isprobati u praksi pre nego što se uđe u odnos kao što je bračni. A to bi značilo da nakon što prođe zaljubljenost i budemo u stanju da racionalno sagledamo: vrednosni sistem, predstave o ljubavi, načinu organizovanja vremena, porodici, vaspitanju, religiji, novcu, štetnim navikama i poremećajima, seksu, kao i vrline i mane potencijalnog bračnog partnera – tek onda odlučimo da li ćemo osnovati bračnu zajednicu.



Da li je otvoreni brak srećniji brak?

Da li je otvoreni brak srećniji brak?

Aleksandra Bubera

Integralni intervju sa novinarkom Zoricom Marković čiji je deo objavljen u magazinu Nedeljnik 24.5.2017.

Hajde da krenemo od toga zbog čega se uopšte u nekome javi potreba da živi u otvorenom braku? Je li to znak zaista nečije dosade, ili nekih dubljih problema?

– Prvo da razjasnimo da se radi o želji, a ne o potrebi. Potreba je nešto bez čega se ne može preživeti, a želja je nešto bez čega se može živeti, ali ako se želja ispuni, onda to najčešće popravlja kvalitet života. Tako i brak u savremenom zapadnom i prozapadnom društvu više nije potreba, kao što je to nekada možda bio, da bi se nekako institucionalizovala zajednica dvoje ljudi,  muškarca i žene, a što je trebalo da služi da se oni upute u svakom, pa i zakonskom pogledu, jedno na drugo, da se podele uloge, poslovi, da se jedno drugom „nađu“ i da ostvaruju zajedničke ciljeve koji su bili odgajanje potomstva i sticanje/čuvanje materijalnih dobara.

Tako da pitanje koje treba postaviti pre pitanja koje ste postavili jeste u današnjem društvu: „A što bi se neko uopšte odlučio za brak?“

Jer ako se to pitanje ne postavi, možemo implicirati da je brak nekakva norma psihološkog zdravlja i da je sve što je van konteksta konvencionalnog braka znak nekakvog dubokog problema i patologije (što se zapravo negde čak i do pedesetih godina prošlog veka i smatralo za jedino istinito i tačno).

I dalje za ljude koji su u braku, postoje neke formalno pravne, ali i socijalno psihološke pogodnosti. Istraživanja govore da su muškarci koji su u braku u proseku mnogo boljeg zdravlja i dužeg životnog veka, nego neoženjeni, a pogotovo razvedeni muškarci, i to bez obzira da li je taj brak funkcionalan ili ne. Što se žena tiče, ako su udate i žive u funkcionalnom i zadovoljavajućem braku, u proseku su boljeg zdravstvenog stanja i dužeg životnog veka od onih koje nisu u braku. Ali, ako žena živi u disfunkcionalnom braku, statistički ima mnogo veću verovatnoću da se razboli i kraće živi i od one koja nije u braku i od one koja je u funkcionalnom braku. Tako da, iako je uobičajeno verovanje da su žene češće te koje žele brak, a ne muškarci, statistika pokazuje da zapravo muškarcima brak donosi dobrobit.

Sledeće je opažanje da i otvoreni brak dolazi kao savremena praksa iz nekih sredina koje su sasvim drugačije od naše. Naime, ako posmatramo konceptualno, u našem, srpskom društvu se još uvek borimo da postavimo u svim sferama na noge kriterijume koji se vezuju za modernističku eru. To znači da odredimo šta je merljivo, naučno dokazano, efikasno, primenljivo, isplativo, logistički dobro „potkovano“.

U razvijenijim društvima zapada na sceni je konceptualno postmodernistička era, koja se vrlo ukratko, bavi dekonstruisanjem modernističkih principa, fuzijom prošlosti i sadašnjosti i eksperimentisanjem sa konstruisanjem budućnosti onakve kakvom mi želimo da ona bude. Logično je da dolazi i do dekonstrukcije tradicionalne institucije braka i eksperimentisanja sa novim formama. U današnjem društvu se za očuvanje institucije braka bore oni kojima je on negiran kao pravo – na primer pravo na istopolni brak, dok oni kojima je to pravo omogućeno nisu više sasvim sigurni šta s njim da rade.

Posle ove uvodne diskusije, odgovor ne deluje ni malo jednostavniji, već samo postavlja dodatna pitanja. No, ako se već neko odlučio za brak, a zatim želi da ga „otvori“, a to zapravo znači da u kombinaciju ulaze treća, često i četvrta osoba, koje isto tako i same mogu imati bračne ili životne/seksualne partnere, to je zaista pitanje koje pokreće na suočavanje sa rušenjem mnoštva predstava o tradicionalnom braku.

Retki su primeri uspešnih „otvorenih“ brakova. Kada kažem retki, mislim na ukupan broj brakova i ukupan broj otvorenih brakova, koji je onda u zbiru neuporedivo manji. Za sada. Zato što, da bi brak bio zaista „otvoren“ to podrazumeva informisani pristanak obe strane, uzajamno razumevanje, podržavanje svog partnera u tome da neke želje zadovoljava van primarne bračne zajednice i da to partneru bude sasvim u redu. Kao i da kada drugi partner počne da radi to isto, za sebe dobije jednak tretman.

Dakle termin otvoren u ovom slučaju ne označava samo otvaranje bračne zajednice za „prijem pridruženih članova“ već i otvorenost da se o tome ne samo priča, nego da se svi usaglase i pregovaraju o svemu.To takođe podrazumeva da i brak i dalje funkcioniše. U svim sferama.

I pošto sve to, ne samo da zvuči, nego i u praksi jeste veoma komplikovano, složeno, na mnogo nivoa – pomenimo samo: emocije, seks, polno prenosive bolesti, nivo detalja koji se dele iz svih sfera života među „primarnim“ i ostalim partnerima, deca i briga o deci, imovina, ljubomora itd. itd. – zaista se postavlja pitanje zašto bi neko to sebi radio?

Odgovori su višestruki, ali mogli bismo ih objediniti pod: brak se želi održati od strane oba „primarna“ partnera, ali oni jedno drugom ne mogu biti izvor zadovoljenja nekih želja koje mogu zadovoljiti s drugim ljudima.

Pitanje je onda zapravo, kada je bračnim partnerima toliko stalo da održe zajednicu, zašto ne pokušaju da promene i podese neke stvari koje im u braku ne odgovaraju, umesto da ih traže na drugoj strani? Odgovor je uglavnom da, ili su pokušali pa nisu uspeli (što je zapravo ređi odgovor), ili tvrde da te želje, sa svojim bračnim partnerom ne mogu, ili više ne mogu, da zadovolje i da je jedini način da se uključi neka nova osoba. Postoji i treća vrsta odgovora, a to je „Naša veza je od početka bila „otvorena“.

Treba li time brak da se spasava, da li je to opcija, posebno ako se dvoje dogovore oko toga? On podrazumeva i kompromis da i druga osoba pronađe tu svoju osobu sa kojom će biti “otvorena” i tada primarni partner počne da shvata da to baš i nije tako jednostavno?

– „Otvoreni“ brak po svojoj suštini ne bi trebalo da bude sredstvo „spasavanja“ braka, nego dogovor ljudi kojima takav aranžman zaista u suštini odgovara, koji je sačinjen od strane dve autonomne i zrele osobe i koji oboma omogućava dobro funkcionisanje na svim poljima života. Mada, dosta često,osobe uđu u brak sa idejom da on bude konvecionalan, a onda neko poželi neki „dodatak“.

Postoje i brakovi i veze koji su od početka “otvoreni“ i oni su za sada česšći u populaciji koja nije heteroseksualna, zbog samog sociokulturnog konteksta u kom se takve veze, koje su za sada manjinske, uspostavljaju i održavaju, ali postoje i heteroseksualne veze koje su od početka otvorene.

U slučajevima kada se veza ili brak naknadno otvaraju, to najčešće podrazumeva period šoka, neverice, nezadovoljstva, frustracije, a zatim, ukoliko veza opstane, prihvatanja, pregovaranja, adaptacije i potpuno novog funkcionisanja veze, koji ukoliko veza sve to preživi može potencijalno biti bolji nego prethodni način funkcionisanja.

Ulozi su veliki i mnoge veze ne prežive „otvaranje“. One koje prežive zahtevaju izuzetan nivo povezanosti, komunikacije, otvorenosti, fleksibilnosti uz zajedničku odluku da se u braku ostane i da se i u braku i onome što dolazi kao „dodatak“ istome, sve ispregovara, pošteno, do kraja.

Tu nema mesta za samozavaravanje, pokušaje ubeđivanja sebe da se prihvati nešto što je protiv vrednosnog sistema osobe, a da pri tome osoba nije voljna da ga menja, da se prave kompromisi sa sobom. Suštinski, kao i za sve drugo u životu, ako prihvatite nešto što vam negde ne odgovara, onda pravite „medveđu uslugu“ i sebi isvom partneru.

Da li je moguće govoriti o tome da je neko spasao brak time što je postao “otvoren” u vremenu kada se sve više govori o tome kako je monogamija nešto što ne moze da spase brak kao instituciju? Koja se patologija krije iza toga?

– Da li je monogamija inherentna ljudskim bićima, je stvar velikih filozofskih, moralno –etičkih, duhovnih, a u poslednje vreme i socioloških i naučnih rasprava iz polja medicine, biologije, psihologije itd. Što se tiče ostalih vrsta na planeti Zemlji, postoje vrste koje su jasno monogamne i jasno poligamne i one koje su negde između.

Postoje brojna istraživanja koja opovrgavaju i dokazuju tvrdnje o monogamnoj i poligamnoj prirodi čoveka. Čitajući sve to, mislim da je najpošteniji odgovor da su neki od nas malo monogamniji, a neki od nas malo poligamniji od ostalih. Hoću da kažem da za neke od nas važi da su jasno monogamni, a za neke da su jasno poligamni i da svi možemo da se smestimo negde na tom kontinuumu na čijim su krajevima ova dva ekstrema, a između – sve ostalo.

Naglašavam da ovo nikako ne može i  ne treba da bude opravdanje za problematiku kao što je, na primer, zavisnost od seksa, zaljubljivanja, odnosa, internet pornografije itd.

Zatim je potrebno da naglasimo i nešto što se u psihologiji naziva: stilovi afektivnog vezivanja. Postoje nekoliko stilova, ali za ovu temu, najvažniji su sigurni, anksiozni i izbegavajući stil afektivnog vezivanja (O ovome možete detaljno pročitati u knjizi „Veza“ u izdanju „Psihopolisa“ iz Novog Sada).

Anksiozni stil vezivanja, između ostalih svojih karakteristika, podrazumeva izraženu želju za monogamnim odnosom, izbegavajući naginje od blago do ekstremno poligamnog (ili poliandričnog) stila, a sigurni je između i može prihvatiti neke varijacije na temu uodnosu na svoju osnovnu preferencu.

Sledeća stvar je društveno – kulturološko – religiozni kontekst. Na primer, u nekim islamskim zemljama poligamija je normalna stvar – za muškarce. Ali se ženama brani to isto (što se zove poliandrija u slučaju da jedna žena ima više muževa), u ekstremnim okruženjima i pod pretnjom nasjtrožim kaznama, pa i oduzimanjem života. To bi zapravo podrazumevalo da su muškarci, nekako po prirodi poligamni, a žene po prirodi monogamne, pa je religijsko kulturološki kontekst, samo nekako potvrdio prirodno (ili Božansko stanje stvari).

Međutim, ono čemu nas uči realnost nekih drugih konteksta, na primer onih u kojima vlada matrijarhat i gde su žene poliandrične, (ali ne moramo ići toliko daleko ni od našeg sopstvenog okruženja), da shvatimo da muškarci i žene nisu baš toliko različiti po tom pitanju, nego da se radi o uticaju tradicije, kulture,vaspitanja i od rođenja usađivanog sistema vrenosti.

Tako da, ukoliko bih odgovorila na pitanje onako kako je postavljeno, samim tim bih se već složila da su poligamija i/ili poliandrija patologija. Iza poligamije (poliandrije) se nekada zaista krije neka patologija (kao i iza monogamije, uostalom), ali ona, kao i monogamija može biti rezultat društvenih, kulturoloških, tradicionalnih, transgeneracijskih, religijskih, ili ličnih okolnosti koje ne smatramo patologijom, već varijetetom normalnosti.

Koliko je realno da je otvoren “dogovoren”, a koliko je realnije da je to sve “prećutkivano”?

– Prema iskustvu iz naše sredine, realnije je da se zapravo prećutkuju afere van braka i da druga strana, ako za njih i zna, pravi se da ne zna i time pristaje da se takvo stanje održava, iz različitih razloga. Prema istim tim iskustvima u našoj sredini realno otvoren i dogovoren brak je teško zamisliv.

U nekim drugim sredinama, koje su mnogo otvorenije od naše za eksperimentisanje sa nečim što se smatra za jednu od ključnih institucija funkcionisanja društva, zaista postoje uspešni primeri dogovorenih otvorenih brakova. Pri tome ne imputiram da je „ovo naše“ bolje ili gore od „onog njihovog“. Samo podvlačim jako velike razvojne razlike koje omogućavaju onakvo ili ovakvo faktičko stanje stvari.

Mi se još uvek bavimo preživljavanjem, i ne stižemo ni puno ni često da razmišljamo o kvalitetu života. U svim bogatim društvima bogati pojedinci su oduvek imali privilegiju da se bave kvalitetom života. U današnjim bogatim društvima ima mnogo pojedinaca čiji status ovo omogućava u različitoj meri. Druga je stvar da li tu privilegiju koristimo konstruktivno ili destruktivno.

Što se tiče koncepta „otvorenog“ braka, da bi on bio konstruktivan treba da bude ispunjeno jako puno uslova – životnih okolnosti, dobrog odnosa partnera, spremnosti na otvorenost, razmenu, deljenje, razgovor, pregovore, dogovor, fleksibilnost, a da sama veza bude čvrsta da može sve ovo da preživi.

S druge strane, kada biste u prethodnoj rečenici izostavili prvi deo i ne biste znali da li pišemo o otvorenom ili konvencionalnom braku, isto bi važilo za oba.

Ono što razlikuje zaista „otvoreni“, a ne samo „jednostrano otvoreni“ (u kome drugi partner zapravo nije ništa dogovorio, već je pristao, te trpi i pati) od konvencionalnog braka jeste da mora da postoji još jedan nivo dogovora o kojem se u konvencionalnom braku nikada ne mora ni misliti.

Prvo pitanje je zasto ljudi uopste ulaze u brak ako nisu tip za to… drugo, zašto ostaju u braku ako shvate da ne ide, ili zaista treba pokušati spasiti svaki brak, čak i u slučaju da se pojavi treća osoba? Čini mi se da ljudi često i ne odlaze iz brakova kad se pojavi ta treća osoba, već izaberu da ostanu. Zašto je onda ta treća osoba potrebna uopšte?

– Bilo bi idealno kada bi ljudi koji ulaze u brak stali i razmislili da li „jesu“ ili „nisu“ tipovi za brak. Ali najčešće ljudi u brak ulaze iz jednog stanja nerealne percepcije partnera pa i sebe, koje nazivamo zaljubljenost – kada drugu osobu, pa i sebe idealizujemo. U takvom stanju, koje ljudi ne smatraju patologijom (a ono i nije patologija u užem smislu te reči, ali jeste nešto što menja našu procenu realnosti pod uticajem emocija i raznih procesa koje se na nivou mozga, ali i celog tela u takvom stanju odvijaju) mi mislimo da i mi, a i druga osoba možemo da uradimo sve što je potrebno da veza funkcioniše – lako ćemo prevazići sve teškoće i prepreke, a odnos deluje tako prirodan i lak, bez ikakvog ulaganja napora da u tom trenutku izgleda zaista čudna pomisao da bismo s tom osobom mogli ikada imati neki problem.

Naravno da ne ulaze svi iz zaljubljenosti u brak – neki u brak ulaze zbog ljubavi, ekonomskih ili drugih interesa, prijateljstva, dogovora razne vrste itd. Možda zvuči paradokslano, ali često su ovakvi brakovi na duže staze stabilniji. Barem što se tiče dužine trajanja braka i podele uloga i odgovornosti u braku.

Postoje, isto tako, razni razlozi, zašto ljudi ostaju u brakovima koji „ne idu“ – najčešće su to ekonomski razlozi, deca, emocije, sigurnost, religijski razlozi, psihološki razlozi itd. Sem toga, većini osoba koje su u braku, brak predstavlja visoku vrednost i žele da ga stoga sačuvaju. Takođe, velika većina osoba kojima u braku „ne ide“ veruje da će se stvari nekako same od sebe popraviti i da ne treba da ulažu nikakav napor da stvari poprave. A i kada ulože napor, često je taj napor kontraproduktivan, jer brak i ne funkcioniše zato što partneri nemaju dobro razvijen način komunikacije i rešavanja problema, pa nastavljajući da pokušavaju na način koji i ranije nije funkcionisao, nastavljaju da dobijaju loše rezultate.

A što se tiče treće ili četvrte osobe, sem ako ne živimo na potpuno izolovanom mestu, uopšte nije pitanje da li će se, već, kada će se pojaviti. A onda se postavlja pitanje, šta s tim? Da li investirati u odnos sa njom/njim, ili primarnim partnerom? To je odluka koju svako za sebe mora doneti; i zdrav odnos među partnerima podrazumeva da nam je zaista suštinski u redu i naša, kao i odluka našeg partnera, kakva god da je. Onog momenta kada nemamo zajednički dogovor, koji je u redu obema stranama po pitanju može li ili ne može biti treće ili više osoba u braku, brak ne može funkcionisati.

Odgovor na pitanje da li treba pokušati spasiti svaki brak je kratak i jednostavan: ne treba. Odgovor na pitanje koje to brakove ne treba spasavati je mnogo kompleksniji i zavisi od toga ko vam odgovara: psihijatar, lekar, sveštenik, prijatelj… Uopšteni odgovor je da ne treba spasavati one brakove za koje možemo argumentovano da tvrdimo da će osobe bolje funkcionisati van braka nego u njemu.

Jasno je da je u pitanju najčešće proces argumentacije i da je sam po sebi, najčešće  komplikovan, sem ukoliko se ne radi o jasnoj patologiji, kao što je na primer zlostavljanje. Interesantan je paradoks da je stav (koliko se meni čini, prilično unisoni) sveštenika Srpske pravoslavne crkve da je jedini kriterijum za razvod prevara, a da mi baš u ovom članku diskutujemo o nečemu što bi se konvencionalno smatralo prevarom, kao o nečemu što može pomoći da se neki brakovi očuvaju.

Treća osoba je najčešće „potrebna“ iz razloga jer neko od partnera smatra da sa svojim partnerom ne može da zadovolji neke svoje želje, a za koje smatra da su u bračnoj zajednici legitimne i smatra, da ih sa tom trećom osobom može zadovoljiti.

Jedna teorija o tome zašto ljudi imaju afere, veze i slično, van svojih partnerskih odnosa, govori o tome da često i ljudi koji imaju funkcionalne partnerske veze ulaze u neke dodatne, paralelne veze.

Statistike govore da će u 60% svih partnerskih odnosa, bili oni funkcionalni ili ne,  neko nekoga prevariti. Ova statistika opet nije i ne treba da posluži kao argument da se u skladu s njom ponašamo.

Ova specifična teorija govori, da onaj partner koji ostvari odnos sa nekom trećom osobom van svog partnerskog odnosa, u tom novom odnosu traži delove sebe koje je izgubio u svom primarnom partnerskom odnosu. I da, ukoliko bismo stali i zapitali se, koje smo to delove sebe „usput“ u našem partnerskom odnosu izgubili, i ako bismo to saznali, bili u stanju da to sa svojim partnerom iskomuniciramo, a zatim oboje uradimo ono što je potrebno da u okviru našeg odnosa povratimo izgubljene delove sebe, i zajedno radimo na tome da se obe osobe dalje izgrađuju i razvijaju, onda bi želja za trećom osobom postala suvišna.

Možete pogledati ovo interesantno predavanje Estel Perel o nevernosti: https://www.ted.com/talks/esther_perel_rethinking_infidelity_a_talk_for_anyone_who_has_ever_loved

Da li je otvoreni brak srećniji brak i ako jeste, zašto, a ako nije, zašto nije? Ima li tu za ili samo protiv tog aranžmana?

– Pošto ne postoji tačan način da izmerimo bračnu sreću, ne možemo ni dati tačan odgovor na ovo pitanje:

  • Ako su ljudi u konvencionalnom ili otvorenom braku izgradili odnos koji oboma, ali zaista suštinski odgovara;
  • gde su našli mesto za zajedničko funkcionisanje, ali i prostor za svoj dalji rast i razvoj; za ostvarivanje zajedničkih projekata (najčešće su to deca i kuća, ali mogu biti različiti), ali i individualnih projekata;
  • ako su u stanju da jedno drugo kada je potrebno zdravo konfrontiraju, ali i zdravo podržavaju;
  • ako su u stanju da istovremeno postave jasnu granicu i zaštite sebe, ali istovremeno sebe i nesebično dele u odnosu sa drugim;
  • ako im je zaista suštinski i zdravo stalo i do svoje i do dobrobiti druge osobe;
  • ako su u stanju da to zajednički izvedu, a da pri tome nisu u nekom simbiotskom – ko-zavisničkom ili nekom drugom patološkom odnosu; i
  • ako socio-kulturni kontekst u kome žive to može da iznese

onda nije toliko važno kakav aranžman među sobom imaju.

Dakle kriterijum je zdravlje i blagostanje obe osobe. Fizičko, mentalno, emotivno, socijalno, radno i duhovno zdravlje.

Ono što je neophodno dodati jeste, da je ipak, to sve mnogo lakše ostvariti u jednom manje komplikovanom odnosu, jer zahteva angažovanje manje naših kapaciteta.

Intervju dostupan na sajtu Nedeljnika.


Dragi, hajdemo na odmor da se malo svađamo

Dragi, hajdemo na odmor da se malo svađamo

Ana Mitić, Press Online, 14. 08. 2011.

Cele godine maštamo kako ćemo na godišnjem odmoru da uživamo, oslobodimo se stresa i najzad nađemo vreme za partnera i porodicu, a onda se odmor pretvori u pakao – svađamo se oko svega i svačega, rešavamo zaostale probleme i prebacujemo jedni drugima krivicu za sve i svašta.

Da odmor može da se pretvori u katastrofu velikom broju ljudi, potvrđuju i rezultati istraživanja javnog mnjenja američke agencije TNS, koja je anketirala 1.000 ljudi, i zaključila da na godišnjem odmoru oko 26 odsto parova uđe u konflikt. Ljudi se najviše svađaju zbog para, razgledanja i hrane. Epilog često bude raskid ili teška bračna kriza sa razvodom u najavi. Malo je onih koji odmor iskoriste da učvrste veze i probude strasti.

I horor i komedija

Psiholog Aleksandra Janković objašnjava da je zbog nagomilanih obaveza danas komunikacija u porodici i među partnerima postala neka vrsta „tehničke priče” u kojoj se rešavaju tekuće stvari, pa kada dođe vreme godišnjeg odmora, i kada ljudi imaju vremena da budu zajedno u hladu palmi od jutra do mraka, uprkos očekivanjima da će to voditi zbližavanju, mnoge stvari koje su u prethodnom periodu ostale neraščišćene izbiju na površinu.

– Onda kreću priče i eloborati tipa: „E, šta si ti meni ono onda rekao…”, i sve ono što nije „odrađeno” izbija na površinu kao i neki problemi koji su nastali zbog udaljavanja partnera, a koji mogu da postanu predmet konflikta. Letnji period je i period suočavanja sa sobom, a žene su po pravilu nezadovoljne svojim izgledom, pa prebacuju partneru sledeće: „Eto, zapustio si me…”, „Zbog tebe ne mogu da radim ni ovo ni ono…”, dok muškarci imaju neko svoje dostojanstvo pa krenu da se brane po principu napad je najbolja odbrana. A postoji i „faktor” lepih i mladih žena na plažama pa se događaju i ljubomorne scene. Ima sijaset razloga za svađu. I to je čitavo naše prokletstvo jer stalno iščekujemo neki trenutak kada ćemo biti u nekom romantičnom raspoloženju, a onda kada to dođe, pretvara se u horor film umesto u jednu romantičnu komediju – objašnjava Aleksandra Janković, dodajući da su retki ljudi koji uspevaju da odmor iskoriste za ponovno zbližavanje i to su one čuvene srećne porodice koje bi trebalo proučavati.

Psihoterapeut Aleksandra Bubera pak objašnjava da i pored onih koji se na godišnjem odmoru posvađaju ima i onih koji poboljšaju i učvrste svoje odnose. U oba slučaja razlog je nedostatak vremena, zbog čega se nisu bavili svojim vezama, kao i iznenadna velika količina vremena, koje sada provode zajedno.

– Na odmoru parovi imaju retku priliku da 24 časa budu sami, i onda razlike i nerazumevanje isplivavaju na površinu. To se dešava i kod onih koji su tek ušli u vezu, jer se ne poznaju dovoljno pa dobijaju priliku da razgovaraju i bolje se upoznaju, ali i kod onih koji su u braku ili su dugo zajedno, a imaju nagomilane probleme koje nisu rešavali već gurali pod tepih. Tu je i treća grupa ljudi, „radoholičari”, koji su navikli samo da rade i koji se zbog toga na odmoru osećaju neprijatno i napeto jer smatraju da je loše ne raditi ništa. Sve to mogu biti razlozi za svađu – objašnjava sagovornica Pressa.

Poradite na vezi

Ipak, odmor za neke može da znači i učvršćivanje veza i jačanje porodičnih odnosa. Naime, samo osam odsto učesnika ankete reklo je da na odmoru želi da vrati svoju vezu u normalu. To je slučaj kod ljudi koji žele da rade na svojoj vezi, ali za to objektivno nisu imali vremena ili su bili preterano napeti da o nekim stvarima razgovaraju, pa je odmor idealan za to.

– Suština je u tome koliko su ljudi otvoreni i spremni da rade na vezi. Svi mi podrazumevamo da je veza nešto što će samo po sebi da postoji i da je ljubav dovoljna, a da će sve ostalo da se reši. A u stvari je veza kao biljka koju morate da zalivate, čuvate od parazita i hranite, inače će prosto da uvene. Zato je godišnji odmor retka prilika da se na vezi poradi – objašnjava Bubera.

Brojke

20 odsto parova ne može da se složi oko toga šta treba videti i kuda treba otići
10 odsto ne može da se dogovori oko toga gde na odmoru treba jesti
75 odsto smatra da je godišnji odmor od vitalnog značaja za mentalno zdravlje
37 odsto anketiranih nada se boljem raspoloženju

Izvor: Press Online


Flert

Flert

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Vesnom Marić Brajkovič, objavljen delimično u Blicu 23.08.2011.

Da li je zavođenje, dopadanje drugom, inače u ljudskoj prirodi?

– Želja da se dopadnemo osobama koje nam mogu biti potencijalnim partnerima uslovljena je evolutivno, ali i socijalno. Evolutivno jer to potencijalno može dovesti do partnerstva koje će omogućiti produženje vrste. A socijalno zato što često procenjujemo i potvrđujemo svoju vrednost u odnosu na to kako nas procenjuju drugi ljudi, što nije dobro, jer je zdravo da znamo ko smo i koliko vredimo, bez obzira koliko je to potvrđeno od strane drugih ljudi. Jer, ako svoju vrednost procenjujemo samo u odnosu na to koliko nas drugi vrednuju u opasnosti smo da ukoliko se to ne desi sebe ne vrednujemo dovoljno, ili da učinimo sve kako bi se to desilo, što opet dovodi do toga da sebe procenjujemo lošije nego što je to objektivno.

Ko više zavodi, muškarci ili žene, ko to veštije radi?

– Podjednako zavode i muškarci i žene, samo na različit način. Socijalne uloge podrazumevaju da je muškarac taj koji je aktivniji i probitačniji, iako u poslednje vreme ove uloge često nisu tako diferencirane, pa je došlo i do zamena, tako da nije redak slučaj da su žene proaktivnije. Veština ne zavisi od pola, već od toga kako posmatramo sebe, druge i svet, a takođe i od toga koliko smo i kako kroz život o tome naučili. Veština flertovanja i zavođena je nešto što se može naučiti, a ne nešto sa čime se rađamo.

Da li ima ljudi koji ne mogu bez zavođenja i kakve su to osobe? Zašto im je osvajanje toliko važno?

– To su osobe koje imaju iskrivljenu sliku o sebi, pa zavođenje koriste kako bi ili dokazali da su oni vredni, važni i slično, jer sebe ne doživljavaju kao autentično vredne i svoju vrednost povezuju sa vrednošću partnera. Odnosno, što imam „bolji ulov” ja sam bolji/bolja. Takve osobe često teže da osvojenog partnera i zadrže.

Ili su to osobe koje inače imaju nerealno dobru sliku o sebi, kao što su to na primer narcisoidne osobe, koje druge ljude, nekada svesno, a nekada nesvesno koriste kao publiku koja će im se diviti. Ovim osobama nije toliko bitna osoba koju zavode, nego da im se ta osoba divi i vrlo lako može biti zamenjena nekom drugom, trećom ili dvadeset petom osobom.

Postoje i osobe koje gotovo kompulzivno, a često i neselektivno zavode i kojima je bitno da osvoje , što im donosi trenutno olakšanje i „recku”, a zatim im osoba postaje potpuno nezanimljiva i idu u novi osvajački pohod. Ovakve osobe takođe pokušavaju rešavaju na ovaj način svoje često nesvesne intrapsihičke konflikte i/ili traume, naravno, na pogrešan način, i zato i ponavljaju uvek iznova takav obrazac ponašanja. U ovu kategoriju često spadaju i osobe koje imaju problem sa zavisnošću od ljubavi, zaljubljivanja, veza i seksa.

Takođe postoje i osobe koje zavođenem svesno i vešto manipulišu da bi na taj način ostvarile neke svoje ciljeve, bilo materijalne, bilo seksualne ili čisto intelektualno – socijalne i kod njih to nije nesvesna prisila, već svesna odluka da iskoriste drugu osobu na ovakav način.

Da li žene više vole da budu zavedene, osvajane ili da zavode?

– To zavisi od žene, kao i od prilike. Većina žena ima neki svoj stil u odnosu na potencijalne partnere, pa neke više vole da budu osvojene, a druge više vole da same osvajaju. Ali takođe postoje posebno pogodne prilike ili mesta gde je uobičajenije zavesti, i druge gde je uobičajenije biti zaveden.

Možete li da mi navedete po stavkama glavne karakteristike ženskog zavođenja?

  • Pogled „ispod trepavica” sa poluspuštenim kapcima;
  • Nameštanje kose;
  • Držanje čaše ili drugih predmeta tako da se ističu prsti i nokti;
  • Isticanje dekoltea i grudi;
  • Nameštanje čarape ili suknje tako da se istakne deo noge;
  • Njihanje kukovima;
  • Lak dodir;
  • Kada  žena u društvu obraća pažnju najviše na određenu osobu postupcima, rečima, osmehom.

Možete li da objasnite sindrom Don Žuana i Kazanove?

– Pojam satirijaza označava prekomerni seksualni nagon kod muškaraca, a sam naziv potiče od grčke reči satyros koja označava polubožanstva koja su kombinacija čoveka i jarca sa veoma jakom čulnošću i prekomerno izraženim seksualnim nagonom, zbog čega su često napastvovali žene.

Postoje dva oblika koje bismo mogli opisati kao sindrom Don Žuana i Kazanovin sindrom.Zajedničko je tumačenje za oba oblika da osobe koje imaju ovu vrstu seksualne disfunkcije ispoljavaju veliku glad i potrebu za ljubavlju i seksom zbog doživljaja da nisu dovoljno voljeni i zato pohlepno tragaju za istom. Međutim, sama ova pohlepa se ispoljava uz malo ljubavi i vezivanja, a uz nepoštovanje, a ponekada omalovažavanje, ponižavanje i nadmenost i tako postaje svoja negacija. Takođe bitan deo ovoga je i da dokazuju da su superiorni, potentni i sposobni da vole, čime u stvari kompenzuju nedostatak istoga.

Osoba koja ima sindrom Don Žuana je opsednuta stalnom potragom za novom seksualnom partnerkom u kojoj, prema psihoanalitičkim tumačenjima traže svoju majku, pa pošto naravno ne mogu da je nađu, traže novu ženu, a napuštanjem prethodne svete se za „nanete povrede“ njoj, svojoj majci, svim ženama a ponekada i muškarcima kako u svom tako i u partnerkinom životu. Ovakve osobe često imaju jako naglašen seksualni nagon, pa mogu imati odnose svakodnevno i 5 do 10 puta i ako to ne mogu da ostvare sa jednom partnerkom, ponašaju se promiskuitetno ili često masturbiraju. U psihoterapijskoj praksi, bes je osnovno osećanje kojim se bavimo kod ljudi koji imaju takav poremećaj (a obično se ne javljaju sami na terapiju nego budu primorani od strane partnerke). Ovakve osobe je lakše prepoznati i lakše prekinuti takav odnos nego sa osobama koje se ponašaju po tipu Kazanove, jer je prisutna mnogo otvorenija agresivnost, nervoza kod muškarca i osećaj iskorišćenosti kod partnerke.Osoba koja se na ovakav način ponaša toga često nije svesna.

Osoba koja se ponaša prema karakteristikama sindroma Kazanove više naginje narcisoidnom tipu, često je veoma fizički  lepa, zgodna i doterana, recimo da to najviše podseća na ono što danas zovemo „metroseksualac” i takođe je stalno u potrazi za novom partnerkom, ne za nekom određenom, nego za zadovoljstvom koja ona može da mu pruži, hedonistički. Nije im stalo da same žene, već do zadovoljstva, ali često to čine sofisticirano i romantično, zbog čega su žene često očarane ovakvim muškarcem – što neminovno dovodi i do kasnijeg razočaranja (sem ukoliko sebe žena ne ubedi da mu je bila posebna ili da „razume i prihvata” duboke razloge koji su do takvog ponašanja doveli). Ovi muškarci su često veoma šarmantni, zanimljivi, harizmatični i žene ih doživljavaju kao ispunjenje svojih maštanja o idealnom partneru. Jer on uvek zna da kaže ili uradi pravu stvar, ali se radi o nekada nesvesnoj, a nekada i svesnoj manipulaciji i obmani u cilju ostvarivanja svog cilja, a to je da on bude zadovoljan, da mu se dive i da ga obožavaju, pod devizom „ja volim samo sebe, svog jedinog sebe…”, a tu onda nema mesta za partnerku…

Dobro je da žene budu svesne da postoje ovakvi muškarci i da ih se čuvaju, jer bez obzira što možemo razumeti ovakvo ponašanje, ljubav neće izlečiti ovaj poremećaj i takve veze će se neminovno završiti napuštanjem ili/i razočarenjem, kada se suoče sa realnošću koja je daleko od onoga kakvima se ovakvi muškarci predstavljaju.

Uputstva za flert muškarcima?

– Osnovno je da muškarac prevaziđe strah od odbijanja, jer je to najčešće ono što ga sprečava da učini prvi korak i da priđe.Treba da znate da vas potencijalna partnerka neće odbiti zato što sa vama nešto nije u redu, nego zato što se ne uklapate u njene kriterijume za izbor partnera. To ne govori ništa o vama, nego o njoj.

To je isto kao kada bismo birali između sličnih automobila iste klase:recimo Mercedes, Audi i BMW. To ne znači ako ste izabrali Mercedes da su BMW i Audi lošiji, nego jednostavno, da vam se Mercedes najviše sviđa, i to dakle govori o vašim preferencijama a ne o kvalitetima automobila.

A kada se nađete u situaciji gde se nalaze i potencijalne partnerke:

  • Pogledajte malo oko sebe, nemojte samo gledati u čašu, cigaretu, mobilni telefon, knjigu ili planer;
  • Kada ugledate osobu koja vam je interesantna, dobacite joj pogled i nasmešite se;
  • Ako vam uzvrati pogled i pokaže interesovanje i ako su okolnosti povoljne možete razmeniti nekoliko pogleda;
  • Pa ako to dobro prođe možete joj poslati piće preko konobara;
  • Ako prihvati i zahvali možete je upitati da joj se pridružite, ili ona vama;
  • Uvek tražite njenu dozvolu za nameravanu akciju, to će joj pružiti osećaj da ste pažljivi i da može da ima kontrolu nad situacijom – ne podcenjujte svoju moć;
  • Ponašajte se i u takvim situacijama kako biste se ponašali i inače, od vas se ne očekuje da budete savršeni ili supermen, već da budete pristojni, ljubazni, pažljivi… a poželjno je da imate bar malo smisla za humor;
  • U tome vam mogu pomoći brojni izvori kao što su internet, knjižice koje sadrže viceve i šale, naravno pristojne, umerene i zabavne;
  • Naučite da pažljivo slušate, budite zainteresovani za ono što čujete, a ako je dama povučena možete postavljati pitanja…naravno ne u stilu policijskih istražitelja;
  • Ako ste u prolazu videli nekoga interesantnog, uvek se možete nasmešiti, a ako imate priliku, umeren i ukusan kompliment nikada nije na odmet;
  • U kaznijim fazama lep gest kao što je cveće ili poziv na neke aktivnosti koje oboje volite je uvek dobrodošao  – bez obzira na to da li se radi o pozorištu, bioskopu, koncertu, tenisu, humanitarnom radu i slično;
  • Budite to što jeste, ne pokušavajte da se ubacite u neku drugu ulogu, to ionako pre ili kasnije izađe na videlo;
  • Ne budite nepristojni, glasni, uvredljivi i agresivni – žene su i inače osetljivije na ovo nego muškarci;
  • Važno je da budete uredni i čisti, naravno ne zahteva se da budete model sa naslovne strane;
  • Ukoliko se baš ne gnušate toga, idite na časove plesa, to će poboljšati suptilnost načina na koji se krećete i dati zavodljiviji ton vašem govoru tela.

Kako pronaći idealnog partnera

Kako pronaći idealnog partnera

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić, objavljen u Reviji D 28. juna 2010. 

Da li postoje osobe čiji je psihološki profil ili priroda predodređen za idealan brak?

– Idealan brak ne postoji, sem u holivudskim filmovima i petparačkim romanima. Ali zato postoje zdravi i stabilni brakovi, gde su supružnici samostalne, samosvesne i odgovorne osobe, spremne da se uhvate u koštac sa problemima i različitostima, da se drže svojih zdravih vrednosti, ali i da su dovoljno fleksibilni da se menjaju i prilagođavaju u skladu sa novonastalim okolnostima. Gde su osobe spremne da razmenjuju ideje, da učestvuju u konstruktivnim konfliktima, da razmatraju, procenjuju i uvažavaju svoje, ali i tuđe mišljenje. Ovakve veze, dakle, ne isključuju ni svađu, ni raspravu, ni ljutnju, ali isključuju vređanje i fizičke obračune.

Konflikt je konstruktivan i dobrodošao da bi se stvari raspravile i veza prešla na novi nivo i razvijala se. Kada znamo sve ovo, osoba koja je spremna za zdravu vezu i brak jeste osoba koja može da se stara o sebi, koja ima empatiju za druge, koja može da se veže, ali i da bude samostalna i sama, koja je dovoljno principijelna, ali i fleksibilna i prilagodljiva da bi dobro „plivala“ kroz razne izazove koje nam život donosi.

Ima li uticaja primarna porodica – roditelji na to da li će dete biti srećno u braku?

– Prvo je potrebno da razgraničimo pojmove „sreća“ i „zadovoljstvo“. Naime, pod uticajem medija, štampe, filmova, knjiga, negde od kada je u razvijenim zemljama veći deo stanovništva mogao da živi u zoni komfora, a ne preživljavanja, kao tema se pojavljuju pretežno dela koja se bave kvalitetom života, a ne preživljavanjem. Uz to ide i hedonizam, pa je glavna „zapovest“ postala da treba da budemo srećni, i to uvek i svugde.

A zaboravljeno je da je sreća „rezervisana“ za trenutke kada nam se ostvare neke od najvećih želja. Osnovni zadatak roditelja jeste da vaspitaju decu tako da ona budu sposobna za samostalan život u ljudskom društvu, a ne da budu u stalnom stanju sreće i euforije, koje nije moguće (sem ako smo stalno pod uticajem nekih psihoaktivnih supstanci, što je svakako u krajnjem ishodu recept za nesreću, a ne za sreću), a nije ni potrebno postići. Takođe bi to podrazumevalo i da je osoba sposobna da ispunjava sebi većinu svojih realnih, a ostvarivih želja, to jest, da bude zadovoljna.

Roditeljsko vaspitanje, kao i model veze, braka i porodice koji nosimo iz svoje primarne porodice, ukoliko kasnije ne radimo na sebi i ne sagledamo svesno sebe i odaberemo šta ćemo od roditeljskih uticaja „zadržati“ u sebi, a šta odložiti u „arhiv“ ličnosti, imaju ključnu ulogu u tome kakvi ćemo kasnije biti u životu i vezama.

Kako objašnjavate pojavu da postoje emocije, ljubav pojedinca prema osobi kod koje nam se ništa ne dopada?

– U tom slučaju se ne radi o ljubavi, jer je ljubav osećanje koje se odnosi na osobu „u celini“, „u paketu“. Tako da je tu reč najverovatnije ili o zaljubljenosti, kada u stvari ne volimo realnu osobu, nego idealnu predstavu koju smo o toj osobi sami stvorili, ili o seksualnoj privlačnosti za koju greškom mislimo da je ljubav, jer je česta zabluda da nas jako seksualno privlače samo osobe koje volimo, što uopšte nije tačno. Naime, ljubav i seksualna privlačnost mogu, ali ne moraju, a relativno često i ne idu zajedno.

Da li bi bilo manje razvoda kada bi svi pre sklapanja braka išli u bračno savetovalište? 

– Da. Mnogi parovi tek nakon što stupe u brak shvate da su jako različiti, ili da se razmimoilaze po nekim važnim životnim pitanjima, ili o predstavama koje imaju o tome kakva veza treba da bude. Kada bi se parovi obraćali za predbračno savetovanje, ova pitanja bi bila raspravljana pre nego što problem nastane. Takođe bi parovi tako imali šansu da na lakši način uvide koje su to tačke oko kojih postoje neslaganja, kao i da ih na konstruktivan način sagledaju, pregovaraju i postignu dogovor. Ili, da, ukoliko su problemi nepremostivi za taj određeni par, u brak ni ne ulaze.  Jer, nisu svi problemi u vezi rešivi za sve osobe.

Ako postoje velika razmimoilaženja oko najvažnijih pitanja, a to su obično mesto i način stanovanja, seks, novac, deca, vaspitanje, religija, nacionalnost, a nijedan od partnera nije spreman da svoja uverenja prilagodi onom drugom, dogovor jednostavno nije moguć.

Možete li vi kao stručnjak pri prvom kontaktu sa parom da ocenite jesu li jedno za drugo, jesu li kompatibilni?

– Ako je par jako inkompatibilan i nefunkcionalan, da. Za, da tako kažemo, manje inkompatibilnosti, obično je potrebno više susreta da bi problem „isplivao“.

Ukoliko vidite da je veza iz koje će izrasti brak sa puno problema, da li to kažete partnerima?

– Pristup zavisi od toga da li je situacija profesionalna ili prijateljska. Ukoliko je ugovor između mene i klijenata da im pomognem da raščiste situaciju, to i činim, ali ne tako da im ja kažem da li je njihova veza problematična ili ne, već im pomažem tako što postavljam takva pitanja koja će im pomoći da oni sami sebi razjasne kako stvari stoje i šta žele da s tim saznanjem učine. Sa prijateljima se takođe dogovaram, da li žele da čuju moje mišljenje, savet ili ne. Jedini slučaj kada ću postupiti suprotno dogovoru jeste ako mi neko kaže da ne želi da čuje moje mišljenje, a ja procenim da su partner i veza toliko problematični da je bolje ne nastavljati. Tada smatram da mi je dužnost da na to ukažem. Odluka je svakako na samoj osobi.

Jeste li nekog odvratili do braka i zašto?

– Posao psihoterapeuta nije da odvraća ljude od braka, niti da daje „blagoslov“ za brak, već da pomogne osobi da sagleda problem sa svih strana, da ga jasno proceni i potom sama svesno donese odluku i prihvati sve njene posledice. Tako da osobe same sebe „odvraćaju“ ili „blagoslove“ brak, a psihoterapeut služi kao ogledalo, katalizator, ili, sada je moderno reći facilitator procesa sagledavanja unutrašnjeg konflikta i njegovog rešavanja. Jer, osobe ni ne dolaze kod psihoterapeuta ako su sigurne da brak hoće ili neće, već samo ako nisu sigurne, pa im je potrebna pomoć da lakše i brže odluče. Nažalost, neretko i osobe koje su sigurne da žele brak sa određenom osbom, tek u braku shvate da su napravile grešku u proceni, pa se za pomoć jave tek nakon što je problem dostigao tolike razmere, da više ne mogu da ga same podnose ili rešavaju.

Koje su to osobe koje volimo i s kojima se ženimo i udajemo?

– Najčešće su to osobe u koje se zaljubimo. Jer, gde god se okrenete svugde se veliča baš zaljubljenost, koja se stalno brka sa ljubavlju. Zaljubljenost je po definiciji nerealno osećanje, jer kada smo zaljubljeni mi u stvari projektujemo svoje želje i idealnu sliku partnera kakvog želimo i onda u stvari „volimo“ sliku a ne realnu osobu koja se iza te slike nalazi. Problem je u tome što nakon što zaljubljenost prođe, tek onda vidimo osobu u koju smo bili zaljubljeni onakvom kakva ona zaista jeste, a ta slika se najčešće ne poklapa sa onom koju smo sami isprojektovali, i odjednom imamo utisak da smo sa nekom sasvim drugom osobom i onda veza zapada u krizu, iza koje, najčešće ne opstaje. Ipak, i ovakve veze mogu opstati, u koliko su obe osobe spremne da „rade“ na sebi i na vezi. Jer, osobe u koje se zaljubljujemo, ipak, imaju neko mesto u našem nesvesnom životnom planu, tzv. skriptu, i samim tim, to su osobe s kojima možemo najviše „zaglibiti“ ali i najviše „porasti“. Izbor je na nama, u koliko smo ga svesni.

Šta pokazuje evolucija braka, ima li budućnost?

– Kad nabavim kristalnu kuglu, javiću vam. Šalim se. Trenutno mislim da ne postoji bolja alternativa, tako da verujem da će u skoroj budućnosti opstati, kao što je opstajao i kroz sve društvene tranzicije do sada. Ali svest naše vrste se menja tokom vremena, tako da nije nemoguće da će se naći drugačija rešenja za vreme koje dolazi. A ukoliko se to desi, tek će vreme pokazati šta je bolje. Za naš nivo svesti sada, brak je odgovarajuće rešenje za regulisanje partnerskog suživota.

Da li pojedinac treba da spašava pogrešnu vezu?

– Mislim da je odgovor očigledan – ne vidim zašto bismo spašavali nešto što je za nas, našu decu ili porodicu loše. S druge strane, potrebno je da imamo jasne kriterijume šta je to loše, a ne da proglasimo za loše nešto što je dobro (ili obrnuto) i da postupamo u skladu s tim. Mnoge osobe dolaze upravo iz tog razloga na psihoterapiju, da im neko ko je objektivan i neutralan pomogne da razjasne sebi šta je za njih lično dobro, a šta loše i šta žele da urade povodom toga.

Koji su novi načini razumevanja između muškaraca i žena?

– Da nauče jedni druge da slušaju, bez iskrivljavanja onoga što je rečeno, bez podrazumevanja, već sa traženjem tačnog značenja onoga što je rečeno i sa tumačenjem kompletnog konteksta onoga što je rečeno. To može zvučati naporno, ali nakon početnog perioda upoznavanja i usklađivanja, stvari će biti mnogo jasnije, a potreba za razjašnjavanjem mnogo manja nego u početku.

Kako da saznamo da se slažu naši različiti karakteri?

– Upoznajte osobu dobro i dugo. Mesec dana je uglavnom dovoljno da vidite ako vam neko jako ne odgovara. Šest meseci do godinu dana je uglavnom dovoljno da vidite osobu u raznim „izdanjima” i prilikama. Razgovarajte i pitajte sve što vas zanima. „Potežite” teme koje su za vas bitne. I nemojte zatvarati oči pred stvarima koje vam se ne sviđaju ili su vam odbojne. Kad-tad će vas dočekati da se sa njima borite. Dakle, bolje pre, nego kasnije. Ako ne valja, bolje da vam je to odmah jasno, nego nakon toga što sa osobom imate zajedničku decu i imovinu.

Šta mislite o onima koji nisu pronašli pravu ljubav?

– Mislim da ne postoji jedna, već mnogo „pravih” osoba za svakoga od nas. Mit o samo jednoj, pravoj, idealnoj osobi, potiče još iz drevnih mitova koji govore da su muškarac i žena nekad bili jedno, a zatim zbog grehova prokleti od bogova da se raspadnu na dve osobe koje će se zatim večno tražiti po svetu, i logično, jako teško ponovo pronaći.

Na žalost mnogi od nas i danas veruju u to, da postoji samo jedna „prava” osoba i možda zbog toga propuštaju da ostvare vezu sa partnerima s kojima se uklapaju dovoljno dobro (ali ne i idealno ili savršeno). Dakle, ja sam za to da osobe koje nisu pronašle „pravu ljubav” rade na tome da nađu dovoljno dobru i funkcionalnu ljubav, što je realno i dostižno.

Šta mislite o onima koji nisu uspeli da pronađu pravu ljubav i pravu osobu za brak?

– To zavisi od toga kako definišete „pravu ljubav” i „pravu osobu”. Kao što sam već rekla, ja smatram da „prava ljubav” i „prava osoba” jesu mitski, bajkoviti i pesničko-filmski pojmovi, koji su postali deo kolektivnog i svesnog i nesvesnog, nešto čemu se teži, a što ustvari – ne postoji. Ali postoje dovoljno dobri partneri za svakoga od nas sa kojima je moguće ostvariti dovoljno dobru, funkcionalnu i zdravu vezu, gde će osobe moći da se ostvare u raznim ulogama koje veza donosi: kao prijatelji, ljubavnici, roditelji itd.

Da li naše ljubavne partnere bira naš mozak i po kom principu? Postoji li formula bazirana na „moždanoj hemiji”, kakva nam osoba najviše odgovara i kako da sa njom uspostavimo intiman odnos? Kakav je uticaj ženskog hormona estrogena?

– Na prvom mestu, bitno je da vaš partner nema neke od vama neprihvatljivih mana, a to bi za sve nas trebalo da budu:

  • ukoliko je osoba zavisna od neke supstance (alkohol, droga), osobe ili „navike” (npr. kockanje);
  • ukoliko ima problem sa izlivima besa, ukoliko se ponaša kao Žrtva, Spasilac ili Progonilac;
  • ukoliko je u vezi sa nekom drugom osobom, ako je infantilna (neodrasla), seksualno nesposobna;
  • ukoliko ima teške emocionalne ili psihičke probleme, ako je opsednut-a kontrolisanjem i/ili ljubomorom.

Naravno sve ovo pod uslovom da osoba zaista nije spremna i ne preduzima ništa da ovo kod sebe promeni. U koliko osoba ima neki od ovih problema, ali traži za sebe pomoć, ne „kao traži”, već se zaista obratila stručnjaku i zaista radi na sebi i vidite da polako rešava svoje probleme, za nju i vašu vezu postoji nada. Dakle, to ne znači da ne treba da budemo sa osobom koja ima neki problem, jer svi ih imamo, već da definitivno ne treba da budemo sa osobom koja ima veliki problem i nije spremna da ga rešava.

Drugo, svoje partnere biramo mi. Odgovornost da upravljamo sobom i svojim izborima je na nama, a mozak nije neki zaseban organ koji „živi” odvojeno od nas (dokle god mozak ne oboli; tada su stvari drugačije). Razna telesna stanja, hormonski status i metabolizam dakako imaju uticaja na to kako mislimo, osećamo se i ponašamo, ali to se više odnosi na stanja koja nisu normalna, kao što su jako sniženi ili povišeni hormoni, na primer, štitaste žljezde, nadbubrežne žlezde i sl, a ne samo polnih žljezda. Takođe, i druge telesne bolesti neminovno menjaju našu sliku o sebi i ukupno funkcionisanje organizma, kao što je nivo šećera, kiseonika, gvožđa i drugih supstanci u organizmu koje su važne za metabolizam. Takođe je ispitivano i različito ponašanje žena u toku menstrualnog ciklusa, kao i muškaraca u stanjima povišenja i sniženja muških polnih hormona.

Ali, odgovor je mnogo komplikovaniji – čak i kada bismo se samo bazirali na moždanoj ili telesnoj hemiji, koja i sama podrazumeva pored hormona i neurotransmitere, imuni sistem i još mnogo toga, što sve daje jako veliki broj kombinacija, da bi odgovor bio jednostavan, tu je i naš sklop temperamenta, karaktera, vaspitanja i životnog iskustva koje smo prošli…

Da biste s nekim imali potpun i skladan odnos, a koji podrazumeva i telesno opštenje, zaista mora da vam se sviđa i izgled i miris i ukus te osobe, da vam bude privlačna, a ne odbojna, a što ima veze ne samo sa ličnom higijenom i kozmetikom, nego i sa telesnim ustrojstvom te osobe i sa njenim metabolizmom. A to je samo jedna od važnih stavki koja mora da „štimuje” da bi kvalitetan odnos mogao da se ostvari.

Treća važna stvar jeste da partneri imaju dovoljno sličnosti i zajedničkih vrednosti koje su im važne i preko kojih mogu da se povežu i da oko njih grade svoj zajednički život i projekte. Jedan od najvećih životnih projekata za sve nas jesu deca i oko ovoga, kao i oko drugih važnih životnih pitanja oba partnera treba da imaju usaglašene stavove: kako se, šta i ko radi. Svi mi imamo jako različite stavove oko toga ko, šta, kako i kada treba da radi ili ne radi i da se ponaša u vezi, braku i porodici, i dok nismo svesni tih različitosti, dok ne razgovaramo i ne dogovorimo koje su naše ideje i želje, a koje partnerove, o tome ko, na primer: kuva, nabavlja hranu, zarađuje novac, pere veš, vaspitava decu, koliko često i kako imamo seks… ostaje ogroman prostor za neispunjena očekivanja, razočaranja, ljutnju, tugu i može dovesti do toga da osobe umesto da se dogovaraju kako će dalje, od veze – odustanu. I zato je jako važno pre braka razgovarati o tome šta želite i šta očekujete od sebe, a šta od partnera u braku i svakodnevnom životu.

I četvrta, možda i najbitnija stvar, da partner, kao i mi sami imamo želju i sposobnost uviđanja u svoj i psihički život drugih ljudi, da smo spremni da komuniciramo i da se menjamo, jer ni život, a ni veza, nisu statični i ako želimo da preživimo i da veza opstane, i mi moramo da se prilagođavamo.

Preporučujem svima koji o svojim vezama razmišljaju da pročitaju nekoliko knjiga u kojima je ova tematika detaljno razrađena:

  1. „Veza”, Amir Levin i Rejčel Heler
  2. „Opšta teorija ljubavi”, Tomas Luis, Fari Amini, Ričard Lenon
  3. „Da li si ti prava osoba za mene – kako prepoznati pravu i izbeći pogrešnu osobu”, Dr Barbare de Anđelis
  4. „Udaj se za… njega”, Lori Gotlib
  5. „Formule ljubavi – kako ne upropastiti život tražeći pravu ljubav”, Dr Zorana Milivojevića
  6. „Kako preživeti porodicu”, Robina Skinera i Džona Kliza, kao i nastavak Kako preživeti život” istih autora.

Kako biti uspešan diplomata u ljubavi?

– Kao i u svim drugim sferama života. Znati kako da slušamo sebe i druge, kako da razumemo sebe i druge i kako da aktivno i konstruktivno učestvujemo u svom odnosu ljubavi.

Zašto je svima važno da nađu partnera sa kojim će ostvariti dubok i kvalitetan odnos?

– Zato što je većini ljudi ostvaren partnerski odnos na visokom mestu na lestvici vrednosti i prioriteta. I zato što se u takvom odnosu najčešće „nastavljamo” i kada nas više ne bude – kroz svoju decu.

Zašto se nekad brzo, a nekad sporo zaljubljujemo?

– Brzina zaljubljivanja zavisi od toga koliko realne predstave o ljubavi imamo, koliko iskustvo i koliko smo odrasli. Što smo odrasliji, zreliji, realniji i imamo više iskustva, sve teže ćemo se zaljubljivati. Ranije smo napomenuli kako je zaljubljenost jedno nerealno stanje. Pa je logično da što smo realniji, manja je mogućnost da drugu osobu idealizujemo, a što je neophodan “sastojak” zaljubljivanja.

Ako me pitate zašto neke osobe brže, a neke sporije zavolimo, jer ljubav je realan odnos prema nekome kao celini, onda tu ima više faktora. Ali najvažnije je to, koliko imamo vremena da osobu zaista upoznamo u raznim situacijama, da je realno sagledamo i shvatimo da se dobro uklapamo i da želimo da ostvarimo odnos ljubavi sa njom, bio da je on prijateljski ili partnerski.

Bolesna ljubav i njene posledice?

– „Bolesna ljubav” se obično odnosi na veze između osoba koje uzimaju uloge u tzv. „Dramskom trouglu”. A uloge su: Žrtva, Spasilac i Progonilac. Već sami nazivi govore o tome da osoba otpisuje ili svoje mogućnosti (Žrtva), ili mogućnosti druge osobe da se pobrine sama za sebe (Spasilac), ili vrednost drugih osoba, koju uvek procenjuje manju nego svoju (Progonilac), a iz čega proizilazi da uzimaju sebi za pravo da se prema njima ponašaju bez poštovanja, da ih preziru ili mrze a samim tim i da ih vređaju i zlostavljaju.

Tu ubrajamo veze gde postoji patološka, zatim preterana ljubomora, odnos koji je simbiotski, pa podseća više na odnos roditelja i deteta nego na odnos dve odrasle osobe, zatim tzv. „vruće-hladno” veze gde se osobe čim se „previše” približe, odmah udaljavaju… Mislim da ovde može da se primeni stara izreka potekla iz porodične psihoterapije da su „sve srećne porodice srećne na sličan način, a nesrećne su nesrećne svaka na svoj način”. Time se ne misli da postoji samo jedan „modus vivendi” na koji je moguće biti zadovoljan u vezi i porodici, već da su osnove svake zdrave veze slične, a da veze mogu biti „bolesne” na mnogo načina. Tu je ljudski rod na žalost, veoma bogat primerima.

Kako izbeći jednoličnost u ljubavi koja je, kažu, ravna samoubistvu?

– Kao i u životu i na poslu. Uvek mi je interesantno kada posmatramo ljubav kao posebnu „stvar”,  kao nešto što funkcioniše drugačije od ostalih zakonitosti u životu. Ljubav je deo života ljudi, i kao takva jedinstvena samo za našu vrstu na planeti Zemlji, ali to ne znači da je nedokučiva i misteriozna. Dakle, kako biste učinili sebi i svojim prijateljima vreme i život zanimljivijim, tako to činite i u vezi. Radite stvari koje volite i želite u dogovoru sa vašim partnerom, razvijajte se i rastite. Ne prestajte da učite jedno od drugog, svoje dece i života. Budite odgovorni prema sebi i drugima, budite u ljubavi iskreni i pošteni i nađite načina kako da budete zadovoljni – dve zadovoljne, ostvarene i ispunjene samostalne osobe, koje žele da se vežu, koje se dobro uklapaju i koje u svojoj vezi rade sve ono što bi radili u drugim poljima svojih života da bi ona napredovala – to je recept.

Protumačite uspešne brakove poznatih ličnosti? Na primer Milena i Dragan Nikolić

– Ne poznajem ih lično, niti sam pratila medije u vezi sa ovim dugogodišnjim brakom, da bih mogla da ga tumačim. Sve drugo što bih imala da uzjavim bilo bi nekompetentno. Brak dvoje ljudi mogu da komentarišem samo ukoliko ih lično poznajem i znam kako on funkcioniše.

Razlikuju li se i u čemu crnogorski i srpski ljubavni parovi, vaše iskustvo iz prakse?

– Nemam baš često priliku da posmatram crnogorske brakove u praksi, tako da mogu jedino pretpostavljati i komentarisati razlike u mentalitetu koje bi mogle da se odraze na razlike u braku. Pretpostavljam da su crnogorski brakovi i dalje tradicionalniji nego srpski. A to bi značilo najčešće da i duže opstaju nego srpski. Što ne znači uvek da je brak koji duže opstane i zdraviji.

Ali znači da je podela uloga jasnija i da u tradicionalnom braku svako zna kako treba da se ponaša, šta mu je dužnost i koja su mu prava. Što opet može značiti, ali ne mora, da u životu bolje funkcioniše. Po praktičnim pitanjima svakako da,  po emotivnim – diskutabilno.

U svakom slučaju, tradicija je opet više vezana za naviku života u zoni preživljavanja, a ne komfora, a to znači za bazične stvari, preživljavanje, a kvalitet života se zanemaruje, jer je to praktičnije za opstanak. Takođe, i u Srbiji i u Crnoj Gori, postoji ogromna razlika između velikih, urbanih i manjih, na žalost često i siromašnijih ruralnih sredina.

Ljubav izmedju ličnosti istog zanimanja, prednost ili mana?

– Može biti i prednost i mana. Mana je što smanjuje spektar dešavanja koju bi svaka osoba, da rade različite poslove „vratila” nazad u vezu…što ponekad i nije prednost, u koliko partneri nisu u stanju da tolerišu ovako povećan spektar različitosti. Prednost je u tome da osobe koje se bave istim zanimanjem mogu bolje razumeti jedne druge, ali, može biti i mana u koliko su takmičarski nastrojeni prema partneru na poslu, a zatim takmičenje prenesu i u odnos u većoj meri nego što to veza, odnosno partneri mogu da istrpe.