sreća

Dr Snežana Japalak i dr Aleksandra Bubera o sreći u emisiji Studio znanja, RTS, 03.11.2017.

Da li ste srećni? I šta je uopšte sreća? U “Studiju znanja” ove nedelje pridružite nam se na novom putovanju – traganju za srećom.

Još je Aristotel rekao da je sreća smisao i svrha života, ceo cilj i kraj ljudskog postojanja. Kako psihijatri tumače sreću i može li se ona objasniti biologijom, kako se na motiv sreće gleda u književnosti i u kojoj su vezi sreća i muzika, samo su neka od pitanja na koja tražimo odgovore.U ovonedeljnom “Studiju znanja” u novoj potrazi predvodiće nas filozof dr Igor Cvejić iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, psihijatar Snežana Japalak iz Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević” i Ljubica Arsić, književnica. A čini se da nas mediji zaslepljuju dok jurimo ka sreći. Koja je tu zapravo uloga medija upitaćemo profesora dr Amru Latifić sa Fakulteta za medije i komunikacije. Osim toga, iz ugla reditelja i sveštenog lica, o osvajanju sreće kroz hrišćanske vrednosti, govoriće nam pisac i reditelj, đakon Nenad Ilić.

Sreću doživljavamo i kroz muziku. Skloni smo da pomislimo da je pesma za decu – srećna muzika. Kako se ona stvara upitaćemo Leontinu Vukomanović, kantautorku, tekstopisca i osnivača Dečjeg hora “Čarolija”, koji ćemo takođe imati prilike da ugostimo i čujemo. Za najveći broj ljudi prečica ka sreći su deca. Naravno, ta tom putu se često nailazi na teškoće. A kako da ih savladamo i skočimo u zagrljaj sreći otkriće nam naša publika, školica roditeljstva “Mamin san”. Tim povodom u studiju smo ugostili i našeg najmlađeg gosta do sada, bebu Petru Mitrović sa mamom Jasnom Bujuklić Mitrović. Upitaćemo ih kojim veštinama treba da vladamo da svakodnevne aktivnosti i izazovi koje prate podizanje dece ne poremete osećaj sreće.

Aleksandra Bubera u emisiji Studio znanja, RTS, 13. 01. 2017.

Ljubav koja počiva na plemenitim motivima, traje večno i čini nas lepim i u stvarnosti, rekao je davno Ovidije. Time inspirisani, u ovonedeljnom “Studiju znanja” razgovaraćemo o fenomenu ljubavi i privlačnosti.

Kako pronaći idealnog partnera

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić, objavljen u Reviji D 28. juna 2010.

Da li postoje osobe čiji je psihološki profil ili priroda predodređen za idealan brak?

– Idealan brak ne postoji, sem u holivudskim filmovima i petparačkim romanima. Ali zato postoje zdravi i stabilni brakovi, gde su supružnici samostalne, samosvesne i odgovorne osobe, spremne da se uhvate u koštac sa problemima i različitostima, da se drže svojih zdravih vrednosti, ali i da su dovoljno fleksibilni da se menjaju i prilagođavaju u skladu sa novonastalim okolnostima. Gde su osobe spremne da razmenjuju ideje, da učestvuju u konstruktivnim konfliktima, da razmatraju, procenjuju i uvažavaju svoje, ali i tuđe mišljenje. Ovakve veze, dakle, ne isključuju ni svađu, ni raspravu, ni ljutnju, ali isključuju vređanje i fizičke obračune.

Konflikt je konstruktivan i dobrodošao da bi se stvari raspravile i veza prešla na novi nivo i razvijala se. Kada znamo sve ovo, osoba koja je spremna za zdravu vezu i brak jeste osoba koja može da se stara o sebi, koja ima empatiju za druge, koja može da se veže, ali i da bude samostalna i sama, koja je dovoljno principijelna, ali i fleksibilna i prilagodljiva da bi dobro „plivala“ kroz razne izazove koje nam život donosi.

Ima li uticaja primarna porodica – roditelji na to da li će dete biti srećno u braku?

– Prvo je potrebno da razgraničimo pojmove „sreća“ i „zadovoljstvo“. Naime, pod uticajem medija, štampe, filmova, knjiga, negde od kada je u razvijenim zemljama veći deo stanovništva mogao da živi u zoni komfora, a ne preživljavanja, kao tema se pojavljuju pretežno dela koja se bave kvalitetom života, a ne preživljavanjem. Uz to ide i hedonizam, pa je glavna „zapovest“ postala da treba da budemo srećni, i to uvek i svugde.

A zaboravljeno je da je sreća „rezervisana“ za trenutke kada nam se ostvare neke od najvećih želja. Osnovni zadatak roditelja jeste da vaspitaju decu tako da ona budu sposobna za samostalan život u ljudskom društvu, a ne da budu u stalnom stanju sreće i euforije, koje nije moguće (sem ako smo stalno pod uticajem nekih psihoaktivnih supstanci, što je svakako u krajnjem ishodu recept za nesreću, a ne za sreću), a nije ni potrebno postići. Takođe bi to podrazumevalo i da je osoba sposobna da ispunjava sebi većinu svojih realnih, a ostvarivih želja, to jest, da bude zadovoljna.

Roditeljsko vaspitanje, kao i model veze, braka i porodice koji nosimo iz svoje primarne porodice, ukoliko kasnije ne radimo na sebi i ne sagledamo svesno sebe i odaberemo šta ćemo od roditeljskih uticaja „zadržati“ u sebi, a šta odložiti u „arhiv“ ličnosti, imaju ključnu ulogu u tome kakvi ćemo kasnije biti u životu i vezama.

Kako objašnjavate pojavu da postoje emocije, ljubav pojedinca prema osobi kod koje nam se ništa ne dopada?

– U tom slučaju se ne radi o ljubavi, jer je ljubav osećanje koje se odnosi na osobu „u celini“, „u paketu“. Tako da je tu reč najverovatnije ili o zaljubljenosti, kada u stvari ne volimo realnu osobu, nego idealnu predstavu koju smo o toj osobi sami stvorili, ili o seksualnoj privlačnosti za koju greškom mislimo da je ljubav, jer je česta zabluda da nas jako seksualno privlače samo osobe koje volimo, što uopšte nije tačno. Naime, ljubav i seksualna privlačnost mogu, ali ne moraju, a relativno često i ne idu zajedno.

Da li bi bilo manje razvoda kada bi svi pre sklapanja braka išli u bračno savetovalište?

– Da. Mnogi parovi tek nakon što stupe u brak shvate da su jako različiti, ili da se razmimoilaze po nekim važnim životnim pitanjima, ili o predstavama koje imaju o tome kakva veza treba da bude. Kada bi se parovi obraćali za predbračno savetovanje, ova pitanja bi bila raspravljana pre nego što problem nastane. Takođe bi parovi tako imali šansu da na lakši način uvide koje su to tačke oko kojih postoje neslaganja, kao i da ih na konstruktivan način sagledaju, pregovaraju i postignu dogovor. Ili, da, ukoliko su problemi nepremostivi za taj određeni par, u brak ni ne ulaze. Jer, nisu svi problemi u vezi rešivi za sve osobe.

Ako postoje velika razmimoilaženja oko najvažnijih pitanja, a to su obično mesto i način stanovanja, seks, novac, deca, vaspitanje, religija, nacionalnost, a nijedan od partnera nije spreman da svoja uverenja prilagodi onom drugom, dogovor jednostavno nije moguć.

Možete li vi kao stručnjak pri prvom kontaktu sa parom da ocenite jesu li jedno za drugo, jesu li kompatibilni?

– Ako je par jako inkompatibilan i nefunkcionalan, da. Za, da tako kažemo, manje inkompatibilnosti, obično je potrebno više susreta da bi problem „isplivao“.

Ukoliko vidite da je veza iz koje će izrasti brak sa puno problema, da li to kažete partnerima?

– Pristup zavisi od toga da li je situacija profesionalna ili prijateljska. Ukoliko je ugovor između mene i klijenata da im pomognem da raščiste situaciju, to i činim, ali ne tako da im ja kažem da li je njihova veza problematična ili ne, već im pomažem tako što postavljam takva pitanja koja će im pomoći da oni sami sebi razjasne kako stvari stoje i šta žele da s tim saznanjem učine. Sa prijateljima se takođe dogovaram, da li žele da čuju moje mišljenje, savet ili ne. Jedini slučaj kada ću postupiti suprotno dogovoru jeste ako mi neko kaže da ne želi da čuje moje mišljenje, a ja procenim da su partner i veza toliko problematični da je bolje ne nastavljati. Tada smatram da mi je dužnost da na to ukažem. Odluka je svakako na samoj osobi.

Jeste li nekog odvratili do braka i zašto?

– Posao psihoterapeuta nije da odvraća ljude od braka, niti da daje „blagoslov“ za brak, već da pomogne osobi da sagleda problem sa svih strana, da ga jasno proceni i potom sama svesno donese odluku i prihvati sve njene posledice. Tako da osobe same sebe „odvraćaju“ ili „blagoslove“ brak, a psihoterapeut služi kao ogledalo, katalizator, ili, sada je moderno reći facilitator procesa sagledavanja unutrašnjeg konflikta i njegovog rešavanja. Jer, osobe ni ne dolaze kod psihoterapeuta ako su sigurne da brak hoće ili neće, već samo ako nisu sigurne, pa im je potrebna pomoć da lakše i brže odluče. Nažalost, neretko i osobe koje su sigurne da žele brak sa određenom osbom, tek u braku shvate da su napravile grešku u proceni, pa se za pomoć jave tek nakon što je problem dostigao tolike razmere, da više ne mogu da ga same podnose ili rešavaju.

Koje su to osobe koje volimo i s kojima se ženimo i udajemo?

– Najčešće su to osobe u koje se zaljubimo. Jer, gde god se okrenete svugde se veliča baš zaljubljenost, koja se stalno brka sa ljubavlju. Zaljubljenost je po definiciji nerealno osećanje, jer kada smo zaljubljeni mi u stvari projektujemo svoje želje i idealnu sliku partnera kakvog želimo i onda u stvari „volimo“ sliku a ne realnu osobu koja se iza te slike nalazi. Problem je u tome što nakon što zaljubljenost prođe, tek onda vidimo osobu u koju smo bili zaljubljeni onakvom kakva ona zaista jeste, a ta slika se najčešće ne poklapa sa onom koju smo sami isprojektovali, i odjednom imamo utisak da smo sa nekom sasvim drugom osobom i onda veza zapada u krizu, iza koje, najčešće ne opstaje. Ipak, i ovakve veze mogu opstati, u koliko su obe osobe spremne da „rade“ na sebi i na vezi. Jer, osobe u koje se zaljubljujemo, ipak, imaju neko mesto u našem nesvesnom životnom planu, tzv. skriptu, i samim tim, to su osobe s kojima možemo najviše „zaglibiti“ ali i najviše „porasti“. Izbor je na nama, u koliko smo ga svesni.

Šta pokazuje evolucija braka, ima li budućnost?

– Kad nabavim kristalnu kuglu, javiću vam. Šalim se. Trenutno mislim da ne postoji bolja alternativa, tako da verujem da će u skoroj budućnosti opstati, kao što je opstajao i kroz sve društvene tranzicije do sada. Ali svest naše vrste se menja tokom vremena, tako da nije nemoguće da će se naći drugačija rešenja za vreme koje dolazi. A ukoliko se to desi, tek će vreme pokazati šta je bolje. Za naš nivo svesti sada, brak je odgovarajuće rešenje za regulisanje partnerskog suživota.

Da li pojedinac treba da spašava pogrešnu vezu?

– Mislim da je odgovor očigledan – ne vidim zašto bismo spašavali nešto što je za nas, našu decu ili porodicu loše. S druge strane, potrebno je da imamo jasne kriterijume šta je to loše, a ne da proglasimo za loše nešto što je dobro (ili obrnuto) i da postupamo u skladu s tim. Mnoge osobe dolaze upravo iz tog razloga na psihoterapiju, da im neko ko je objektivan i neutralan pomogne da razjasne sebi šta je za njih lično dobro, a šta loše i šta žele da urade povodom toga.

Koji su novi načini razumevanja između muškaraca i žena?

– Da nauče jedni druge da slušaju, bez iskrivljavanja onoga što je rečeno, bez podrazumevanja, već sa traženjem tačnog značenja onoga što je rečeno i sa tumačenjem kompletnog konteksta onoga što je rečeno. To može zvučati naporno, ali nakon početnog perioda upoznavanja i usklađivanja, stvari će biti mnogo jasnije, a potreba za razjašnjavanjem mnogo manja nego u početku.

Kako da saznamo da se slažu naši različiti karakteri?

– Upoznajte osobu dobro i dugo. Mesec dana je uglavnom dovoljno da vidite ako vam neko jako ne odgovara. Šest meseci do godinu dana je uglavnom dovoljno da vidite osobu u raznim „izdanjima” i prilikama. Razgovarajte i pitajte sve što vas zanima. „Potežite” teme koje su za vas bitne. I nemojte zatvarati oči pred stvarima koje vam se ne sviđaju ili su vam odbojne. Kad-tad će vas dočekati da se sa njima borite. Dakle, bolje pre, nego kasnije. Ako ne valja, bolje da vam je to odmah jasno, nego nakon toga što sa osobom imate zajedničku decu i imovinu.

Šta mislite o onima koji nisu pronašli pravu ljubav?

– Mislim da ne postoji jedna, već mnogo „pravih” osoba za svakoga od nas. Mit o samo jednoj, pravoj, idealnoj osobi, potiče još iz drevnih mitova koji govore da su muškarac i žena nekad bili jedno, a zatim zbog grehova prokleti od bogova da se raspadnu na dve osobe koje će se zatim večno tražiti po svetu, i logično, jako teško ponovo pronaći.

Na žalost mnogi od nas i danas veruju u to, da postoji samo jedna „prava” osoba i možda zbog toga propuštaju da ostvare vezu sa partnerima s kojima se uklapaju dovoljno dobro (ali ne i idealno ili savršeno). Dakle, ja sam za to da osobe koje nisu pronašle „pravu ljubav” rade na tome da nađu dovoljno dobru i funkcionalnu ljubav, što je realno i dostižno.

Šta mislite o onima koji nisu uspeli da pronađu pravu ljubav i pravu osobu za brak?

– To zavisi od toga kako definišete „pravu ljubav” i „pravu osobu”. Kao što sam već rekla, ja smatram da „prava ljubav” i „prava osoba” jesu mitski, bajkoviti i pesničko-filmski pojmovi, koji su postali deo kolektivnog i svesnog i nesvesnog, nešto čemu se teži, a što ustvari – ne postoji. Ali postoje dovoljno dobri partneri za svakoga od nas sa kojima je moguće ostvariti dovoljno dobru, funkcionalnu i zdravu vezu, gde će osobe moći da se ostvare u raznim ulogama koje veza donosi: kao prijatelji, ljubavnici, roditelji itd.

Da li naše ljubavne partnere bira naš mozak i po kom principu? Postoji li formula bazirana na „moždanoj hemiji”, kakva nam osoba najviše odgovara i kako da sa njom uspostavimo intiman odnos? Kakav je uticaj ženskog hormona estrogena?

– Na prvom mestu, bitno je da vaš partner nema neke od vama neprihvatljivih mana, a to bi za sve nas trebalo da budu:

ukoliko je osoba zavisna od neke supstance (alkohol, droga), osobe ili „navike” (npr. kockanje);
ukoliko ima problem sa izlivima besa, ukoliko se ponaša kao Žrtva, Spasilac ili Progonilac;
ukoliko je u vezi sa nekom drugom osobom, ako je infantilna (neodrasla), seksualno nesposobna;
ukoliko ima teške emocionalne ili psihičke probleme, ako je opsednut-a kontrolisanjem i/ili ljubomorom.

Naravno sve ovo pod uslovom da osoba zaista nije spremna i ne preduzima ništa da ovo kod sebe promeni. U koliko osoba ima neki od ovih problema, ali traži za sebe pomoć, ne „kao traži”, već se zaista obratila stručnjaku i zaista radi na sebi i vidite da polako rešava svoje probleme, za nju i vašu vezu postoji nada. Dakle, to ne znači da ne treba da budemo sa osobom koja ima neki problem, jer svi ih imamo, već da definitivno ne treba da budemo sa osobom koja ima veliki problem i nije spremna da ga rešava.

Drugo, svoje partnere biramo mi. Odgovornost da upravljamo sobom i svojim izborima je na nama, a mozak nije neki zaseban organ koji „živi” odvojeno od nas (dokle god mozak ne oboli; tada su stvari drugačije). Razna telesna stanja, hormonski status i metabolizam dakako imaju uticaja na to kako mislimo, osećamo se i ponašamo, ali to se više odnosi na stanja koja nisu normalna, kao što su jako sniženi ili povišeni hormoni, na primer, štitaste žljezde, nadbubrežne žlezde i sl, a ne samo polnih žljezda. Takođe, i druge telesne bolesti neminovno menjaju našu sliku o sebi i ukupno funkcionisanje organizma, kao što je nivo šećera, kiseonika, gvožđa i drugih supstanci u organizmu koje su važne za metabolizam. Takođe je ispitivano i različito ponašanje žena u toku menstrualnog ciklusa, kao i muškaraca u stanjima povišenja i sniženja muških polnih hormona.

Ali, odgovor je mnogo komplikovaniji – čak i kada bismo se samo bazirali na moždanoj ili telesnoj hemiji, koja i sama podrazumeva pored hormona i neurotransmitere, imuni sistem i još mnogo toga, što sve daje jako veliki broj kombinacija, da bi odgovor bio jednostavan, tu je i naš sklop temperamenta, karaktera, vaspitanja i životnog iskustva koje smo prošli…

Da biste s nekim imali potpun i skladan odnos, a koji podrazumeva i telesno opštenje, zaista mora da vam se sviđa i izgled i miris i ukus te osobe, da vam bude privlačna, a ne odbojna, a što ima veze ne samo sa ličnom higijenom i kozmetikom, nego i sa telesnim ustrojstvom te osobe i sa njenim metabolizmom. A to je samo jedna od važnih stavki koja mora da „štimuje” da bi kvalitetan odnos mogao da se ostvari.

Treća važna stvar jeste da partneri imaju dovoljno sličnosti i zajedničkih vrednosti koje su im važne i preko kojih mogu da se povežu i da oko njih grade svoj zajednički život i projekte. Jedan od najvećih životnih projekata za sve nas jesu deca i oko ovoga, kao i oko drugih važnih životnih pitanja oba partnera treba da imaju usaglašene stavove: kako se, šta i ko radi. Svi mi imamo jako različite stavove oko toga ko, šta, kako i kada treba da radi ili ne radi i da se ponaša u vezi, braku i porodici, i dok nismo svesni tih različitosti, dok ne razgovaramo i ne dogovorimo koje su naše ideje i želje, a koje partnerove, o tome ko, na primer: kuva, nabavlja hranu, zarađuje novac, pere veš, vaspitava decu, koliko često i kako imamo seks… ostaje ogroman prostor za neispunjena očekivanja, razočaranja, ljutnju, tugu i može dovesti do toga da osobe umesto da se dogovaraju kako će dalje, od veze – odustanu. I zato je jako važno pre braka razgovarati o tome šta želite i šta očekujete od sebe, a šta od partnera u braku i svakodnevnom životu.

I četvrta, možda i najbitnija stvar, da partner, kao i mi sami imamo želju i sposobnost uviđanja u svoj i psihički život drugih ljudi, da smo spremni da komuniciramo i da se menjamo, jer ni život, a ni veza, nisu statični i ako želimo da preživimo i da veza opstane, i mi moramo da se prilagođavamo.

Preporučujem svima koji o svojim vezama razmišljaju da pročitaju nekoliko knjiga u kojima je ova tematika detaljno razrađena:

Kako biti uspešan diplomata u ljubavi?

– Kao i u svim drugim sferama života. Znati kako da slušamo sebe i druge, kako da razumemo sebe i druge i kako da aktivno i konstruktivno učestvujemo u svom odnosu ljubavi.

Zašto je svima važno da nađu partnera sa kojim će ostvariti dubok i kvalitetan odnos?

– Zato što je većini ljudi ostvaren partnerski odnos na visokom mestu na lestvici vrednosti i prioriteta. I zato što se u takvom odnosu najčešće „nastavljamo” i kada nas više ne bude – kroz svoju decu.

Zašto se nekad brzo, a nekad sporo zaljubljujemo?

– Brzina zaljubljivanja zavisi od toga koliko realne predstave o ljubavi imamo, koliko iskustvo i koliko smo odrasli. Što smo odrasliji, zreliji, realniji i imamo više iskustva, sve teže ćemo se zaljubljivati. Ranije smo napomenuli kako je zaljubljenost jedno nerealno stanje. Pa je logično da što smo realniji, manja je mogućnost da drugu osobu idealizujemo, a što je neophodan “sastojak” zaljubljivanja.

Ako me pitate zašto neke osobe brže, a neke sporije zavolimo, jer ljubav je realan odnos prema nekome kao celini, onda tu ima više faktora. Ali najvažnije je to, koliko imamo vremena da osobu zaista upoznamo u raznim situacijama, da je realno sagledamo i shvatimo da se dobro uklapamo i da želimo da ostvarimo odnos ljubavi sa njom, bio da je on prijateljski ili partnerski.

Bolesna ljubav i njene posledice?

– „Bolesna ljubav” se obično odnosi na veze između osoba koje uzimaju uloge u tzv. „Dramskom trouglu”. A uloge su: Žrtva, Spasilac i Progonilac. Već sami nazivi govore o tome da osoba otpisuje ili svoje mogućnosti (Žrtva), ili mogućnosti druge osobe da se pobrine sama za sebe (Spasilac), ili vrednost drugih osoba, koju uvek procenjuje manju nego svoju (Progonilac), a iz čega proizilazi da uzimaju sebi za pravo da se prema njima ponašaju bez poštovanja, da ih preziru ili mrze a samim tim i da ih vređaju i zlostavljaju.

Tu ubrajamo veze gde postoji patološka, zatim preterana ljubomora, odnos koji je simbiotski, pa podseća više na odnos roditelja i deteta nego na odnos dve odrasle osobe, zatim tzv. „vruće-hladno” veze gde se osobe čim se „previše” približe, odmah udaljavaju… Mislim da ovde može da se primeni stara izreka potekla iz porodične psihoterapije da su „sve srećne porodice srećne na sličan način, a nesrećne su nesrećne svaka na svoj način”. Time se ne misli da postoji samo jedan „modus vivendi” na koji je moguće biti zadovoljan u vezi i porodici, već da su osnove svake zdrave veze slične, a da veze mogu biti „bolesne” na mnogo načina. Tu je ljudski rod na žalost, veoma bogat primerima.

Kako izbeći jednoličnost u ljubavi koja je, kažu, ravna samoubistvu?

– Kao i u životu i na poslu. Uvek mi je interesantno kada posmatramo ljubav kao posebnu „stvar”, kao nešto što funkcioniše drugačije od ostalih zakonitosti u životu. Ljubav je deo života ljudi, i kao takva jedinstvena samo za našu vrstu na planeti Zemlji, ali to ne znači da je nedokučiva i misteriozna. Dakle, kako biste učinili sebi i svojim prijateljima vreme i život zanimljivijim, tako to činite i u vezi. Radite stvari koje volite i želite u dogovoru sa vašim partnerom, razvijajte se i rastite. Ne prestajte da učite jedno od drugog, svoje dece i života. Budite odgovorni prema sebi i drugima, budite u ljubavi iskreni i pošteni i nađite načina kako da budete zadovoljni – dve zadovoljne, ostvarene i ispunjene samostalne osobe, koje žele da se vežu, koje se dobro uklapaju i koje u svojoj vezi rade sve ono što bi radili u drugim poljima svojih života da bi ona napredovala – to je recept.

Protumačite uspešne brakove poznatih ličnosti? Na primer Milena i Dragan Nikolić

– Ne poznajem ih lično, niti sam pratila medije u vezi sa ovim dugogodišnjim brakom, da bih mogla da ga tumačim. Sve drugo što bih imala da uzjavim bilo bi nekompetentno. Brak dvoje ljudi mogu da komentarišem samo ukoliko ih lično poznajem i znam kako on funkcioniše.

Razlikuju li se i u čemu crnogorski i srpski ljubavni parovi, vaše iskustvo iz prakse?

– Nemam baš često priliku da posmatram crnogorske brakove u praksi, tako da mogu jedino pretpostavljati i komentarisati razlike u mentalitetu koje bi mogle da se odraze na razlike u braku. Pretpostavljam da su crnogorski brakovi i dalje tradicionalniji nego srpski. A to bi značilo najčešće da i duže opstaju nego srpski. Što ne znači uvek da je brak koji duže opstane i zdraviji.

Ali znači da je podela uloga jasnija i da u tradicionalnom braku svako zna kako treba da se ponaša, šta mu je dužnost i koja su mu prava. Što opet može značiti, ali ne mora, da u životu bolje funkcioniše. Po praktičnim pitanjima svakako da, po emotivnim – diskutabilno.

U svakom slučaju, tradicija je opet više vezana za naviku života u zoni preživljavanja, a ne komfora, a to znači za bazične stvari, preživljavanje, a kvalitet života se zanemaruje, jer je to praktičnije za opstanak. Takođe, i u Srbiji i u Crnoj Gori, postoji ogromna razlika između velikih, urbanih i manjih, na žalost često i siromašnijih ruralnih sredina.

Ljubav izmedju ličnosti istog zanimanja, prednost ili mana?

– Može biti i prednost i mana. Mana je što smanjuje spektar dešavanja koju bi svaka osoba, da rade različite poslove „vratila” nazad u vezu…što ponekad i nije prednost, u koliko partneri nisu u stanju da tolerišu ovako povećan spektar različitosti. Prednost je u tome da osobe koje se bave istim zanimanjem mogu bolje razumeti jedne druge, ali, može biti i mana u koliko su takmičarski nastrojeni prema partneru na poslu, a zatim takmičenje prenesu i u odnos u većoj meri nego što to veza, odnosno partneri mogu da istrpe.

Aleksandra Bubera

Intervju sa Sanjom Kostić, čiji je deo objavljen u Večernjim novostima u junu 2012.

Šta je ustvari sreća? Da li se ona može definisati s obzirom na to da je svi drugačije doživljavamo?

– Sreću osećamo kada se ispune neke naše najvažnije želje. I zbog toga što je svakoj osobi nešto drugo najvažnije, razni ljudi su srećni zbog potpuno različitih stvari, mada postoje neke sličnosti između većin ljudi, pa i po ovom pitanju. Odnosno, većini ljudi u sličnoj kulturi i istom vremenskom razdoblju su slične stvari najvažnije.

Psiholozi ističu da sreća i zadovoljstvo nisu isto. U čemu je razlika?

– Zadovoljna je ona osoba koja je u stanju da ispuni sve svoje potrebe i neke svoje želje, i da zna da je to u mogućnosti u kontinuitetu.

Potrebe su ono bez čega ne možemo: dakle hrana, voda, odevanje, zaklon, kretanje, fiziološke potrebe. Potreba za seksom nije potreba sa stanovišta pojedinca, već sa stanovišta vrste – niko još bez seksa nije umro, ali bi vrsta izumrla da nije bilo seksa. Kako će biti u budućnosti razvojem tehnologije, videćemo. Takođe ljubav za odraslu ljudsku jedinku nije potreba, već želja. To znači da odrasla osoba može preživeti bez ljubavi, kao što može preživeti i bez kontakta i stimulacije od strane drugih ljudi. Dok je su za decu ljubav i stimulacija potrebe, bez kojih se ne razvijaju pravilno, ili se ne razvijaju uopšte.

S druge strane, želje su ono bez čega možemo, ali sa čijim ostvarenjem nam se popravlja kvalitet života. Dakle većina ljudi ima želju za socijalnim kontaktom, ljubavlju, vezama, kao i za određenim materijalnim dobrima, putovanjima i iskustvima raznih vrsta.

Što znači da bi zadovoljna osoba mogla da pokrije sve svoje potrebe, a zatim da realno proceni svoje mogućnosti, talente, resurse i u odnosu na to postavi svoje želje dostižno i realno, a zatim ih ispunjava. Nijedan čovek ne može nikada ispuniti SVE svoje želje i to treba prihvatiti. S druge strane, postoje ljudi koji su se odrekli svojih želja, što često vodi osećanju gubitka smisla života – iako ne možemo ispuniti sve svoje želje, to ne znači da treba od svih odustati, pogotovo od onih realnih. Pa čak i ako su neke naše želje nerealne, opet je želeti besplatno i lepo je maštati o tome šta bi bilo kada bi nam se i te želje ispunile, pod uslovom da ne dovedemo sebe u situaciju da budemo frustrirani činjenicom da su one neostvarive. S druge strane, nekada neke želje i jesu neostvarive u sadašnjem trenutku, ali ih zato ostavrujemo u nekom drugom.

Sreća je s druge strane kada neke naše najvažnije i najveće želje budu ispunjene. „Najveće i najvažnije“ je veoma individualna kategorija pa tako to za nekoga može biti zaposlenje, za drugog sklapanje braka, za trećeg diplomiranje, za četvrtog kupovina kola ili stana, rađanje deteta, ali i neke stvari koje bi drugim ljudima bile razlog za sasvim suprotna osećanja – razvod, na primer.

Sreća je veoma intenzivno osećanje, kada se mobilišu i određeni neurotransmiteri u mozgu i tada smo u stanju koje bismo najpribližnije okarakterisali kao euforiju, koja po samoj svojoj prirodi ne može trajati dugo, jer i hemijske supstance koje se tom prilikom oslobađaju vrlo brzo se raspadaju i nemaju više uticaja na organizam.

Postoji takođe i patološka euforija kada je osoba euforična bez ikakvog racionalnog razloga i takvo stanje može trajati danima, nedeljama, pa čak i mesecima (a što osobu iscrpljuje, jer često nema potrebu za snom, hranom, stalno je aktivna i preduzima korake koje ne može realno da isprati što je često dovodi u situacije koje su po nju finasijski, psihološki i telesno štetne), a javlja se u maničnoj fazi bipolarnog afektivnog poremećaja, gde se u višku pojavljuju i neki drugi neurotransmiteri koji imaju duži uticaj na raspoloženje i osećanja.

Kako u životu osoba za koje se kaže da su „rođene pod srećnom zvezdom“ sve nekako izgleda lakše, u čemu je tajna njihovog uspeha? Zašto neko ima više, a neko manje sreće?

– „Imati sreće“ i „biti srećan“ su dve različite stvari. Imati sreće znači da vam se desilo nešto što je inače malo verovatno da vam se desi, a pri tome je ishod pozitivan. Kao na primer kada dobijete na lutriji, ili ako ste nepažnjom istrčali na put, a vozilo u velikoj brzini ipak uspelo da se zaustavi i da se izbegne nesreća i za sebe i za vas, iako je izgledalo da je to neverovatno.

Postoji dve vrste ljudi za koje se kaže da u „rođeni pod srećnom zvezdom”. Prvi su oni o kojima sam upravo malo pre govorila, dakle ljudi koji su imali pozitivan ishod događaja u malo verovatnim okolnostima, i to je ređe. Druga vrsta ljudi za koje kažemo „da su rođeni pod srećnom zvezdom” su, ustvari, ljudi koji su zadovoljni sobom i svojim životom. To znači da su to ljudi koji su osposobljeni da obezbede sve svoje potrebe i da ispunjavaju neke svoje želje. Da mogu da žive samostalno, ali isto tako da mogu id a se uklapaju u manje i veće društvene zajednice (porodica,škola,poslovno okruženje, prijatelji, rodbina, komšiluk, komunalna zajednica itd.) i da budu s njima povezani na adekvatan način, odnosno da mogu da ostvare i bliskost i distancu.

Roditelji su ti koji su odgovorni za ovakvo osposobljavanje dece u današnjim uslovima, a u ranijim zajednicama važilo je pravilo „potrebno je celo selo da bi se odgojilo jedno dete”, što je podrazumevalo mnogo više podrške i povezanosti nego danas, pa samim tim i manje pritiska na same roditelje nego sada.

Da li postoji formula sreće koju bi svi mogli da primenimo?

– Na žalost, recept ili formula, kao ni za mnoge druge stvari u životu, ne postoji i to baš zato što je sreća individualna kategorija. Ipak, ono što se preporučuje jesu: realnost, umerenost i aktivnost.

Kada pogledate ove tri reči one u glavama ljudi često izazivaju baš suprotne asocijacije od onih koje imamo kada kažemo reč sreća. I baš zato nekim ljudima nikada ne uspeva da budu „srećni“ jer smatraju da bi bili srećni jedino ako im se dese neke stvari koje se dešavaju u holivudskim filmovima i petparačkim romanima. Ovakav, jezički pasivan način (da se desi) takođe podrazumeva da osoba ne mora ništa sama da uradi, već da će sreća jednostavno da joj se „desi“ – što je u realnom životu izuzetno retko, mada nije nemoguće. Ali, ako se oslanjamo na tako malu verovatnoću i verujemo da će se baš nama desiti neki izuzetak od pravila, mi u stvari nismo realni i šanse za ovakve obrte su nam veoma male.

Umerenost često u predstavama ljudi teško ide u kombinaciji sa euforijom, koju osećamo kada smo srećni. Međutim, kada kažem umerenost mislim na realnu (umesto grandioznu) procenu svojih mogućnosti, okolnosti, odvajanje realnih od nerealnih želja i ciljeva, kao i uporan i sistematičan rad u ostvarivanju istih uz poštovanje svojih kapaciteta, kao i kapaciteta okoline i trenutka.

Evo još nekih preporuka:

Potrebno je da svako od nas pronađe sopstvenu definiciju sreće, a onda da se posveti aktivnostima koje idu u tom smeru.
Prvo je potrebno rešiti bazična pitanja preživljavanja i zdravlja (mada recimo prema nekim istraživanjima u nekim veoma siromašnim zemljama ljudi nisu ništa manje srećni od onih u veoma bogatim).
Većina ljudi navodi nematerijalne stvari kao one u kojima uživaju, kao što su da provode više vremena sa porodicom ili prijateljima u prirodi i slično, stvari koje ne zahtevaju novac.
Prestanite da verujete u mitove u sreći i budite racionalni, posvećeni i aktivni.
Uspeh i prihod učestvuju oko 10% u onome koliko se osećamo srećni, 50% utiču naša genetika i vaspitanje, a ostalih 40% je u našim rukama i zavisi najviše od naših aktivnosti, veza sa drugim ljudima i životinjama, posla, našeg angažovanja u užoj i široj zajednici (odnosno koliko uticaja imam o na druge ljude i buduće naraštaje, što je povezano sa osećanjem i poimanjem smisla života) i koliko se bavimo hobijima i vežbanjem. Aktivnosti koje nas najviše čine srećnima su slušanje muzike, sviranje, pevanje i ples.
Nije zgoreg još jednom napomenuti da su ljudi koji osećaju da žive smislen i svrsishodan život srećniji – što znači da svako od nas može da pronađe svoj smisao i svrhu i da radi u smeru njenog ostvarivanja.
Ako ste nezadovoljni svojim poslom ili vezama razmislite da li je bolje da ih poboljšate ili pronađete nešto što će vas više ispunjavati. Nekada je adekvatnije prvo, a nekada drugo rešenje.
Ako se više smejete, pa čak i „veštački” izazvano kao što je čitanje i gledanje smešnih knjiga i filmova, to će uticati na vaše osećanje sreće.
Ako se više dodirujete, grlite, mazite sa ljudima koje volite, bićete srećniji.
Ljudi koji razvijaju emocionalnu inteligenciju i komunikacijske veštine su srećniji (verovatno zbog povećane interakcije sa drugima).
Ako više pažnje obraćate na stvari koje su dobre u vašem životu, nego na one druge (naravno, poštujući princip realnosti, što znači da nećete važne problem „gurati pod tepih”, dok ne narastu toliko da više ne znate ni kako da počnete da ih rešavate), bićete srećniji.
Ne dozvolite da stvari poseduju vas, tj. da im robujete – stvari su tu da nam olakšaju svakodnevne aktivnosti i povećaju komfor, a ne da bismo se oko njih toliko angažovali da nam „presedne“.

Šta najviše utiče na to koliko ćemo biti srećni? Koliko na to utiču naši stavovi, razmišljanja, vaspitanje, odnos i poruke roditelja…?

– Naši stavovi i razmišljanje utiču mnogo na to koliko ćemo biti srećni.

Stara je izreka da čak i u okolnistima na koje ne možemo nikako da utičemo, uvek možemo uticati barem na jednu stvar – a to je kakav ćemo imati stav prema svemu tome, a na osnovu stavova, razmišljanja, pripisivanja značenja i vrednovanja se javljaju i emocije.

Naši stavovi i razmišljanje zavise od naših uverenja. Naša uverenja opet u velikoj meri zavise od toga kakva smo iskustva imali u životu i kako smo ih sebi objasnili i da li smo ih objasnili sebi na realan ili iskrivljen način i d ali su zasnovana na dobro hijerarhijski postavljenom sistemu vrednosti. Dobro zasnovan system vrednosti kao najvažniju vrednost ima na prvom mestu sam život, pa zatim sve ostalo.

Ukoliko imamo sistem uverenja koji se zasniva na pogrešnoj hijerarhiji, ili pogrešno objašnjenom i obrađenom iskustvu, imaćemo i iskrivljenu sliku (mapu) sveta, koja će dovesti do toga da se u tom istom svetu jako teško i snalazimo (jer imamo pogrešnu mapu (sliku), a svi znamo da kada imamo pogrešnu mapu, lako zalutamo i imamo problem u snalaženju u prostoru.

Na našu „unutrašnju mapu sveta“, odnosno na naš system vrednosti, informacija i uverenja kada smo mali, najviše utiču osobe koje nas odgajaju i od kojih zavisimo, a kasnije i vršnjače grupe, uzori itd. Kada osoba odraste potrebno je da svesno revidira ovu svoju mapu i prilagodi je realnosti, jer je ona puna tačnih, ali i pogrešnih podataka. Što češće usklađujemo ovu mapu sa realnošću, bićemo sposobniji da živimo zadovoljan život i da povremeno budemo srećni.

Postoji takođe u psihoterapiji i nešto što zovemo „hedonistička zabluda“, a to je zabluda zbog koje ljudi očekuju da treba stalno da budu srećni, što je po samoj definiciji sreće – nemoguće. I onda su frustrirani, ljuti, nesrećni i nezadovoljni ne zato što im je loše u životu, nego zato što oni očekuju da treba da bude mnogo bolje i da život stalno bude na „vrhuncu“.

Nekad je ta zabluda razlog za uzimanje psihoaktivnih supstanci koje dovode do stanja euforije, jer osoba veruje da je to stanje u kome treba stalno da bude, a pošto je to nemoguće izvesti u realnom životu, onda osoba sebe dovodi do takvog stanja uz pomoć psihoaktivne supstance.

Koji su najvažniji izvori sreće, odnosno šta treba u životu promeniti, šta zaboraviti, a čemu se okrenuti kako bi popravili naše emotivno stanje? Koji su to faktori, odnosno putevi koji vode ka sreći?

– Postoje mnogi putevi koji vode ka sreći i za svakog čoveka postoji mnogo puteva kojima može stići do toga da bude zadovoljan i povremeno srećan. Neki od njih su već navedeni ranije u preporukama.

Ne treba naglašavati negativne stvari koje su nam se desile, već iz njih naučiti nešto i ići dalje, a podsećati sebe na sve pozitivno i na dobre ishode.

O sreći postoji dosta mitova, koji su najčešći i koliko nam oni odmažu da shvatimo njenu suštinu?

Mit: Sreća je povezana sa posedovanjem novca i materijalnih dobara.

Istina: Potrebno je da budu zadovoljene osnovne životne potrebe i neke želje za šta je potrebno u našim trenutnim uslovima oko 500 eura mesečno po članu porodice ili da zaradite oko 12000 dolara godišnje – ljudi u Srbiji većinom ne mogu da zadovolje ovaj uslov zbog čega im je ugrožena pristojna egzistencija, a kada nje nema, teško je postići da budete srećni, mada nije nemoguće, kao što sam već navela primere iz nekih zemalja gde ljudi žive još mnogo lošije nego kod nas.

Preko ove granice više novca će doprinositi sreći samo ako ste u mogućnosti da ga date drugima kao pomoć.

Mit: Sreća uključuje izbegavanje bola i traganje za prijatnošću

Istina: Prijatnost je manje važna za sreću nego svrha i smisao. A ova dva poslednja imaju mnogo više veze sa srećom, nego puki hedonizam.

Mit: Sreća znači biti neozbiljan, razigran i neodgovoran.

Istina: Ljudi koji su srećni su istovremeno i odgovorni, vredni i radni, produktivni što ne isključuje zabavu i razigranost kada je to adekvatno.

Mit: Sreća ne postoji u životu, jer je život suviše surov i ružan.

Istina: U životu postoje mnogi i veliki problemi, ali tim pre je važno da budemo zadovoljni i ponekada srećni.

Mit: Postoji tajni recept i samo jedan put ka sreći i potrebno ga je otkriti da bismo bili srećni.

Istina: Pošto su različite stvari važne različitim ljudima i sreća je različit pojam za sve nas, tako da je potrebno da otkrijemo šta je to što mi radimo u trenucima kada osećamo sreću – što zahteva lično istraživanje, eksperiment, a zatim rad i disciplinu da bi se to postiglo.

Mit: Stariji ljudi su nesrećniji od mlađih.

Istina: To zavisi prvo od toga da li su osnovno materijalno obezbeđeni i koliko su zdravi, da li trpe bol, a ako su ovi osnovni uslovi u redu, da li će biti srećni ili ne, zavisi od toga da li procenjuju da su živeli život svrsishodno, a istraživanja pokazuju da se stari ljudi ne osećaju manje srećno nego mladi, pa čak i da su često manje tužni, nesrećni i nezadovoljni (pod napred navedenim uslovima).

Mit: Takmičarski nastrojeni ljudi su srećniji.

Istina: Netačno,čak su često više frustrirani i strožije procenjuju sebe.

Mit: Invalidnost donosi godine provedene u nesreći.

Istina: Razna istraživanja potvrđuju da nakon incidenta koji je prouzrokovao invalidnost osoba zaista doživljava veliki stres i diskomfor, ali nakon nekoliko meseci, najduže do 3 godine, nivo sreće i zadovoljstva se vraća na isti onakav kakav je bio pre incidenta.

Mit: Više slobodnog vremena i uživanja će nas učiniti srećnijima.

Istina: Ljudi koji su zauzetiji su srećniji od ljudi koji vreme provode pasivno (naravno u nekim granicama – ne uzimamo ovde u obzir ljude koji preterano rade i nemaju nikakvih drugih sadžaja u životu).

Mit: Kada budem srećan, to će značiti da dobijam sve što želim od života i to će ići bez problema i napora.

Istina: Niko nikada ne može dobiti sve što želi. Prepreke su normalne i koliko god da smo sposobni i koliko god da imamo sreće, uvek će biti prepreka na putu.

Mit: Srećni ljudi su stalno srećni.

Istina: Netačno. Zadovoljni su, a srećni su povremeno. Ljudi koji umeju da budu duboko srećni isto tako imaju i kapacitet da budu duboko tužni i da podnesu veliku patnju.

Mit: Drugi ljudi/stvari/događaji su odgovorni za to da li smo srećni i kako se osećamo.

Istina: To je tačno samo ukoliko ste u objektivno zavisnom položaju od nekoga, kao na primer dete od roditelja. U ostalim slučajevima svako je kovač svoje sudbine i odgovoran za to koliko je srećan ili nesrećan.

Mit: Drugi ljudi su srećniji nego ja.

Istina: Idealizujete druge i njihov život, a sebe i svoj preterano kudite. Svi imamo neke srećne trenutke i svi imamo trenutke patnje. Ničiji život nije pošteđen problema, bola, prepreka, zabrinutosti itd. Samo može izgledati savršen u onom trenutku kada ga vi posmatrate, a da je taj trenutak baš neki sjajan u životu te osobe.

Mit: Ne mogu biti srećan, a sam.

Istina: Možete biti srećno neudati/neoženjeni, razvedeni ili udati/oženjeni kao i srećan udovac/udovica. Sreća ne zavisi toliko od okolnosti (sem ako one nisu životno i zdravstveno ugrožavajuće, pa nekada čak ni tada) već od našeg stava prema njima.

Mit: Nikada ne stavljaj svoju sreću ispred sreće drugih ljudi.

Istina: Tačno je da nas čini srećnim da pomažemo drugim ljudima, ali nije tačno da njihovu sreću treba da stavimo ispred svoje. Zadovoljni, srećni i uspešni ljudi će biti bolje u stanju da pomognu drugima. Istovremeno, dokazano je da u ljudi koji su sposobni za empatiju srećniji od drugih.

Mit: Sreća je sudbinski dodeljenja – ili je imaš, ili nemaš i ne možeš učiniti ništa po tom pitanju.

Istina: Posvećenost, napor, rad, planiranje koje se zasniva na realnosti daće rezultat i u postizanju zadovoljstva, kao i bilo kog drugog cilja.

Mit: Sreća je destinacija i jednom kada budem postigao/imao ovo ili ono, biću srećan.

Istina: Niko i ništa vas ne može učiniti srećnim do vas samih, bez obzira šta postigli ili uradili, i dalje možete biti jednako srećni/nesrećni kao pre postignuća. Zadovoljni ljudi će kada ne uspeju naučiti nešto iz toga i nastaviti dalje, a nezadovoljni će i kada uspeju biti nezadovoljni, a često i odmah postaviti, novi, viši cilj.

Mit: Svaka sreća traje kratko.

Istina: U stvari, ljudi se jako brzo adaptiraju i na prijatne i na neprijatne stvari, tako da prestaju na isti način da zapažaju i vrednuju stvari posle nekog vremena. Ali ako podsećamo sebe na sve dobre stvari koje smo uradili ili koje su nam se desile, postoji manja mogućnost da ih prihvatimo kao podrazumevane i da više i duže uživamo u njima

Mit: Sreća je hedonizam.

Istina: U stvari aktivnost, a ne pasivno uživanje, je ono što nas čini srećnijima.

Istraživanja su pokazala da su najvažniji elementi sreće dobro zdravlje, zadovoljstvo na poslu i u ljubavi. Neke osobe imaju sve to pa ipak misle da nisu dovoljno srećne i stalno im se čini kako im treba još nešto više od toga što su postigli. Da li čovek kada je u pitanju sreća uopšte može da postavi granicu?

– Može, samo je pitanje da li hoće, a isto tako to je često pitanje uslovnog odnosa prema sebi. Gde se sreća ne ogleda u tome da težimo našim autonomno i u skladu sa sopstvenom suštinom odabranim ciljevima, već u postignućima koja će u očima drugih biti cenjena i pohvaljena. Ti drugi su roditelji, komšiluk, nadređeni, institucije, društvo….Gde osoba smatra da je vredna tek nakon što ostvari određene stvari. Međutim, čak i kada ih ostvari i dalje se oseća bezvredno, jer sebe ne voli bezuslovno i onda ponavlja ceo krug, ali nikako nije srećna.

U kojoj meri i kako na sreću koju priželjkujemo utiču i naša očekivanja?

– U velikoj. Rađena su, na primer, istraživanja o tome da su dobitnici bronzane medalje često srećniji od dobitnika zlatne i srebrne, pogotovo ako nisu očekivali da osvoje jedno od prva tri mesta, dok su oni sa srebrnom razočarani jer im je zlatna „izmakla“ za malo, a oni sa zlatnom podrazumevaju svoj uspeh kao rezultat teškog rada i discipline i ne smatraju to često razlogom za neku preteranu sreću.

Šta je karakteristično za srećne ljude, ko su srećni ljudi?

– Karakteristično je da dobro funkcionišu u svim poljima života, odnosno da su funkcionalni u dovoljnoj meri. To ne znači da su uvek srećni i raspoloženi, ali znači da su u stanju da se uhvate u koštac sa problemima i uživaju u lepim trenucima.

Da li su oni i emotivno inteligentniji i kako to emocije određuju naše poglede na sreću?

– Jesu. Kada smo svesni svojih emocija, kada su one adekvatne (primerene) i kada ih koristimo za bolju adaptaciju, što su sve odlike emocionalne inteligencije, to znači i da imamo realnu sliku sebe i stvarnosti da se bolje snalazimo, zbog čega smo u stanju da donosimo bolje procene, kao i vrednosne procene.

Emocije imaju uticaj na razmišljanje, ali i obrnuto. Tako da ako želite da popravite mišljenje možete krenuti od emocija i obrnuto, ako se osećate loše, treba ispitati o čemu razmišljate, pa ako postoji realan razlog da se osećate loše, pozabavite se njime, a ako ne, naglasite to sebi i učinite šta je potrebno da počnete da se osećate bolje.

Sreća se veoma često vezuje za ljubav. Šta zapravo znači imati sreće u ljubavi?

– To u stvari nema nikakve veze sa „imati sreće“. To u stvari znači da dobro poznajete sebe, da umete da procenite kakav vam partner treba, da ga prepoznate, a da odbijete i ne prihvatate one koje su za vas loši, čak i ako razumete razloge zbog kojih rade disfunkcionalne stvari koje rade. I naravno, da ukoliko sami imate neke neprihvatljive osobine da istrajete na putu da ih se rešite i izgradite neke pozitivne umesto njih.

Koje su to vrste sreće?

Ciljana sreća – Onaj koji postiže cilj – opisano ranije;
Kompetitivna sreća – Pobednik – već smo spominjali ovo ranije, a treba napomenuti da ovde čovek nije uvek u mogućnosti da kontroliše svoje osećanje sreće, jer ono zavisi i od uspeha drugih;
Kooperativna sreća – Pomagač/ Saradnik – kada pomažemo drugima i osećamo zadovoljstvo jer smo u mogućnosti da damo, pomognemo ili zajedno uradimo nešto;
Genetska sreća – Srodnik – povezana je sa našim nagonom za produženje i očuvanje vrste pa kada radimo u tom pravcu, osećamo zadovoljstvo. Pošto je jedan od glavnih bioloških, evolutivnih “zadataka” svakog bića da se reprodukuje, često u ovim slučajevima osećamo i najveće zadovoljstvo, pa i sreću. Potrebno je naglasiti da pored biološko – evolutivne osnove svakog od nas imamo i psihološku nadgradnju i shodno tome ipak drugačije reagujemo na evolutivno – biološke okolnosti, tako da reprodukcija nije kod svih ljudi na visokom mestu u hijerarhiji vrednosti.
Senzualna sreća – Hedonizam – uživanje u čulnim zadovoljstvima – ukoliko ih ima previše razvijamo toleranciju na njih i potrebno nam ih je sve više i više, kao na primer kod alkohola, hrane, droge, zbog čega je potrebna umerenost;
Misaona sreća – Intelektualac – ljudski mozak jedini na planeti ima sposobnost apstraktnog mišljenja i baratanja pojmovima iz čega može izvlačiti zadovoljstvo i sreću;
Ritmična sreća – Plesač – odavno je poznato da su sve ritmične aktivnosti povezane sa osećanjem sreće i zadovoljtva – to se povezuje sa prvobitnim sličnim osećanjem dok smo u majčinoj utrobi gde smo stalno izloženi ritmičnim dešavanjima, a i sami imamo svoje dnevne i druge ritmove i kada smo s njima povezani osećamo se sigurno i zadovoljno;
Opasna sreća – Odvažno ponašanje – povezana je sa izlučivanjem u naše sisteme supstanci kao što su adrenalin i endorfin, kada se osećamo vrlo moćno i uzbuđeno, zbog čega se neke osobe stalno angažuju u ponašanjima koja uključuju ovakvu reakciju tela;
Sreća u spokoju – Meditant – Postoje razni načini i nivoi meditacije i iskustvo povezanosti sa samim sobom, svojom suštinom jeste osećanje koje se opisuje kao spokoj i blaženstvo;
Posvećena sreća – Vernik – istraživanja pokazuju da su srećniji ljudi koji su vernici i postoje razna objašnjenja za to, na primer da se osećaju sigurnije, zaštićenije i ne moraju da se bave pitanjima konačnosti za razliku od ateista ili agnostika. Takođe mistična religiozna iskustva se često opisuju kao blažena i ushićujuća, međutim, kao i za meditaciju potrebna je vežba i praksa da bi se ona dostigla. Ovakva stanja se takođe mogu postići i stimulisanjem određenih regiona u mozgu, tako da je pitanje koliko imaju veze sa Višim silama, a koliko sa biohemizmom mozga.