Specijalistička ordinacija iz oblasti psihijatrije
Dr Aleksandra Bubera Ninić gostovala je u emisiji Rečeno i prećutano na Radio Beogradu 2, na temu depresije, bolovanja od depresije i depresivnih emocija, a povodom objavljene knjige “Iz svoje kože, život s depresijom” Aleksandra Stankovića, koji se priključio razgovoru iz studija u Zagrebu.
Autor emisije je Dijana Ivanović koja je i vodila razgovor.
Emisiju možete poslušati ovde.
Dr Aleksandra Bubera Ninić za Danas je govorila o posetama muzejima, pozorištima, bioskopima… kao vidu terapije za osobe koje se suočavaju sa depresijom. Prenosimo deo razgovora koji je novinarka obavila s dr Buberom Ninić, a ceo tekst sa ostalim sagovornicmam koji je objavljen 2. marta 2023. na portalu Danasm možete pročitati ovde.
Dr Aleksandra Bubera Ninić, specijalista psihijatrije dala je kompaktan odgovor na ovu temu, i između ostalog istakla da je u pitanju odlična ideja koja se uklapa u svetske trendove prevencije i lečenja mentalnih poremećaja, i da je treba podržati.
– Ideja da se osobama koji se bore sa nekim mentalnim poremećajem pored ostalih vidova terapije, o trošku države omoguće i posete muzejima, galerijama (a što da ne i pozorištima, bioskopima, koncertima) je odlična i uklapa se u svetske trendove prevencije i lečenja mentalnih poremećaja i treba je podržati – smatra Ninić.
Dok je radila u Dnevnoj bolnici za lečenje mentalnih poremećaja u Somboru, jedan deo terapijskog programa se sastojao u organizovanim posetama pacijenata uz pratnju nekoga od osoblja (lekar, medicisnka sestra, psiholog, socijalni radnik i slično) pozorištu i galerijama. Prema njenim rečima, ove institucije rado su se odazivale na njihove molbe i saradnja je tekla odlično.
– Budući da se sada insistira da svi metodi lečenja budu „evidence based“, logično je da su kolege iz Brisela lansirale pilot projekat koji je odmah bio praćen i istraživanjem, za koje sam uverena da će potvrditi pozitivne efekte poseta institucijama kulture na mentalno zdravlje.
Upoznata sam i sa tim da se i naši stručnjaci koji su dali izjave za medije o ovoj ideji slažu sa ovom konstatacijom. Ipak, dodala bih još nekoliko važnih stvari – bitno je da se ovakve posete odobravaju „u društvu“ to jest da osoba koja pati od mentalnog poremećaja može, ukoliko želi, otići u posetu instituciji sa članovima porodice ili prijateljima – onima koji su osobi važna mreža podrške – kaže Ninić.
Naravno, dodaje ona, u pojedinim slučajevima terapijski cilj bi bio i da se osoba osposobi da ode sama (na primer kod lečenja paničnog poremećaja i agorafobije koji su veoma česti), ali, kako kaže, u većini slučajeva odlazak u društvu bi pomogao u resocijalizaciji osobe koja se bori sa mentalnim poremećajem.
Ninić naglašava da bi najvažnija stvar bila pre svega, da se u zemlji Srbiji konačno reguliše delatnost psihoterapije i to ne samo kao delatnost koju mogu obavljati samo psiholozi, već i ostali profesionalci koji se bave mentalnim zdravljem (psihijatri, specijalni pedagozi, socijalni radnici itd.) i koji imaju završenu dugogodišnju obuku i rade pre dobijanja diplome nekoliko godina pod supervizijom svojih mentora.
– Kao i ostali psihoterapeuti drugih profesija sa završenim osnovnim najmanje četvorogodišnjim studijama i završenom odgovarajućom obukom i radom pod supervizijom i završenom psihoterapijskom propedeutikom na nekom od univerziteta u trajanju od godinu i po do dve godine gde bi polagali sve ono što na svojim osnovnim studijama nisu učili, a potrebno je da znaju ukoliko se bave psihoterapijom i gde bi imali praksu u institucijama koje se bave lečenjem mentalnih poremećaja – ističe Ninić i dodaje da je tako regulisana profesija i delatnost psihoterapije na primer u susednoj Hrvatskoj, što je veoma dobro.
– Pitate se možda kakve veze ovo ima sa posetom muzejima i ostalim institucijama kulture? Veza je neophodna i logična. Ukoliko osoba sa mentalnim poremećajem nije u stanju da ustane iz kreveta, obuče se, obavi osnovnu ličnu higijenu, jede, izađe iz kuće, teško da je možete „poslati na recept u muzej“. Neophodno je tu osobu prvo dovesti u stanje da može i želi da ode u muzej. A tu je neophodno u najmanju ruku psihoterapijsko lečenje, a nekada i lečenje lekovima i hospitalizacija. Zato je neophodno raditi i na tome da pacijenti budu u situaciji da im se propiše i „psihoterapija na recept“, kao što se propisuju i lekovi, a onda kada već postignemo poboljšanje ili delimičnu remisiju, možemo propisati i „posetu instituciji kulture na recept“- zaključuje Aleksandra Bubera Ninić.
Izvor: portal Danas
Dr Aleksandra Bubera je za portal B92.net govorila o stopi samoubistava u Srbiji. Članak koji je novinarka Slađana Vasić priredila za portal, a povodom istraživanja o stopi samoubistava u Južnoj Koreji, možete pročitati ovde, a u nastavkiu prenosimo izjavu dr Bubera u celosti.
Treba li mi u Srbiji da se plašimo da nas zahvati takav negativni trend porasta samoubistava? Gde smo mi u odnosu na njih?
„Srbija prema satistici SZO spada u zemlje srednjeg rizika, dakle ni najvišeg ni najnižeg rizika u smislu da se život završi samoubistvom. Inače, postoje zemlje gde je stopa samoubistava i mnogo viša nego u Južnoj Koreji. Broj samoubistava je najveći u zemljama gde mnogo ljudi procenjuje da je u bezizlaznoj situaciji, dakle osećaju osećanje očaja, a za njima slede zemlje gde ljudi sebi postavljaju previsoke kriterijume koje je veoma teško ispuniti, jer je takva društvena klima. Što bi značilo da za sada Srbija nije u riziku da je zahvati takav trend.“
Dr Snežana Japalak je u intervjuu za portal BGonline govorila o depresiji, lekovima i zavisnosti, kao i važnosti prevencije mentalnog zdravlja.
Ceo intervju, koji je priredila novinarka Branka Gajić, možete pročitati na portalu BGonline (kliknite ovde).
Aleksandra Bubera, predsednica NATAS-a, u razgovoru sa novinarkom Vesnom Marić Brajković za portal eKlinika, objašnjava kako se prepoznaje i leči depresija .
Ako ste tužni, to ne znači automatski da ste u depresiji. Tuga dođe i prođe, ona ima rok trajanja. Kod depresije to nije slučaj. Kada ste depresivni, okupiraju vas crne misli, a budućnost ne donosi ništa dobro. Dr Aleksandra Bubera, spec. psihijatrije, sertifikovani transakcioni analitičar, za portal eKlinika objašnjava kako možemo kod sebe, ali i drugih, prepoznati simptome depresije.
Postoji razlika između tuge i depresije. Tuga traje mnogo kraće od depresivnog raspoloženja i za to osećanje postoji neki objektivan razlog. Za depresiju je karakteristično depresivno raspoloženje, koje je dugotrajno i može biti blaže ili teže, u skladu sa čim se procenjuje i težina depresije, odnosno depresivnog poremećaja.
Oba se manifestuju kognitivnim, ali često neosvešćenim doživljajem osobe da ona takva kakva jeste u svetu ovakvom kakav jeste neće uspeti da ostvari neke svoje važne želje. Depresivno osećanje i raspoloženje često, ali ne uvek, uključuju i kognitivne konstrukte koji vode osećanju samoprezira i samomržnje.
Ova osećanja nalikuju osećanju tuge po tome što se teško podnose, jer su mučna. Osoba oseća da je bez snage, volje, inicijative, dekoncentrisana je i često onemogućena u osnovnom biološkom i psihološkom funkcionisanju. Razlika između osećanja tuge i depresivnosti jeste u tome što kod tugovanja obavezno postoji nešto što je osoba izgubila, za čime tuguje. Ukoliko je osoba tužna a ne depresivna, to najčešće ne uključuje samoosećanja (infantilne) krivice i samoprezira.
Depresija se relativno lako prepoznaje po poremećenom funkcionisanju osobe. Dolazi do poremećaja spavanja, ishrane i libida. Tako se javlja hipersomnija ili nesanica, gubitak ili dobijanje na telesnoj težini, nedostatak snage i volje za odnose sa drugim ljudima, nedostatak koncentracije. Nedostatak koncentracije ponekada može ići do takozvane depresivne pseudodemencije. Tada je potrebno uraditi dodatna specifična testiranja da bi se razjasnilo da li je osoba „samo“ depresivna ili ima neke organske promene mozga uz koje se javlja demencija.
Takođe, karakterističan je gubitak ili smanjenje volje, osoba je neraspoložena, često plače, bavi se pitanjima smisla (najčešće besmisla). Nekada to ide do nemogućnosti da ustane iz kreveta i obavi osnovnu higijenu, a da ne pričamo o nekim radnim aktivnostima, za koje osoba nema ni volje, ni snage, ni koncentracije. Dosta često je prisutno kod depresivnih osoba bavljenje „crnim mislima“. To su razmišljanja kako bi bilo bolje da ih nema, da se završi ovo mučenje, da ne žele da žive, da žele da umru, a povremeno osobe mogu imati i razrađene planove i pripremljena sredstva kako da sebi naude, ili čak sebi oduzmu život.
U skladu sa ovim, nije retko ni osećanje očaja. Kod nekih osoba, umesto jasnog lošeg raspoloženja i plakanja, primećujemo disforiju – takozvano „džangrizanje“, spremnost za svađu i slično. Prisutna je i anhedonija – nemoguće je ili jako teško osobi koja je depresivna da uživa u bilo čemu ili da se nečemu obraduje.
Češće kod žena dijagnostikujemo depresiju, mada se ona kod muškaraca i ređe i teže prepoznaje. Kod njih je češća slika sa disforijom – konstantnim zanovetanjem i spremnošću na manje konflikte zbog nevažnih stvari, nezadovoljstvo svim i svačim. Ako se ne udubimo, možemo prevideti ove znake i pomisliti da su karakterne crte, a ne depresija. Zato je uvek bitno pitati osobu da li je oduvek bila ovakva ili se nešto promenilo i od kada, kao i da li ih okolina doživljava drugačijim nego ranije.
Žene su češće plačljive i sa smanjenom energijom, a muškarci češće, mada ne uvek, imaju disforičnu formu depresije, kao što je prethodno opisano.
Obično je potrebna pomoć drugih ljudi. Kod blagih oblika je dovoljan razgovor sa stručnim licem, kod umereno teških oblika nekada je dovoljna psihoterapija, a nekada su potrebni i antidepresivi. Kod teških oblika lekovi su obavezni i bez njih nije moguće započeti lečenje. Naravno, kako se stanje poboljšava, lekar postepeno smanjuje doze lekova do potpunog isključivanja.
Depresija je, na sreću, poremećaj s kojim je moguće izboriti se. Međutim, veoma je važno pravilno i temeljno lečenje. Ukoliko se lečenje dobro sprovede, rezultat je izlečenje. Nažalost, često se dešava da osoba, kada počne da se oseća bolje, prekine sa lečenjem bez obzira na to da li se radi o psihoterapiji ili lečenju lekovima. Preuranjeno prekidanje terapije najčešći je razlog zašto se depresivne epizode ponavljaju.
Zato je važno da pacijent zna da ne treba da prekida lečenje samoinicijativno, već kada i on i njegov terapeut procene da je došao trenutak da se lečenjem završi. Lečenje možemo prekinuti kada je postignuta promena u kognitivno-emocionalno-bihejvioralnom sklopu koja često uključuje i promene u načinu života i brige o sebi, odnosu prema drugim ljudima, pa i životu uopšte.
Ukratko, kada pacijent napravi takve promene u svim ovim segmentima prema sebi, drugima i svetu u dovoljnoj meri da sebe neće dovesti u situaciju, bez obzira na spoljašnje okolnosti, da ponovo počne da oseća samoprezir i/ili samomržnju, besmisao i očajanje.
Izvor: portal eKlinika
Autor: Olga Božinović
Iako je zakonodavac imao sluha za vapaje roditelja koji su ostajali bez posla zbog nege bolesnog deteta, stiče se utisak da postoji neuporedivo manje empatije za odrasle osobe koje nemaju takav problem a odlaze na bolovanje. Tome je sigurno doprinela i činjenica da postoji dobar broj lažnih bolovanja koja otvaraju zdravi ljudi i tako ne odlaze na posao, a primaju platu. Zato su sve češći zahtevi za izmenu Zakona o radu i oštrije sankcionisanje lažnih bolovanja
Kada je njenom sinu Matiji bilo samo tri godine, lekari su Jolandi Koror saopštili da dečak boluje od karcinoma. Tog dana, srušio se sav njen svet. Dečak, za koga je mislila da je na spavanje otišao potpuno zdrav, probudio se sa bolom i izraslinom u stomaku. Nakon dolaska kod pedijatra, za pola sata je bio na hirurgiji, za sat vremena uspostavljena mu je dijagnoza maligniteta, a već sutradan dečak se našao na operacionom stolu.
Nažalost, ova majka se veoma brzo uverila da nesreća nikada ne dolazi sama – posle samo četiri meseca bolovanja zbog nege sina, dobila je otkaz. Iako nikada nije javno saopštila o kome je reč, ona duboko veruje da se njen tadašnji poslodavac godinama preispituje zbog te odluke. Zahvaljujući velikoj borbi lekara i ogromnoj volji za životom, Matija je danas zdrav osamnaestogodišnjak, a Jolanda sada radi na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.
Uporedo sa borbom za život svog sina, ona se sa jednakim žarom borila da se u Novom Sadu osnuje Roditeljska kuća, u kojoj bi bili smešteni roditelji mališana obolelih od karcinoma, koji se nalaze na bolničkom lečenju i zajedno sa ostalim aktivistima NURDOR-a (Nacionalne organizacije roditelja dece obolele od raka) borila se za izmene zakona koji bi roditeljima omogućili da budu uz decu sve vreme trajanja njihovog lečenja. Jer, njen slučaj uopšte nije bio usamljen – mnogi roditelji dobijaju otkaz tokom lečenja deteta, pošto po sadašnjem zakonu roditelji u Srbiji imaju pravo na bolovanje od samo četiri meseca tokom lečenja dece obolele od raka.
Jolanda je ponosna na činjenicu da je izvojevala pobedu u sve tri bitke koje je vodila – njen sin je zdrav, u Novom Sadu je otvorena Roditeljska kuća, a izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju predviđeno je da roditelji dece obolele od najtežih bolesti imaju pravo da budu na bolovanju dok im deca ne napune 18 godina. Ono što je najbitnije, za sve to vreme primaće 100 odsto zarade. To pravo im, međutim, neće biti apsolutno zagarantovano, već će morati da se obnavlja. Preciznije rečeno, kada roditelji otvore bolovanje, to pravo će da se ocenjuje na svakih šest meseci. U slučaju ozdravljenja deteta, roditelj nastavlja da radi. Iako je zakonodavac imao sluha za vapaje roditelja koji su ostajali bez posla zbog nege bolesnog deteta, stiče se utisak da postoji neuporedivo manje empatije za odrasle osobe koje nemaju takav problem a odlaze na bolovanje. Tome je sigurno doprinela i činjenica da postoji dobar broj lažnih bolovanja koja otvaraju zdravi ljudi i tako ne odlaze na posao, a primaju platu.
Naime, najnovijim izmenama Zakona o radu predviđeno je da će poslodavci moći da daju otkaz zaposlenima koji otvaraju lažna bolovanja. Nove odredbe donose se zbog procene da je od 280.000 bolovanja, koliko se godišnje otvori u našoj zemlji, čak 11 procenata njih – lažno. To u statističkom prevodu znači da oko 30.000 radnika svake godine odsustvuje sa posla, iako nema nikakvih zdravstvenih tegoba. Predlagač ovih promena je Privredna komora Srbije, a njeni predstavnici objašnjavaju da je suština njihovih predloga u tome da poslodavac može da zatraži izveštaj zdravstvene ustanove na osnovu koga bi se utvrdila osnovanost bolovanja, ukoliko je u toku jednog meseca procenat zaposlenih koji su bili odsutni veći od deset odsto. Ako se utvrdi da je došlo do zloupotrebe prava na bolovanje, poslodavac može da zaposlenom da otkaz.
Predlog Privredne komore prvo su podržale kolege iz Unije poslodavaca Srbije, čiji je predstavnik Nebojša Atanacković ocenio da iz godine u godinu sve više radnika otvara lažna bolovanja i da je to posebno primetno u sezoni poljoprivrednih radova. Ovu pojavu potom je primetio i ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar koji je prilikom obilaska smederevske Železare primetio da „naprasno veliki broj radnika” u sezoni poljoprivrednih radova otvara bolovanje i da postoji indicija da nisu ispunjeni uslovi za bolovanje, već da oni idu da obavljaju sezonske radove. Nedugo potom, na sajtu Ministarstva rada objavljena je informacija da su ministar zdravlja i ministar za rad dogovorili sa ambasadorom Kine u Srbiji i direktorom smederevske Železare mehanizam kontrole bolovanja i način na koji će se ona sprovoditi, te da će ovo biti jedna vrsta pilot-projekta, koji će, ukoliko bude dao dobre rezultate, biti opšte primenjivan.
Smatrajući da u postupanju ministarstava ima elemenata povrede Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, tadašnji poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić je 5. oktobra 2018. godine pokrenuo postupak nadzora, zatraživši u roku od tri dana odgovarajuća izjašnjenja od oba ministarstva. Ministarstvo zdravlja se potom izjasnilo da ono ne stoji iza vesti o vanrednoj kontroli bolovanja, te da oni nisu davali nikakve izjave ni saopštenja u vezi sa tim, a Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u ostavljenom roku nije dalo nikakvo izjašnjenje.
Desetak dana kasnije dostavilo je dopis koji je potpisala osoba koja nije ovlašćena da zastupa ministarstvo u postupku nadzora i koji ne sadrži odgovor ni na jedno od postavljenih pitanja, niti je u prilogu imao bilo kakvu traženu relevantnu dokumentaciju, istakao je tada poverenik Rodoljub Šabić. Ministarstvo za rad mu je potom dostavilo dopis u kome se navodi da ne postoji relevantna dokumentacija u vezi sa uvođenjem mehanizma kontrole bolovanja u Železari Smederevo, te da ministarstvo ne obrađuje podatke o ličnosti, niti postoje dokumenti u kojima će biti sadržani podaci o ličnosti.
Da li su predstavnici ministarstva shvatili da su se „preigrali” u dobro poznatoj i uvežbanoj igri „ako prođe – prođe”, tek, oni su sredinom novembra prošle godine istakli da to što je Privredna komora Srbije dostavila Ministarstvu rada predlog za izmenu dela Zakona o radu, koji se odnosi na mogućnost sprečavanja zloupotrebe privremene sprečenosti za rad od strane zaposlenih, zapravo ne znači da će ta inicijativa na kraju biti i usvojena. Eventualne izmene i usvajanje nove verzije zakona naći će se pred Narodnom skupštinom tek sredinom 2020. godine, a do tada će se razmatrati sve inicijative i rešenja, pa i ona koja se tiču sprečavanja i sankcionisanja zloupotrebe bolovanja, kažu u Ministarstvu rada.
Priču o izmenama zakona o radu, podsećanja radi, pokrenuli su rezultati kontrole koje je prošle godine uradio Republički fond za zdravstveno osiguranje, koji su pokazali da je oko 11 odsto ljudi bilo na bolovanju 2017. godine iz potpuno neopravdanih razloga. Zbog toga su od januara do oktobra 2017. godine pokrenuta 1.322 postupka kontrole privremene sprečenosti za rad na zahtev poslodavca (708 slučajeva) i matične filijale (445 slučajeva). Tom prilikom su u Ministarstvu zdravlja najavili da je to samo početak rigoroznijih kontrola i da će doći do detaljnije provere otvaranja bolovanja zbog dijagnoza na koje se zdravi ljudi najčešće „izvlače”. Najčešće su, kako su naveli u RFZO-u, dijagnoze poput depresije, stresa na poslu, bolova u leđima, vrtoglavice…
Nakon ove objave počeli su da „pljušte” predlozi šta učiniti sa lažnim bolesnicima. Među prvima se oglasio dr Aleksandar Milovanović, direktor Instituta za medicinu rada Srbije „Dr Dragomir Karajović”, koji je ocenio da se najviše vara na dijagnozama koje su teško proverljive, poput anksioznosti, depresije i vrtoglavice i predložio da se osobi koja dobije psihijatrijsku „F” dijagnozu i ode na bolovanje – automatski oduzmu dozvola za oružje i vozačka dozvola, sve dok se ne završi proces lečenja.
To bi, smatra on, smanjilo zloupotrebu odlaska na bolovanje, jer ljudima teško pada činjenica da ne mogu da voze. Svetlana Budimčević iz Unije poslodavaca predložila je da poslodavac u Srbiji radniku ne isplaćuje ni dinara za prva tri dana bolovanja i istakla da takvo rešenje postoji u Češkoj i Slovačkoj i da je to kod njih smanjilo broj bolovanja.
Za jedan broj stranih i domaćih poslodavaca sve to nije bilo dovoljno, pa su izvršili dodatni pritisak na nadležna ministarstva da se u Zakonu o detektivskoj delatnosti prošire ovlašćenja i način vršenja poslova detektiva. Izmene Zakona o detektivskoj delatnosti izglasane su u Skupštini i privatnim detektivima je data mogućnost da provere da li je radnik na (lažnom) bolovanju i to tako što će na terenu obići zaposlenog, raspitati se u komšiluku gde je on i zašto nije na poslu… Zakonom nije predviđena mogućnost da detektiv dobije medicinsku dokumentaciju o radniku, niti da tajno prati radnika koji je otvorio bolovanje.
Ukoliko bi lekar odao detektivu podatke iz medicinskog kartona radnika, on bi prekršio zakone o zdravstvenoj zaštiti, o zdravstvenoj dokumentaciji i o pravima pacijenta i za to bi mogao da odgovara i prekršajno i krivično. Zakon je nedorečen i u delu koji detektivima daje mogućnost fotografisanja ljudi koje su angažovani da istraže, jer zalazi u domen neovlašćenog fotografisanja i tajnog praćenja, što je zabranjeno drugim zakonima. Fotografija, kao dokazno sredstvo u sudskom postupku, takođe je na klimavim nogama.
Analitičari, međutim, tvrde da su u vezi sa ovom inicijativom o sankcionisanju lažnih bolovanja sporne dve stvari – prva je to što po postojećem Zakonu o radu poslodavac ima pravo da, ukoliko posumnja u zloupotrebu bolovanja, zatraži da se o njegovom trošku u specijalizovanoj instituciji po njegovom izboru proveri zdravstveno stanje radnika. Ukoliko radnik to odbije, poslodavac može da mu da otkaz. A prema zakonu o zdravstvenom osiguranju, ako zaposleni zloupotrebi bolovanje, gubi pravo na isplatu naknade. Takođe, poslodavac može da podnese zahtev domu zdravlja da se proveri bolovanje njegovog zaposlenog. U tom slučaju direktor doma zdravlja obavlja internu kontrolu i sastavlja komisiju koja pregleda dokumentaciju i utvrđuje da li je bilo propusta.
Druga sporna činjenica je ta što statistika ne potvrđuje nalaze RFZO – ako se ima na umu da oko 400.000 osoba u Srbiji boluje od depresije, a da je u prvih deset meseci 2017 godine svega 13.000 njih otvorilo bolovanje zbog ove mentalne bolesti, onda to znači da je tek svaka 30. osoba koja živi sa preteškim bremenom depresije potražila pomoć stručnjaka.
Uverenost stručnjaka RFZO-a da su, pojednostavljeno rečeno, osobe sa mentalnim problemima „umišljeni” odnosno lažni bolesnici demantuje i statistika, koja svedoči da su lekovi za smirenje drugi najčešće prepisivani medikamenti u ordinacijama naših lekara – odmah nakon lekova za lečenje kardiovaskularnih bolesti. Preciznije rečeno, u Srbiji je 2017. godine izdato oko trinaest miliona pakovanja anksiolitika, što znači da svaki naš sugrađanin godišnje u proseku troši dve kutije sedativa.
Zvanični podatak da je 646.501 osoba podigla na recept neki lek iz grupe anksiolitika (dijazepam, lorazepam, bromazepam, alprazolam) psihijatre uopšte ne treba da čudi, s obzirom na to da je depresija četvrti uzrok sprečenosti za rad, odnosno bolovanja radno aktivnog stanovništva. Ali ih čudi tvrdnja da naši sugrađani u velikom procentu uzimaju F dijagnozu da bi otišli na lažno bolovanje. Dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut, sertifikovani transakcioni analitičar i vlasnica specijalističke ordinacije iz oblasti psihijatrije „Bubera”, podseća da se zbog velike sramote i stigme mali broj ljudi odlučuje da pređe prag psihijatra, a tek promil onih koji dođu kod stručnjaka za dušu odlučuje da otvori bolovanje. „Kod psihijatra se dolazi u minut posle 12 časova – kada je depresija toliko preplavila dušu da osobe ne mogu da ustanu iz kreveta i pomišljaju da sebi oduzmu život. Svako ko je došao, došao je u krajnjoj nuždi. Stručnjaci za dušu su zaista poslednja adresa na kojoj traže pomoć. Nažalost, mnogi bi životi bili sačuvani da su nam se osobe na vreme obratile, jer se kombinacijom lekova i psihoterapije može znatno poboljšati kvalitet života”, ističe naša sagovornica. Ona dodaje da zbog snažne socijalne stigme, osobe sa mentalnim problemima najčešće u „širokom luku” zaobilaze državne psihijatrijske ustanove i dolaze u privatne ordinacije. A kada dođu, često ne žele da daju ni najosnovnije lične podatke kao što su ime, prezime i adresa, iz straha da neko ne sazna da su tražile pomoć psihijatra.
„Kada ih pitamo da li žele izveštaj lekara, najčešće odgovaraju odrečno. Toliko je zanemarljiv broj osoba koje žele napismeno izveštaj o svom mentalnom stanju, da se to meri promilima. Oni su u ogromnom strahu da će vesti o poseti psihijatru stići do njihovih poslodavaca, rodbine i prijatelja, jer smatraju da su manje vredni ako nisu u stanju da reše problem koji imaju. Za ovih nekoliko godina koliko sam u privatnoj praksi, možda je jedna osoba rekla da hoće da joj otvorim lažno bolovanje”, priseća se dr Bubera.
Na pitanje – kako može da se oseća depresivna osoba koja u novinama pročita da se lažna bolovanja najčešće otvaraju zbog psihijatrijskih dijagnoza i da su depresivne osobe najčešći „foliranti”, ona kaže: „One se inače osećaju užasno, često sa poslednjim atomima snage dođu kod psihijatra i verujem da su strašno ponižene kada ih neko nazove folirantima. One su najčešće već okružene ’dragim Savetama’ koje im objašnjavaju da preuveličavaju probleme, da su razmažene, da će depresija proći sama od sebe… Svaka emocija pravi određene promene u telu – zbog depresije osobe imaju osećaj velikog umora, poremećaj sna i apetita, nemaju snagu da ustanu iz kreveta ni koncentraciju za obavljanje posla, po glavi im se vrzmaju crne misli o besmislenosti života. Simptomi anksioznosti liče na telesne poremećaje kao što je kočenje vilice, bolovi u stomaku, povraćanje, proliv, tahikardija, zujanje u ušima… Sve su to simptomi koji ne prolaze sami od sebe”, zaključuje dr Bubera.
Brojna socijalno-psihološka istraživanja svedoče da polovina zaposlenih u Srbiji ima strah od gubitka posla, što predstavlja plodno tle za razvoj brojnih psihosomatskih bolesti. Iako niko ne spori činjenicu da ima radnika koji otvaraju lažna bolovanja da bi radili na njivi ili „arbajtovali” u inostranstvu ne bi li povećali porodični budžet, stiče se utisak da ovu „privilegiju” uglavnom imaju zaposleni u velikim državnim firmama. Ovaj utisak potvrđuje i izjava ministra rada Zorana Đorđevića koji je rekao da su se na zloupotrebu bolovanja žalili Delez, Telekom, Železara Smederevo… Zanimljivo bi bilo otkriti koliko je radnika u Juri, fabrici nadaleko poznatoj po radnicama koje nose pelene i dobijaju otkaz usled lečenja od karcinoma, otvorilo bolovanje zbog stresa i anksioznosti…
Zbog toga predstavnici sindikata najave promene zakona i pretnje oštrijim sankcionisanjem bolovanja ocenjuju kao pritisak i na radnike i na lekare, ali i kao lov na veštice.
„U Srbiji postoji ogroman strah od gubitka posla, zbog čega naši radnici dolaze na posao i sa gripom i sa gipsom. Ja lično ne verujem u zvaničnu statistiku koja nas uverava da je stopa nezaposlenosti drastično smanjena, a broj radnika koji idu na lažna bolovanja povećan. Ono što je mene najviše iziritiralo jeste činjenica da je Privredna komora Srbije, koja nije socijalni partner Vlade Srbije, inicirala predlog o strožem sankcionisanju bolovanja. Umesto da se bore za prava radnika na dostojanstven rad i da sankcionišu poslodavce koji ne prijavljuju radnike i teraju ih da nose pelene, oni radnicima prete da će izgubiti posao ako odu na bolovanje. Priču o lažnim bolovanjima inicirali su strani investitori koji ovde otvaraju fabrike – umesto da brinu o pravima zaposlenih, naši ministri rada i zdravlja su brže-bolje, da se stranci ne naljute i ne predomisle, zapretili radnicima otkazima. Istovremeno, ministri u Vladi Srbije vrše pritisak i na zdravstvene radnike koje optužuju za korupciju, odnosno uzimanje mita za otvaranje lažnih bolovanja”, ogorčena je Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. Ona dodaje da sigurno postoji određeni broj radnika koji odlaze na lažna bolovanja, ali to ne čine iz obesti, već zbog činjenice da sa platom ne mogu da sastave prvi i trideseti u mesecu, pa moraju da rade dodatno. „Iako ne mogu da opravdam, mogu da razumem te radnike”, zaključuje naša sagovornica.
Izvor: Nova ekonomija
Euforija nije rešenje: Kako da pobedite pretprazničnu tugu? Bilo da volite novogodišnju noć ili ne, činjenica je da ona ipak nije ista kao sve ostale. Noć kao noć – reći će mnogi, ali sa druge strane kad se kaže “najluđa noć” svi znate na koju se misli.
Bilo da volite novogodišnju noć ili ne, činjenica je da ona ipak nije ista kao sve ostale. Noć kao noć – reći će mnogi, ali sa druge strane kad se kaže “najluđa noć” svi znate na koju se misli.
Da li je opšte ushićenje pred Novu godinu “pretnja” za one lošijeg raspoloženja? Da li može da uvede u depresiju i kako pretpraznično raspoloženje koje uveliko traje deluju na već depresivne ljude? Psihijatar Aleksandra Bubera za B92.net govorila je upravo o ovom problemu.
Uočena je pojava depresivnosti pred praznike. Međutim, tu pojavu treba razlikovati od depresije kao stanja tokom cele godine.
Kod ljudi koji već pate od depresije, ukoliko je njihov razlog za to povezan sa prazničnim dešavanjima logično je da će se i njihovo stanje u tom periodu pogoršati.
Prema rečima Bubere, pojava depresivnosti pred praznike je primetna i uočljiva i ona to ovako objašnjava.
“Sve zavisi od predstava koje ljudi imaju o tome kakvim načinom provođenja vremena za praznike bi bili zadovoljni, pa ako to nisu u stanju da ih ispune, mogu biti loše raspoloženi”, smatra doktorka.
Na primer ako osoba veruje da je potrebno da praznike provede sa porodicom, a nema porodicu i to što nema doživljava kao problem, logično je da će se lošije osećati.
Rešenje je, prema rečima Bubere, kao i za svakli drugi problem, ili da koliko je u našoj moći promenimo situaciju u skladu sa očekivanjima ili da promenimo očekivanja.
Radost pred praznike je poželjna, ali euforija nikad nije dobro rešenje.
“Treba uživati u ljudima i dešavanjima koje volimo”, podseća ona.
Bubera kaže da je svođenje računa češće posle praznika, pogotovo finansijsko, ali neretko i emocionalno.
Tradicionalno prejedanje tokom praznika, prema njenom mišljenju, takođe ima veze sa mentalnim stanjem.
“Prejedanje jednostavno nije zdravo ponašanje. A kada se prema sebi ponašamo nezdravo na putu smo samodestruktivnosti iako ona možda nije odmah uočljiva”, zaključila je Bubera.
Izvor: B92.net
Aleksandra Bubera o tome šta je depresija, o depresivnom poremećaju i posttraumatskom stresnom poremećaju – od 32. minuta.