bipolarni poremećaj

Aleksandra Bubera

Intervju sa Vesnom Marić Brajković, čija je skraćena verzija objavljena u Blicu 21.8.2011.

Koji su simptomi depresije? Kad zapravo možemo da kažemo da smo u depresiji? To nije baš svako stanje nezadovoljstva….

– Depresija se kvalitativno i kvantitativno razlikuje od toga kada smo nezadovoljni.

Kada smo nečime nezadovoljni, to nas motiviše da preduzmemo one korake koji će dovesti do toga da promenimo one stvari koje nas čine nezadovoljnim, ili ukoliko je to nešto nepromenljivo da to prihvatimo, ili ukoliko je moguće da se iz te situacije ili mesta sklonimo.

Kada je depresivna, osoba oseća da su stvari nepromenljive ili/i da nema snage da ih promeni, a često sebe optužuje, ili da je kriva za nastalu situaciju, ili oseća da je ona nedovoljno vredna i zbog toga sebe prezire, ili  misli da je loša i sebe mrzi.

Ukupno uzev, osoba je depresivna kada proceni da ona takva kakva jeste u svetu takvom kakav jeste ne može nikada ispuniti neke svoje najvažnije želje u skladu sa svojim postojećim sistemom vrednosti.

Takođe, postoje i depresije koje počinju nekim velikim emotivnim gubitkom i u tom slučaju se osoba ne prilagođava na gubitak normalnim tugovanjem tj. da razveže i dezinvestira sebe od važne osobe ili nečega što joj je jako važno i tako „krene dalje“, već  se ovim procesom i dalje „drži“ za nešto čega više nema i tako živi u prošlosti umesto da se bolje prilagodi novonastaloj situaciji i sebe pripremi za budućnost i nove mogućnosti. Ovaj slučaj se i dalje uklapa u gore navedenu definiciju.

Dakle “uslov” za depresiju jeste loša procena ili sebe, ili drugih, ili sveta, ili dva ili sva tri od navedenog.

Simptomi depresije su: depresivno raspoloženje – što je veoma različito od ravnodušnosti, jer je to intenzivno afektivno stanje patnje, zatim smanjenje energije, gubitak interesovanja i zadovoljstva, povećana zamorljivost, često i kod malih napora koji su pre osobi bili uobičajeni.

Zatim oštećena koncentracija i pažnja, smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje, osećanje krivice i bezvrednosti, sumoran i pesimističan pogled na budućnost. Obično su poremećeni san (nesanica ili previše spavanja) i apetit (najčešće snižen, ali nekada može biti i povišen), nekada postoje ideje o samopovređivanju ili samoubistvu. Nekada ove ideje i nisu osvešćene, ali se osoba često slučajno povređuje ili sebe dovodi u situacije da bude povređena ili ubijena.

Takođe su često prisutni gubitak zadovoljstva u aktivnostima u kojima je osoba ranije uživala, nedostatak „životne radosti“, buđenje dva ili više sati ujutro ranije nego što je to uobičajeno za osobu. Depresija je obično gora ujutro, a kasnije je osobi lakše, a zatim tu je i gubitak telesne težine, mada je ponekad prisutan i dobitak na istoj, gubitak zainteresovanosti za seksualne aktivnosti, kao i anksioznost. Često je prisutna i izmenjena aktivnost: osobu ne drži mesto, nervozna je ili na drugi način agitirana, ili je pak preterano mirna, nekada čak do toga da ima utisak da ne može ustati iz kreveta.

Ne moraju biti prisutni svi simptomi, niti oni moraju biti izraženi ekstremno, ali da bismo govorili o depresivnoj epizodi, a ne o depresivnom osećanju ili privremenom stanju, oni moraju trajati konstantno makar dve nedelje, ali se najčešće dešava da osoba trpi ovo stanje mnogo duže pre nego što ona sama ili njena okolina konstatuju da nešto nije u redu i da neće proći samo od sebe, te se obično tek onda osoba javlja za stručnu pomoć.

Ko češće upada u depresiju, muškarci ili žene? Da li pogađa decu?

– Depresija je dva do tri puta češća kod žena nego kod muškaraca. Česte su rasprave u stručnim krugovima zašto je to tako, a neki od razloga su: razlike u vaspitanju u odnosu na to šta je dopušteno i poželjno kod žena (plač, tuga, strah), a šta kod muškaraca (ljutnja, agresivnost), a šta zabranjeno, zatim razlike u funkcionisanju muškarca i žene uslovljene telesnim i fiziološkim, pogotovo hormonskim razlikama itd. U psihoterapijskim krugovima čak postoji anegdotalna izreka:”Women go sad, men go mad” – što u prevodu upućuje na to, da kada imaju problem, žene u proseku  češće reaguju “tužnim”, a muškarci “agresivnim” sprektrom osećanja.

Depresija se javlja i kod dece i to različitog uzrasta i različite težine kao i kod odraslih, samo što ipak nije toliko učestala.

Da li ima osoba sklonijih depresiji, ko su te osobe?

– Sklonije depresiji su one osobe koje uslovno prihvataju sebe. To znači da osećaju da vrede i da su u redu samo dok ispunjavaju neki uslov. Uslov može biti bilo šta: da budemo savršeni, jaki, da se trudimo, da ugađamo ili bilo šta drugo, a osoba može sebi postavljati i više ovih uslova. Dokle god je u stanju da ispunjava ovaj uslov, osoba oseća da vredi, a čim više nije u stanju da ga ispunjava, aktivira se osećanje manje vrednosti ili bezvrednosti koje je povezano sa osećanjem samoprezira. Nekada je neispunjenje ovog uslova povezano i sa osećanjem samomržnje. Veći procenat ovakvih osoba se nalazi u kulturama i društvima gde se očekuje da se pojedinac uklopi, adaptira postavljenim normama da bi bio prihvaćen, i u takvim kulturama je i češći ishod depresije u vidu samoubistva – jer, kada osoba proceni da ne ispunjava uslove, da nije dobro uklopljena, procenjuje da više nije vredna da postoji.

Ovakvi obrasci odgajanjem mogu da se prenose i s genreacije na generaciju (transgeneracijski).

Tako da uvek ostaje otvoreno pitanje da li je depresija nešto što ima veze sa genetikom i nasleđem ili sa odgajanjem i vaspitanjem.

Novija istraživanja koja se bave epigenetikom, zapravo su sve bliže stanovištu da vaspitanje, odgajanje i psihoterapija mogu mnogo da utiču na izmenu genske ekspresije, pa samim tim i utiču na to kako će unapred data genetska potka biti izražena.

To u prevodu znači da ako imamo dobre uslove odgajanja, odrastanja, vaspitanja, ili dobre korektivne faktore tokom školovanja, uzore, socijalno okruženjea ili kasnije rad na sebi  i psihoterapiju, čak i ako zaista imamo genetsku predispoziciju za depresiju do nje uopšte ne mora da dođe, i obrnuto – usled izuzetno loših okolnosti, iako nismo genetski skloni ipak možemo razviti depresiju.

Da li svi bar jednom u životu prođu kroz neki period depresije?

– Ukoliko osoba bezuslovno voli, poštuje i prihvata sebe, i ne vezuje svoje postojanje za osobe, stvari i događaje koji su po svojoj prirodi konačni, te ih može izgubiti, onda, sem ukoliko ne dođe do nekog patofiziološkog procesa u organizmu (upala, trovanje, povreda), ona ne može imati kapacitet za depresiju. Tako da je odgovor – ne.

Koji  oblici depresije postoje (faze)?

– Postoje depresivne epizode, rekurentni depresivni poremećaj (kada se epizode depresije ponavljaju).

Postoji i bipolarni afektivni poremećaj gde se faze depresije smenjuju sa fazama euforičnog raspoložena.

Distimija je oblik depresivnog poremećaja koju opisujemo kao „depresiju niskog stepena” gde su osobe obično od kada znaju za sebe neraspoložene, smanjene energije i koncentracije, život im teško pada a dobar je opis da imaju utisak da sve u životu rade kao kada bismo pokušavali da vozimo „pod ručnom kočnicom” – znači sa mnogo napora i teškoća. Distimija nije toliko česta kao „klasična depresija” i ove osobe ponekada mogu imati uz ovo i klasičnu depresivnu epizodu i to onda zovema „dupla depresija”.

Postoje i atipične i maskirane depresije, kada osobe mogu ispoljavati češće simptome hiperaktivnosti nego kod klasičnih oblika i često je to u stvari mehanizam odbrane kojim osoba pokušava da nesvesno izbegne patnju koju sa sobom nosi depresija.

Takođe postoje i razlike u simptomima ispoljavanja kod muškaraca i žena. Kod muškaraca je češće depresija udružena sa nervozom, ljutnjom i nestrpljenjem, a kod žena više sa utučenošću i plakanjem.

Kako se depresija leči?

– Za blaže oblike depresije terapija izbora je psihoterapija. A za teže oblike prema rezultatima svih istraživanja neophodna je kombinacija lekova i psihoterapije. Lekovi su neophodni da bi se osobi pomoglo da dobije snagu da se sa poremećajem izbori, a psihoterapija da bi u korenu rešila probleme koji su do depresije doveli. Naravno, ukoliko se radi o depresiji uzrokovanoj neurotransmiterskim disbalansom, lekovi su treapija izbora.

Stručnjaci koji se bave mentalnim poremećajima, a to su psihijatri, psiholozi i psihoterapeuti raznih orijentacija, su obučeni da prepoznaju kada je koji način lečenja najbolji.

Da li se depresivne epizode češće ponavljaju u životu i kako ih preduhitriti?

– Depresivne epizode će se ponavljati dokle god se ne reši problem, bilo da je on psihološke ili „hemijske” prirode. I zato je prevencija recidiva da se problem rešava uzročno, a ne posledično tj. da se leče uzroci, a ne simptomi.

Da li su ljudi nekad bili manje depresivni u odnosu na današnje doba i ako jesu zašto je to tako?

– Depresija je češća danas nego, recimo, početkom 20-og veka, a pogotovo veliki porast je primećen od 1965. do 1975. godine u razvijenim zemljama, a taj trend se posle osetio i u drugim zemljama. Ne zna se tačno zašto je to tako, ali neki od mogućih razloga koje istraživači navode su: povećana urbanizacija, praćena povećanom socijalnom izolacijom, gubitak smisla, promene u profesionalnim ulogama i karijernim trajektorijama i kod muškaraca i kod žena, povećana sekularizacija (pomak od religiozno – duhovnog ka materijalnom i konačnom), uticaj kulturno ekonomskih faktora (krize i slično), starenje populacije u razvijenim zemljama, povećana zloupotreba psihoaktivnih supstanci među mlađom populacijom itd.

Nije isključeno i da je povećan broj dijagnostikovanih slučajeva od strane profesionalaca, samim razvojem i većom dostupnosti stručne pomoći – odn. moguće je da je ranije veliki broj slučajeva ostao neprepoznat, ili da se ljudi jednostavno i nisu obraćali za pomoć.

Za koliko se ljudi smatra da boluje od depresije (neki opšti podaci), koliko je to često i čime prouzrokovano?

– Učestalost depresije u Srbiji se ne razlikuje mnogo u odnosu na druge zemlje u svetu, a ona iznosi oko 3,5% za muškarce i oko 7% za žene. Ovi procenti se razlikuju nešto u odnosu na starost, kao i na zemlju u kojoj su rađena istraživanja, ali su dosta slična. Životna prevalenca je oko 10-25% za žene i oko 5-12% za muškarce. Prevalenca znači da se u navedenom procentu osoba očekuje da će nekada u životu imati depresiju.  Uzroci su već navedeni kod opisa depresije.

Ako možete da u nekoliko rečenica objasnite šta je bipolarni poremećaj. Koji su njegovi simptomi i zašto se češće javlja kod slavnih?

– Bipolarni afektivni poremećaj se tako zove jer je to poremećaj koji ima dva pola – maniju i depresiju. Depresiju smo već objasnili, a manija je takvo stanje kada je čovek preterano raspoložen, do euforije, bez vidljivog i realnog razloga.

Često to podrazumeva da osoba ima grandioznu predstavu sebe i svojih sposobnosti, što je često odbarana od nihilističke slike sebe, bezvrednosti koju ima kada je depresivna.

Poremećaj može biti blag u smislu subdepresije i hipomanije, kada su i jedan i drugi pol blago izraženi, pa sve do izraženih depresivnih simptoma sa sumanutim depresivnim idejama, ponekada i halucinacijama. Sumanute depresivne ideje su nihilističke ( sve propada, umire, raspada se, nema nade, smisla, života, zdravlja…)

I u maničnoj fazi mogu postojati, obično grandiozne, sumanutosti npr. kako je osoba najpametnija, najbogatija, najsposobnija, kada se često upušta u grandiozne i neostvarljive projekte čime sebe dovodi do komplikovanih i teško rešivih situacija, jer troši više novca nego što ima, iscrpljuje se fizički do krajnjih granica, upušta se u poslove i odnose koje nije u stanju da iznese itd..

Često jedna faza prelazi direktno u drugu, a nekada postoje faze normalnog raspoloženja, razmišljanja i ponašanja pre prelaska u drugu fazu.

Neophodno je lečenje od strane stručnjaka lekovima iz grupe stabilizatora raspoloženja, a često su potrebni i antidepresivi i ponekada antipsihotici uz psihoterapiju.

Nisam sigurna da li se češće javlja kod slavnih, pre mislim da je u pitanju da za slavne osobe češće znamo da imaju taj poremećaj. Moguće je takođe ali je to samo pretpostavka da neke od slavnih osoba baš zato što imaju dvojno, nihilističko-grandiozno doživljavanje sebe, baš zato se i bave stvarima koje ih čine slavnima – s jedne strane jer imaju više energije u odnosu na „obične” ljude, a s druge strane, jer se bolje osećaju kada su izuzetni, slavni i sl. nego da se osećaju inferiorni i bezvredni.

Ali, ponavljam da je to samo pretpostavka i da BAP ima istu prevalencu u populaciji bez obzira na slavu i ostale okolnosti i da je to jedan od poremećaja za koje je istraživanjima najviše dokazana genetska predispozicija.

Možete li navesti nekoliko načina kako da se sami borimo protiv depresije?

– Kada je reč o depresiji, ne treba se boriti sam protiv nje, već je neophodno potražiti pomoć stručnjaka.

Ono što možemo preventivno da učinimo jeste da imamo realno viđenje sebe, a to znači da smo vredne osobe bez obzira na svoje postupke tj. i kada nešto pogrešimo tako da to izazove štetu, treba da sebe kritikujemo zbog tog postupka, da se naljutimo na sebe, jer ljutnja je zahtev za promenu ponašanja, a istovremeno i poruka da smo kao biće u redu i to se zove odrasla krivica. Sa druge strane, struktura infantilne krivice je povezana sa depresijom, tj, saporukom da kada nešto loše uradimo, kao biće smo loši tj. sebe preziremo, što će dovesti samo do toga da se i dalje ponašamo na loš način, jer loša osoba teško da može da se ponaša na dobar način.

Dakle, na primer, bankrotirao sam u poslu, to znači da sam uradio niz loših postupaka, ljutim se na sebe zbog toga, ispravljam grešku, baš zato što sam kao osoba u redu, zato i mogu uvideti svoju grešku i baš zato što sam OK osoba mogu promeniti svoje ponašanje i činiti dobre postupke. To je osnova.

Ostale stvari koje možemo uraditi su:

• Da u životu pronađemo smisao i da ne mislimo da ne možemo živeti bez nekih ili drugih ljudi uopšte, jer se uvek može desiti da ih izgubimo i zato jer je odrasla osoba sposobna da živi sama.
• Da ne povezujemo svoju vrednost i sliku o sebi s tim koliko smo uspešni ili sa kim smo u vezi ili sa kim se družimo.
• Da se ponašamo prema onoj izreci:  Bože, daj mi snage da promenim ono što mogu da promenim, da izdržim ono što ne mogu da promenim, i mudrosti da razlikujem to dvoje.
• Da potražimo stručnu pomoć kada uvidimo da rešavanje problema prevazilazi naše trenutne kapacitete.
• Da naučimo da u životu budemo zadovoljni i ispunjeni i da znamo da možemo imati kontrolu nad svojim životom onoliko koliko je to u našoj moći i da u toj meri u vezi s tim budemo aktivni.