Zašto se najčešće zaljubljujemo u proleće?

Zašto se najčešće zaljubljujemo u proleće?

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Katrinom Đorđević objavljen u Politici 28.05.2017.

Zašto postoji mit o tome da se zaljubljujemo u proleće i kakav je uticaj lepog vremena na naše raspoloženje?

– Pitanje je da li je u pitanju zaista mit, ili stvarnost. Neki stručnjaci koji se bave istraživanjem ovih tema tvrde da je zaista lakše zaljubiti se u proleće i da postoje biološko-fiziološke, psihološke i socijalno-kulturološke osnove za ovakve trvdnje.

Biološki je ljudska vrsta, kao i sve ostale vrste na planeti Zemlji vezana za cikluse izlaska i zalaska Sunca, kao i za cikluse godišnjih doba. To praktično znači da je cirkadijalni ritam (ritam dnevno – noćnih ciklusa) vezan za dnevni ciklus Sunca. Rano ujutro počinju da se luče hormoni koji telo pripremaju za aktivnost, a uveče, već oko 21 časova počinje da se luči melatonin, koji nas priprema za spavanje. Slično se dešava u proleće – luče se supstance koje nas pripremaju za veću aktivnost, a smanjuje se lučenje onih koje nas pripremaju za mirovanje – i ne radi se samo o hormonima, već i o neurotransmiterima. Spomenimo samo povećano lučenje dopamina, obično i serotonina u manjoj meri, smanjenje lučenja melatonina i povečane količine vitamina D3 koji se stvara zbog većeg UV zračenja.

Dopamin je neurotransmiter koji se vezuje za osećanje prijatnosti i zadovoljstva, i u zavisnosti od količine dopamina, može ići čak i do euforije. Serotonin je neurotransmiter čije se smanjene količine vezuju za anksioznost i depresiju. Smanjena količina melatonina izaziva nesanicu, a povećana – uspavanost, nedostatak vitamina D3 se povezuje sa umorom, iscrpljenošću, smanjenom aktivnošću i raspoloženjem, a dokazano je da je prisutan u delovima mozga koji se vezuju za emocije, hormonsku regulaciju i učenje (hipotalamus, hipokampus, cingulatni korteks npr.)

Takođe, jasno je da su povoljniji uslovi za odgoj potomstva u periodu kada je izobilje – s obzirom na dužinu trudnoće kod ljudske vrste, pričamo o proleću sledeće godine.

Sve ove promene doprinose većoj aktivnosti i većem osećanju zadovoljstva i boljem raspoloženju. Sama količina aktivnosti, kretanja i veća vidljivost ljudskog tela pod manje slojeva odeće nego zimi doprinose u proseku nešto većem broju susreta u povoljnijim uslovima nego zimi.

Zbog svega ovoga smo i u mogućnosti da osetimo miris drugih ljudi. Poznata su istraživanja koja iznova dokazuju da je miris povezan sa izborom partnera i reprodukciju, u smislu, da ako nam neko dobro miriše to povećava šanse da s tom osobom imamo potomstvo koje je genetski otpornije na veći broj bolesti – jer je naš telesni miris direktno povezan sa HLA sistemom koji je povezan sa genetskim nasleđem u vezi imunoloških karakteristika. To praktično znači da osoba koja nam “dobro miriše” ima u odnosu na nas kompatibilniju genetsku kombinaciju od osoba čiji nas miris odbija. Zbog toga industrija parfema, pretpostavljam, nikada neće propasti.

Ovo je sve potkrepljeno i kroz razne vidove umetnosti i medije, tako da su uslovi mnogo povoljniji, uopšte uzevši, nego zimi.

Zašto jesen vezujemo za melanholiju?

– Zapravo za smanjenu aktvinost biološko – fiziološko – psihološki vezujemo kasnu jesen, zimu i rano proleće. Moguće je da ovo fiziološko stanje neki tumače kao melanholiju, “zimski bluz” itd. Decenijama se već vode rasprave među stručnjacima koji se bave mentalnim zdravljem, da li sezonska depresija zaista postoji, pa tako i poslednja studija iz 2017-te godine tvrdi da ne postoji sezonska depresija, već da su istraživači do sada postavljali pitanja o smanjenoj aktivnosti ljudi u ovom periodu i dobivši potvrdne odgovore, to tumačili kao znake depresije. Kada se u istom periodu postavljaju pitanja koja su specifična za depresiju, a ne za smanjenu aktivnost, ne dobija se povećan broj slučajeva depresije.

Ali ono što je definitivno tačno je da i ljudska vrsta, kao i mnoge druge vrste na planeti, ima zaista smanjen nivo aktivnosti u ovom periodu. I fizičke, fiziološke, psihološke i socijalne. A poznato je da što imamo viši nivo (u okviru granica zdravlja) ovih aktivnosti, to se bolje osećamo. Takođe je poznato da se ljudi, koji su i tokom zimskih meseci aktivni u fizičkom i socijalnom smislu, trude se da provode vreme napolju, sa drugim ljudima i da unose hranu koja je bogata vitaminima i mineralima (kojih ima više u hrani tipičnoj za proletnju i letnju sezonu), bolje osećaju od onih koji to ne čine.

Zašto najveći broj ljudi na pitanje – kada ste i gde (bili) najsrećniji odgovara: leti i na moru?

– Odgovor na ovo pitanje je povezan sa odgovorima na prethodna pitanja – pored povoljnijih sezonskih  uslova za psiho-fizičku dobrobit, najčešće letnje odmore provodimo s ljudima koji su nam dragi, zatim odmor najčešće doživljavamo kao nešto zasluženo i vreme i mesto gde možemo da se konačno opustimo i zaboravimo svakodnevne pritiske i obaveze (mada nam to često ne uspeva ukoliko odmor traje manje od tri nedelje u kontinuitetu).

Takođe, veliki broj ljudi navodi, mada ne znam da li je u pitanju većina, da im prija dodir sa vodom, miris mora, gledanje u vodu itd. Ipak, postoje i ljudi koji mnogo više vole planinu, reku, šumu, selo, ili zimske odmore.

Takođe, poznato je da mnogi ljudi doživljavaju odmor i kao vrlo stresnu okolnost, jer umesto da se opuste, odmore, ponovo uspostave dobre ili poboljšaju narušene odnose sa bliskim ljudima dožive upravo suprotno.

Takođe leto, sunčanje i kupanje su takođe fiziološki (oksidativni, dehidratacioni, UV i IC  itd.) stres za organizam i poznato je da tokom leta češće imamo problema sa herpesom, virusnim bradavicama i ostalim problemima koji zapravo imaju veze sa padom imunih odbrambenih snaga organizma, a da se neke autoimune bolesti (koje nastaju, pojednostavljeno zbog ‘povišenog’ imuniteta, te organizam napada sam sebe) leti najčešće poboljšavaju. To važi ukoliko se ne izlažemo baš direktno i mnogo suncu, jer se u suprotnom mogu i pogoršati.


Ljubići

Ljubići

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić, novinar, objavljen u Reviji D, u septembru 2011.

Kažite nešto o sklonosti žena ka čitanju ljubavnih romana, gledanju ljubavnih filmova i serija iste vrste?

– Ona je mlada, neiskusna i najčešće devica. Siroče je ili radi neki slabo plaćen posao, na primer daktilografkinja je, prodavačica ili eventualno sekretarica. Vitka je, zgodna i neupadljivo našminkana i skromna. Čudnim, a često i dramatičnim spletom okolnosti upoznaje starijeg, namrgođenog, obično zbog prethodne nesrećne ljubavi koja je na njemu ostavila neizbrisive ožiljke, obavezno sposobnog i ekstremno seksepilnog muškarca.

U trenutku sjaja, uz glamuroznu scenografiju i romantično-dramatičnu muziku, shvata da je to najprivlačniji muškarac koga je ikada srela.Imaju nekoliko zajedničkih susreta gde on šalje duple poruke: da mu se ona dopada, ali da je on povređen i ne veruje ženama. Oboje pate, on je (naravno nenamerno) emocionalno povređuje. Ali ona je i dalje zaljubljena.

A zatim, posle niza često dramatičnih događaja i zapleta, on nju spasava siromaštva, a ona njega izleči od nepoverenja u ženski rod.I onda su živeli zaljubljeni do kraja života i vodili ljubav uz neverovatnu strast. To je klasičan zaplet gotovo svih ljubavnih romana, serija i filmova…

Sklonost da se život romantizuje verovatno u nekoj meri postoji od kada postoji ljudska vrsta, međutim, od kada postoji izgovorena reč i mogućnost apstrakcije, postoji i mogućnost da se pričaju priče i da se „mašti pusti na volju”. Pretpostavljam da je ovo više izraženo od kada postoji pisana reč i mogućnost da pomoću nje ljudi u raznim vremenima i na raznim prostorima  na taj način komuniciraju i prenose priče i mitove.

Ekstremna ekspanzija ovoga dolazi sa medijima kao što su radio, film i televizija. I Holivud naravno. Sa razvojem filmske industrije došlo je i do „holivudizacije života”, kao i predstava o ljubavi.Filmska industrija je naravno orjentisana na zaradu, tj. da se prave takvi filmovi koji će privući više publike, a samim tim i zaraditi više novca.

Kako realan život pored svojih lepih strana ima i mnogo svojih ružnih strana, nedaća, nesreće i patnje, ljudi generalno imaju želju da veruju i da se nadaju da to sve ipak može biti lepše, bolje i lakše.I tako su nastali stereotipi koji „prolaze” kod publike.

Stereotip muškarca koji je moćan, često ćutljiv, impulsivan i naravno, ekstremno privlačan i stereotip žene koja je bespomoćna, mila, nežna i takođe, ekstremno privlačna.Ovo je samo izuzetno pojačavanje osobina koje su „gajene” milenijumima na osnovu podele polnih uloga, a to su da je muškarac onaj koji obezbeđuje i snabdeva porodicu, brani je, štiti, ratuje, lovi i slično, te je „spoljni momak”, a žena je ta koja drži porodicu na okupu, zavisi od sposobnosti svog muškarca, brine se o emocijama i komunikaciji unutar porodice i o socijalnim interakcijama sa drugim ljudima u okviru iste društvene grupe.

Teško da tako mogu jedno bez drugog i pošto dopunjuju jedno drugo, to je simbiotski, a ne zdrav odnos, jer su jedno bez drugoga „nepotpuni” i ne mogu opstati samostalno.Tako su do izražaja treniranjem, iz generacije u generaciju sve više „brušene”, „poželjne” muške („jake”) i ženske („slabe”) osobine, a prema njima su i građeni stereotipi koji se posle sa varijacijama na temu pojavljuju u romanima, serijama i filmovima.

Kada čitamo takvo štivo ili gledamo takav film, lako nam je da se identifikujemo sa glavnim junacima i sa duboko ukorenjenim stereotipima. Zatim, u takvim delima je vrlo jasno ko je dobar, a ko je zao, uvek postoji dramatičan zaplet i na kraju, uz olakšanje i trijumf uvek „happy end”.

U životu je sve mnogo drugačije. Svi mi imamo mešavinu raznih osobina, svi se možemo ponašati i dobro i loše, često je sve više sivo, nego jasno crno ili belo, a „happy end”često izostane, a pogotovo nije rezultat toga što se u određenom trenutku pojavljuje vitez u sjajnom oklopu i na belom konju koji spašava stvar, nego rezultat disciplinovanih i kontinuiranih napora da osposobimo sebe ne samo da preživimo nego i da komuniciramo i budemo u realnom kontaktu sa svojim emocijama, sa sobom i sa drugima.

Međutim, svi mi već kao deca počinjemo da slušamo bajke sa sličnim zapletima i jasno razdvojenim kategorijama, i svi se sećamo takvog, konkretnog i magijskog načina razmišljanja i volimo da se povremeno, čitajući štiva koja se na ovakav način mišljenja oslanjaju, vratimo u vreme kada je sve izgledalo bajkovito.

Takođe je potrebno napomenuti, da su današnje bajke izmenjene u odnosu na originale koji se često završavaju tragično, zastrašujuće, noseći poruke upozorenja za mlade naraštaje o temeljnim životnim vrednostima. Ali nekoliko decenija unazad i bajke su„Diznilendovane” pa su postale romantične, divne, nežne i sa srećnim krajem. Setite se na primer originalne bajke „Mala sirena” i „Diznijeve” verzije iste bajke. (U originalu Mala Sirena gubi baš sve, pa i sopstveni život, a u “Dizni” verziji dobija sve, pa i princa, a zla veštica umire).

Zašto su žene često sklonije od muškaraca da se posvete ovakvom vidu zabave i maštanja, logično je, jer je njima dozvoljeno da se bave emocijama, da budu „slabe”, plaču i slično.

Interesuje me Vaše mišljenje – koje su dobre, a koje su loše strane toga, kao i da li ste u svojoj profesionalnoj praksi imali primere dama koje su na osnovu pročitanih romana idealizovale ljubav pa izašle razočarane i obrnuto…

– Po mom mišljenju, malo je dobrih strana ovakvog vida zabave, jer je to vrlo iskrivljena predstava života i ljubavi.

Ali, za odraslu, integrisanu osobu, koja jasno ume da razvoji stvarnost i roman, ovo može biti dobar način da se zabavi i opusti, jer će ona znati da kada završi sa romanom, da život nije roman i da je uživala u malom izletu u maštu i romansu i nastaviti dalje svoj realan život sa dobrim uvidom u to kako da ga živi sa najboljim mogućim ishodom u skladu sa okolnostima.

Međutim, sve ostalo su loše strane. Za mlade osobe je pogotovo loše da se „obrazuju” na ovakav način, jer, ako nemaju nekoga da im jasno razdvoji da to u životu uopšte nije kao na filmu, one će verovati da će se i njima u životu dešavati i očekivati da i treba da im se desi baš onako kako su to pogledali ili pročitali. A na filmu je sve idealizovano;  život koji je obično prikazan kao glamurozan i nerealan za većinu nas.

Glorifikuje se zaljubljenost, umesto ljubavi. I jako puno čak i odraslih i zrelih ljudi veruje da je za uspešnu vezu potrebna ljubav na prvi pogled… „i onda su živeli srećno do kraja života”. To se u realnom životu  retko dešava.Ali se često dešava da se zaljubimo na prvi pogled u potpuno nepoznatu osobu, idealizujući je i verujući da je to „baš ta prava osoba” kakvu smo oduvek želeli, samo zato što na primer ima plave oči, ili brkove, ili sluša određenu vrstu muzike, kao i osoba koju smo mi u našoj idealnoj predstavi zamislili.

Dakle, kada se zaljubimo, mi u stvari nađemo sličnost realne osobe i naše idealne predstave, a zatim taj deo koji liči uzmemo kao celinu i onda uopšte ne vidimo realnu osobu kakva jeste već idealnu kakva je u našoj predstavi. I to traje najviše do 3 godine prema istraživanjima.Najkasnije tada, shvatimo da je to osoba sa svojim manama i dobrim osobinama koja uopšte nije onako idealna kako smo mislili i onda nastaje problem.

Jer da bismo nekoga voleli, moramo znati kakva ta osoba realno jeste i da nam ta realnost, takva kakva jeste odgovara u dovoljnoj meri da bismo takvu osobu prihvatili i za nju se vezali. Ljubav za razliku od zaljubljenosti često nije burna, euforična, ne dolazi sa fanfarama i sjajem.

Partnerska ljubav je obična vezanost dvoje realnih, nesavršenih ljudi, koji mogu jedno bez drugog, ali im je lepše jedno sa drugim i ne prave oko toga dramu. Obavljaju svoje dužnosti, raspodeljuju ih, umeju da se dogovore o zajedničkim planovima, umeju da se rasprave i reše konflikt, da se naljute i tuguju zajedno. I da uživaju, naravno.Dakle, bez neke velike euforije i drame.

Poznati američki psihijatar i osnivač škole Transakcione analize je u svojoj knjizi „Šta kažeš posle zdravo” konstatovao da sve bajke idu do onog momenta kada se dvoje zaljube i završavaju se s onim „i onda su živeli srećno do kraja života”, a da niko u stvari ne spominje da tek onda počinje prava drama – tj. ako su se dvoje zaljubili, tek će kada to prođe da se zaista upoznaju, a onda su mogući razni zapleti i raspleti.

A u životu je nakon zaljubljivanja, baš zato što je ono nerealan odnos, srećan kraj ne baš čest. Zato što je za zaljubljenost takođe potreban infantilan način razmišljanja – što je osoba realnija, odraslija i integrisanija, imaće manji kapacitet za zaljubljivanje, ali sve veći za realnu ljubav i vezanost, koja onda ima dobre šanse i da traje.

I zato je jako loše što su svi mediji preplavljeni iskrivljenim, idealizovanim nerealnim predstavama o životu i ljubavi koje su upakovane u sjajnu ambalažu da bi se bolje prodale, jer jako puno ljudi to čita i gleda i – zbunjeno je. Jer se pitaju: „Šta sa mojim životom nije u redu, ovako bi trebalo da bude, kao u mojoj omiljenoj seriji”.I zbog toga su nesrećni, jer veruju da realan život i realna ljubav nisu dovoljno dobri da bi se u njima uživalo.

I zato glasam pre za mnoge dobre knjige o partnerskim odnosima, nego za ljubavne romane, jer će one bolje obrazovati i osposobiti čitaoca za realnost nego „ljubići”, pa će biti sposobniji da uživaju u realnom životu sa svim njegovim dobrim i lošim stranama, nego da budu nesrećni zato što njihov život nije ljubavni roman.