Aleksandra Bubera
Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić
Koje osobe po svojoj prirodi su sklone ovakvom vidu ponašanja? Da li crnom humoru pribegavaju više ljudi koji su imali traume u životu, ali su sačuvali optimizam, ili obrnuto?
– Ljudi koji su preživeli traumu, često ozbiljnije shvataju one stvari koje su obično predmet crnog humora, nego ljudi koji nisu bili traumatizovani, jer su se oči u oči susreli sa nekim stvarima za koje se pretpostavlja da čoveku nikada ne bi trebale da se dogode.Jer, definicija traumatskog iskustva i jeste da je osoba doživela nešto za šta je smatrala ili da je nemoguće da se desi, ili je barem nemoguće da se desi njoj.
Kada jednom doživite tako nešto, potrebno je dosta rada, a često i vremena da takvo iskustvo smestite u svoje poimanje sveta i života i da to prestane da vas boli i plaši.Kao i da prestanete da svoj budući život organizujete tako da se zaštitite od mogućnosti da se vama i onima do kojih vam je stalo tako nešto, ili nešto slično ponovo dogodi.
Takođe se dešava i nešto što je u psihologiji poznato kao generalizacija, a to bi značilo da se zaključci o jednoj temi šire i na mnoge druge teme i polja života.
Uzimajući sve ovo u obzir, osobe koje to uspeju da prevaziđu, možda će jednoga dana biti u stanju da se šale na tu temu, i ako budu uspele u tome, to će verovatno biti znak da su to iskustvo uspele da „ostave iza sebe” i da dalje žive normalno.Ali je češći slučaj da će izbegavati da na tu temu, ili čak i teme koje, što se njih tiče, imaju bilo kakve veze sa istom pričaju, a kamoli da se šale.
Da li je crni humor i do koje granice zdrava pojava za psihičko zdravlje čoveka?
– Sposobnost da se našalimo je svakako jako dobra, pogotovo ako umemo da se našalimo i na svoj račun ili u situacijama kada nam baš ne „cvetaju ruže”, jer šale u sebi uvek sadrže neočekivani obrt i to je ono što ih čini smešnima.
Ljudi koji su duhoviti su kreativni, nekada samo u toj, a nekada i u drugim sferama života, a kreativnost svakakako pomaže da se izborimo sa raznim životnim teškoćama.Još ako umemo da „udarimo brigu na veselje” to je često dobra opcija u stiuacijama koje su zategnute, jer opušta atmosferu, ukoliko je šala umerena i primerena.
Koliko je važno da umemo da se našalimo, toliko je važno i da to bude primereno siuaciji i okruženju u kome se nalazimo, jer, ukoliko ne obraćamo pažnju na kontekst, lako se može desiti da se neko zbog naše šale uvredi.
Kako sam već napomenula, šala obavezno sadrži neočekivan obrt, a to često znači da neko ispadne pametniji, sposobniji, bolji; odnosno, neminovno, onaj drugi – gluplji, nesposobniji ili lošiji.Ovo je sve još izraženije kada je u pitanju crni humor, jer to podrazumeva da se šalimo sa stvarima koje su zastrašujuće ili na neki drugi način neprihvatljive.
Ipak, to može pomoći da se neke teške činjenice ili pojave lakše „svare” kada se, pomoću humora mentalno obrade, jer se tako u istoj mentalnoj predstavi spajaju neka neprihvatljiva stvar i smešan obrt.Tu na scenu stupa mehanizam koji je sličan onome u bajkama, pričama i basnama, samo na jedan konkretniji način koji podrazumeva da i onaj koji se šali i onaj koji sluša budu upoznati sa više činjenica, informacija i načina kognitivne obrade, nego što je to na primer potrebno za razumevanje bajki.
Dakle, bajke na primer služe da se deca na indirektan način suoče sa svojim strahovima, a često je i slučaj da se odrasli kroz crni humor suoče sa mnogo konkretnijim, a često i realnijim životnim neprijatnostima nego što su to one koje se obrađuju u bajkama i zbog toga crni humor nekada može biti veoma koristan.
Može li nekada imati neželjene posledice, poput neslanih šala?
– Takozvane „neslane” šale ne moraju biti samo „crnohumorne”, ali crni humor se češće od „običnog” može doživeti na uvredljiv ili na neki drugi način neprihvatljivo.Tako da jako treba obraćati pažnju na to u kom se društvu primenjuje ovakav način komunikacije i da li neko od prisutnih možda može imati iskustva koja su vezana za predmet šale.Ili na neki način pripadati, na primer, grupaciji koja je predmet šale, jer će to onda vrlo verovatno dovesti do toga da ta osoba šalu shvati lično i da dođe do konflikta.
Ima li razlike u pogledu posledice ovog humora na svoj račun ili na račun drugoga?
– Sposobnost da se našalimo na svoj račun je obično ono što se u socijalnim okolnostima dosta ceni.Međutim, kada je u pitanju crni humor, to se češće može protumačiti kao manje vrednovanje pojedinca od strane samoga sebe kada se na takav način šali, što može pozvati druge na igranje takozvane psihološke Igre „Šutni me”.Što se ne završava dobro ni za koga od uključenih.
A kada je crni humor na račun drugih – ako ti drugi trenutno nisu prisutni i ne doživljavamo ih kao nama lično važne, niko od prisutnih nema neki problem koji je vezan za temu koja se kroz crni humor provlači, tema nije preterano neprijatna, a niko nije naročito veliki borac za takozvanu „političku korektnost”- onda takva šala bolje prolazi u socijalnom smislu.
Za humor, kao i za ostale vidove komunikacije sa drugima dakle, potreban je određeni stepen „socijalne inteligencije”, a što bi u prevodu značilo da umemo pravilno da procenimo ljude i situaciju u kojoj se nalazimo tj. kada je pametnije da se ponašamo na određeni način, a kada da izaberemo nešto prikladnije umesto toga.
Da li ste imali primere u svojoj praksi sa negativnim posledicama od preteranog crnog humora, kako ljudi koji su bili izvori ovakvog ponašnja, tako i njihove okoline?
– Uglavnom ljudi koji preozbiljno shvataju bilo kakvu šalu imaju još i veći problem sa crnim humorom, jer smatraju da ih on direktno vređa.
Reč u – vrediti potiče od toga da neko „dira” u neku vašu vrednost.Osobito ljudi koji inače imaju problem sa svojim osećanjem vrednosti ovakve šale osobito teško podnose. A to su u psihoterapijskoj praksi često ljudi koji imaju probleme iz paranoidnog i depresivnog spektra problema u najširem smislu i raznih nivoa, ali i ljudi koji svoju vrednost uslovljavaju raznim uslovima tj. mogu vredeti samo ako ispunim uslov X. I kada neko počne da se šali na temu uslova X, oni s tim imaju problem.
Da li postoje životne situacije u kojima crni humor uopšte nije poželjan?
– Da. Kada su ljudi toliko obuzeti nekim problemom, na primer kada situacija u kojoj se trenutno nalaze objektivno ili subjektivno prevazilazi njihovu sposobnost adaptacije, crni humor, a često i bilo kakav humor je ono što im je tada najmanje potrebno.
Tada su poželjniji uteha i podrška, a ako u takvim situacijama pokušate da se još našalite, možete naići na reakciju ljutnje, pa čak i besa.Takođe ga ne treba koristiti u prisustvu ljudi koji inače ne razumeju šalu, jer će oni i ovakve šale shvatiti bukvalno i zbog toga može doći do raznih neprijatnih, pa čak i ozbiljnijih posledica po onoga ko se na takav način šali.
Zbog čega neki ljudi uopšte ne vole ovakvu vrstu duhovitosti?
– Budući da se u crnom humoru, kako mu i samo ime kaže često radi o „crnim” stvarima, neki ljudi smatraju da to uopšte nisu stvari sa kojima se treba šaliti ili ga smatraju nepristojnim.
Zašto pak drugi ljudi vole ovaj vid ponašanja?
– Često zato što njima samima pomaže da prevazilaze svoje strepnje.Ili pak u drugom slučaju, zato što na taj način šokiraju ili čak zastrašuju druge ljude ili ih pozivaju da reaguju na razne druge načine kao što su gnušanje i slično.Nekada zato što na taj način “testiraju” druge ljude, a nekada zato što ne znaju bolji način da budu zabavni…ili barem oni misle da su zabavni.
Da li ste na svojoj koži nekada doživeli crni humor onako kako niste želeli?
– Kao i svi ostali ljudi, ako sam smatrala da se data tema na nepoželjan način dotiče mene, vrednosti ili grupe koja mi je važna ili nekog iskustva koje sam doživela i koje je bilo veoma neprijatno, pa se s tim neko šalio, odgovor je definitivno da.
Može li crni humor biti alternativni lek protiv depresije?
– Ne. Lek protiv depresije je ili antidepresiv ili psihoterapija ili kakvi drugi načini kojima se mogu ili izbalansirati hemijska neravnoteža u mozgu, ili ispraviti iskrivljena uverenja koja do nje dovode.
Često se kaže da je humor lekovit.Međutim, humor jeste lekovit samo ako pomaže da se isprave iskrivljena uverenja, o sebi, drugima i svetu, što je nekada moguće.
Ali, ako je osoba već depresivna, to znači da će zbog takozvanog protimičnog efekta emocija ionako većinu stvari u životu gledati crno ili bar crnje nego što je to realno, pa će tako najverovatnije ozbiljnije ili čak ozbiljno shvatiti i crni humor, što će biti kontraproduktivno.
Kakvo je Vaše mišljenje u pogledu crnog humora i dece?
Deca nekada i sama vole da se šale na ovakav način, ali ukoliko se radi o maloj deci, ona često takvo šta čuju ili pročitaju pa kao papagaji ponavljaju „štos”, često i nesvesna šta to uopšte znači ili o koliko ozbiljnim pojavama se uopšte radi, jer nemaju dovoljno znanja i mogućnosti apstraktnog poimanja.
Ukoliko se radi o starijoj deci, recimo od dvaneste godine, ona mogu imati dosta dobar uvid o čemu se u šali zapravo radi, ali ne i o celom obimu pojave koja se kroz crni humor obrađuje.
Kod njih crni humor može biti, slično kako kod odraslih, način da se indirektno “uhvate u koštac” sa nekim neprijatnim ili neprihvatljivim stvarima.
I kao i za sve drugo, važi i za humor, da će deca učiti po modelu koji se najčešće pojavljuje u njihovoj okolini: porodici, društvu, školi i slično i taj model najviše primenjivati dok ne budu u stanju da autonomno izaberu neki model koji će biti u skladu sa njima samima.
Ako ste odrasla osoba i šalite se na ovakav način u prisustvu dece, treba da imate na umu da deca drugačije shvataju i prihvataju ono što čuju i vide i da mogu izvesti sasvim drugačije zaključke od očekivanih.I zato je dobro da imaju nekoga ko će im na prihvatljiv, tačan i za njih primeren način pomoći da ovu informaciju smeste u svoj sistem uverenja, ili da ga iz njega isključe.