ljubav

Dan zaljubljenih – zašto je i kome važan – dr Bubera za portal Biznis.rs

Dan zaljubljenih – zašto je i kome važan – dr Bubera za portal Biznis.rs

Povodom Dana zaljubljenih, praznika koji se obeležava 14. februara, dr Aleksandra Bubera je u razgovoru sa novinarkom Julijanom Vincan govorila o tome zašto su praznici poput Dana zaljubljenih važni i kome su najbitniji.

Izjavu dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je priredila novinarka pod naslovom Ekonomski i emotivni dan ljubavi – 14. februar možete pročitati ovde.

Dr Bubera:

Praznici uopšte su važni jer praznicima se obično podsećamo na neke važne istorijske događaje ili na neke religijski važne datume. 


U oba slučaja radi se o obeležavanju nečega što je važno ili građanima određene države, pripadnicima određene vere ili o nečemu što je važno u svim delovima sveta.


Tako u Srbiji, ne tako duga tradicija obeležavanja Dana zaljubljenih, Sv. Valentina ili Sv. Trifuna, nas podseća na važnost ljubavi, iako se po svojoj suštini zaljubljenost i ljubav veoma razlikuju, kao i razne vrste ljubavi među sobom. 


Zaljubljenost je jedno od najintenzivnijih prijatnih osećanja koje možemo osetiti i podrazumeva idealizaciju, dakle prilično nerealnu sliku onoga u koga smo zaljubljeni, te bi se pre moglo reći da smo zaljubljeni u sliku, našu projekciju o tome kakva osoba jeste nego u realnu osobu i stoga sa usko stručne strane, zaljubljenost nije nešto što bi samo po sebi zasluživalo slavljenje i dodatnu idealizaciju.

S druge strane, ljubav podrazmeva jednu realnu i zdravu, zrelu emociju koju imamo prema drugome za koga znamo realno kakav je i bez obzira na sve mane koje ima, mi ga volimo, poštujući kod njega/nje one osobine koje odražavaju vrednosti koje su nam važne.


Što se tiče samog praznika, oba sveca su pogubljena i proglašena za mučenike – Sv. Valentin, jer je tajno venčavao muškarce uprkos carevoj zabrani i time stao na stranu ljubavi prema životu, zajednici i ljubavi , a Sv. Trifun jer nije hteo da se odrekne Hrista, a i od ranije je bio poznat kao iscelitelj i dobročinitelj siromašnih, dakle pokazivao je univerzalnu hrišćansku ljubav jednaku prema svima – Agape.


Dakle i katolički i pravoslavni hrišćanski praznik slave ljubav, a ne zaljubljenost, te pretpostavljam da je tokom vremena došlo do zamene teza koja je bila više u skladu sa savremenim trendovima (unazad nešto više od veka) da je zaljubljenost jednako vredna i ravnopravna emocija za odlučivanje u vezi sa partnerskim vezama, ako ne i važnija od ljubavi, a da ne govorimo o  praktičnim kriterijumima za ulazak u  veze i brak, kao što je to bilo nekada, a  što nažalost, nije tačno.


Danas je na Zapadu sociokulturni milje takav da se smatra opravdanim donositi odluke iz zaljubljenosti, što često dovodi do razočaranja i teškoća da takve veze opstanu ili da budu funkcionalne, jer se po definiciji radi o nerealnom, idealizovanom viđenju osobe u koju smo zaljubljeni, te samim tim i ulasku u vezu od koje imamo nerealna očekivanja.


Ovaj praznik je važan prvenstveno osobama koje žele da obeleže zaljubljenost i ljubav kao važnu vrednost, a uspostavljena je i tradicija međusobnog darivanja partnera na ovaj dan što postaje i deo važan po sebi, jer se tumači kao znak ljubavi. A takođe je jasno da je i ekonomski važan svima koji se bave poklanjanjem i poklonima iz sasvim druge vrste ljubavi (ili tačnije želje, te se i ova dva pojma često brkaju) – prema profitu.

O konfliktima u ljubavi

O konfliktima u ljubavi

Aleksandra Bubera

Šta je najčešće uzrok svađa u vezi ili braku? I kako se treba ponašati u konfliktnim situacijama?

– Uzroci svađa u vezama mogu biti najrazličitiji, kao i inače u životu. Uzroci “velikih” konflikata su obično različite predstave o tome kako veza treba da izgleda, kao i razlike u sistemu vrednosti, a što znači i u listi prioriteta.

Najčešća područja neslaganja u braku su: šta je čija uloga i dužnost, kako se organizuje vreme, zatim u vezi dece (imati ih ili nemati i kada) i njihovog odgajanja, novac, investicije, stambeni prostor, pitanja u vezi religije (opredeljenje, praksa), vaspitanje, štetne navike i poremećaji (alkoholizam, narkomanija, kockanje, nasilje, preterana ljubomora),seks.

Ponašanje u konfliktnim situacijama ćemo lakše shvatiti ako shvatimo šta je konflikt.

Konflikt je sukob dve suprotstavljene želje ili stava. Dakle, ne dve osobe, nego njihovih želja i stavova. Barem bi tako trebalo da bude – to podrazumeva da ljudi raspravljaju o svojim željama i stavovima, a ne o tome ko je kakav, ko je kriv, što često prelazi u sukob dve osobe koji je praćen “teškim rečima”, odnosno uvredama. Poslednje znači da osobe više ne raspravljaju o predmetu sukoba, već jedna o drugoj, što je štetno za njihov odnos.

Zdrav konflikt podrazumeva nekoliko principa:

  1. Da se zadržimo na kritici postupaka i ponašanja, a ne osobe;
  2. Zatim da svako prihvati svoju odgovornost za nastalu situaciju, da sasluša sagovornika.
  3. Posle toga treba dati na znanje sagovorniku da smo ga čuli i razumeli, a ako ga nismo razumeli treba postaviti pitanja koja će razjasniti stvar. Mnogi ljudi se ne razumeju, jer pod istim pojmovima podrazumevaju različite stvari, a ne provere sa sagovornikom da li su u pravu. Recimo kada kažemo “dobar posao” svako od nas će pod tim podrazumevati nešto sasvim drugo, a tako je i sa mnogim drugim pojmovima.
  4. Takođe je potrebno iskazati svoje mišljenje i stav o ponašanju, postupku i obavezno željenom ishodu, jer drugi ljudi nisu dužni da nam čitaju misli i da znaju šta želimo, a šta nam se ne sviđa, šta nam smeta i sl.
  5. Sve to treba raditi bez osuđivanja, lepljenja “etiketa” (npr. umesto – ti si nepreduzimljiv/a, arogantan/na, razmažen/a – ne sviđa mi brzina i efikasnost s kojom to radiš, ponašao/la si se arogantno, ovo tvoje ponašanje deluje razmaženo) i vređanja sagovornika.
  6. I na kraju, obe osobe treba da razmisle u čemu se slažu, a u čemu ne, jer često ljudi podrazumevaju da, ako ih je druga osoba razumela, da se automatski i slaže sa njima, odnosno ako se ne slaže, misle da ih nije dobro razumela, pa objašnjavaju u nedogled.

Dakle, ako smo se dobro razumeli, ishodi su sledeći: razumeo/la sam i slažem se, razumeo/la sam i ne slažem se, razumeo/la sam i ne znam, moram još da razmislim o tome.

I konačno: biće po tvome, po mome, biće nešto treće, nećemo postići nikakav dogovor, ili ćemo naći kompromis.

Uvreženo je mišljenje da je kompromis uvek najbolji, što nije tačno. Ukoliko osoba napravi kompromis oko stvari u vezi kojih zapravo ne želi da bude fleksibilna i ne želi kompromis, biće time nezadovoljna i verovatno pokazivati to na načine koji su štetni za odnos (često je to opstrukcija odnosa, durenje, pasivno agresivno ponašanje, odbijanje razgovora, intimnosti ili oba itd.).

Naravno, kompromisi su nekada i te kako poželjni i neophodni, te ako neko nikada ne želi kompromis trebalo bi ga/je suočiti sa tom činjenicom, jer je to isto tako štetno za odnos, kao i stalno pravljenje kompromisa na svoju štetu.

Bilo bi dobro napraviti balans između ove dve krajnosti i svih mogućnosti između na asertivan način. Asertivnost znači zauzeti se za sebe, ali poštovati i druge.

Psiholozi često ističu kako su konflikti ponekad neophodni kako bi se stvari postavile na svoje mesto. Kada svađe mogu da budu produktivne i da pozitivno utiču na odnos?

– Konflikti su pre svega neizbežni, a zdrav konflikt jeste neophodan kada postoji neslaganje u važnim pitanjima, kada doprinosi poboljšanju odnosa između dvoje ljudi. To znači da, u stvari, ukrštanje različitih želja i argumenata doprinosi da se bolje razumemo, da shvatimo šta ko želi i ne želi i da vidimo šta možemo da uradimo povodom toga.

Ako poštujemo principe zdravog konflikta, to će, i pored toga što je konflikt neprijatan, biti produktivno i doprineti da posle toga odnos bude bolji. Jer, ako stvari koje nam ne odgovaraju i suštinski nam smetaju pokušavamo da ignorišemo i ne rešavamo, one će kad-tad izbiti na površinu, često u „promenjenom obliku” ili „nakupljene” ili oba, što će onda dovesti do još većeg nesporazuma, a često i do nezdravih konflikata i odbacivanja osobe.

Kada se važan problem ne rešava, on vremenom „raste“ i može doći do situacije da „od muve napravimo slona“, odnosno, da smo ljuti i uvređeni, a da ne znamo zašto, ili da reagujemo na minimalan povod maksimalnom ljutnjom, pa i vređanjem, a da drugoj osobi nije jasno kako i zašto, jer zaista objektivno ne može da poveže našu reakciju i svoje ponašanje.

Dodatni problem je i to što svaka osoba može imati drugačiju predstavu šta je to adekvatno ponašanje u slučaju konflikta, pa pored same teme konflikta, imati i konflikt oko konflikta.

To se često dešava u muško-ženskim konfliktima zbog bioloških, ali i vaspitnih razlika – kada je u redu ljutiti se i na koji način, koliko glasno, često itd. Žene u proseku češće doživljavaju jednu istu situaciju kao konfliktnu nego muškarci, i u proseku češće reaguju povlačenjem i nakupljanjem ljutnje, dok muškarci u proseku reaguju brže, glasnije i oštrije i pridaju manji značaj tome od žena. To, naravno, nije opravdanje u slučaju konflikta, već napomena koja nam pomaže da uzmemo i ove razlike u obzir i bolje razumemo jedni druge.

U svađama često gubimo kontrolu i u afektu odreagujemo kako ne želimo i kažemo ono što ne mislimo. Kada treba prećutati, a kada odreagovati?

– Konflikt jeste situacija u kojoj se često ljutimo, jer je ljutnja osećanje kojim se traži promena ponašanja (a ne osobe).

Ljutnja je neprijatna,a ne negativna, kako za onoga ko se ljuti, tako i za onoga na koga se ljutimo. Obično podrazumeva neverbalnu pratnju – skupljene obrve, namršteno čelo, oštriji i glasniji govor, nekada i vikanje, življe pokrete i karakteristično dublje disanje i telesni stav.  Ali to ne znači da postoji gubitak kontrole, kako ste naveli u svom pitanju.

Afekat ljutnje jeste bes. Bes je često osećanje kojim svesno ili nesvesno iznuđujemo, ili pokušavamo da iznudimo od drugih ljudi, da nešto promene u skladu sa onim što mi želimo. Kada smo besni, time želimo da zastrašimo drugu osobu i pokažemo joj šta smo sve u stanju da uradimo, pokušavajući time da je nateramo da nam se podredi.

Iako izgledamo kao da nemamo kontrolu, ona je u stvari očuvana i zato nema opravdanja da u ljutnji ili besu, pravdajući se „afektom” govorimo i radimo stvari koje su uvreda ili telesna povreda sebe ili druge osobe.

Uvek kada poželite da nekoga uvredite ili povredite potrebno je da se odmah zaustavite, smirite se, prećutite, a ako je potrebno i napustite mesto događanja da biste mogli da „se izduvate”, smirite i ponovo razmislite o svemu i razgovarate na korektan način sa osobom sa kojom ste u konfliktu.

Što se tiče povreda, stvar bi trebalo da bude jasna – one su nedozvoljene (sem naravno u krajnjoj nuždi kao što je npr. samoodbrana).

Što se tiče uvreda, iako od osobe koju vređamo zavisi, da li će se na našu uvredu ona uvrediti, naljutiti, rastužiti, ostati ravnodušna ili nešto četvrto, (pod uslovom da je odnos snaga i moći ravnopravan, a ne kao na primer u odnosu između roditelja i deteta, ili osobe sa pištoljem u odnosu na nenaoružanu osobu, ili osobe sa invaliditetom i njenog staratelja), verovatno je da će napraviti „mentalnu zabelešku incidenta“, što može dovesti do promene budućeg ponašanja prema osobi koja ju je vređala.

Zašto se neki parovi stalno svađaju pred prijateljima i na javnom mestu?

– Uzroci su različiti. Parovi se pred prijateljima i porodicom ponekada svađaju zato što ne mogu, zapravo, ne žele da se suzdrže. Zatim, neki parovi ne vide problem u tome da se svađajau o malim i velikim stvarima pred drugim ljudima.

Neki parovi na taj način pokušavaju da dobiju pomoć prijatelja ili porodice, a drugi opet da istima pokažu kako je „teško živeti sa takvom osobom“, odnosno da uz pomoć prijatelja i porodice dobiju podršku za svoje stavove. Ponekad je to zbog toga što svesno ili nesvesno, žele da privuku na sebe pažnju i budu glavna tema okupljanja, pa i danima posle toga.

Svađa na javnom mestu, ukoliko se desi kao veoma redak incident, može govoriti prosto o važnosti teme oko koje se ljudi svađaju i doživljavaju da se stvari moraju rešiti sad i odmah, inače će nešto jako loše da se desi njima, ili njihovom odnosu.

Ukoliko su redovna pojava, onda to govori o nedovoljnoj prilagođenosti kulturnim i socijalnim normama. Parovi koji se redovno vređaju, pa ponekada i tuku na javnim mestima, često su toliko disfunkcionalnii i kao par i kao pojedinci, da nemaju razvijen kapacitet za kulturne i socijalne norme, pa zato na njih i ne obraćaju pažnju.

Koje su to greške koje parovi najčešće prave i šta bi trebalo da izbegavati kako se one ne biponavljale?

  1. Najčešća greška je podrazumevanje. To znači da mi često podrazumevamo da druga osoba misli o istoj stvari kao i mi, ili podrazumevamo da se ponaša na neki način iz istog razloga iz kog bi se mi ponašali na takav način.

Prestanite da podrazumevate, pogotovo sa osobama koje ne poznajete dobro, uvek je bolje proveriti, nego shvatiti pogrešno. Možete pitati nešto u stilu: „Ako sam te dobro razumeo/la, ti si želeo/la da kažeš….“ Tako vi imate šansu da proverite da li ste dobro razumeli, a druga osoba da potvrdi, ili, ako je niste dobro razumeli da vam objasni ponovo, nekada i na drugi način, da biste bolje razumeli

  1. Druga najčešća greška je kada ljudi umesto da zahtevaju promenu ponašanja, počnu da vređaju jedni druge – umesto na primer da kažu: „Ovo što si uradio/la je potpuno neprihvatljivo!“ kažu „Ti si potpuno neprihvatljiv-a!“

Vežbajte da izjave „na ličnost“ prevedete u izjave „na ponašanje“. Prve su odraz prezira, što je loše, a druge ljutnje. Prve podrazumevaju nepromenljivost (npr. „ti si kreten“ znači da vi podrazumevate da ta osoba i ne može da radi stvari drugačije nego kao kreten), a druge promenljivost („ovo si uradio loše, što me iznenađuje, s obzirom da znam koliko si kvalifikovan, vredan i savestan radnik“ – što znači da je ta osoba neko koga cenite i poštujete, da je nešto loše uradila, ali da isto tako očekujete od nje da to ispravi, jer procenjujete da je to u stanju da uradi drugačije).

  1. Očekivanja da drugi znaju šta mi želimo ili ne želimo, iako im to nismo rekli, pa čak to tumačimo kao dokaz ljubavi ili odsustvo iste ukoliko osoba ne postupa kako mi želimo „jer, ako me voli trebalo bi da zna šta ja želim“.

Čak iako jako dobro poznajete neku osobu, ne očekujte da vam čita misli – to za sada još niko nije u stanju. Uvek je bolje reći, izjasniti se i razjasniti.

  1. Osobe imaju različitu predstavu o konfliktu tj. kako se treba raspravljati i svađati, tako da je na primer jednoj osobi normalno da viče kada se naljuti, a drugoj to izgleda kao preterano, jer i kad je ljuta govori smirenim glasom.

Ukoliko ste u vezi s nekom osobom, možete sa njom proveriti kakav je način rešavanja konflikata primenjivala u prošlosti, i ako se to jako razlikuje od onoga na šta ste navikli, možete se dogovoriti na koji način ćete rešavati buduće konflikte. Ovo je bolje raditi pre nego što do konflikta dođe… a do konflikta će sigurno doći kad-tad. Ali, čak i ako je do konflikta već došlo, niste o tome ranije raspravljali, a imate veoma različte načine rešavanja istog – i tada je bolje raspraviti način, nego da oboje mislite o drugoj osobi da nešto sa njom nije u redu.

  1. Relativno često je da ljudi brkaju ljutnju, bes, prezir i gnev i da ljutnju shvataju kao odbacivanje od strane druge osobe, a ne kao legitiman način da se konflikt prevaziđe.

Ovde je potrebno da se osoba koja brka ove stvari emocionalno opismeni, a neretko je potrebno edukovati obe.

Istraživanja su pokazala da suzbijanje emocija i izbegavanje otvorene komunikacije mogu veoma loše da utiču i na fizičko i emotivno zdravlje?

– Emocije (ili osećanja) ne osećamo stalno, za razliku ot telesnih senzacija (ili oseta).

Emocije ne služe zato da bismo ih delili sa drugim ljudima, niti da bi nam bilo lepše u životu. One nisu ni negativne ni pozitivne, jer, to bi značilo da nam negativne ne trebaju, a da su nam pozitivne potrebne.

U stvari, one su prijatne i neprijatne, a obe vrste nam služe u istu svrhu – da bismo se bolje adaptirali i u krajnjoj liniji imali bolje šanse za preživljavanje i produženje vrste.

Ovo vam zvuči čudno?

Pa, zamislite kako bismo se ponašali kada na primer ne bi postojao strah – bili bismo u opasnosti da ukoliko ne odreagujemo na nešto što objektivno može biti ugrožavajuće, zaista nastradamo. Slažem se da suzbijanje adekvatnih emocija može loše uticati na fizičko zdravlje i mentalno blagostanje.

Emocija je adekvatna kada:

  • zaista postoji stimulusna situacija,
  • kada je osoba dobro percipira,
  • pridaje joj tačno značenje i
  • pripiše joj adekvatan značaj (intenzitet emocije je u skladu sa procenjenom važnošću stimulusne situacije, zbog čega je ona nekada adekvatna, a nekada preterana, ili nedovoljna),
  • kada u skladu sa tim reaguje tako da tom reakcijom postigne maksimalnu adaptaciju – bilo da ona podrazumeva promenu u spoljašnjem svetu (u koliko je ona moguća) ili promenu sebe (ako je situacija objektivno nepromenljiva),
  • intenzitet ispoljavanja emocije odgovara intenzitetu emocije (odn. tačno procenjenoj važnosti stimulusne situacije),
  • najzad, ali ne manje važno, adaptivna reakcija treba da bude u okviru kulturnih i socijalnih normi društva u kome pojedinac živi.

Ukoliko je ispunjeno prvih pet uslova i takva emocija se potiskuje ili se po njoj ne postupa, to nije dobro za osobu jer tada ona ne zastupa svoje interese.

To može dovesti do somatizacije (kada neko osećanje nesvesno „prevedemo” u neku telesnu senzaciju, nepravilnost ili bol, pa se onda bavimo fizičkim „simptomima” umesto svojim emocijama), ponekada do psihosomatskih poremećaja, anksioznih poremećaja i depresije itd. Tada se bavimo često (ne i uvek) emocijom koja je zamenjena za prvobitnu adekvatnu emociju (strah ili tuga umesto ljutnje na primer) ali nije retka ni obrnuta situacija, a obavezno se uvek bavimo potisnutom emocijom.

Spisak smetnji i poremećaja koji ovako mogu nastati je veoma dug. Ovde je često potrebna psihoterapija da bi se problem rešio. Emocionalno opismenjavanje i edukacija jeste neophodan deo u psihoterapijskom radu sa osobama koje imaju ovakav poremećaj.

Ukoliko osoba oseća i ispoljava neadekvatne emocije, potrebno je osobu sa tim suočiti, zatražiti od osobe da ih suzbije (ukoliko su preterane), ali joj i omogućiti da razume kako i zašto se ponaša tako kako se ponaša. To se najbolje postiže na način da se sa osobom radi na tome da svaki segment u emocionalnoj reakciji koji je netačan, odnosno neracionalan izmeni, i počne da oseća i ispoljava adekvatno emocije. To će biti bolje i za nju, a često i za njenu okolinu. Ovo takođe zahteva emocionalno opismenjavanje u vidu kurseva, knjiga ili savetovanja, a ponekad i psihoterapiju.

Što se tiče otvorene komunikacije, tu su kriterijumi kod raznih osoba različiti. Kod nekih podrazumevaju da se kaže sve i to u „sirovom” obliku i odmah, dakle po onoj izreci: „Što na umu, to na drumu”.

Ustvari, dobro je uputstvo da se razmisli po principu da se ne mora uvek reći baš sve što se misli, ali da ono što kažemo zaista i mislimo.

Otvorena komunikacija podrazumeva:

  • asertivnost – dakle poštovanje sebe, ali i drugih u zastupanju svojih želja,
  • jasnoću, i
  • relevatnost (da se komunikacija odnosi na zadatu temu),

a sve u cilju da što bolje razumemo jedni druge, da bismo mogli raspraviti i rešiti konflikt na adekvatan način i unaprediti odnos.

Ponekad to podrazumeva i da će obe strane ostati pri svome, možda zbog toga čak neće nastaviti odnos, ukoliko se radi o jako važnim pitanjima u vrednosnom sistemu obe osobe, ali će i dalje poštovati jedno drugo.

Iz toga se izvodi zaključak, koji se u praksi pokazao kao tačan, da najbolje opstaju i funkcionišu parovi koji imaju jednak ili sličan sistem vrednosti, a često i slične predstave o tome kako veza treba da funkcioniše – ili da su oboje ili bar jedan toliko fleksibilni da se ove dve stavke mogu u dovoljnoj meri uskladiti.

To dalje implicira da sve ovo treba saznati, proveriti i isprobati u praksi pre nego što se uđe u odnos kao što je bračni. A to bi značilo da nakon što prođe zaljubljenost i budemo u stanju da racionalno sagledamo: vrednosni sistem, predstave o ljubavi, načinu organizovanja vremena, porodici, vaspitanju, religiji, novcu, štetnim navikama i poremećajima, seksu, kao i vrline i mane potencijalnog bračnog partnera – tek onda odlučimo da li ćemo osnovati bračnu zajednicu.


Dragi, hajdemo na odmor da se malo svađamo

Dragi, hajdemo na odmor da se malo svađamo

Ana Mitić, Press Online, 14. 08. 2011.

Cele godine maštamo kako ćemo na godišnjem odmoru da uživamo, oslobodimo se stresa i najzad nađemo vreme za partnera i porodicu, a onda se odmor pretvori u pakao – svađamo se oko svega i svačega, rešavamo zaostale probleme i prebacujemo jedni drugima krivicu za sve i svašta.

Da odmor može da se pretvori u katastrofu velikom broju ljudi, potvrđuju i rezultati istraživanja javnog mnjenja američke agencije TNS, koja je anketirala 1.000 ljudi, i zaključila da na godišnjem odmoru oko 26 odsto parova uđe u konflikt. Ljudi se najviše svađaju zbog para, razgledanja i hrane. Epilog često bude raskid ili teška bračna kriza sa razvodom u najavi. Malo je onih koji odmor iskoriste da učvrste veze i probude strasti.

I horor i komedija

Psiholog Aleksandra Janković objašnjava da je zbog nagomilanih obaveza danas komunikacija u porodici i među partnerima postala neka vrsta „tehničke priče” u kojoj se rešavaju tekuće stvari, pa kada dođe vreme godišnjeg odmora, i kada ljudi imaju vremena da budu zajedno u hladu palmi od jutra do mraka, uprkos očekivanjima da će to voditi zbližavanju, mnoge stvari koje su u prethodnom periodu ostale neraščišćene izbiju na površinu.

– Onda kreću priče i eloborati tipa: „E, šta si ti meni ono onda rekao…”, i sve ono što nije „odrađeno” izbija na površinu kao i neki problemi koji su nastali zbog udaljavanja partnera, a koji mogu da postanu predmet konflikta. Letnji period je i period suočavanja sa sobom, a žene su po pravilu nezadovoljne svojim izgledom, pa prebacuju partneru sledeće: „Eto, zapustio si me…”, „Zbog tebe ne mogu da radim ni ovo ni ono…”, dok muškarci imaju neko svoje dostojanstvo pa krenu da se brane po principu napad je najbolja odbrana. A postoji i „faktor” lepih i mladih žena na plažama pa se događaju i ljubomorne scene. Ima sijaset razloga za svađu. I to je čitavo naše prokletstvo jer stalno iščekujemo neki trenutak kada ćemo biti u nekom romantičnom raspoloženju, a onda kada to dođe, pretvara se u horor film umesto u jednu romantičnu komediju – objašnjava Aleksandra Janković, dodajući da su retki ljudi koji uspevaju da odmor iskoriste za ponovno zbližavanje i to su one čuvene srećne porodice koje bi trebalo proučavati.

Psihoterapeut Aleksandra Bubera pak objašnjava da i pored onih koji se na godišnjem odmoru posvađaju ima i onih koji poboljšaju i učvrste svoje odnose. U oba slučaja razlog je nedostatak vremena, zbog čega se nisu bavili svojim vezama, kao i iznenadna velika količina vremena, koje sada provode zajedno.

– Na odmoru parovi imaju retku priliku da 24 časa budu sami, i onda razlike i nerazumevanje isplivavaju na površinu. To se dešava i kod onih koji su tek ušli u vezu, jer se ne poznaju dovoljno pa dobijaju priliku da razgovaraju i bolje se upoznaju, ali i kod onih koji su u braku ili su dugo zajedno, a imaju nagomilane probleme koje nisu rešavali već gurali pod tepih. Tu je i treća grupa ljudi, „radoholičari”, koji su navikli samo da rade i koji se zbog toga na odmoru osećaju neprijatno i napeto jer smatraju da je loše ne raditi ništa. Sve to mogu biti razlozi za svađu – objašnjava sagovornica Pressa.

Poradite na vezi

Ipak, odmor za neke može da znači i učvršćivanje veza i jačanje porodičnih odnosa. Naime, samo osam odsto učesnika ankete reklo je da na odmoru želi da vrati svoju vezu u normalu. To je slučaj kod ljudi koji žele da rade na svojoj vezi, ali za to objektivno nisu imali vremena ili su bili preterano napeti da o nekim stvarima razgovaraju, pa je odmor idealan za to.

– Suština je u tome koliko su ljudi otvoreni i spremni da rade na vezi. Svi mi podrazumevamo da je veza nešto što će samo po sebi da postoji i da je ljubav dovoljna, a da će sve ostalo da se reši. A u stvari je veza kao biljka koju morate da zalivate, čuvate od parazita i hranite, inače će prosto da uvene. Zato je godišnji odmor retka prilika da se na vezi poradi – objašnjava Bubera.

Brojke

20 odsto parova ne može da se složi oko toga šta treba videti i kuda treba otići
10 odsto ne može da se dogovori oko toga gde na odmoru treba jesti
75 odsto smatra da je godišnji odmor od vitalnog značaja za mentalno zdravlje
37 odsto anketiranih nada se boljem raspoloženju

Izvor: Press Online

Zašto baš on, zašto baš ona?

Zašto baš on, zašto baš ona?

S. Bijelić, Večernje novosti, 15.3.2010.

„Moždana hemija“ određuje ko je za nas idealni partner: Dr Helen Fišer otkrila je da našu ličnost određuje to kako i koga volimo.

Posle tri decenije proučavanja romantičnih veza, američki psiholog i antropolog dr Helen Fišer otkrila je da našu ličnost određuje zapravo to kako i koga volimo. Napisala je pet knjiga o evoluciji i budućnosti seksa, ljubavi, braka, razlikama u mozgu, a provokativna “Zašto baš on? Zašto baš ona?” donosi novi način razumevanja veze – otkriva svojevrsnu formulu koja se bazira na “moždanoj hemiji”, kakva nam osoba najviše odgovara i kako da sa njom uspostavimo intiman odnos.

Više od osam miliona ljudi u 40 zemalja koristi tehnike Helen Fišer da bi ostvarilo uzbudljive i dugotrajne veze – ne samo sa ljubavnicima, nego i sa kolegama, prijateljima, porodicom. U želji da sazna kako se slažu različiti karakteri, sprovela je istraživanje na 500 parova. Pratila je kakve osobe su se vezale i zašto su ostale zajedno. Ali, šta je sa onima koji još nisu pronašli pravu ljubav, zapitala se Fišerova i napravila podelu na četiri vrste ličnosti – pregovarače, direktore, istraživače i graditelje.Njena podela, slična onoj koju su drugi napravili imajući u vidu temperament (melanholici, sangvinici, kolerici i flegmatici) zasnovana je na činjenici da je svaka vrsta pod uticajem različite hemijske supstance u mozgu. Istraživanje Helen Fišer otkrilo je da među pregovaračima i direktorima ima najviše čvrstih veza i brakova (tu spada i onaj između Hilari i Bila Klintona, koji je opstao uprkos svim iskušenjima).]

PREGOVARAČI su maštoviti, empatični, intuitivni i pokazuju emocije. Imaju izražene verbalne i društvene veštine. Uvek vide celu sliku i sve moguće opcije.Uticaj: Na oblikovanje ovog karaktera najviše utiče ženski hormon estrogen.
Najbolje se slaže… sa direktorima.Ako ste pregovarač: Imate potrebu da budete diplomate, ali to drugima može delovati kao da im se ulizujete. Izbegavajte razgovore u kojima ćete partnera verbalno uništiti. Ako upoznate zanimljivu osobu, ne preispitujte prednosti i mane tog odnosa. Važno vam je da nađete partnera sa kojim ćete ostvariti dubok i kvalitetan odnos.
Ako ste u vezi sa pregovaračem: Kako pregovarači nisu uvek direktni, morate da naučite da čitate između redova. Izbegavajte takmičenje s njima i rado govorite o sebi jer pregovarači vole da slušaju kako ljudi razmišljaju i šta osećaju. Osvojićete ih ako im zagolicate maštu.Poznati pregovarači su: Bil Klinton, Gandi, Karla Bruni-Sarkozi, Keri Bredšou.

DIREKTORI su analitične i odlučne osobe, koje se služe logikom. Umeju da se usredsrede, dobri su u svemu što je utemeljeno na pravilima, ambiciozni su i vole da se takmiče. Mogu biti sjajni matematičari, ali i muzičari, mehaničari… Iako su često ravnodušni, to su ujedno ljudi koji će prvi utrčati u zgradu u plamenu da bi spasli potpunog neznanca.Uticaj: Za njihovo ponašanje zaslužan je muški polni hormon testosteron.Najbolje se slaže… sa pregovaračem.Ako ste direktor: Volite da kontrolišete stvari i često unapred znate koliko će vaša veza trajati. Prepustite se romansi. Jedino tako ćete se osloboditi straha od vezivanja. Pokazivanje osećanja smatrate slabošću, zbog čega u očima partnera možete izgledati hladno i nezainteresovano. Razmenjujte osećanja!Ako ste u vezi sa direktorom: Najbolje od njega dobićete ako budete logični, pedantni i jasni. Ne kritikujte sebe jer to direktori smatraju patetičnim. Želite li da ga zainteresujete, razgovarajte o važnim temama a ne o nekakvim tričarijama.Poznati direktori: Albert Ajnštajn, Donald Tramp, Hilari Klinton, Margaret Tačer.

ISTRAŽIVAČI čeznu za avanturama i vole da rizikuju. Radoznali su, kreativni, energični, spontani i mnogo toga ih interesuje, od planinarenja, preko pozorišta do ljubavi prema književnosti.Uticaj: Ponašanje istraživača oblikovano je delovanjem neurotransmitera dopamina, supstance u mozgu koja je povezana sa pažnjom, koncentracijom…Najbolje se slaže… sa drugim istraživačima.Ako ste istraživač: Najbolje je da u vezi krenete polako. Budući da ste vrlo impulsivni, brzo se zaljubljujete i prepuštate. No, kako ne volite svađu i izbegavate da rešavate nejasnoće s partnerom, skloni ste da vezu prekinete gotovo pre nego što ona i počne. Pronađete li nekoga sa kim delite interesovanja, pokušajte da se oduprete potrebi da i dalje tragate za još boljim, te svoju energiju usredsredite na trenutnog partnera.Ako ste u vezi s istraživačem: Nemojte praviti planove za budućnost, nego ovu romansu živite dan po dan. Budite fleksibilni i uvek imajte na umu da je za vašeg partnera jednoličnost ravna samoubistvu.Poznati istraživači: Anđelina Džoli, princeza Dajana, Džon F. Kenedi.

GRADITELJI su konvencionalni, cenjeni, odani, oprezni, smireni, pouzdani, društveni i popularni. Dobri su u upravljanju ljudima, povezivanju s drugima, te zasnivanju porodice ili udruženja. Poštuju rasporede i pravila, a veliku pažnju posvećuju detaljima.Uticaj: Definiše ih serotonin, takozvani hormon sreće.Najbolje se slaže… sa drugim graditeljima.Ako ste graditelj: Ne dopustite da vaše robovanje planovima i rasporedima poremeti potrebu za isprobavanjem noviteta na sastanku. Ovo ne važi jedino ako izlazite s graditeljem. Uprkos želji da budete u većem društvu, ponekad provedite romantično vreme nasamo sa partnerom. Postavljate se zaštitnički, što partneri cene, ali pazite da ne ostavite utisak osobe koja voli sve i svakoga da kontroliše.Ako ste u vezi sa graditeljem: Zapamtite da su graditelji konkretni i da mnogo pažnje posvećuju detaljima. Privlače ih metodični i smireni ljudi, pa ako zajedno nešto planirate, nastojte da ispoštujete dogovor. Prema istraživanju dr Fišer, graditelji su ti koji najčešće traže partnera za ceo život.

Poznati graditelji: Džordž Vašington, Dženifer Aniston, kraljica Elizabeta.

TIPOLOGIJE I IDEALNI LJUBAVNICI

O tome da li ovakve i slične tipologije mogu da nam pomognu prilikom pronalaženja idealnog partnera, psihijatar i psihoterapeut Aleksandra Bubera, kaže:

– Verovatno mogu, kao što mogu i svi ostali načini traženja idealnih partnera, od fizičkohemijskih do psiholoških. Između ljudi koji se bave psihološkim i onih koji se bave biofiziološkim istraživanjima postoji večita rasprava. Prvi uvek tvrde da to ima veze sa psihološkim crtama, a drugi – sa genima, hormonima, neurotransmiterima. U principu, svi govore o istoj stvari i istina je negde na pola puta. Kroz istoriju psihologije ljudi su na razne načine pokušavali da procene koji tipovi odgovaraju određenim tipovima ličnosti. Gledajući klasičan, najbolja kombinacija su histrionična žena i antisocijalni muškarac, a to je prototip koji vidimo u filmovima – on je dasa, surov, ako treba gazi preko mrtvih, vrlo je uspešan, na osećanjima težak, a ona se sva topi, trepće, u centru je pažnje… Postoji gomila knjiga na temu kako pronaći pravu osobu, na osnovu kojih sebe i potencijalnog partnera možete testirati. Recimo, po tome koje uslove dominantno u životu ispunjavate, da li ugađate drugima ili vama ugađaju… O tome govori knjiga Mevis Klajn “Kako odabrati supružnika”.

Zašto graditelji manje “švrljaju”?

– Serotonin, koji određuje karakter graditelja, osim što poboljšava raspoloženje, smanjuje napetost, strahove, anksioznost, ujedno obavlja supresiju seksualne aktivnosti. On to radi inditektno, inhibiše oslobađanje hormona koji posle utiču na oslobađanje estrogena i testosterona, što bi moglo da govori u prilog tome da su takve osobe manje sklone “švrljanju” i objasni zašto Helen Fišer tvrdi da su upravo graditelji osobe koje traže vezu za ceo život. Serotonin omogućava i bolje spavanje, ima dejstvo protiv bola, reguliše telesnu temperaturu, redukuje agresivno ponašanje, pa ima logike što su graditelji opisani kao oprezni i smireni, pojašnjava psihijatar Aleksandra Bubera.Izvor: Večernje novosti

Ljubomora

Ljubomora

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Natalijom Živanović Popović objavljen u Blicu 21.2.2011.

Zašto se ljubomora javlja?

– Ljubomora je emocija (osećanje). Ne osećamo stalno osećanja. Ono što stalno osećamo su oseti, senzacije. Osećanja osećamo samo kada procenimo da se dešava nešto važno. Ljubav je jedna od  veoma važnih vrednosti u životu, bez koje odrasla osoba može, ali ukoliko je nema, to značajno snižava kvalitet života. Onog momenta kada uđemo u odnos ljubavi, logično je da postoji i strah da bez ljubavi možemo ostati.

Ljubomora je specifičan strah da ljubav može biti izgubljena jer osoba oseća/ misli da postoji opasnost da voljena osoba voli nekog trećeg. To znači da je za ljubomoru potreban neko treći u odnosu – bilo da treća osoba zaista postoji, ili se radi samo o netačnoj sumnji ili fantaziji.

Ljubomora ne postoji bez ljubavi i bez strepnje da bismo je mogli izgubiti zbog nekog trećeg. Osećanje ljubomore je prirodan pratilac odnosa ljubavi, jer uvek postoji rizik da voljena osoba zavoli nekog trećeg, ili da bi drugog mogla da voli više nego samu osobu (na primer kada smo ljubomorni na braću ili sestre).

Ljubomora nas pokreće na akciju kojom ćemo sačuvati ljubav voljene osobe, i to je njena dobra strana i funkcija. Međutim, što je neko manje siguran da je ljubavni odnos stabilan, to je veća sklonost ljubomori, i obrnuto, što je osoba više sigurna da je neko voli, imaće manju sklonost ka ljubomori, do te mere da ne primeti situacije u kojima je ljubomora potrebna.

Dakle, adekvatna ljubomora je ona koja nastaje u situacijama kada osoba realno procenjuje da postoji realna mogućnost da neko treći „osvoji“ ljubav voljene osobe. Da bi bila adekvatna, mora se izražavati na socijalno prihvatljiv način, i pokretati nas na akciju koja će kao rezultat imati očuvanje ljubavnog odnosa.

Ljubomora se zasniva na proceni realnosti mogućnosti da se ljubav „da“ nekom trećem – što znači da procena može biti tačna i pogrešna. Pogrešna u smislu da ili ne postoji situacija zbog koje bi ljubomora uopšte trebalo da postoji, ili nije toliko značajna koliko je osoba procenjuje.

Adekvatnost socijalnog izražavanja podrazumeva kulturološke obrasce, pa se tako na primer u nekim zajednicama smatra kao sasvim adekvatno da kada je osoba ljubomorna primeni fizičko nasilje ili prema partneru ili prema „trećoj“ osobi, dok je u nekim drugim zajednicama ovo potpuno neprihvatljivo.

Sa stanovišta ljudskih prava, ljubav se može slobododno davati kome poželimo i niko nema prava da nas u tome spreči – ima prava da mu se ne sviđa, da teško prihvata tu činjenicu, da se ljuti i buni, ali ne i da nas zlostavlja – fizički ili psihički. Kod nas se na to još uvek manje-više blagonaklono gleda, pogotovo ako je muškarac taj koji pokušava da zaštiti odnos ljubavi tako što će biti nasilan prema partnerki ili prema „trećoj osobi“.

Ukoliko smo, motivisani ljubomorom, preuzeli neke socijalno prihvatljive akcije koje su zaista dovele do očuvanja odnosa ljubavi, o čemu se slažu oba partnera, onda je takva ljubomora adekvatna – konstruktivna (čak i ako nije postojao objektivni razlog za ljubomoru). A ako su akcije doprinele uništavanju odnosa ili njegovom pogoršanju, onda je takva ljubomora neadekvatna, odnosno destruktivna – i takva ljubomora je česta tema novinarskih priloga, jer se može završiti ne samo uništenjem odnosa ljubavi, već i ubistvom i/ili samoubistvom.

Postoji više načina kako osobe reaguju na ljubomoru.

Prvi način je da se ljubomora pokazuje kao ljutnja kroz napad. Napad na treću osobu, da bi se ona oterala, zastrašila, ili ponizila što se ispoljava kao direktna i otvorena agresija, ili, u sofisticiranijim oblicima kao nadmetanje sa trećom osobom kako bi se dokazala superiornost. Ili se napada partner, smatrajući da je on kriv, jer daje povoda trećoj osobi. Ako ovakvo ponašanje eskalira, ljutnja se pretvara u bes, a bes u fizičko nasilje.

Zastrašivanjem osoba pokušava da više veže partnera za sebe, tako da nijedan partner više u odnosu nije slobodan: prvi da slobodno bira kome daje ljubav, a drugi da voli na zadovoljavajući način. Često ovakva ljubomora postaje razlog da se odnos prekine, a ne da se osoba u odnosu zadrži. Za osobe koje na ovakav način „zaoštre“ osnos ljubavi, korisna bi bila poruka „da bi nekoga zadržao, moraš ga pustiti“.

Drugi način je ispoljavanje mržnje koje vodi ka uništenju rivala ili voljene osobe. Mržnja je kada procenjujemo da je druga osoba zla, da  „ničim izazvana“ , svesno i namerno pokušava da uništi nešto što nam je izuzetno vredno, u ovom slučaju naš ljubavni odnos i da je ona uništitelj koga je potrebno da uništimo. Zbog toga se ubija ili partner koji je „izdao i prevario“ i tako uništio odnos (što je češće) ili rival koji je uništio odnos. Ljubav i mržnja u ovom slučaju idu zajedno. Oko  trećine svih ubistava je motivisano ljubomorom.

Posmatraču sa strane je često čudno zašto osobe ostaju u ovako poremećenim odnosima. Ali, ukoliko osoba smatra da „što je veća ljubomora, to znači da je veća i ljubav“, bez obzira koliko joj je u ovakvom odnosu teško, ona na taj način dobija potvrdu – dokaz ljubavi, jer  partner „mora da me mnogo voli kada je toliko ljubomoran“. Takve osobe će nesvesno često tražiti slušaoce i tešitelje, u svrhu ventilacije tj. da nekom ispričaju svoju priču, da ih drugi razumeju, a bez stvarne želje za promenom, smatrajući (nekad svesno, a nekada nesvesno) da u takvom odnosu dobijaju iskrenu i intenzivnu ljubav, „što je vredno svake muke“, i pravdaće time partnerovo psihičko ili fizičko nasilje. Ova predstava o ljubomori kao dokazu ljubavi je još jedan razlog zašto se u društvu na ljubomoru gleda blagonaklono.

Treći način reagovanja je da ljubomorna osoba postaje tužna i time, kao i svojim povlačenjem, pokušava da izazove kod partnera osećaj krivice, da bi partner video kako osoba pati i promenio ponašanje, kao dokaz ljubavi. Ovo može ići do pokušaja ili izvršenja samoubistva ljubomornog partnera u nadi da će ga voljena osoba zaustaviti ili sprečiti.

Četvrti način je da osoba koja je ljubomorna pokušava da zadrži partnera tako što mu ugađa u svemu, da bi partner shvatio koliko je ta osoba dobra i vredna i šta će on sve izgubiti u koliko se odluči za treću osobu.

Prvi i drugi način češće ispoljavaju muškarci, a treći i četvrti žene. Koren je u tome da od rođenja drugačije vaspitavamo mušku i žensku decu, tako da su kod muške dece poželjnija „jaka, muška, agresivna“  osećanja, kao i prateća ponašanja – ljutnja, bes, gnev, kompeticija, fizičko i verbalno „pesničenje“, a „slaba“ su im zabranjena. Sa druge strane su ženskoj deci branjena „agresivna“, a potkrepljivana „ženska, slaba“ osećanja i ponašanja – tuga, pasivnost, trpljenje, strah. To je toliko ubikvitarno da u psihijatriji i psihoterapiji postoji izreka da u stresnim situacijama „Men tend to become mad, and women tend to become – sad“, što se klinički ispoljava kao hostilnost u prvom i depresivnost u drugom slučaju.

Vrste ljubomore

Kada je osoba ljubomorna često, u neopravdanim situacijama, tokom čitavog života i sa različitim partnerima, uzrok mogu biti različite logike i svaka od njih može biti uzrok nasilja. Zato je nasilje zbog ljubomore veoma čest uzrok porodičnog nasilja.

Postoji nekoliko vrsta ljubomore, u zavisnosti od logike koja je pokreće:

  1. Ljubomora iz inferiornosti: Ako osoba veruje da je manje vredna, po bilo kojem kriterijumu (fizički izgled, pamet, uspeh, potencija…) boji se da će neko ko je vredniji preoteti voljenu osobu. Osoba takođe veruje da će se ovo desiti pre ili kasnije, da je sasvim izvesno i ljubomorom pokušava da odloži trenutak kada će to da se desi.
  2. Ako osoba pripisuje drugome svoje svesne i nesvesne želje ili fantazije tj. osoba ono što radi ili želi da radi projektuje na partnera. Ili, ukoliko osoba toliko idealizuje partnera da misli da se on ili ona svakome moraju dopasti – radi se o projektivnoj ljubomori.
  3. Ako je osoba uopšteno nepoverljiva i sumnjičava prema ljudima, jasno je da u okviru toga neće verovati ni svom partneru i tada se radi o paranoidnoj ljubomori.
  • Paranoidna ljubomora koja ne dostiže nivo sumanutosti, može imati kvalitet precenjene ideje, koja se uz terapijski proces može olabaviti i ponekad sasvim rešiti – što je retko, jer osoba veruje da je u pravu i nema problem s tim. Zbog toga će se retko obratiti za pomoć, smatrajući da joj pomoć i ne treba. Ovakvi ljudi obično dolaze na terapiju (bilo psiho ili farmakoterapiju) pod pritiskom okoline koja ima problem sa njihovim ponašanjem.
  • Kada ljubomora prelazi u domen sumanutosti, dolazi do delimičnog ili potpunog gubitka veze sa realnošću, a osoba je potpuno, bolesno i nepokolebljivo uverena u partnerovo neverstvo. Kada je priča o ljubomori u granicama mogućeg, sa dobro organizovanim sistemom ideja, radi se o paranoičnoj sumanutoj ljubomori i u praksi se često pitamo „ko je ovde lud?“, jer priča deluje moguće, konzistentno i uverljivo, i tek dužim ili višekratnim razgovorom počinjemo da dolazimo do sve nerealnijih uverenja dok se ne pokaže da su ove ideje samo u početku „lanca“ izgledale relativno realno i moguće, a kasnije sve nerealnije do nivoa sumanutosti.
  • Kada su sumanutosti bizarne (jako upadljivo čudne i već na prvi pogled nemoguće ili gotovo potpuno nemoguće), lako je ustanoviti da se radi o sumanutoj paranoidnoj ljubomori – na primer, partner čini preljube sa predsednikom SAD, predsednik ga/je zasipa dijamantima pomoću kojih posle putuje po svetu i vara osobu sa svim državnicima na organizovanim orgijama i slično, ili ih vara sa rođenom decom i unucima itd.

U bilo kojoj vrsti ljubomore, osoba može smatrati da ima puno pravo da učini sve da zadrži voljenu osobu, da je „popravi“ da bude bolja tj. da se okrene partneru umesto rivalu, ili da kazni nju ili rivala, pod devizom „cilj opravdava sredstvo“. Jasno je da ovo često može rezultirati psihičkim i fizičkim maltretiranjem, patološkim afektom, nasiljem, teškim povredama, ubistvima, ponekad praćenih samoubistvom (jer se partner istovremeno i mrzi i voli).

Skraćenu verziju teksta možete pročitati na portalu Blica.

Ljubići

Ljubići

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić, novinar, objavljen u Reviji D, u septembru 2011.

Kažite nešto o sklonosti žena ka čitanju ljubavnih romana, gledanju ljubavnih filmova i serija iste vrste?

– Ona je mlada, neiskusna i najčešće devica. Siroče je ili radi neki slabo plaćen posao, na primer daktilografkinja je, prodavačica ili eventualno sekretarica. Vitka je, zgodna i neupadljivo našminkana i skromna. Čudnim, a često i dramatičnim spletom okolnosti upoznaje starijeg, namrgođenog, obično zbog prethodne nesrećne ljubavi koja je na njemu ostavila neizbrisive ožiljke, obavezno sposobnog i ekstremno seksepilnog muškarca.

U trenutku sjaja, uz glamuroznu scenografiju i romantično-dramatičnu muziku, shvata da je to najprivlačniji muškarac koga je ikada srela.Imaju nekoliko zajedničkih susreta gde on šalje duple poruke: da mu se ona dopada, ali da je on povređen i ne veruje ženama. Oboje pate, on je (naravno nenamerno) emocionalno povređuje. Ali ona je i dalje zaljubljena.

A zatim, posle niza često dramatičnih događaja i zapleta, on nju spasava siromaštva, a ona njega izleči od nepoverenja u ženski rod.I onda su živeli zaljubljeni do kraja života i vodili ljubav uz neverovatnu strast. To je klasičan zaplet gotovo svih ljubavnih romana, serija i filmova…

Sklonost da se život romantizuje verovatno u nekoj meri postoji od kada postoji ljudska vrsta, međutim, od kada postoji izgovorena reč i mogućnost apstrakcije, postoji i mogućnost da se pričaju priče i da se „mašti pusti na volju”. Pretpostavljam da je ovo više izraženo od kada postoji pisana reč i mogućnost da pomoću nje ljudi u raznim vremenima i na raznim prostorima  na taj način komuniciraju i prenose priče i mitove.

Ekstremna ekspanzija ovoga dolazi sa medijima kao što su radio, film i televizija. I Holivud naravno. Sa razvojem filmske industrije došlo je i do „holivudizacije života”, kao i predstava o ljubavi.Filmska industrija je naravno orjentisana na zaradu, tj. da se prave takvi filmovi koji će privući više publike, a samim tim i zaraditi više novca.

Kako realan život pored svojih lepih strana ima i mnogo svojih ružnih strana, nedaća, nesreće i patnje, ljudi generalno imaju želju da veruju i da se nadaju da to sve ipak može biti lepše, bolje i lakše.I tako su nastali stereotipi koji „prolaze” kod publike.

Stereotip muškarca koji je moćan, često ćutljiv, impulsivan i naravno, ekstremno privlačan i stereotip žene koja je bespomoćna, mila, nežna i takođe, ekstremno privlačna.Ovo je samo izuzetno pojačavanje osobina koje su „gajene” milenijumima na osnovu podele polnih uloga, a to su da je muškarac onaj koji obezbeđuje i snabdeva porodicu, brani je, štiti, ratuje, lovi i slično, te je „spoljni momak”, a žena je ta koja drži porodicu na okupu, zavisi od sposobnosti svog muškarca, brine se o emocijama i komunikaciji unutar porodice i o socijalnim interakcijama sa drugim ljudima u okviru iste društvene grupe.

Teško da tako mogu jedno bez drugog i pošto dopunjuju jedno drugo, to je simbiotski, a ne zdrav odnos, jer su jedno bez drugoga „nepotpuni” i ne mogu opstati samostalno.Tako su do izražaja treniranjem, iz generacije u generaciju sve više „brušene”, „poželjne” muške („jake”) i ženske („slabe”) osobine, a prema njima su i građeni stereotipi koji se posle sa varijacijama na temu pojavljuju u romanima, serijama i filmovima.

Kada čitamo takvo štivo ili gledamo takav film, lako nam je da se identifikujemo sa glavnim junacima i sa duboko ukorenjenim stereotipima. Zatim, u takvim delima je vrlo jasno ko je dobar, a ko je zao, uvek postoji dramatičan zaplet i na kraju, uz olakšanje i trijumf uvek „happy end”.

U životu je sve mnogo drugačije. Svi mi imamo mešavinu raznih osobina, svi se možemo ponašati i dobro i loše, često je sve više sivo, nego jasno crno ili belo, a „happy end”često izostane, a pogotovo nije rezultat toga što se u određenom trenutku pojavljuje vitez u sjajnom oklopu i na belom konju koji spašava stvar, nego rezultat disciplinovanih i kontinuiranih napora da osposobimo sebe ne samo da preživimo nego i da komuniciramo i budemo u realnom kontaktu sa svojim emocijama, sa sobom i sa drugima.

Međutim, svi mi već kao deca počinjemo da slušamo bajke sa sličnim zapletima i jasno razdvojenim kategorijama, i svi se sećamo takvog, konkretnog i magijskog načina razmišljanja i volimo da se povremeno, čitajući štiva koja se na ovakav način mišljenja oslanjaju, vratimo u vreme kada je sve izgledalo bajkovito.

Takođe je potrebno napomenuti, da su današnje bajke izmenjene u odnosu na originale koji se često završavaju tragično, zastrašujuće, noseći poruke upozorenja za mlade naraštaje o temeljnim životnim vrednostima. Ali nekoliko decenija unazad i bajke su„Diznilendovane” pa su postale romantične, divne, nežne i sa srećnim krajem. Setite se na primer originalne bajke „Mala sirena” i „Diznijeve” verzije iste bajke. (U originalu Mala Sirena gubi baš sve, pa i sopstveni život, a u “Dizni” verziji dobija sve, pa i princa, a zla veštica umire).

Zašto su žene često sklonije od muškaraca da se posvete ovakvom vidu zabave i maštanja, logično je, jer je njima dozvoljeno da se bave emocijama, da budu „slabe”, plaču i slično.

Interesuje me Vaše mišljenje – koje su dobre, a koje su loše strane toga, kao i da li ste u svojoj profesionalnoj praksi imali primere dama koje su na osnovu pročitanih romana idealizovale ljubav pa izašle razočarane i obrnuto…

– Po mom mišljenju, malo je dobrih strana ovakvog vida zabave, jer je to vrlo iskrivljena predstava života i ljubavi.

Ali, za odraslu, integrisanu osobu, koja jasno ume da razvoji stvarnost i roman, ovo može biti dobar način da se zabavi i opusti, jer će ona znati da kada završi sa romanom, da život nije roman i da je uživala u malom izletu u maštu i romansu i nastaviti dalje svoj realan život sa dobrim uvidom u to kako da ga živi sa najboljim mogućim ishodom u skladu sa okolnostima.

Međutim, sve ostalo su loše strane. Za mlade osobe je pogotovo loše da se „obrazuju” na ovakav način, jer, ako nemaju nekoga da im jasno razdvoji da to u životu uopšte nije kao na filmu, one će verovati da će se i njima u životu dešavati i očekivati da i treba da im se desi baš onako kako su to pogledali ili pročitali. A na filmu je sve idealizovano;  život koji je obično prikazan kao glamurozan i nerealan za većinu nas.

Glorifikuje se zaljubljenost, umesto ljubavi. I jako puno čak i odraslih i zrelih ljudi veruje da je za uspešnu vezu potrebna ljubav na prvi pogled… „i onda su živeli srećno do kraja života”. To se u realnom životu  retko dešava.Ali se često dešava da se zaljubimo na prvi pogled u potpuno nepoznatu osobu, idealizujući je i verujući da je to „baš ta prava osoba” kakvu smo oduvek želeli, samo zato što na primer ima plave oči, ili brkove, ili sluša određenu vrstu muzike, kao i osoba koju smo mi u našoj idealnoj predstavi zamislili.

Dakle, kada se zaljubimo, mi u stvari nađemo sličnost realne osobe i naše idealne predstave, a zatim taj deo koji liči uzmemo kao celinu i onda uopšte ne vidimo realnu osobu kakva jeste već idealnu kakva je u našoj predstavi. I to traje najviše do 3 godine prema istraživanjima.Najkasnije tada, shvatimo da je to osoba sa svojim manama i dobrim osobinama koja uopšte nije onako idealna kako smo mislili i onda nastaje problem.

Jer da bismo nekoga voleli, moramo znati kakva ta osoba realno jeste i da nam ta realnost, takva kakva jeste odgovara u dovoljnoj meri da bismo takvu osobu prihvatili i za nju se vezali. Ljubav za razliku od zaljubljenosti često nije burna, euforična, ne dolazi sa fanfarama i sjajem.

Partnerska ljubav je obična vezanost dvoje realnih, nesavršenih ljudi, koji mogu jedno bez drugog, ali im je lepše jedno sa drugim i ne prave oko toga dramu. Obavljaju svoje dužnosti, raspodeljuju ih, umeju da se dogovore o zajedničkim planovima, umeju da se rasprave i reše konflikt, da se naljute i tuguju zajedno. I da uživaju, naravno.Dakle, bez neke velike euforije i drame.

Poznati američki psihijatar i osnivač škole Transakcione analize je u svojoj knjizi „Šta kažeš posle zdravo” konstatovao da sve bajke idu do onog momenta kada se dvoje zaljube i završavaju se s onim „i onda su živeli srećno do kraja života”, a da niko u stvari ne spominje da tek onda počinje prava drama – tj. ako su se dvoje zaljubili, tek će kada to prođe da se zaista upoznaju, a onda su mogući razni zapleti i raspleti.

A u životu je nakon zaljubljivanja, baš zato što je ono nerealan odnos, srećan kraj ne baš čest. Zato što je za zaljubljenost takođe potreban infantilan način razmišljanja – što je osoba realnija, odraslija i integrisanija, imaće manji kapacitet za zaljubljivanje, ali sve veći za realnu ljubav i vezanost, koja onda ima dobre šanse i da traje.

I zato je jako loše što su svi mediji preplavljeni iskrivljenim, idealizovanim nerealnim predstavama o životu i ljubavi koje su upakovane u sjajnu ambalažu da bi se bolje prodale, jer jako puno ljudi to čita i gleda i – zbunjeno je. Jer se pitaju: „Šta sa mojim životom nije u redu, ovako bi trebalo da bude, kao u mojoj omiljenoj seriji”.I zbog toga su nesrećni, jer veruju da realan život i realna ljubav nisu dovoljno dobri da bi se u njima uživalo.

I zato glasam pre za mnoge dobre knjige o partnerskim odnosima, nego za ljubavne romane, jer će one bolje obrazovati i osposobiti čitaoca za realnost nego „ljubići”, pa će biti sposobniji da uživaju u realnom životu sa svim njegovim dobrim i lošim stranama, nego da budu nesrećni zato što njihov život nije ljubavni roman.

Kako pronaći idealnog partnera

Kako pronaći idealnog partnera

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić, objavljen u Reviji D 28. juna 2010. 

Da li postoje osobe čiji je psihološki profil ili priroda predodređen za idealan brak?

– Idealan brak ne postoji, sem u holivudskim filmovima i petparačkim romanima. Ali zato postoje zdravi i stabilni brakovi, gde su supružnici samostalne, samosvesne i odgovorne osobe, spremne da se uhvate u koštac sa problemima i različitostima, da se drže svojih zdravih vrednosti, ali i da su dovoljno fleksibilni da se menjaju i prilagođavaju u skladu sa novonastalim okolnostima. Gde su osobe spremne da razmenjuju ideje, da učestvuju u konstruktivnim konfliktima, da razmatraju, procenjuju i uvažavaju svoje, ali i tuđe mišljenje. Ovakve veze, dakle, ne isključuju ni svađu, ni raspravu, ni ljutnju, ali isključuju vređanje i fizičke obračune.

Konflikt je konstruktivan i dobrodošao da bi se stvari raspravile i veza prešla na novi nivo i razvijala se. Kada znamo sve ovo, osoba koja je spremna za zdravu vezu i brak jeste osoba koja može da se stara o sebi, koja ima empatiju za druge, koja može da se veže, ali i da bude samostalna i sama, koja je dovoljno principijelna, ali i fleksibilna i prilagodljiva da bi dobro „plivala“ kroz razne izazove koje nam život donosi.

Ima li uticaja primarna porodica – roditelji na to da li će dete biti srećno u braku?

– Prvo je potrebno da razgraničimo pojmove „sreća“ i „zadovoljstvo“. Naime, pod uticajem medija, štampe, filmova, knjiga, negde od kada je u razvijenim zemljama veći deo stanovništva mogao da živi u zoni komfora, a ne preživljavanja, kao tema se pojavljuju pretežno dela koja se bave kvalitetom života, a ne preživljavanjem. Uz to ide i hedonizam, pa je glavna „zapovest“ postala da treba da budemo srećni, i to uvek i svugde.

A zaboravljeno je da je sreća „rezervisana“ za trenutke kada nam se ostvare neke od najvećih želja. Osnovni zadatak roditelja jeste da vaspitaju decu tako da ona budu sposobna za samostalan život u ljudskom društvu, a ne da budu u stalnom stanju sreće i euforije, koje nije moguće (sem ako smo stalno pod uticajem nekih psihoaktivnih supstanci, što je svakako u krajnjem ishodu recept za nesreću, a ne za sreću), a nije ni potrebno postići. Takođe bi to podrazumevalo i da je osoba sposobna da ispunjava sebi većinu svojih realnih, a ostvarivih želja, to jest, da bude zadovoljna.

Roditeljsko vaspitanje, kao i model veze, braka i porodice koji nosimo iz svoje primarne porodice, ukoliko kasnije ne radimo na sebi i ne sagledamo svesno sebe i odaberemo šta ćemo od roditeljskih uticaja „zadržati“ u sebi, a šta odložiti u „arhiv“ ličnosti, imaju ključnu ulogu u tome kakvi ćemo kasnije biti u životu i vezama.

Kako objašnjavate pojavu da postoje emocije, ljubav pojedinca prema osobi kod koje nam se ništa ne dopada?

– U tom slučaju se ne radi o ljubavi, jer je ljubav osećanje koje se odnosi na osobu „u celini“, „u paketu“. Tako da je tu reč najverovatnije ili o zaljubljenosti, kada u stvari ne volimo realnu osobu, nego idealnu predstavu koju smo o toj osobi sami stvorili, ili o seksualnoj privlačnosti za koju greškom mislimo da je ljubav, jer je česta zabluda da nas jako seksualno privlače samo osobe koje volimo, što uopšte nije tačno. Naime, ljubav i seksualna privlačnost mogu, ali ne moraju, a relativno često i ne idu zajedno.

Da li bi bilo manje razvoda kada bi svi pre sklapanja braka išli u bračno savetovalište? 

– Da. Mnogi parovi tek nakon što stupe u brak shvate da su jako različiti, ili da se razmimoilaze po nekim važnim životnim pitanjima, ili o predstavama koje imaju o tome kakva veza treba da bude. Kada bi se parovi obraćali za predbračno savetovanje, ova pitanja bi bila raspravljana pre nego što problem nastane. Takođe bi parovi tako imali šansu da na lakši način uvide koje su to tačke oko kojih postoje neslaganja, kao i da ih na konstruktivan način sagledaju, pregovaraju i postignu dogovor. Ili, da, ukoliko su problemi nepremostivi za taj određeni par, u brak ni ne ulaze.  Jer, nisu svi problemi u vezi rešivi za sve osobe.

Ako postoje velika razmimoilaženja oko najvažnijih pitanja, a to su obično mesto i način stanovanja, seks, novac, deca, vaspitanje, religija, nacionalnost, a nijedan od partnera nije spreman da svoja uverenja prilagodi onom drugom, dogovor jednostavno nije moguć.

Možete li vi kao stručnjak pri prvom kontaktu sa parom da ocenite jesu li jedno za drugo, jesu li kompatibilni?

– Ako je par jako inkompatibilan i nefunkcionalan, da. Za, da tako kažemo, manje inkompatibilnosti, obično je potrebno više susreta da bi problem „isplivao“.

Ukoliko vidite da je veza iz koje će izrasti brak sa puno problema, da li to kažete partnerima?

– Pristup zavisi od toga da li je situacija profesionalna ili prijateljska. Ukoliko je ugovor između mene i klijenata da im pomognem da raščiste situaciju, to i činim, ali ne tako da im ja kažem da li je njihova veza problematična ili ne, već im pomažem tako što postavljam takva pitanja koja će im pomoći da oni sami sebi razjasne kako stvari stoje i šta žele da s tim saznanjem učine. Sa prijateljima se takođe dogovaram, da li žele da čuju moje mišljenje, savet ili ne. Jedini slučaj kada ću postupiti suprotno dogovoru jeste ako mi neko kaže da ne želi da čuje moje mišljenje, a ja procenim da su partner i veza toliko problematični da je bolje ne nastavljati. Tada smatram da mi je dužnost da na to ukažem. Odluka je svakako na samoj osobi.

Jeste li nekog odvratili do braka i zašto?

– Posao psihoterapeuta nije da odvraća ljude od braka, niti da daje „blagoslov“ za brak, već da pomogne osobi da sagleda problem sa svih strana, da ga jasno proceni i potom sama svesno donese odluku i prihvati sve njene posledice. Tako da osobe same sebe „odvraćaju“ ili „blagoslove“ brak, a psihoterapeut služi kao ogledalo, katalizator, ili, sada je moderno reći facilitator procesa sagledavanja unutrašnjeg konflikta i njegovog rešavanja. Jer, osobe ni ne dolaze kod psihoterapeuta ako su sigurne da brak hoće ili neće, već samo ako nisu sigurne, pa im je potrebna pomoć da lakše i brže odluče. Nažalost, neretko i osobe koje su sigurne da žele brak sa određenom osbom, tek u braku shvate da su napravile grešku u proceni, pa se za pomoć jave tek nakon što je problem dostigao tolike razmere, da više ne mogu da ga same podnose ili rešavaju.

Koje su to osobe koje volimo i s kojima se ženimo i udajemo?

– Najčešće su to osobe u koje se zaljubimo. Jer, gde god se okrenete svugde se veliča baš zaljubljenost, koja se stalno brka sa ljubavlju. Zaljubljenost je po definiciji nerealno osećanje, jer kada smo zaljubljeni mi u stvari projektujemo svoje želje i idealnu sliku partnera kakvog želimo i onda u stvari „volimo“ sliku a ne realnu osobu koja se iza te slike nalazi. Problem je u tome što nakon što zaljubljenost prođe, tek onda vidimo osobu u koju smo bili zaljubljeni onakvom kakva ona zaista jeste, a ta slika se najčešće ne poklapa sa onom koju smo sami isprojektovali, i odjednom imamo utisak da smo sa nekom sasvim drugom osobom i onda veza zapada u krizu, iza koje, najčešće ne opstaje. Ipak, i ovakve veze mogu opstati, u koliko su obe osobe spremne da „rade“ na sebi i na vezi. Jer, osobe u koje se zaljubljujemo, ipak, imaju neko mesto u našem nesvesnom životnom planu, tzv. skriptu, i samim tim, to su osobe s kojima možemo najviše „zaglibiti“ ali i najviše „porasti“. Izbor je na nama, u koliko smo ga svesni.

Šta pokazuje evolucija braka, ima li budućnost?

– Kad nabavim kristalnu kuglu, javiću vam. Šalim se. Trenutno mislim da ne postoji bolja alternativa, tako da verujem da će u skoroj budućnosti opstati, kao što je opstajao i kroz sve društvene tranzicije do sada. Ali svest naše vrste se menja tokom vremena, tako da nije nemoguće da će se naći drugačija rešenja za vreme koje dolazi. A ukoliko se to desi, tek će vreme pokazati šta je bolje. Za naš nivo svesti sada, brak je odgovarajuće rešenje za regulisanje partnerskog suživota.

Da li pojedinac treba da spašava pogrešnu vezu?

– Mislim da je odgovor očigledan – ne vidim zašto bismo spašavali nešto što je za nas, našu decu ili porodicu loše. S druge strane, potrebno je da imamo jasne kriterijume šta je to loše, a ne da proglasimo za loše nešto što je dobro (ili obrnuto) i da postupamo u skladu s tim. Mnoge osobe dolaze upravo iz tog razloga na psihoterapiju, da im neko ko je objektivan i neutralan pomogne da razjasne sebi šta je za njih lično dobro, a šta loše i šta žele da urade povodom toga.

Koji su novi načini razumevanja između muškaraca i žena?

– Da nauče jedni druge da slušaju, bez iskrivljavanja onoga što je rečeno, bez podrazumevanja, već sa traženjem tačnog značenja onoga što je rečeno i sa tumačenjem kompletnog konteksta onoga što je rečeno. To može zvučati naporno, ali nakon početnog perioda upoznavanja i usklađivanja, stvari će biti mnogo jasnije, a potreba za razjašnjavanjem mnogo manja nego u početku.

Kako da saznamo da se slažu naši različiti karakteri?

– Upoznajte osobu dobro i dugo. Mesec dana je uglavnom dovoljno da vidite ako vam neko jako ne odgovara. Šest meseci do godinu dana je uglavnom dovoljno da vidite osobu u raznim „izdanjima” i prilikama. Razgovarajte i pitajte sve što vas zanima. „Potežite” teme koje su za vas bitne. I nemojte zatvarati oči pred stvarima koje vam se ne sviđaju ili su vam odbojne. Kad-tad će vas dočekati da se sa njima borite. Dakle, bolje pre, nego kasnije. Ako ne valja, bolje da vam je to odmah jasno, nego nakon toga što sa osobom imate zajedničku decu i imovinu.

Šta mislite o onima koji nisu pronašli pravu ljubav?

– Mislim da ne postoji jedna, već mnogo „pravih” osoba za svakoga od nas. Mit o samo jednoj, pravoj, idealnoj osobi, potiče još iz drevnih mitova koji govore da su muškarac i žena nekad bili jedno, a zatim zbog grehova prokleti od bogova da se raspadnu na dve osobe koje će se zatim večno tražiti po svetu, i logično, jako teško ponovo pronaći.

Na žalost mnogi od nas i danas veruju u to, da postoji samo jedna „prava” osoba i možda zbog toga propuštaju da ostvare vezu sa partnerima s kojima se uklapaju dovoljno dobro (ali ne i idealno ili savršeno). Dakle, ja sam za to da osobe koje nisu pronašle „pravu ljubav” rade na tome da nađu dovoljno dobru i funkcionalnu ljubav, što je realno i dostižno.

Šta mislite o onima koji nisu uspeli da pronađu pravu ljubav i pravu osobu za brak?

– To zavisi od toga kako definišete „pravu ljubav” i „pravu osobu”. Kao što sam već rekla, ja smatram da „prava ljubav” i „prava osoba” jesu mitski, bajkoviti i pesničko-filmski pojmovi, koji su postali deo kolektivnog i svesnog i nesvesnog, nešto čemu se teži, a što ustvari – ne postoji. Ali postoje dovoljno dobri partneri za svakoga od nas sa kojima je moguće ostvariti dovoljno dobru, funkcionalnu i zdravu vezu, gde će osobe moći da se ostvare u raznim ulogama koje veza donosi: kao prijatelji, ljubavnici, roditelji itd.

Da li naše ljubavne partnere bira naš mozak i po kom principu? Postoji li formula bazirana na „moždanoj hemiji”, kakva nam osoba najviše odgovara i kako da sa njom uspostavimo intiman odnos? Kakav je uticaj ženskog hormona estrogena?

– Na prvom mestu, bitno je da vaš partner nema neke od vama neprihvatljivih mana, a to bi za sve nas trebalo da budu:

  • ukoliko je osoba zavisna od neke supstance (alkohol, droga), osobe ili „navike” (npr. kockanje);
  • ukoliko ima problem sa izlivima besa, ukoliko se ponaša kao Žrtva, Spasilac ili Progonilac;
  • ukoliko je u vezi sa nekom drugom osobom, ako je infantilna (neodrasla), seksualno nesposobna;
  • ukoliko ima teške emocionalne ili psihičke probleme, ako je opsednut-a kontrolisanjem i/ili ljubomorom.

Naravno sve ovo pod uslovom da osoba zaista nije spremna i ne preduzima ništa da ovo kod sebe promeni. U koliko osoba ima neki od ovih problema, ali traži za sebe pomoć, ne „kao traži”, već se zaista obratila stručnjaku i zaista radi na sebi i vidite da polako rešava svoje probleme, za nju i vašu vezu postoji nada. Dakle, to ne znači da ne treba da budemo sa osobom koja ima neki problem, jer svi ih imamo, već da definitivno ne treba da budemo sa osobom koja ima veliki problem i nije spremna da ga rešava.

Drugo, svoje partnere biramo mi. Odgovornost da upravljamo sobom i svojim izborima je na nama, a mozak nije neki zaseban organ koji „živi” odvojeno od nas (dokle god mozak ne oboli; tada su stvari drugačije). Razna telesna stanja, hormonski status i metabolizam dakako imaju uticaja na to kako mislimo, osećamo se i ponašamo, ali to se više odnosi na stanja koja nisu normalna, kao što su jako sniženi ili povišeni hormoni, na primer, štitaste žljezde, nadbubrežne žlezde i sl, a ne samo polnih žljezda. Takođe, i druge telesne bolesti neminovno menjaju našu sliku o sebi i ukupno funkcionisanje organizma, kao što je nivo šećera, kiseonika, gvožđa i drugih supstanci u organizmu koje su važne za metabolizam. Takođe je ispitivano i različito ponašanje žena u toku menstrualnog ciklusa, kao i muškaraca u stanjima povišenja i sniženja muških polnih hormona.

Ali, odgovor je mnogo komplikovaniji – čak i kada bismo se samo bazirali na moždanoj ili telesnoj hemiji, koja i sama podrazumeva pored hormona i neurotransmitere, imuni sistem i još mnogo toga, što sve daje jako veliki broj kombinacija, da bi odgovor bio jednostavan, tu je i naš sklop temperamenta, karaktera, vaspitanja i životnog iskustva koje smo prošli…

Da biste s nekim imali potpun i skladan odnos, a koji podrazumeva i telesno opštenje, zaista mora da vam se sviđa i izgled i miris i ukus te osobe, da vam bude privlačna, a ne odbojna, a što ima veze ne samo sa ličnom higijenom i kozmetikom, nego i sa telesnim ustrojstvom te osobe i sa njenim metabolizmom. A to je samo jedna od važnih stavki koja mora da „štimuje” da bi kvalitetan odnos mogao da se ostvari.

Treća važna stvar jeste da partneri imaju dovoljno sličnosti i zajedničkih vrednosti koje su im važne i preko kojih mogu da se povežu i da oko njih grade svoj zajednički život i projekte. Jedan od najvećih životnih projekata za sve nas jesu deca i oko ovoga, kao i oko drugih važnih životnih pitanja oba partnera treba da imaju usaglašene stavove: kako se, šta i ko radi. Svi mi imamo jako različite stavove oko toga ko, šta, kako i kada treba da radi ili ne radi i da se ponaša u vezi, braku i porodici, i dok nismo svesni tih različitosti, dok ne razgovaramo i ne dogovorimo koje su naše ideje i želje, a koje partnerove, o tome ko, na primer: kuva, nabavlja hranu, zarađuje novac, pere veš, vaspitava decu, koliko često i kako imamo seks… ostaje ogroman prostor za neispunjena očekivanja, razočaranja, ljutnju, tugu i može dovesti do toga da osobe umesto da se dogovaraju kako će dalje, od veze – odustanu. I zato je jako važno pre braka razgovarati o tome šta želite i šta očekujete od sebe, a šta od partnera u braku i svakodnevnom životu.

I četvrta, možda i najbitnija stvar, da partner, kao i mi sami imamo želju i sposobnost uviđanja u svoj i psihički život drugih ljudi, da smo spremni da komuniciramo i da se menjamo, jer ni život, a ni veza, nisu statični i ako želimo da preživimo i da veza opstane, i mi moramo da se prilagođavamo.

Preporučujem svima koji o svojim vezama razmišljaju da pročitaju nekoliko knjiga u kojima je ova tematika detaljno razrađena:

  1. „Veza”, Amir Levin i Rejčel Heler
  2. „Opšta teorija ljubavi”, Tomas Luis, Fari Amini, Ričard Lenon
  3. „Da li si ti prava osoba za mene – kako prepoznati pravu i izbeći pogrešnu osobu”, Dr Barbare de Anđelis
  4. „Udaj se za… njega”, Lori Gotlib
  5. „Formule ljubavi – kako ne upropastiti život tražeći pravu ljubav”, Dr Zorana Milivojevića
  6. „Kako preživeti porodicu”, Robina Skinera i Džona Kliza, kao i nastavak „Kako preživeti život” istih autora.

Kako biti uspešan diplomata u ljubavi?

– Kao i u svim drugim sferama života. Znati kako da slušamo sebe i druge, kako da razumemo sebe i druge i kako da aktivno i konstruktivno učestvujemo u svom odnosu ljubavi.

Zašto je svima važno da nađu partnera sa kojim će ostvariti dubok i kvalitetan odnos?

– Zato što je većini ljudi ostvaren partnerski odnos na visokom mestu na lestvici vrednosti i prioriteta. I zato što se u takvom odnosu najčešće „nastavljamo” i kada nas više ne bude – kroz svoju decu.

Zašto se nekad brzo, a nekad sporo zaljubljujemo?

– Brzina zaljubljivanja zavisi od toga koliko realne predstave o ljubavi imamo, koliko iskustvo i koliko smo odrasli. Što smo odrasliji, zreliji, realniji i imamo više iskustva, sve teže ćemo se zaljubljivati. Ranije smo napomenuli kako je zaljubljenost jedno nerealno stanje. Pa je logično da što smo realniji, manja je mogućnost da drugu osobu idealizujemo, a što je neophodan “sastojak” zaljubljivanja.

Ako me pitate zašto neke osobe brže, a neke sporije zavolimo, jer ljubav je realan odnos prema nekome kao celini, onda tu ima više faktora. Ali najvažnije je to, koliko imamo vremena da osobu zaista upoznamo u raznim situacijama, da je realno sagledamo i shvatimo da se dobro uklapamo i da želimo da ostvarimo odnos ljubavi sa njom, bio da je on prijateljski ili partnerski.

Bolesna ljubav i njene posledice?

– „Bolesna ljubav” se obično odnosi na veze između osoba koje uzimaju uloge u tzv. „Dramskom trouglu”. A uloge su: Žrtva, Spasilac i Progonilac. Već sami nazivi govore o tome da osoba otpisuje ili svoje mogućnosti (Žrtva), ili mogućnosti druge osobe da se pobrine sama za sebe (Spasilac), ili vrednost drugih osoba, koju uvek procenjuje manju nego svoju (Progonilac), a iz čega proizilazi da uzimaju sebi za pravo da se prema njima ponašaju bez poštovanja, da ih preziru ili mrze a samim tim i da ih vređaju i zlostavljaju.

Tu ubrajamo veze gde postoji patološka, zatim preterana ljubomora, odnos koji je simbiotski, pa podseća više na odnos roditelja i deteta nego na odnos dve odrasle osobe, zatim tzv. „vruće-hladno” veze gde se osobe čim se „previše” približe, odmah udaljavaju… Mislim da ovde može da se primeni stara izreka potekla iz porodične psihoterapije da su „sve srećne porodice srećne na sličan način, a nesrećne su nesrećne svaka na svoj način”. Time se ne misli da postoji samo jedan „modus vivendi” na koji je moguće biti zadovoljan u vezi i porodici, već da su osnove svake zdrave veze slične, a da veze mogu biti „bolesne” na mnogo načina. Tu je ljudski rod na žalost, veoma bogat primerima.

Kako izbeći jednoličnost u ljubavi koja je, kažu, ravna samoubistvu?

– Kao i u životu i na poslu. Uvek mi je interesantno kada posmatramo ljubav kao posebnu „stvar”,  kao nešto što funkcioniše drugačije od ostalih zakonitosti u životu. Ljubav je deo života ljudi, i kao takva jedinstvena samo za našu vrstu na planeti Zemlji, ali to ne znači da je nedokučiva i misteriozna. Dakle, kako biste učinili sebi i svojim prijateljima vreme i život zanimljivijim, tako to činite i u vezi. Radite stvari koje volite i želite u dogovoru sa vašim partnerom, razvijajte se i rastite. Ne prestajte da učite jedno od drugog, svoje dece i života. Budite odgovorni prema sebi i drugima, budite u ljubavi iskreni i pošteni i nađite načina kako da budete zadovoljni – dve zadovoljne, ostvarene i ispunjene samostalne osobe, koje žele da se vežu, koje se dobro uklapaju i koje u svojoj vezi rade sve ono što bi radili u drugim poljima svojih života da bi ona napredovala – to je recept.

Protumačite uspešne brakove poznatih ličnosti? Na primer Milena i Dragan Nikolić

– Ne poznajem ih lično, niti sam pratila medije u vezi sa ovim dugogodišnjim brakom, da bih mogla da ga tumačim. Sve drugo što bih imala da uzjavim bilo bi nekompetentno. Brak dvoje ljudi mogu da komentarišem samo ukoliko ih lično poznajem i znam kako on funkcioniše.

Razlikuju li se i u čemu crnogorski i srpski ljubavni parovi, vaše iskustvo iz prakse?

– Nemam baš često priliku da posmatram crnogorske brakove u praksi, tako da mogu jedino pretpostavljati i komentarisati razlike u mentalitetu koje bi mogle da se odraze na razlike u braku. Pretpostavljam da su crnogorski brakovi i dalje tradicionalniji nego srpski. A to bi značilo najčešće da i duže opstaju nego srpski. Što ne znači uvek da je brak koji duže opstane i zdraviji.

Ali znači da je podela uloga jasnija i da u tradicionalnom braku svako zna kako treba da se ponaša, šta mu je dužnost i koja su mu prava. Što opet može značiti, ali ne mora, da u životu bolje funkcioniše. Po praktičnim pitanjima svakako da,  po emotivnim – diskutabilno.

U svakom slučaju, tradicija je opet više vezana za naviku života u zoni preživljavanja, a ne komfora, a to znači za bazične stvari, preživljavanje, a kvalitet života se zanemaruje, jer je to praktičnije za opstanak. Takođe, i u Srbiji i u Crnoj Gori, postoji ogromna razlika između velikih, urbanih i manjih, na žalost često i siromašnijih ruralnih sredina.

Ljubav izmedju ličnosti istog zanimanja, prednost ili mana?

– Može biti i prednost i mana. Mana je što smanjuje spektar dešavanja koju bi svaka osoba, da rade različite poslove „vratila” nazad u vezu…što ponekad i nije prednost, u koliko partneri nisu u stanju da tolerišu ovako povećan spektar različitosti. Prednost je u tome da osobe koje se bave istim zanimanjem mogu bolje razumeti jedne druge, ali, može biti i mana u koliko su takmičarski nastrojeni prema partneru na poslu, a zatim takmičenje prenesu i u odnos u većoj meri nego što to veza, odnosno partneri mogu da istrpe.