Jesmo li na ivici živaca?– dr Bubera za Blic Ženu

Jesmo li na ivici živaca?– dr Bubera za Blic Ženu

Novinarka Jelena Pantović je pripremila tekst pod naslovom: „Jesmo li na ivici živaca?” u kome se bavila pitanjima kako će se ljudi nakon pandemije koronavirusa suočavati sa strahovima i dolazi li nakon pandemije razdoblje psihičkih i mentalnih bolesti. Tekst je objavljen u štampanom izdanju Blic Žene (23-29. maj 2020), a izjavu dr Bubere, koju je ovim povodom dala, prenosimo u celosti.

Na inicijativu dr Aleksandre Bubere, Savez psihoterapeuta Srbije je odlučio da građanima ponudi volontersku pomoć u smislu kriznih intervencija kroz telefonsku ili online komunikaciju, stoga je u ovoj izjavi iznela i podatke o broju ljudi koji se javlja i razlozima zbog kojih se najčešće obraćaju.

Zbog čega vam se ljudi u doba pandemije najčešće javljaju, koji su to problemi?

Problemi zbog kojih se javljaju su šaroliki.

Neki su vezani direktno za  situaciju izazvanu pandemijom Covid-19, na primer plaše se da će biti zaraženi oni, ili neko od članova njihove porodice, da će morati u bolnicu, ili umreti. 

Takođe se javljaju i zdravstveni radnici koji su u neposrednom ili posrednom kontaktu sa obolelima, i najčešće se plaše da će zaraziti nekoga od ukućana. 

Javljaju se i građani koji imaju nekoga od porodice i prijatelja ko je teško oboleo od Covid-19 ili su izgubili neku voljenu osobu, koja je preminula od Covid-19.

Zatim se javljaju osobe koje su od ranije imale određene psihičke smetnje zbog kojih su bile u pshoterapijskom tretmanu ili pod redovnom psihofarmakoterapijom, pa su im se smetnje pogoršale zbog aktuelne situacije prvenstveno zbog straha da neće moći da dobiju pomoć ako im je potrebna, da neće moći da nabave lekove i slično. 

Nisu retke ni situacije gde sada, zbog povećene količine zajedničkog vremena, postaju veoma intenzivni, od ranije disfunkcionalni porodični odnosi, zbog kojih supružnici ili deca traže podršku ili pomoć.

A javljaju se i građani koji su i ranije bili usamljeni, ali se sada osećanje usamljenosti intenziviralo zbog nemogućnosti obavljanja uobičajenih aktivnosti i još više smanjenih socijalnih kontakata.

U poslednjih nekoliko nedelja, slika problema zbog kojih se korisnici javljaju polako se menja – smanjuje se broj poziva koji su vezani za strah od zaraze, a povećava se broj poziva jer se ljudi plaše kako će se snaći u novonastalim okolnostima. Neki su ostali bez posla ili im je zarada smanjena, jer poslodavci nisu bili u mogućnosti da rade ili da rade u punom obimu. Građani se javljau i zbog problema u vezi sa odnosima koji su se završili raskidom ili razvodom. Češće se javljaju i građani čiji su se problem akutizovali privođenjem izolacije kraju – kao što su bolesti zavisnosti, starateljstvo nad decom i slično.

Da li biste mogli da ih rangirate po značaju, odnosno, recimo težini?

Svakome je njegov problem najteži. Ipak po ozbiljnosti izdvajamo situacije kada je neko preživeo akutnu traumu zbog gubitka voljene osobe ili sopstvenog razboljevanja od teškog oblika bolesti izazvane Covid-19, zatim osobe koje se suočavaju sa suicidalnim mislima, kao i situacije intenziviranog porodičnog nasilja.

Jeste li primetili da egzistencijalni strahovi preuzimaju primat? Strah od budućnosti, finasijske propasti…?

Kao što smo na osnovu ranijih iskustava i istraživanja i predvideli, sa jenjavanjem pandemije i popuštanjem mera, strahovi direktno vezani za zaražavanje virusom se sklanjaju u drugi plan, a u prvi izbijaju egzistencijalni problemi, problemi sa međuljudskim odnosima (ličnim, porodičnim, profesionalnim itd.), kao problemi koje je izolacija akutizovala – kao na primer bolesti zavisnosti, starateljstvo nad decom, razvod itd.

Zato što su u prvoj fazi ljudi u stanju šoka i neverice, pa kada shvate šta se realno dešava i kada stanje potraje neko vreme, tek će onda početi da se bave ekonomsko-egzistencijalnim posledicama krize.

Zbog toga nameravamo da nastavimo sa ovakvim vidom pružanja podrške i nekoliko meseci nakon što se akutna faza krize završi.

Znamo i iz ranijih iskustava sa kriznim situacijama, kao i iz rezultata naučnih istraživanja, da će ovakav vid podrške biti potreban još mesecima nakon završetka akutne faze krize, upravo zbog suočavanja sa posledicama iste i prilagođavanja na život u novonastalim okolnostima, a sa već delimično iscrpljenim resursima za suočavanje sa stresom.

Da li je i usamljenost razlog što vas ljudi zovu, i da li su samoćom pogođeni najviše penzioneri?

Takođe je i usamljenost razlog zašto nas ljudi zovu. Do sada su nas češće zvali mlađi ljudi, ali smatramo da je razlog to, što je besplatna telefonska linija počela sa radom pre nekoliko dana – od 16. aprila,  i građani nisu imali informaciju.

Tako da očekujemo veći broj poziva starijih građana, nakon što saznaju da postoji besplatna telefonska linija.

Svesni smo da neki broj građana nema pristup internetu, ili ima teškoće, ili nemogućnost korišćenja kompjutera i pametnih” telefona.

Zbog toga je Savez društava psihoterapeuta Srbije i uputio molbu Ministarstvu telekomunikacija i turizma da nam obezbedi telefonski broj, kojim bismo mogli pokriti i ovaj deo građanstva. Ministarstvo TT je ustupilo svoj besplatni telefonski broj 19833 sa opcijom 2 svaki dan od 15-21h za građane koji prvu psihoterapijsku pomoć žele da potraže ovim putem, od 16. aprila, dok su veb sajt i aplikacija aktivni od 24. marta, odnosno 12. aprila.

Na kraju, kad se skupe strah od bolesti, smrti, egzistencije… hoće li nam živci popucati?

Kao i u svakoj krizi, određeni broj građana će imati teže i teške posledice suočavanja sa stresom – mislim prvenstveno na one koji su imali traumatska iskustva tokom krize kao što su razboljevanje i umiranje od teških vidova infekcije Covid-19 kod bliskih osoba, samim tim i realnom mogućnošću da sami obole i umru, kao i kod osoba koje su prebolele teške vidove infekcije. Zatim osobe kojima je ova kriza donela drastično pogoršanje fizičkog ili mentalnog zdravlja ili teške porodične ili ekonomske posledice. Zbog toga smo u Savezu društava psihoterapeuta i pokrenuli akciju Podrška psihoterapeuta”, jer znamo da se neki deo ovih težih posledica može preventivno sprečiti ranim i kratkim intervencijama u krizi. Isto tako, nadamo se da ćemo time smanjiti pritisak na zdravstveni sistem u Srbiji i neposredno sada, kao i nakon završetka akutne faze krize.

Ima li neke pomoći ili bar utehe?

Na sreću pomoći ima. Savez društava psihoterapeuta je okupio preko 400 volontera psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom koji od 24. marta pružaju psihoterapijsku prvu pomoć. Prva grana akcije je bila da na sajtu Saveza  objavimo spisak naših volontera sa načinom stupanja u kontakt (telefon, Viber, What’sApp, Messnger, Skype, Zoom itd.) i vremenom u kome je psihoterapeut dostupan. Taj spisak se i dalje nalazi i možete ga pronaći na adresi:

Korona virus

Ubrzo posle toga nas je kontaktirao Igor Graić, asistent sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, koji je okupio tim programera i dizajnera koji su potpuno volonterski i u rekordnom roku osmislili aplikaciju preko koje korisnik i psihoterapeut mogu stupiti u kontakt. Aplikacija je aktivna od 12.og aprila  i ona se nalazi na adresi: https://podrskapsihoterapeuta.com/home

U nekolikoklikova” korisniku se otvaraju slobodni termini i može zakazati razgovor sa psihoterapeutom. Aplikacija se i dalje razvija i imaće još novih opcija. Ovaj deo projekta je i deo projektaBudi i ti heroj” koji podržava kabinet ministra zaduženog za inovacije.

Zatim smo uputili molbu Ministarstvu telekomunikacija i turizma da nam je potreban i besplatan broj telefona za građane koji nemaju drugačiji način stupanja u kontakt sa psihoterapeutom. U ovom delu akcije nam je logistiku u organizaciji ovog zahtevnog dela projekta pružilo i udruženje Asocijacija edukativnih praksi” iz Beograda.

Zahvalni smo ministarstvu što je u roku od samo nekoliko dana okupilo tim i potpuno tehnički i finansijski omogućilo da građani mogu pozivom na broj telefona 19833, opcija 2 svakim danom od 15-21h dobiti podršku psihoterapeuta. Od naših 400 volontera, 89 je uključeno u projekat pomoći putem besplatnog telefona.

Od 26. marta, od kada vodimo evidenciju, imali smo više od 800 poziva građana sa gorenavedenom problematikom. Što se tiče broja telefona, broj poziva je prosečno oko 11 dnevno, a dužina trajanja poziva oko 22 minuta. Nadamo se povećanom broju poziva nakon objavljivanja u medijima ovih informacija.

Pomoći, nade i utehe dakle ima, pozivamo građane da nas slobodno kontaktiraju, na bilo koji od ova tri načina, naši psihoterapeuti volonteri čekaju vaš poziv i pružiće vam podršku.

Šta su najčešće posledice anksioznosti i strahova, psihosomatski poremećaji, nesanica, panični napadi…?

Građani su se javljali i sa pravim napadima panike, anksioznošću, zabrinutošću i svim uobičajenim pratećim posledicama istih – kao što su nesanica, smanjenje apetita, loša koncentracija i slično. U najvećem broju slučajeva razgovor sa našim volonterima je pomogao da se ove tegobe smanje, a nekada i potpuno nestanu.

U određenom broju slučajeva zakazuje se ponovni razgovor sa istim psihoterapeutom-volonterom, i moguće je zakazati nekoliko dodatnih razgovora.

Ukoliko je nekome potrebna dugotrajnija podrška, psihoterašpeuti-volonteri upućuju građane na dodatne resurse koji stoje na raspolaganju.

Ponekada razgovor sa našim volonterima nije dovoljan, jer prelazi okvire psihoterapijske prve pomoći i kompetencije psihoterapeuta, pogotovo kada se radi o osobama koje zahtevaju psihijatrijsku podršku i u takvim slučajevima se pomaže korisnicima tako što se upućuju na brojeve telefona koje su obezbedile psihijatrijske klinike ili vlada – kao što su nacionalni telefon za psihosocijalnu podršku, nacionalni SOS telefon za prevenciju samoubistva Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, brojevi telefona Instituta za mentalno zdravlje i slično.


Kako sačuvati mentalno zdravlje? Život preplavljen strahom može da se preživi

Kako sačuvati mentalno zdravlje? Život preplavljen strahom može da se preživi

Na neki način život je stao što u mnogim ljudima budi osećanje nemira,tuge,straha. Šta je najbolje u ovoj situaciji što mogu učiniti za sebe i bližnje?

Ljudima je jako bitna struktura. Kada kažem struktura, mislim na strukturu života, dana, nedelje i meseca na koje smo navikli. Onoliko koliko možemo potrebno je održavati ustaljenu strukturu. Dakle vreme u koje ustajemo, idemo na počinak, uzimamo obroke, pijemo kafu čaj, družimo se. Kada kažem družimo se, naglašavam da mislim na druženje telefonom, preko online aplikacija i programa kao što su Viber, WhatsApp, telegraf, FB messenger, Botim, Skype, Zoom itd. Većina ih je besplatna, pogotovo ako razgovaraju samo dve osobe. Ali mnoge od njih nude i opciju grupnih razgovora, pa mogu razgovarati i više ljudi. Nije naravno isto kao uživo. Ali je važno ostati u kontaktu sa svojim članovima porodce i prijateljima, barem onoliko često koliko smo to radili i pre ove vanredne situacije. Ukoliko ste ranije voleli da obavljate određene aktivnosti, na primer vežbanje i slično, prilagodite ih kućnim uslovima, nemojte ih prekidati.

Nije mali broj onih koji na različite načine pokušavaju da se umire na “svoj” način, od uzimanja medikamenata na svoju ruku do korišcenja alkohola ili čak opijata. Šta kao psihijatar imate da im poručite? Kakve posledice može takvo ponašanje da uzrokuje?

Uobičajeno je da u situacijama koje su stresne, ljudi reaguju tako što „pucaju po najslabijim šavovima“. To zapravo znači da ako je neko od ranije imao sklonost ka anksioznosti, depresivnosti ili bilo kom drugom načinu reagovanja na stresnu situaciju, taj način će u kriznoj situaciji kakva je ova, biti samo pojačan. (Mada postoje i sasvim obrnuti načini reagovanja).

Osobe koje uzimaju medikamente na svoju ruku, alkohol ili opijate, najčešće, mada ne uvek, su već i od ranije imali ovakav način suočavanja sa stresom, te je moguće da je on sada samo intenziviran.

Normalno je da u situaciji koja se menja iz dana u dan i samim tim je neizvesna, svi budemo napetiji nego inače, da se osećamo nelagodno zbog nepredvidljivosti i utiska da nemamo nikakvu kontrolu nad situacijom. Ali svakako da postoje i zdravi načini reagovanja na stresnu situaciju.

Korišćenje psihoaktivnih supstanci, kao i zavisnost bilo koje vrste (jer postoje i takozvane procesne zavisnosti, a ne samo od supstanci – na primer zavisnost od video igrica, kupovine, kocke itd., iako još kao takve nisu ušle u međunarodnu klasifikaciju bolesti i poremećaja) u svakom slučaju pogoršavaju opšte zdravstveno stanje, urušavaju socijalne veze, ekonomski unazađuju osobu, i naravno veoma pogoršavaju mentalno zdravlje.

U situacijama krize, pogotovo tipa epidemije i pandemije ovo je veoma opasno.

Prvo zato što osoba time narušava svoje zdravlje, pa je time podložnija infekcijama, drugo zato što uz alkohol, drogu i zavisničko ponašanje neizostavno ide smanjenje lične i društvene odgovornosti. To znači da će osobi možda na trenutak biti lakše, kada supstanca koju je uzela „izniveliše“ neprijatne emocije. Ali da se time veoma povećava verovatnoća da ugrozi i sebe i druge ljude.

Zbog toga, ako se osećate anksiozno, depresivno, uplašeno, da ste u krizi, da ste preplavljeni, ili slično, obratite se svom sistemu socijalne podrške, porodici i prijateljima, a ako to nije dovoljno,  obezbeđeni su resursi za psihosocijalnu pomoć od kojih su neki postojali i ranije, a neki su dodatno osmišljeni i aktivirani kao način da bolje prebrodite ovu situaciju.

Imati život pod kontrolom više nije opcija, a nameće se zaključak da je došlo vreme u kojem su svi po prvi put jednaki. Niko nije povlašćen i svi su imaju jednake šanse. Da li će ova činjenica ljude promeniti i u kom pravcu?

Život ni inače nije bio sasvim pod našom kontrolom, samo smo mi imali utisak da je tako, jer smo preduzimali razne radnje za koje smo verovali da mogu staviti stvari pod kontrolu.

Dakle, hoću da kažem, da naš život jeste delimično pod našom kontrorom i da mi možemo uticati na neke stvari, čak i na mnogo njih, ali na sve – ne možemo.

Jedino se sada tas pomerio mnogo više na stranu da ne možemo imati kontrolu nego da možemo i to na mnoge ljude utiče tako da se osećaju bespomoćno, da brinu, strepe i da pokušavaju, ponekad i panično da urae sve što je u njihovoj moći da opet steknu osećaj kontrole, i to je sasvim normalno.

Dakle, ja hoću da kažem da je umerenost uvek dobro došla, pa i u ovoj situaciji. To znači da je potrebno voditi računa, biti oprezan, poštovati mere Vlade republike Srbije, jer to je jedino što možemo i moramo svi u ovom trenutku da uradimo, kao i da peremo ruke sapunom, nosimo maske, rukavice, držimo odstojanje, ukoliko je moguće i tri metra, kada kašljemo i kijamo da to radimo u maramicu ili unutrašnju stranu lakta, izlazimo samo kada je to neophodno, čak i kada smo zdravi, da dezinfikujemo obuću po povratku kući i redovno dezinfikujemo površine u kući onime što imamo na raspolaganju.

Što se tiče promene nakon što se ova krizna situacija završi, ambivalentna sam.

Iz iskustva znamo da su se neke stvari globalno u ljudskom društvu promenile nakon II svetskog rata.

Ali isto tako, iz ove sadašnje situacije je jasno da ljudska vrsta nije dovoljno naučila o tome kako da se ponašamo adekvatno gledajući na duže staze, već da na žalost često gledamo neposredni interes, ne hajući za moguće dugoročne posledice.

Pričam naravno vrlo generalno, shvatajući a na taj način nanosim nepravdu pojedincima, udruženjima i društvima, koja sui  te kako odgovorna, koja brinu i rade sve što je u njihovoj moći da budu solidarni i odgovorni.

Nadam se da će nas možda ova pandemija podsetiti da je potrebno razmišljati i o interesu drugih i o svojim obavezama, a  ne samo o svojim pravima, kao i biti solidaran, da bi ljudska vrsta mogla da opstane na duže staze na ovoj planeti.

Ima i onih se plaše da psihički neće izdržati neizvesnost. Kako sačuvati mentalno zdravlje?

trah da nećemo psihički izdržati krizni period je čest i normalan. Međutim, iskustvo nas je naučilo iz ranijih velikih kriza, kao što su svestki ratovi, građanski ratovi, ranije epidemije, bombardovanje, da jednom kada se prilagodimo novonastaloj situaciji, ona prestane da bude toliko neizvesna, jer posle nekoliko dana ili eventualno nedelja već počinje da ima neki svoj ustaljen tok.

Koliko god taj tok bio drugačiji u odnosu na ono na šta smo navikli ranije, ipak daje neku strukturu i ljudi počnu da se osećaju manje preplavljeno. Zapravo, naše strahovanje od nekog događaja, često ima mnogo katastrofičnija predviđanja u smislu kako ćemo se mi osećati kada se desi događaj (ili niz događaja od kojih strahujemo), nego kako se mi osećamo kada se to zaista desi, ili dešava.

Ova informacija je nešto čega se trebamo podsećati kada počnemo da se bojimo za svoje mentalno zdravlje.

Kao i informacija da su naše telo i um sčinjeni tako da mogu da izdrže stres i strah, jer strah je jedno od evolutivno najvažnijih osećanja za preživljavanje.

Prema tome izdržaćete.

Za sve one kojima treba pomoć i podrška u prevazilaženju straha i neizvesnosti, tu su stručnjaci koje je organizovala država, a i koji su se samoorganizovali, jer su svesni da je dobro da ljudi imaju s kim da razgovaraju u ovim teškim vremenima.

Šta je najbolje uraditi kad se susretnemo sa napadom panike? Kako umiriti partnera koji ima taj problem i šta nikako ne treba raditi?

U ovakvim vanrednim okolnostima mnogo je češća stalno prisutna anksioznost, nego eskalacija anksioznosti u vidu napada panike, ali se naravno i napadi panike mogu javiti.

Ukoliko mi sami osetimo da smo uznemireni, da nam srce kuca mnogo brže nego inače, da se preznojavamo, imamo utisak „da nam je neko seo na grudi“, da nam se vrti u glavi, da imamo utisak da ćemo se onesvesti, da nam trnu ruke i noge i slično, što sve mogu biti simptomi napada panike, a izazvani hiperventilacijom koja prati fiziološki odgovor organizma na paničan strah, prvo treba da shvatimo šta se dešava.

Dešava se to, da smo intenzivno razmišljali i brinuli, mada ponekada toga nismo ni svesni, jer obavljamo neke sasvim druge stvari na koje smo bili skoncentrisani. U tom slučaju, naš organizam uključuje sve fiziološke (dakle zdrav i normaln) odgovore na strah. Koji uključuju lučenje hormona srži nadbubrežne žljezde – adrenalina. Adrenalin jako brzo u pitanju su milisekunde radi sledeće stvari:

podiže frekvencu, dakle učestalost rada srca, poveća pristisak kontrakcije srčanog mišića, vrši preraspodelu krvi u organizmu (krv se povlači iz kože i na primer creva, pa zato pobelimo i imamo utisak da nam se zavezao stomak)šalje krv u delove organizma koji su najneophodiniji u situacijama „bori se“ i „beži“(u ovom slučaju „beži“to su poprečno prugasti mišići ruku, nogu, zatim dijafragma (koja je glavni disajni mišići koja takođe povećava snagu svoje kontrakcije i doprinosi osećaju stezanja u grudima) i naravno mozak, jer je potrebno brzo i dobro mislitidisanje se menja i postaje najčešće pliće i ubrzanijezenice se šire, da bismo bolje fokusirali opasnostpodiže se nivo glukoze u krvi.

Sve ove promene se dešavaju da bismo mogli što brže da trčimo, popnemo se na drvo, pobegnemo ili se odbranimo od neprijatelja u slučaju napada.

Međutim, u situacijama kao što je ova, od neprijatelja ne možete da pobegnete, niti možete da se snjim potučete i tako se evntualno dobranite. I pored toga, fiziološki odgovor je jednak. A to znači, da će zbog hipervenzilacije doći do pojačanog unosa kiseonika koji je potreban kada je povećana fizička aktivnost radi sagorevanja energetskih materija i proizvodnje neophodne brze energije). Budući da se ne borimo i ne bežimo, nećemo produkovati više ugljen dioksida. Zbog ovoga dolazi do neravnoteže kiseonika i ugljen dioksida u krvi i stanja koje zovemo hiperventilacija. Dakle, ljudi iako često imaju osećaj da se guše i ne mogu da unesu dovoljno kiseonika, zapravo unose višak kiseonika i ne proizvode dovoljno ugljen dioksida fizičkom aktivnošću i prave stanje viška kiseonika u krvi. Ovo dovodi do odbrane sitnih krvnih sudova u mozgu tako da se oni skupe, i paradoksalno do toga da mozak izmenjeno , tj. lošije radi, zbog čega imamo vrtoglavicu, nestabilnost, trnjenje, a zbog nekih drugih fizioloških mehanizama povremeno i kočenje prstiju vilica i slično.

Da bismo ovo sprečili, pored toga da znamo šta nam se zapravo dešava (dakle napd panike, a ne neka ozbiljna srčana ili moždana bolest ili napad, već NORMALAN FIZIOLOŠKI ODGOVOR NA STRAH, a ne neka teška bolest, srčani, moždani ili plućni „napad“ ili „udar“), i treba da promenimo način disanja.

Ukoliko imate papirnu vreću, možete da dišete u nju i na taj način će se koncentracija ugljen dioksida u krvi brzo povećati a kiseonika smanjiti u dovoljnoj meri da prestanu simptomi hiperventilacije.

Možete isto tako početi da brojite koliko sekundi traje Vaš udah a koliko izdah. Kada mso anksiozni, obično dugo udišemo a brzo idišemo. Potrebno je da produbimo i usporimo udah i veoma usporimo izdah, da izdišemo kroz stisnute usne „kao kada duvamo u vruću supu da bismo je ohladili“. Bitno je da promenimo odnos udaha i izdaha tako da izdah bude barem 2-3 puta duži nego udah. Na ovaj način ćemo telo i mozak „obavestiti“ preko hemisjkih receptora u centralnom i autonomnom nervnom sistemu  da pređu u mirnodopsko umesto ratnog stanja.

Ukoliko imate mogućnosti u izolaciji i ako vam se taj pristup više sviđa, možete primeniti i fizičku aktivnost – ona će takođe povećati potrošnju kiseonika i proizvodnju ugljen dioksida i vratiti organizam u stanje mirovanja.

Kada ovo postignemo, možemo uraditi i progresivnu relaksaciju, sigurna sam da na You tube ima puno video klipova sa uputstvima kako se to radi. Znam da postoje čak i aplikacije za mobilne telefone koje pomažu u ovakvim stanjima.

Naravno, uvek je dobro, ukoliko ovo nije dobro da potražite pomoć i savet stručnjaka. Ona je u ovoj kriznoj situaciji obezbeđena besplatno.

Ono što ne treba da radite je da još brže ili forsirano dišete.

Partneru možemo pomoći tako što ćemo ga podsetiti na sve ovo i eventualno mu pomoći da se „uzemlji“. Na primer, zajedno sa njim nabrajati sve što može da opazi sluhom, vidom, mirisom, dodirom i slično ovde i sada. NA primer u ovoj sobi vidim dvosed, fotelju, saksiju, televizor. Dvosed je braon boje, a ručke su bež. U saksiji raste Filadendron, ima toliko i toliko listova, oni su takvog i takvog oblika i boje itd. Ovo je jednostavna tehnika, koja nas vraća u sada i ovde i podseća da sada i ovde nema nikakve realne opasnosti, iako se osećamo ugroženo, zbog nečega o čemu smo intenzivno razmišljali i brinuli.

I naravno, podstaći je/ga da priča sa nama o svemu što ga brine, ili da potraži prijateljsku ili stručnu pomoć i podršku.

Strah, panika, zabrinutost, anksioznosti, kao i depresivnost je sve izraženija među ljudima, a posebno kod onih kojima je od ranije potrebna psihoterapeutska i psihijatrijska pomoć. Na vašu inicijativu Savez psihoterapeuta Srbije će građanima ponudi volontersku pomoć u smislu kriznih intervencija kroz telefonsku ili online komunikaciju. Koliko će ovakav vid podrške olakšati ljudima dane koji su pred njima?

Savez Psihoterapeuta Srbije je profesionalno udruženje koje već 22 godine brine o stanju psihoterapijske struke u Srbiji, jer se psihoterapijom bave psihijatri, psiholozi ali i socijalni radnici, defektolozi, logopedi, specijalni pedagozi, andragozi, teolozi, ali i mnogi drugi profesionalci različitih „dodiplomskig“ obrazovanja, koji su završili i dodatnu psihoterapijsku edukaciju u trajanju od najmanje 4 godine kod nekog od psihoterapijskih udruženja koji su u okviru Saveza, a po kriterijumima Evropske Asocijacije za  psihoterapiju čiji je Savez član,  i u skladu sa Strasburškom deklaracijom.

Savez je takođe 2014. godine, za vreme poplava organizovao mrežu volontera koji su na terenu radili sa žrtvama poplava kojima je bila potrebna ovakva vrsta podrške i pomoći, tako da nam ovo nije prvo iskustvo u pružanju ovakvog vida pomoći.

Jedino što je ovoga puta drugačije je što ćemo pomoć pružati telefonom ili preko raznih platformi koje koriste internet, zbog prirode krizne situacije – epidemije – da bismo na taj način i pružili pomoć i sprečili, koliko je u našoj moći, širenje virusa.

Smatramo da će ovakva podrška biti potrebna i u prvo vreme prilagođavanja, kada su ljudi preplavljeni strahom i zatečeni situacijom, kao i kasnije, ukoliko restriktivne mere budu morale da traju duže vreme.

Svakako smatramo da ovakav vid podrške može i hoće olakšati ljudima dane koji su pred njima. Prvo, shvatiće da nisu jedini koji se tako osećaju, drugo, shvatiće da nisu sami u toj situaciji i treće mogu dobiti pomoć u prevazilaženju specifičnih problema s kojima se sreću, bilo od ranije, bilo onima koji su pokrenuti novonastalom situacijom.

Isto tako, smatramo da je dobro da ponudimo pomoć sada, dok kriza traje, čime ćemo smanjiti broj osoba koje će imati probleme nakon što se ova kriza završi – jer i to je jedan od načina ljudskog reagovanja – izdržati dok ne prođe kriza, kako znamo i umemo, a onda kada sve prođe, posledice stresa izlaze na videlu. Mislim prvenstveno na postraumatski stresni sindrom, ukoliko je osoba bila izložena traumatskim događajima, poremećaj prilagođavanja kao i sindrom sagorevanja za osobe koje su bile pomagači drugim ljudima i zbog toga bili izloženi takozvanoj vikarijanskoj traumi, tj. posrednoj, indirektnoj traumatizaciji pomažući drugima koji su u jako teškoj situaciji. Spisak volontera koji su spremni da pruže pomoć i podršku možete pronaći na sajtu Saveza psihoterapeuta Srbije.

Izvor: BGonline


Tripanofobija

Tripanofobija

Aleksandra Bubera

Intervju sa Miljanom Kerču objavljen u skraćenoj verziji na portalu B92 16.11.2010.

Šta je tripanofobija i kako se manifestuje?

– Tripanofobija ili jednostavnije strah od igle i medicinskih procedura u kojima se koriste igle (injekcije najčešće, ali i sve druge procedure u kojima se koriste igle) pripada grupi fobija od krvi-injekcija-povreda.

Po statistikama smatra se da 10% populacije pati od ove fobije, ali se smatra da je broj znatno veći zbog tendencija ove vrste fobičara da izbegavaju lekare. Većina onih koji pate od ovog poremećaja je zapravo iznenađeno koliko je ovo česta fobija, iako se o njoj ne govori mnogo.

Simptomi mogu biti gubljenje daha, prekomerno znojenje, mučnina, suve usne, osećaj da ste bolesni, drhtavica, osećaj lupanja srca, nesposobnost jasnog rasuđivanja, strah od smrti, ludila i gubljenja kontrole, osećaj otuđenja od stvarnosti, tj. jak paroksizam („napad“) anksioznosti.

Naučnici još uvek nisu sigurni šta izaziva strah od igala. Postoji pretpostavka da je nasledan, jer 80% onih koji imaju ovaj problem imaju bliske rođake koji pate od istog straha. Međutim, verovatnije je da je strah stečen, pre nego što je genetski nasleđen. Neki evolucionarni psiholozi veruju da strah može da ima korene u drevnoj „tehnici“, a zapravo reakciji preživljavanja po tipu  „zaleđivanja“: kada životinja zbog velikog straha padne kao mrtva da bi se spasla od grabljivice koja neće ili primetiti životinju koja se ne kreće ili će proceniti da je mrtva i nerće dirati mrtav plen.

Rane od uboda su mogle da budu smrtonosne, naročito u danima pre antibiotika. Pa je moguće da se strah od igala razvio tokom evolucije. Ipak, verovatnije je da je ovaj strah povezan sa vađenjem i „gubitkom“ krvi, koje  direktno, na iracionalnom nivou, nezavisno od količine izgubljene krvi povbezujemo sa smrću.

Tripanofobija je ozbiljan poremećaj koji mora da se leči, jer bi moglo da izazove potpuno izbegavanje medicinske pomoći. Ako sumnjate da bolujete od ovog poremećaja trebalo bi odmah da konsultujete psihijatra, psihologa, ili psihoterapeuta.

Šta razlikuje obično gađenje od igala od poremećaja?

– Niko od nas ne voli da ga bodu niti da vidi krv, ali ono što bi karakterisalo fobičan strah jeste preteran strah da će osoba, čak i kada je jasno da je neophodno da se uradi neka medicinska intervencija, kada je u pitanju njen život i zdravlje, odbijati da prihvati medicinsku intervenciju. Ovo je strah koji podrazumeva ne samo fobiju od igle već i od bilo koje intervencije.

Osoba će, i kada se ne radi stvarno neka intervencija, imati strah – recimo kada neko priča o tome ili vidi scenu na filmu, a isto tako, ako ugleda sliku igle ili neke intervencije može imati potpuno iste simptome. To su dve glavne karakteristike, i treća je da će izbegavati aktivno da dođe u kontakt sa medicinskom intervencijom ili medicinskim priborom i instrumentima. Čak će gledati da bude savršeno zdrava da bi ih izbegla.

Svi se mi trudimo da budemo zdravi, ali ovo je preterivanje.

Primer iz prakse: na hitnoj hirurškoj službi, prijavila se osoba čiji je prst bio praktično istrulio, i kada smo je pitali kako je dovela sebe u tu situaciju, ona nam je rekla da se nabola na trn ruže pre izvesnog vremena, ali se bojala da primi injekciju i zato se nije obratila lekaru.

Ona je to trpela, rana se upalila, zagnojila i praktično došla do krajneg stadijuma, a ona se tek tada obratila lekaru.

Čovek će sebe dovesti do takvih posledica koje mogu biti čak i opasne po život zato što se boji mnogo manjeg zla kao što je injekcija ili vađenje krvi.

Kada se javlja strah?

– Može se javiti odjednom, a iskrivljeno uverenje se najčešće javlja kod male dece jer ona imaju proces mišljenja koji nije potpuno razvijen, ona razmišljaju iracionalno, konkretno, spajaju uzroke i posledice koji nemaju nikakve veze, jer nemaju dovoljno informacija.

Zbog toga, i zbog preplavljenosti emocijama, zavisnosti od roditelja, pridavanja prevelike važnosti svemu, deca su jako sklona da donose pogrešne zaključke.

Zato je to najčešće u detinjstvu, ali pogrešan zaključak može se doneti bilo kada tokom života pod uticajem najčešće nekog veoma stresnog, ili traumatičnog događaja.

Na primer, ako je neko doživeo silovanje od strane muškarca, može da zaključi da su svi muškarci zlostavljači i kasnije prema tome živi, iako to definitivno nije tačno.

Isto tako,  ako je neka osoba imala traumatično iskustvo ili iskustvo koje je ona doživela kao traumatično, neprijatno, neprihvatljivo, bolno, itd, bilo fizički bilo psihički u vezi neke medicinske intervencije, može da zaključi da su sve (ili određene) medicinske intervencije opasne, pa čak i po život, ili izuzetno bolne, ili oba,  u bilo kom trenutku svog života.

Da li je ovo iracionalan strah?

– Na neki način je ovo iracionalan strah, ali sve strahove možemo da povežemo sa nečim racionalnim, tako da svi u nekoj meri imamo strah od medicinskih intervencija ili boli. Iracionalan je doživljaj i tumačenje te situacije kod ljudi koji se boje igala i vađenja krvi, jer postoje razne katastrofične fantazije u vezi sa tim ( da će biti povređeni, da će iskrvariti na smrt, da će im izvaditi toliko krvi da će umreti i slično). Kada kažemo „katastrofična fantazija“,  to znači dve stvari: da se radi o nekoj katastrofi, tj. da će neko umreti ili biti uništen i da je to nešto što je potpuno nerealno tj. da ne postoji realna šansa da se tako nešto zaista i desi.

Zašto se javlja ova fobija?

– Često je kod ljudi koji se boje vađenja krvi prisutna misao da će im isteći sva krv. Ili se boje da će prilikom uboda u venu uneti nekakve materije ili organizme koji su štetni, koji će ih otrovati, razboleti ili ubiti.

Dosta osoba koje imaju strah od igala i vađenja krvi nakon što su prvi put bile u situaciji da daju krv i količina im se učinila prevelikom, pomisle da to može dovesti do smrti, jer im se u svesti javlja takva slika – iako čoveku ne može da bude ništa ozbiljno od davanja tolike količine krvi koja se uzima prilikom dobrovoljnog davanja.

S druge strane, kada čovek dođe prvi put u situaciju da vadi krv, a to najčešće bude dok smo još deca, najčešće nam ne objašnjavaju  šta se u stvari dešava.

Deca koja često pri sistematskim pregledima vide kada se drugoj deci to radi, krv povezuju sa strašnim stvarima.

Kada je dete malo, ono razmišlja vrlo konkretno.

Kada vidi krv, dete to povezuje sa smrću, što izaziva osećanje straha toliko intenzivno, da se pretvara u osećanje užasa.

To onda nije običan simpatički strah kod koga preovladava lučenje adrenalina, kada dolazi do ubrzanja rada srca, povećanja pritiska, promena načina disanja – a to je ono što sprema reakciju organizma za „bori se“ ili „beži“, već dolazi do tzv. parasimpatičkog straha gde preovladava vazovagalna reakcija.

Supstanca koja tada utiče na organizam nije adrenalin već acetilholin.

On dovodi do sasvim različitih reakcija – pada pritiska, usporenja rada srca, opuštanja sfinktera (zato postoji izraz „upiškio se od straha“, „ukakio se od straha“- što se stvarno desi kada ljudi imaju ne samo osećanje straha, već osećanje užasa).

Kada ljudi pri prvoj medicinskoj intervenciji dožive ovakvu reakciju, svaki sledeći put se boje i imaju ne samo strah od intervencije, već i strah od straha i padanja u nesvest, što strah samo pojačava.

Tu su takođe reakcije koje potpomažu gađenje i povraćanje. Ovo predstavlja drugi važan mehanizam preko koga dolazi do ovih reakcija kod medicinskih intervencija jer ljudi se često gade mirisa bolnice, pomisli na bolest, gnoj, ranu, a to se povezuje, asocira pomoću oseta čulima ili na osnovu mentalnih predstava.

Kod nekog je to čulo mirisa, kod nekog je to ono što se vidi, kod nekog zvuk, kod nekog su to mentalne predstave koje mogu biti realne ili nerealne, ali najčešće je sve pogrešno spojeno i jako preuveličano tako da na kraju dovede do takve reakcije koja se ispoljava osećanjem gađenja ili užasa.

U  takvim situacijama je važno da osoba tokom psihoterapije napravi sasvim drugačije asocijacije sa mirisima koji se osećaju u bolnici – a to je da su to mirisi dezinfekcionih sredstava, da to znači da je tamo čisto, da to služi da budemo zdravi, da nas štiti, a ne ugrožava i tome slično.

I kod jedne i druge vrste straha može doći do gubitka svesti – kod vazovagalne reakcije zbog pada pritiska, a kod simpatičke zbog intenzivne hiperventilacije. (Hiperventilacija je kada iz nekog razloga dišemo ili ubrzano, ili produbljeno, ili oba, i to može biti jasno vidljivo, ali nekada i neprimetno).

Kada čovek jednom doživi ovakvu reakciju, sledeći put, ne samo da će imati strah od medicinske intervencije nego će imati i strah od straha i padanja u nesvest.

Procenat ove pojave je isti kao i u drugim zemljama.

„U mojoj praksi nisu bili česti ovakvi slučajevi, a ljudi se uglavnom obraćaju psihologu i psihijatru kada već nemaju drugog izbora zbog potrebe da se uradi neka medicinska intervencija, ili, kada žele da se bave zanimanjem koje ima veze sa takvim stvarima, a ne mogu da savladaju gađenje ili strah, tada će potražiti pomoć.

Uglavnom izbegavaju kad god to mogu, pogotovo što sam i ja lekar, pa se boje da se obrate i meni.

Vrste tripanofobije

Po uzrocima se može podeliti na više vrsta:

  1. Asocijativna – to bi značilo da osoba asocira medicinsku intervenciju sa nekim događajem koji je doživela traumatično i katastrofično, bez obzira da li se to desilo njoj ili nekome drugom, ali najčešče njoj samoj.  Ili asocira sa nekom katastrofičnom fantazijom, kao što je, npr: „Izgubiću krv“, „Preneće mi virus“ itd.
  2. Hipersenzitivna postoji kod ljudi čiji je prag bola mnogo niži nego kod ostalih i koje ta injekcija toliko boli da se oni čude kako neko može uopšte to da izdrži bilo kakvu medicinsku intervenciju, ali takvi ljudi su zaista retki.
  3. Vazovagalna – kada ljudi pri prvoj medicinskoj intervenciji dožive reakciju sa padom pritiska, usporenjem rada srca i gubitkom svesti, pa se svaki sledeći put boje i imaju strah od intervencije i strah od straha.
  4. Vikarna (vikar bi značilo zastupnik) gde je osoba doživela da se nekom njenom jako važnom ili dragom desilo tako nešto pa posle toga ona počne da ima fobiju.
  5. Opiruća – osobe koje se opiru pri medicinskim intervencijama, najčešće one koje su imale situacije u svom iskustvu gde su bile fizički sputavane. Bez obzira da li je u pitanju bila neka bolest, pa su bile, na primer, u gipsanom koritu ili su bile silovane, zarobljene u logoru, zastrašene, mučene, zlostavljane. Kada vam vade krv onda vam ruku pritisnu za stalak, vežu vas i onda takve osobe reaguju refleksno, imaju uslovni refleks da pokušaju da se oslobode, počinju da se brane.

Koje su efikasne terapije?

– Najbitnija je psihoterapija, mada se, ako su slučajevi jako teški, može primeniti i farmakoterapija, odnosno lekovi.

To su najčešće lekovi iz grupe antidepresiva i anksiolitici koji se primenjuju i kod ostalih vrsta fobija, ali ono što je, budući da se radi o iskrivljenim uverenjima i mentalnim predstavama, najbitnije jeste psihoterapija jer se ona bavi ispravljanjem iskrivljenih, pogrešnih, katastrofičnih, iracionalnih uverenja.

Svaka vrsta psihoterapije to radi na svoj specifičan način. Nije bitno koja vrsta se primenjuje već je bitno da se osoba desenzitizuje (pojam iz bihevioralne terapije koja se najviše bavi ponašanjem), što bi podrazumevalo da se može kombinovati ispravljanje pogrešnih predstava kognitivnom terapijom i bihevioralnom terapijom – u smislu sistematske desentizacije, gde osoba prvo nauči da istoleriše najmanji strah, a zatim prelazi na nešto veći i tako postepeno dok ne nauči da istoleriše i strah najvećeg intenziteta. Međutim, razne vrste terapija koriste ova dva pristupa.

EFT (emotional freedom tehnique) je tehnika oslobađanja emocija koja spada u energetske psihoterapije (akupunktura bez bodenja). Radi se o stimulaciji ključnih tačaka tapkanjem i uz to se ponavljaju afirmativne rečenice, što zaista deluje.

Može da se koristi i EMDR (Eye Movement Desensitization and Reprocessing), gde se ritmičkim pokretima koje izvodi terapeut prstima, a pacijent prati očima, postiže “otvaranje mreže sećanja” i onda se iskustva drugačije integrišu (pretpostavlja se da je to slično onome što se dešava u snu u REM fazi spavanja). Ovo je vrlo efikasna terapija iako se ne zna tačno na koji način funkcioniše.

Ja se bavim Transakcionom analizom, koja je humanistička, psihodinamska, jer se bavi analizom dubljih sadržaja, ali koristi i kognitivno-bihevioralne pristupe i načine u humanističkom kontekstu rada.

Kada pristupimo Ego stanju Odraslog (svi mi imamo tri ego stanja – Roditelj, Odrasli i Dete), a on bi trebalo da bude racionalan deo, koji može da bude kontaminiran nekim sadržajima koji nisu tačni – radimo dekontaminaciju.

Kada to raščistimo, onda idemo na sadržaje iz prošlosti kao što su Roditelj i Dete.

Često se postavlja pitanje  koja je psihoterapija najefikasnija?

Odgovor je u metafori  koju koriste umetnici-fotografi: „Nije toliko bitno koji fotoaparat imate, nego da li znate s njim da radite, odnosno šta sa njim možete, a šta ne, i tada dobijate savršenu sliku”.

Tako je i sa psihoterapijom. Nije bitno kojom se psihoterapijom bavite, nego da li znate s njom da uradite to što treba, a sve od pomenutih psihoterapija, kao i hipnoza i biofeedback, i još mnoge druge (Geštalt, Psihodrama, Psihoanaliza, Telesna psihoterapija, Porodična sistemska psihoterapija itd.) se rade kod nas.

Objavljena verzija teksta dostupna na portalu B92.


Ljubomora

Ljubomora

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Natalijom Živanović Popović objavljen u Blicu 21.2.2011.

Zašto se ljubomora javlja?

– Ljubomora je emocija (osećanje). Ne osećamo stalno osećanja. Ono što stalno osećamo su oseti, senzacije. Osećanja osećamo samo kada procenimo da se dešava nešto važno. Ljubav je jedna od  veoma važnih vrednosti u životu, bez koje odrasla osoba može, ali ukoliko je nema, to značajno snižava kvalitet života. Onog momenta kada uđemo u odnos ljubavi, logično je da postoji i strah da bez ljubavi možemo ostati.

Ljubomora je specifičan strah da ljubav može biti izgubljena jer osoba oseća/ misli da postoji opasnost da voljena osoba voli nekog trećeg. To znači da je za ljubomoru potreban neko treći u odnosu – bilo da treća osoba zaista postoji, ili se radi samo o netačnoj sumnji ili fantaziji.

Ljubomora ne postoji bez ljubavi i bez strepnje da bismo je mogli izgubiti zbog nekog trećeg. Osećanje ljubomore je prirodan pratilac odnosa ljubavi, jer uvek postoji rizik da voljena osoba zavoli nekog trećeg, ili da bi drugog mogla da voli više nego samu osobu (na primer kada smo ljubomorni na braću ili sestre).

Ljubomora nas pokreće na akciju kojom ćemo sačuvati ljubav voljene osobe, i to je njena dobra strana i funkcija. Međutim, što je neko manje siguran da je ljubavni odnos stabilan, to je veća sklonost ljubomori, i obrnuto, što je osoba više sigurna da je neko voli, imaće manju sklonost ka ljubomori, do te mere da ne primeti situacije u kojima je ljubomora potrebna.

Dakle, adekvatna ljubomora je ona koja nastaje u situacijama kada osoba realno procenjuje da postoji realna mogućnost da neko treći „osvoji“ ljubav voljene osobe. Da bi bila adekvatna, mora se izražavati na socijalno prihvatljiv način, i pokretati nas na akciju koja će kao rezultat imati očuvanje ljubavnog odnosa.

Ljubomora se zasniva na proceni realnosti mogućnosti da se ljubav „da“ nekom trećem – što znači da procena može biti tačna i pogrešna. Pogrešna u smislu da ili ne postoji situacija zbog koje bi ljubomora uopšte trebalo da postoji, ili nije toliko značajna koliko je osoba procenjuje.

Adekvatnost socijalnog izražavanja podrazumeva kulturološke obrasce, pa se tako na primer u nekim zajednicama smatra kao sasvim adekvatno da kada je osoba ljubomorna primeni fizičko nasilje ili prema partneru ili prema „trećoj“ osobi, dok je u nekim drugim zajednicama ovo potpuno neprihvatljivo.

Sa stanovišta ljudskih prava, ljubav se može slobododno davati kome poželimo i niko nema prava da nas u tome spreči – ima prava da mu se ne sviđa, da teško prihvata tu činjenicu, da se ljuti i buni, ali ne i da nas zlostavlja – fizički ili psihički. Kod nas se na to još uvek manje-više blagonaklono gleda, pogotovo ako je muškarac taj koji pokušava da zaštiti odnos ljubavi tako što će biti nasilan prema partnerki ili prema „trećoj osobi“.

Ukoliko smo, motivisani ljubomorom, preuzeli neke socijalno prihvatljive akcije koje su zaista dovele do očuvanja odnosa ljubavi, o čemu se slažu oba partnera, onda je takva ljubomora adekvatna – konstruktivna (čak i ako nije postojao objektivni razlog za ljubomoru). A ako su akcije doprinele uništavanju odnosa ili njegovom pogoršanju, onda je takva ljubomora neadekvatna, odnosno destruktivna – i takva ljubomora je česta tema novinarskih priloga, jer se može završiti ne samo uništenjem odnosa ljubavi, već i ubistvom i/ili samoubistvom.

Postoji više načina kako osobe reaguju na ljubomoru.

Prvi način je da se ljubomora pokazuje kao ljutnja kroz napad. Napad na treću osobu, da bi se ona oterala, zastrašila, ili ponizila što se ispoljava kao direktna i otvorena agresija, ili, u sofisticiranijim oblicima kao nadmetanje sa trećom osobom kako bi se dokazala superiornost. Ili se napada partner, smatrajući da je on kriv, jer daje povoda trećoj osobi. Ako ovakvo ponašanje eskalira, ljutnja se pretvara u bes, a bes u fizičko nasilje.

Zastrašivanjem osoba pokušava da više veže partnera za sebe, tako da nijedan partner više u odnosu nije slobodan: prvi da slobodno bira kome daje ljubav, a drugi da voli na zadovoljavajući način. Često ovakva ljubomora postaje razlog da se odnos prekine, a ne da se osoba u odnosu zadrži. Za osobe koje na ovakav način „zaoštre“ osnos ljubavi, korisna bi bila poruka „da bi nekoga zadržao, moraš ga pustiti“.

Drugi način je ispoljavanje mržnje koje vodi ka uništenju rivala ili voljene osobe. Mržnja je kada procenjujemo da je druga osoba zla, da  „ničim izazvana“ , svesno i namerno pokušava da uništi nešto što nam je izuzetno vredno, u ovom slučaju naš ljubavni odnos i da je ona uništitelj koga je potrebno da uništimo. Zbog toga se ubija ili partner koji je „izdao i prevario“ i tako uništio odnos (što je češće) ili rival koji je uništio odnos. Ljubav i mržnja u ovom slučaju idu zajedno. Oko  trećine svih ubistava je motivisano ljubomorom.

Posmatraču sa strane je često čudno zašto osobe ostaju u ovako poremećenim odnosima. Ali, ukoliko osoba smatra da „što je veća ljubomora, to znači da je veća i ljubav“, bez obzira koliko joj je u ovakvom odnosu teško, ona na taj način dobija potvrdu – dokaz ljubavi, jer  partner „mora da me mnogo voli kada je toliko ljubomoran“. Takve osobe će nesvesno često tražiti slušaoce i tešitelje, u svrhu ventilacije tj. da nekom ispričaju svoju priču, da ih drugi razumeju, a bez stvarne želje za promenom, smatrajući (nekad svesno, a nekada nesvesno) da u takvom odnosu dobijaju iskrenu i intenzivnu ljubav, „što je vredno svake muke“, i pravdaće time partnerovo psihičko ili fizičko nasilje. Ova predstava o ljubomori kao dokazu ljubavi je još jedan razlog zašto se u društvu na ljubomoru gleda blagonaklono.

Treći način reagovanja je da ljubomorna osoba postaje tužna i time, kao i svojim povlačenjem, pokušava da izazove kod partnera osećaj krivice, da bi partner video kako osoba pati i promenio ponašanje, kao dokaz ljubavi. Ovo može ići do pokušaja ili izvršenja samoubistva ljubomornog partnera u nadi da će ga voljena osoba zaustaviti ili sprečiti.

Četvrti način je da osoba koja je ljubomorna pokušava da zadrži partnera tako što mu ugađa u svemu, da bi partner shvatio koliko je ta osoba dobra i vredna i šta će on sve izgubiti u koliko se odluči za treću osobu.

Prvi i drugi način češće ispoljavaju muškarci, a treći i četvrti žene. Koren je u tome da od rođenja drugačije vaspitavamo mušku i žensku decu, tako da su kod muške dece poželjnija „jaka, muška, agresivna“  osećanja, kao i prateća ponašanja – ljutnja, bes, gnev, kompeticija, fizičko i verbalno „pesničenje“, a „slaba“ su im zabranjena. Sa druge strane su ženskoj deci branjena „agresivna“, a potkrepljivana „ženska, slaba“ osećanja i ponašanja – tuga, pasivnost, trpljenje, strah. To je toliko ubikvitarno da u psihijatriji i psihoterapiji postoji izreka da u stresnim situacijama „Men tend to become mad, and women tend to become – sad“, što se klinički ispoljava kao hostilnost u prvom i depresivnost u drugom slučaju.

Vrste ljubomore

Kada je osoba ljubomorna često, u neopravdanim situacijama, tokom čitavog života i sa različitim partnerima, uzrok mogu biti različite logike i svaka od njih može biti uzrok nasilja. Zato je nasilje zbog ljubomore veoma čest uzrok porodičnog nasilja.

Postoji nekoliko vrsta ljubomore, u zavisnosti od logike koja je pokreće:

  1. Ljubomora iz inferiornosti: Ako osoba veruje da je manje vredna, po bilo kojem kriterijumu (fizički izgled, pamet, uspeh, potencija…) boji se da će neko ko je vredniji preoteti voljenu osobu. Osoba takođe veruje da će se ovo desiti pre ili kasnije, da je sasvim izvesno i ljubomorom pokušava da odloži trenutak kada će to da se desi.
  2. Ako osoba pripisuje drugome svoje svesne i nesvesne želje ili fantazije tj. osoba ono što radi ili želi da radi projektuje na partnera. Ili, ukoliko osoba toliko idealizuje partnera da misli da se on ili ona svakome moraju dopasti – radi se o projektivnoj ljubomori.
  3. Ako je osoba uopšteno nepoverljiva i sumnjičava prema ljudima, jasno je da u okviru toga neće verovati ni svom partneru i tada se radi o paranoidnoj ljubomori.
  • Paranoidna ljubomora koja ne dostiže nivo sumanutosti, može imati kvalitet precenjene ideje, koja se uz terapijski proces može olabaviti i ponekad sasvim rešiti – što je retko, jer osoba veruje da je u pravu i nema problem s tim. Zbog toga će se retko obratiti za pomoć, smatrajući da joj pomoć i ne treba. Ovakvi ljudi obično dolaze na terapiju (bilo psiho ili farmakoterapiju) pod pritiskom okoline koja ima problem sa njihovim ponašanjem.
  • Kada ljubomora prelazi u domen sumanutosti, dolazi do delimičnog ili potpunog gubitka veze sa realnošću, a osoba je potpuno, bolesno i nepokolebljivo uverena u partnerovo neverstvo. Kada je priča o ljubomori u granicama mogućeg, sa dobro organizovanim sistemom ideja, radi se o paranoičnoj sumanutoj ljubomori i u praksi se često pitamo „ko je ovde lud?“, jer priča deluje moguće, konzistentno i uverljivo, i tek dužim ili višekratnim razgovorom počinjemo da dolazimo do sve nerealnijih uverenja dok se ne pokaže da su ove ideje samo u početku „lanca“ izgledale relativno realno i moguće, a kasnije sve nerealnije do nivoa sumanutosti.
  • Kada su sumanutosti bizarne (jako upadljivo čudne i već na prvi pogled nemoguće ili gotovo potpuno nemoguće), lako je ustanoviti da se radi o sumanutoj paranoidnoj ljubomori – na primer, partner čini preljube sa predsednikom SAD, predsednik ga/je zasipa dijamantima pomoću kojih posle putuje po svetu i vara osobu sa svim državnicima na organizovanim orgijama i slično, ili ih vara sa rođenom decom i unucima itd.

U bilo kojoj vrsti ljubomore, osoba može smatrati da ima puno pravo da učini sve da zadrži voljenu osobu, da je „popravi“ da bude bolja tj. da se okrene partneru umesto rivalu, ili da kazni nju ili rivala, pod devizom „cilj opravdava sredstvo“. Jasno je da ovo često može rezultirati psihičkim i fizičkim maltretiranjem, patološkim afektom, nasiljem, teškim povredama, ubistvima, ponekad praćenih samoubistvom (jer se partner istovremeno i mrzi i voli).

Skraćenu verziju teksta možete pročitati na portalu Blica.


Strah

Strah

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Vesnom Marić Brajković, objavljen u Blicu 16.10.2011.

Koji su najčešći strahovi koji muče ljude?

– Postoji više vrsta strahova: „običan strah”, strepnja, zabrinutost, panika, užas, specifične fobije… Strahovi nisu bića koja „muče” ljude, nego su strahovi rezultat spoljašnjih okolnosti, kada su, ustvari, način da upozore osobu da se dešava nešto važno i ugrožavajuće, te služe preživljavanju.

Ili su rezultat razmišljanja, mentalnih predstava, dakle, ne nečega što se realno dešava ovde i sada, već, ili se dešavalo u prošlosti, ili mi mislimo o stvarima koje bi se prema našem mišljenju, mogle desiti u budućnosti, a što može biti objektivna ili pak – pogrešna procena.

Ukoliko se bojimo neke situacije ili osobe koja je zaista ugrožavajuća, u meri u kojoj je ugrožavajuća, onda je taj strah adekvatan. A ukoliko se bojimo situacija ili osoba koje realno nisu ugrožavajuće, onda je strah neadekvatan. Strahovi zbog kojih ljudi najčešće imaju problema jesu neadekvatni, odnosno kada se ljudi boje situacija, stvari, pojava koje nisu objektivno ugrožavajuće.

To su najčeće agorafobija – strah od otvorenog prostora, ali i mesta gde su gužve, mnogo ljudi i sa kojih se ne može lako izaći (tržni centri, bioskopi, koncerti, javni prevoz i sl.), zatim napadi panike kada osobe doživljavaju intenzivnu neprijatnost i telesne senzacije, koje normalno prate svaki strah: lupanje srca, utisak da ne mogu dobro da udahnu, trnce u rukama i nogama, imaju utisak da im se vrti u glavi i da će se onesvestiti i misle da će umreti, jer ove telesne senzacije tumače kao znak infarkta srca ili moždanog udara, zbog čega se često obraćaju urgentnim službama, a kada im više puta kažu da je sa njima telesno sve u redu počinju da se plaše da gube razum – a ništa od ovoga nije tačno.

Nije redak strah od malog i zatvorenog prostora – klaustrofobija, a postoje i  druge specifične fobije – kao što su strah od visine, igala i oštrih predmeta, letenja, nekih životinja i slično (paukova, zmija, pasa, mačaka itd.). Takođe, dosta učestao je i strah da je osoba obolela od neke bolesti tj. hipohondrija.

Možemo se bojati bilo čega, a uzroci ovih strahova su različiti i individualni. To znači da ako se neko boji mačaka, uzrok tome može biti neko traumatsko iskustvo (ujed besne mačke), pogrešna uverenja (mačke su prenosioci teških i neizlečivih bolesti) ili „simbolički strah” (osoba neki nerazrešen konflikt koga nije svesna prenosi na konkretan predmet straha, u ovom slučaju mačku).

Zašto su noću strahovi još veći? 

– Strahovi su intenzivniji noću jer su povezani sa doživljajem da smo noću manje sposobni da kontrolišemo zastrašujuće situacije – zbog smanjene vidljivosti, zbog umora i zbog objektivno otežanog funkcionisanja noću većine ljudi, jer većina ljudi ima takve biološke ritmove da bolje funkcioniše danju. To takođe znači i da noću često manje objektivno razmišljamo nego danju, tako da je noću lakše da dođu do izražaja regresivni načini razmišljanja i osećanja, slično onome kao kada smo bili deca.

Mrak i spavanje za malu decu su zastrašujuće situacije jer deca inače imaju mnogo manju kontrolu nad situacijom nego odrasli zbog nerazvijenih veština, nedovoljnog znanja, specifičnog – magijskog načina razmišljanja i zato što je noć za većinu dece vreme kada se odvajaju od roditelja, što je zastrašujuća situacija (ali na koju dete treba da se postepeno privikava da bi bilo u stanju da samo spava kada poraste). Ukoliko dete nije na vreme i adekvatno prevazišlo ovu fazu biće sklonije da kada odraste noću bude uplašeno.

Kada je vreme da se čovek obrati lekaru? Koje simptome treba da prepozna kod sebe?

– Osoba treba da se obrati stručnjaku (ne neophodno lekaru, već to mogu biti i psihoterapeut i psiholog) ukoliko primeti, ili ga okolina upozorava da su strahovi koje ima preterani, neadekvatni, a svakako je krajnje vreme da se obrati za pomoć ukoliko zbog stanja ili poremećaja povezanih sa strahom nije u stanju da normalno funkcioniše tj. da obavlja svoje obaveze, da se odmara i uživa.

Ako se ne nešto ne preduzme i ne ode lekaru, koje su posledice? 

– Posledice su smanjen kvalitet života, tj. neprijatnost koju osoba trpi, a koja ne mora da se trpi, već problem može da se reši, zatim, često kod neadekvatnog straha i poremećaja u vezi sa strahovima se javlja generalizacija. Generalizacija znači da se osoba prvobitno boji jedne situacije, a zatim se ovi strahovi „proširuju” na sve više situacija ili objekata, zbog čega osoba primenjuje izbegavanje sve više situacija ili objekata, sužavajući tako svoje funkcionisanje, pa često i kretanje.

Nekada osobe zbog ovoga krive sebe i smatraju ne samo da njihov strah nije adekvatan, već da one same zbog toga nisu adekvatne, tj. ukoliko procene zbog ovoga sebe manje vrednima, to može biti uvod u depresiju, ali ne u svim slučajevima.

Da li moguće izlečiti (pobediti) određeni strah koji nas muči?

– Naravno. Ukoliko nije dovoljan razgovor sa rodbinom i prijateljima, a strahovi traju duže od tri meseca, potrebno je potražiti pomoć stručnjaka, koji će pomoći osobi da nauči da simptomi jesu neprijatni, ali da nisu strašni, zatim kako da ih kontroliše.

Zatim će pomoći osobi da shvati da nije telesno bolesna niti psihički poremećena, da se emocionalno opismeni tj. da upozna funkciju emocija, da razlikuje prijatne od neprijatnih, adekvatne od neadekvatnih, kako da ih ispoljava i, što je najvažnije, da dođe do toga šta je uzrok straha koji osoba oseća.

A zatim pomoći osobi da se rešava problem u korenu tj. uzročno-posledično.

– Dakle, radiće se ili sa traumatskim iskustvom ako ga je bilo, ispravljaće se pogrešna uverenja i zaključci koje je osoba imala u vezi sa određenom situacijom ili objektom, a ukoliko je u pitanju „simbolički” strah, pronalazi se uzrok zašto je osoba usmerila svoju psihičku energiju u tom pravcu i razrešava se uzrok koji je do toga doveo.