koronavirus

Rad od kuće – dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Rad od kuće – dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs govorila je o tome kojim profilima ličnosti više odgovara rad od kuće koji je usled pandemije koronavirusa organizovan za veliki broj zaposlenih. Tekst je priredila novinarka Julijana Vincan i možete ga pročitati na portalu Biznis.rs (kliknite ovde). U nastavku objavljujemo razovor dr Bubere Ninić i novinarke u celosti.

Ko su glavni dobitnici rada na daljinu?

BBC je imao zanimljiv tekst na temu koliko je introvertnim osobama rad od kuće tokom pandemije koronavirusa omogućio da se istaknu, u odnosu na prethodni rad iz kancelarije. Kako je to izgledalo i ko su još dobitnici u novim okolnostima rada na daljinu?

Kome odgovara ovakva situacija, a kome smeta kada se ne viđa sa kolegama?

Svakako da osobama koje su introvertne više odgovaraju okolnosti u kojima mogu da se povuku, da imaju svoj privatan prostor i da neometano rade svoj posao. Ovo je teško, pa gotovo i nemoguće izvesti u uslovima kancelarisjkog poslovanja, pogotovo kada pričamo o velikim kancelarijama koje rade po principu “open space”, gde je zapravo jedna jako velika prostorija podeljena samo provizornim pregradama i stalno čujete i vidite druge ljude. Često se moji pacijenti žale kada dođe do takve promene radnog okruženja :”Evo sad su nam uveli i ovaj prokleti open space, sad tek neću imati mira ceo dan” – rekao mi je jedan moj pacijent, na primer. Radi se o ljudima koji su visoko osposobljeni, savesni, temeljni, stručni, ali teško mogu da se skoncentrišu u uslovima stalne buke i prekidanja od kolega u vezi sa raznim stvarima – i onih neophodnih, ali i svih drugih.

Naravno da rad od kuće odgovara i osobama koje jako dugo putuju do svog posla i koje izgube po nekoliko sati dnevno samo da bi otišle na posao i vratile se kući. Kada rade od kuće, mnogo više vremena im ostaje da provedu sa porodicom, kao i za eventualne hobije i slično, za šta zbog putovanja pre nisu imali vremena. Mnogi naši pacijenti su se takođe obradovali mogućnošćui rada na daljinu, isto iz ovog praktičnog razloga, koji im zapravo omogućava da redovno prisustvuju svojim seansama, a bez straha da će morati da ranije izlaze sa posla ili slično.

Naravno, osobama koje dobro funkcionišu u timovima, sastancima i u stalnoj komunikaciji ova situacija nikako ne odgovara. Kao ni našim pacijentima koji se osećaju uskraćeno ukoliko ne mogu da dolaze na seanse “uživo”.

Takve osobe će imati zapravo veliki problem sa radom od kuće, kako da organizuju dan, da budu efikasne jednako kao u kancelariji, da organizuju svoj prostor i ukućane tako da svi mogu da funkcionišu, a što se tiče terapije, naravno i da se osame i imaju prostor samo za sebe, a da mogu da kažu sve što im je na duši, bez straha da će ih neko od ukućana čuti. Oni će se često žaliti na veliku napetost, povećan pritisak pri radu od kuće i doživljaju da “posao razvuku na ceo dan i opet ga nisu završili” zbog čega relativno brzo postanu frustrirani i nezadovoljni. Ovakvim osobama struktura dana, satnica i okviri poslovnog prostora jako nedostaju i teško se bez toga same organizuju.

Kako sve to utiče na efikasnost rada u kompanijama?

Što se tiče efikasnosti, svakako da će ljudi kojima odgovara rad od kuće u toj situaciji biti efikasniji, dok se kod onih koji su navikli da rade u prisustvu kolega, da često i neposredno komuniciraju i tako rešavaju probleme, kao i da razmenjuju podršku sa drugima, beleži jasan pad efikasnosti.

Koja bi idealna situacija u toj priči bila za psihičko zdravlje ljudi i kako bi postigli najveće rezultate – da li bi trebalo da poslodavci  podilaze zaposlenima u ispunjavanju ovakvih želja?

Idealna situacija, kao i uvek bi bila da se ispita kome šta odgovara i da se u skladu sa tim napravi raspored radnih mesta, prostorija, dnevni raspored a nekim zaposlenima omogući rad od kuće. Kada kažem da treba ispitati, ne mislim samo na upitnike samoprocene koje zaposleni mogu popunjavati, već i na profesionalne upitnike kojim raspolaže većina zaposlenih u HR agencijama, a često i u HR službama pojedinih preduzeća. Ovakvom vrstom testova kao i postavljanjem dobijenih rezultata u međusoban odnos, stručnjaci za HR, prvenstveno mislim na psihologe, ali i ostale obučene stručnjake koji se razumeju u ovakvu vrstu ispitivanja i istraživanja, mogu dati jasan odgovor poslodavcu koji zaposleni u kojim situacijama će biti efikasniji. Napominjem da se rezultati upitnika zasnovani na samoproceni i profesionalnih testova i alata mogu značajno razlikovati, jer ljudi često, nenamerno daju socijalno poželjne odgovore s jedne strane, a s druge strane, mogu dati odgovore zasnovane na sopstvenoj subjektivnoj proceni, koji ponekad ne odgovaraju objektivnoj stvarnosti.

U ovom slučaju, to nikako ne bi bilo “podilaženje željama” zaposlenih, već zapravo prilika poslodavca da iz svojih zaposlenih izvuče ono najbolje i u skladu sa tim dobije i najveću efikasnost od svakog zaposlenog. Ako ovaj proces posmatramo na taj način, onda prestajemo da razmišljamo da li je neko nekoga oštetio I počinjemo da razmišljamo na način kako da dobijemo najbolje i najviše iz date situacije, ili ako situacija nije odgovarajuća, da menjamo ono što je u njoj moguće promeniti da bismo dobili dobre rezultate.

Koji je Vaš savet za poslodavce?

Topao savet za poslodavce je da angažuju profesionalce koji imaju iskustvo, znanje, alate i koji će savesno prionuti na to da poslodavcu daju odgovore na pitanja koja će pomoći da se efikasnost, ali i zadovoljstvo zaposlenih podigne na najviši mogući nivo.

Ovo svakako potvrđuju i ne tako davni eksperimenti u velikim svestskim kompanijama gde se ispitivalo da li će skraćenje radnog dana u broju sati ili skraćene radne nedelje u danima uticati na efikasnost – u oba slučaja se pokazalo da se efikasnost poboljšala uprkos manjem broju radnih sati, jer su zaposleni bili odmorniji i motivisaniji, budući da su imali više vremena da provedu sasvojim porodicama, prijateljima, da idu u prirodu ili se bave svojim hobijima.

Sigurno da ovakvi primeri treba da nas podstaknu na razmišljanje da li je neophodno da primoravamo zaposlene na prekovremen radne sate, pa čak iako su oni dodatno i više plaćeni, što često, nažalost, nije slučaj; da rade tačno od – do i da se ta vremena evidentiraju putem posebnih sistema (kartica za prijavu, kamera i slično), da putuju satima do radnog mesta kroz velike saobraćajne gužve, da budu u open space kancelarijama (iako bi možda mogli da rade od kuće i tako ne povećavaju troškove poslovanja)…

Ili je možda bolje da se fokusiramo na optimalan balans između zahteva radnog mesta i želja zaposlenih, pa da i zaposleni i poslodavci budu zadovoljni efikasnošću, zaradom i međusobnim odnosima, što je dobitna pozicija za obe strane.

Nije sve za svako vreme: Ulepšajte svoje raspoloženje filmovima i serijama – dr Bubera Ninić preporučuje žanrove za portal B92.net

Nije sve za svako vreme: Ulepšajte svoje raspoloženje filmovima i serijama – dr Bubera Ninić preporučuje žanrove za portal B92.net

Epidemija koronavirusa se većini barem donekle negativno odrazila na život – nekome zdravstveno, nekome kroz manjak radnog elana, nekome kroz raspoloženje… Kako god, pitanje je da li bi na prste jedne ruke stali oni kojima je donela promene na bolje. I sada, kada je prošlo već dosta vremena, neki su pomoć potražili kod psihologa, neko je počeo da vežba, a neko se možda i privikao na situaciju tražeći za sebe veselije sadržaje i izbegavajući ružne vesti.

Jedan od jednostavnijih načina da zaobiđemo nezavidnu realnost i ulepšamo je jeste i gledanje filmova i serija. Ali kakvih?

Neka istraživanja su pokazala da filmska ostvarenja koja gledamo i te kako mogu da utiču na stanje naše psihe, ali i zdravlje celokupnog organizma.

Tako, iako će se nekome učiniti drugačije, tužni filmovi i serije mogu da nas učine i srećnima. Drama o nekoj nesrećnoj ljubavi može da nas podseti na to da naš život i nije toliko loš i da nas oraspoloži. Naravno, ovo ne važi za ljude sklone depresivnim stanjima, njima se takvi filmovi ne preporučuju.

Psihijatar dr Aleksandra Bubera Ninić kaže za #kakosi da komedija prija svima.

“Generalno većini ljudi u svim prilikama, sem ako akutno nešto žaluju, prijaju komedije i romantične drame sa srećnim krajem. To su žanrovi koje u gotovo svim situacijama možemo preporučiti. Znamo da osmeh i smejanje pomažu da budemo bolje raspoloženi i opušteniji, a to uvek može samo da poboljša situaciju”, objašnjava ona.

Dokazano je da se tokom smešnih scena krvni sudovi šire čak 22 odsto, što omogućava bolji protok krvi.

“Vaše zdravlje će od gledanja komedija najviše profitirati ako se bar 15 minuta smejete tako da vas od smeha zabole trbušni mišići“, kaže dr Majkl Miler, direktor Centra za preventivnu kardiologiju Univerziteta Merilend.

Osim što svega 15 minuta smeha tokom gledanja duhovitih scena ima snažan pozitivan uticaj na kardiovaskularni sistem, gledanje komedija oslobađa od nervoze i ublažava agresivnost i strah.

Za filmove naučne fantastike naša sagovornica smatra da prijaju osobama koje vole da maštaju, ali ih zanima i napredak nauke i tehnike.

“Nekim ljudima će možda prijati i trileri, horor ili akcioni filmovi, a to su uglavnom ljudi kojima prija da osete uticaj adrenalina na telo i psihu”, dodaje dr Bubera.

Sa hororima treba biti obazriv jer oni, kao i drugi napeti filmovi dovode do toga da srce kuca mnogo jače i brže, što dovodi do aritmije i povećanja pritiska, a to za rezultat može imati srčani udar. Tako su, pisalo se, zabeležena dva smrtna slučaja tokom gledanja filma “Stradanje Hristovo”, koji na dramatičan način prikazuje poslednje sate Isusovog života.

Pomenuli smo probleme koje nam je donela korona, pa se tako onima koji žele da probude svoju kreativnost ili da reše neki problem, preporučuju filmovi u kojima ima magije.

Romantične scene u filmovima i serijama su od velikog značaja za psihološko zdravlje, naročito žena, jer se kod njih u tim trenucima smanjuje aktivnost u delu mozga koji kontroliše nervozu, pa su nakon gledanja smirenije i srećnije.

Kriminalistički filmovi i serije, kao i misterije, podstiču na razmišljanje i odgonetanje poente, pa više utiču na sposobnost logičkog zaključivanja, nego na raspoloženje.

Tekst priredila: novinarka Slađana Vasić

Izvor: Portal B92.net

Dr Bubera Ninić u emisiji Presija na RTV1 o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći

Dr Bubera Ninić u emisiji Presija na RTV1 o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći

Dr Aleksandra Bubera Ninić se online uključila u emisiju Presija na RTV koja je emitovana 1. aprila 2021. Dr Bubera Ninić je govorila o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći i podršci koju je pokrenuo Savez psihoterapeuta Srbije za vreme trajanja pandemije COVID-19, o tome kako bi u vreme trajanja pandemije i velikog broja informacija trebalo da vodimo računa o pouzdanim izvorima kada je u pitanju konzumiranje medijskog sadržaja i o post-kovid sindromu.

Izvor: RTV1

Dr Aleksandra Bubera o nesanici usled pandemije koronavirusa za portal B92.net

Dr Aleksandra Bubera o nesanici usled pandemije koronavirusa za portal B92.net

Dr Aleksandra Bubera je za portal B92.net govorila o nesanici koju izaziva narušena dnevna rutina i stalna neizvesnost koju mnogi osećaju tokom pandemije koronavirusa.

Izjavu dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je objavljen na portalu možete pročitati ovde.

Kako da pobedimo „korona nesanicu“ izazvanu narušenom dnevnom rutinom i stalnom neizvesnošću tokom pandemije, kako funkcioniše mehanizam koji dovodi do nje .


„Korona nesanica“ se ne razlikuje od bilo koje druge nesanice – kada smo uznemireni, anksiozni, kada osećamo da su stvari neizvesne te smo zabrinuti, uobičajeno je da ne možemo da zaspemo, da spavamo nemirno ili da se često budimo. Ako tome dodamo poremećen životni ritam zbog novonastale situacije, promenu životnih navika i količinu fizičke aktivnosti, logično je očekivati da će određen broj ljudi imati problema sa spavanjem.

Ono što možemo sami da primenimo jesu tehnike disanja za relaksaciju (možete naći klipove na Youtube-u ili skinuti aplikaciju za mobilni telefon). Suština je da se diše duboko i usporeno i da izdisaj bude 2-3 puta duži od udisaja. Treba izdisati veoma polako kroz skupljene usne „kao da duvate u vruću supu da se ohladi“. Ukoliko imate mogućnosti posebno su blagotvorne aerobne fizičke aktivnosti – brzi hod, trčanje, plivanje, vožnja bicikla. Razgovor sa porodicom i prijateljima je takođe dobrodošao – kada brige podelimo, one ne nestanu, ali ih lakše nosimo.

Ukoliko to ne pomogne, potražite pomoć profesionalaca – i dalje je u toku akcija „Podrška psihoterapeuta“, pomoć je besplatna i dostupna svaki dan. https://savezpsihoterapeuta.org/korona-virus/

Profil prosečnog antikovidaša – dr Bubera za Blic

Profil prosečnog antikovidaša – dr Bubera za Blic

Dr Aleksandra Bubera za dnevni list Blic iznela je svoje stanovište o psihološkom profilu ljudi koji negiraju postojanje pandemije COVID-19 ili ne daju na značaju opasnosti koja ova pandemija ima po javno zdravlje stanovništva, o tzv. antikovidašima, kao i o antimaskerima i antivakserima.

Na ovu temu je pored dr Bubera govorio i sociolog Ratko Božović

Odgovore dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je priredio novinar Marko Tašković i koji je objavljen na portalu dnevnog lista Blic 13. 12.2020. godine možete pogledati ovde.

Skoro devet meseci od početka pandemije COVID-19 u Srbiji, a i dalje imamo mnogo antikovidaša. Kako to objašnjavate? Ko su ti ljudi, kakav je njihov psihološki profil?

Objašnjavam to tako što epidemija nije toliko masovna i takve prirode da bolesni ljudi leže po ulicama i da nema ko da sahrani mrtve – kada bi se to desilo, verovatno bi svima bilo jasno da se dešava nešto opasno, mada bi i tada neki verovali da nije u pitanju zarazna bolest već na primer trovanje od strane neke velike sile ili antipopulističkog pokreta, fatalan uticaj 5G mreža itd.

Ne postoji jedinstveni profil antikovidaša, ali postoje neke zajedničke karakteristike u stilu ponašanja i onoga što iznose bilo usmeno, bilo preko društvenih mreža. Ima ih različitih karakteristika po polu, obrazovanju, uzrastu, religijskoj i političkoj opredeljenosti.

Ono što se pokazuje kao zajednička karakteristila jeste uporno zanemarivanje činjenica do kojih se dolazi naučnim putem preko studija koje su izvedene po strogim naučnim principima i praksi. Umesto toga koristi se pseudonauka ili studije koje nisu kvalitetno urađene niti dovoljno proverene.

Kada zanemarite takve činjenice i izaberete podatke do kojih se došlo anegdotalnim istraživanjima, istraživanjima na malim uzorcima ili metodologijom koja je pogrešna i stoga se rezultati takvih studija ne mogu replicirati, ili koristite „argumente” koji su izjave nekih autoriteta ili „autoriteta” onda je lako poverovati da se zapravo borbom za nepridžavanje protivepidemijskih mera vi zapravo borite „za slobodu i osnovna ljudska prava”.

U stvari, borite se za svoju slobodu da živite komforno i da zanemarujete pravo drugih da budu zaštićeni da ih ne zarazite.

Takvo ponašanje se naziva antisocijalno, odn. anti-društveno ponašanje, jer zanemaruje prava drugih i samo se bavi pravima pojedinca i to na način kako njemu/njoj odgovarju.

Nažalost i u Srbiji imamo nekolicinu lekara koji su javni zastupnici ideje da COVID ne postoji, ili postoji ali da nema potrebe da se uvode protivepidemijske mere, jer je to samo obična viroza.

Samo „za zapisnik” da dodam, COVID-19 NIJE običan grip, to je sistemska bolest koja može ostaviti ozbiljne posledice na plućima, srcu, kardiovaskularnom sistemu i centralnom nervnom sistemu. Takođe oštećuje i jetru i bubrege, ali se nadamo da ta oštećenja nisu trajna.

Koji su najčešći razlozi zbog kojih ljudi u Srbiji ne veruju da postoji COVID-19?

Jedan od najvažnijih razloga je, po meni, nekonzistentno obraćanje javnosti Kriznog štaba, tela, čiji je rad ozakonjen tek nekoliko meseci nakon njegovog formiranja. Ta dva razloga – nekonzistentno izveštavanje i nepostojanje takvog tela donedavno u propisima RS (u propisima RS postoji naučno stručna komisija za zarazne bolesti) su vodeća zašto ljudi ne veruju informacijama koje čuju.

Od početka epidemije, građanima se šalju nekonzistentne informacije – od toga da ne treba da se boje do toga da je situacija katastrofalna, do broja zaraženih i umrlih koji je bio daleko manji nego sada, a uvedeno je vanredno stanje, do sumnje koje su postavile određena istraživačka udruženja i novinari da se ne iznose tačni brojevi itd.

Kada imate niz informacija koje dolaze sa mesta koje bi trebalo da upravlja epidemijom, a koje su nekonzistentne, onda je prirodno da se javi sumnja.

Ako uz to uzmemo da je ako ne verujemo da COVID postoji, komfornije živeti (i dalje se viđamo sa svima sa kojima želimo, idemo na druženja, skupove, ne nosimo maske itd.), onda sve postaje još jasnije – dakle ako ne verujem da COVID postoji, onda mogu da se ponašam protivno preporukama o antiepidemisjkim merama, a i ne bojim se i sve je kao pre.

Takođe postoji određen broj lekara, ali i psihologa i pripadnika drugih profesija, poneki od njih sa doktoratima i raznim naučnim i akademskim titulama, koji su više ili manje medijski eksponirani ili su angažovani po društvenim mrežama ili čak imaju svoje političke stranke, koji tvrde, citirajući određene „naučne i stručne radove”, kako je cela priča sa COVID-om prenaduvana, kako je smrtnost mala, kako ne treba da se bojimo i treba slobodno da živimo, jer je strah štetniji od korone, kako nam nošenje maski i vakcinacija oduzimaju naša Ustavom zagarantovana prava, kako ne postoje naučni dokazi da je COVID-19 toliko opasan itd. itd.

I nažalost, postoji određen broj ljudi koji dok ne iskusi na svojoj koži ili na koži svojih bližnjih da ova bolest zaista postoji i koliko može biti opaka kod pojedinaca, neće poverovati.

Svako malo u medijima izađe poneka priča o nekome ko nije verovao da COVID postoji ili barem nije verovao da je toliko opasan, a onda se razboleo ili ostao bez nekoliko članova porodice.

Da li i na koji način se mogu promeniti stavovi antikovidaša i u kom slučaju? Ima li, recimo, antikovidaša koji ne veruju da korona postoji čak i kada se razbole od tog virusa?

Pitanje izmene stavova je uvek isto, bez obzira na to o kojoj temi se radi.

Poznato je odavno da je naš skup stavova i uverenja  formiran na osnovu genetske podloge pod uticajem svega što nam se od rođenja dešavalo, naravno prvenstveno pod uticajem roditelja, ali i važnih drugih i vršnjačke grupe kao i potencijalne traumatizacije.

Takav skup stavova i uverenja koji predstavlja našu „unutrašnju mapu sveta” nazivamo referentnim okvirom.

Leon Festindžer je razliku između informacija koje imamo u našem referetnom okviru i onoga što se dešava u stvarnosti nazvao „kognitivna disonanca”.

Kognitivna disonanca označava situaciju kada mi verujemo jedno, a onda se u stvarnosti dogodi nešto drugo što opovrgava naše uverenje.

Sva istraživanja u vezi sa kognitivnom disonancom nažalost govore u prilog tome da ćemo češće izokrenuti stvarnost nego što ćemo promeniti uverenje koje imamo u našem referentnom okviru.

Ljudi koji imaju sklonost da preispituju svoj referentni okvir kada se desi kognitivna disonanca su ljudi koji su naučeni da kritički razmišljaju i upoređuju podatke i da razlikuju pouzdane od nepouzdanih izvora informacija i da ih odvajaju od manipulisanja, spinovanja i „gaslighting”-a.

Naravno, postavlja se pitanje – a šta su uopšte pouzdani izvori informacija u doba interneta.

U slučaju razboljevanja od COVID-a nekoga ko ne veruje da COVID postoji to bi moglo da zvuči ovako: „Da, razboleo sam se, ali to je običan grip” Ili: „Otkud znate da je COVID, a ne bakterijska pneumonija?” Ili: „Ionako bih dobio infarkt, bilo je pitanje dana, šta sad lupetate da to ima veze sa COVID-om” Ili: „To je sve od onoga što nas truju putem onih aerosola iz aviona, kakva korona!”.

Tako da zapravo mislim da je rešenje u preventivnoj i obrazovnoj aktivnosti. Kada bi sve države sistematski radile na zdravstvenom prosvećivanju i obrazovanju i kada bi svi mediji bili obavezni i poštovali obavezu da proizvode i emituju obrazovne i naučne programe, kada bi se znanje i diplome više poštovale i mladi stremili da to znanje stiču na sistematičan način, a ne „instant” preko neproverenih informacija na internetu, kroz nekoliko decenija bismo imali mnogo veći procenat ljudi koji bi imao racionalna umesto iracionalnih uverenja i u skladu s tim se i ponašao po pitanju epidemije.

Ko su u Srbiji antimaskeri i antivakseri? Imaju li oni zajedničkih osobina sa antikovidašima i koji su najčešći razlozi za njihove stavove?

Antimaskeri su ljudi koji tvrde da je besmisleno nositi maske, jer nas one ionako ne štite od zaraze. Uz to, smatraju da niko nema pravo da im naredi da nose maske ili da ih kazni ukoliko tu meru ne poštuju, pošto to ugrožava njihova Ustavom zagarantovana ljudska i građanska prava. Propagiraju da ljudi treba „da žive slobodno i bez straha”, da ne nose maske, da je sve ovo jedna velika zavera protiv slobode, pa čak i pravoslavlja itd.

Antimaskeri uporno izbegavaju da napomenu činjenicu da obične hirurške ili druge maske zaista jako malo štite one koje ih nose, ali zato mnogo više štite druge ljude. To zapravo znači da kada bismo svi pravilno nosili maske, stepen zaražavanja bi značajno opao.

To znači da kada god smo u zatvorenom prostoru, potrebno je da nosimo maske ukoliko smo u prisustvu ljudi van svoje porodice, da često provetravamo prostor, da izbegavamo zatvorene prostore u kojima je mnogo ljudi i što kraće u njima boravimo itd.  

Maske na otvorenom je potrebno nositi ukoliko ne možete da očuvate distancu manju od dva metra, jer toliko putuju kapljice prilikom govora, a kod kijanja i kašljanja, razdaljina je još veća.  

Postoje i maske koje u većem procentu štite i one koje ih nose kao što su N95 i N99 maske, ali one jesu skuplje.

Međutim kada bismo svi nosili pravilno maske (pokrivši i usta i nos, menjali ih na 2-3 sata, ne koristili ponovo, stavljali i skidali pravilno pre toga dezinfikujući ruke itd.), u slučajevima u kojima sada dolazi do zaražavanja, taj procenat bi pao do 75% prema istraživanjima.

To je jedan od razloga zašto je u Aziji epidemija suzbijena tako brzo (pored zdravstvenih dodatnih resursa sistema koji je razvijen u ranijim kriznim situacijama poput ptičjeg gripa, SARS-a i MERS-a).

Međutim ukoliko preskočite sve ove podatke i samo kažete da maska nije efikasna zaštita za onoga ko je nosi, onda stvari sasvim drugačije izgledaju, a i lakše je ne nositi masku i misliti da se time borite za građanske slobode.

A zapravo, to nije borba za građanske slobode već antisocijalno ponašanje – onoga ko se ponaša na način da ga nije briga za dobrobit drugih i društva ponaša se antisocijalno.

Antivakserska priča datira od ranije i počiva na postavci da su vakcine štetne po ljudsko zdravlje i da izazivaju više štete nego koristi. Iznose se tvrdnje da se u vakcinama nalaze određeni teški metali koji doprinose razvoju autizma kod dece i da je vakcinisanje dece usporava njihov kognitivni razvoj.

Ukoliko pogledate istraživanja koja su merila na primer IQ, ali i opše obrazovanje dece, vidite da to nikako ne može biti tačno ako posmatramo vreme u kome su sva deca redovno vakcinisana i nisu postojali antivakseri.

Većina današnjih antivaksera nije rasla u vreme kada su divljale zarazne bolesti koje su odnosile mnoge živote, a kod preživelih ostavljale tešku invalidnost.

Sledeći „argument” je da ne treba vakcinisati stanovništvo protiv „bezazlenih” bolesti kao što su morbili, jer je to blaga respiratorna infekcija sa osipom. Taj deo je tačan, za većinu obolelih.

Ono što se zanemaruje jeste da su morbili visoko zarazna bolest i da ukoliko imate mnogo zaraženih sa procentom komplikacija koji je mali, imaćete zapravo veliki broj zaraženih sa komplikacijama – jer je jako puno ukupno zaraženih.

Antivakseri i antimaskeri imaju veliku popularnost i puno pratilaca na društvenim mrežama i raznim platformama, a znamo da puno pratilaca može biti kriterijum za saradnju.

Imaju puno sličnosti sa antikovidašima i mislim da je razlog u tome što neki broj antimaskera, antivaksera i antikovidaša stvarno veruje u to što priča, dok neki broj njih to čini radi ostvarivanja svojih ličnih ciljeva. Mislim da ih takođe spaja to što veruju da rade nešto dobro za sebe, svoju porodicu i društvo – oslobađajući ih „nepravedno i neustavno nametnutih” društvenih stega. A slobodu svi volimo.

Uticaj pandemije na mentalno zdravlje – dr Aleksandra Bubera za portal 24sedam

Uticaj pandemije na mentalno zdravlje – dr Aleksandra Bubera za portal 24sedam

Dr Aleksandra Bubera razgovarala je sa novinarkom Isidorom Kranjčević o uticaju pandemije koronavirusa na mentalno zdravlje. U nastavku prenosimo odgovore dr Bubera u celosti, a tekst koji je novinarka pripremila za portal 24sedam možete pročitati ovde.

Da li su se tokom pandemije koronavirusa izdvojili i u većoj meri razvili neki strahovi koji ranije nisu bili toliko prisutni i koji su to?

U većoj meri su se pojavili, a kod osoba od ranije postojeći intenzivirali strahovi od zaraze i bolesti, kao i invaliditeta i umiranja. U skladu sa tim i strah od kontaminacije i prljavoga. U nekoj meri je bilo racionalno da se ovakvi strahovi pojave /intenziviraju, jer su motivisali stanovništvo na zaštitna ponašanja. Barem deo stanovništva. Jedan manji deo je reagovao pak buntom i negiranjem ili minimiziranjem i ponašao se suprotno preporukama. U kasnijim mesecima trajanja epidemije, pojavili su se strahovi od usamljenosti, nemogućnosti da se dobije pomoć, bilo u slučaju bolesti, bilo u drugim neophodnim slučajevima. A zatim su se pojavili i strahovi, sasvim opravdani od ekonomskih posledica pandemije.

Da li će strahovi razvijeni tokom pandemije da nestanu dolaskom vakcine recimo ili će ostati nezavisno od toga da li je bolest iskorenjena?

Oni neposredno vezani za bolest će nestati tek onda kada se vakcina bude pokazala efikasnom i bezbednom u nekom dužem vremenskom periodu, recimo oko dve godine. Strahovi od ekonomskih posledica će nestati tek nekoliko godina nakon što se ekonomska situacija temeljno stabilizuje.

Da li nas je i u kojoj meri promenila pandemija, s obzirom na činjenicu da su socijalni kontakti drastično proređeni, da je udaljenost ljudi preporučen oblik ponašanja, nema bliskosti u smislu grljenja, ljubljenja prilikom pozdravljanja, ljudi više ne razgovaraju u bliskom kontaktu već namerno drže distancu?

Pandemija jeste promenila ponašanje i to tek nakon upornog insistiranja da je to jedini način da usporimo prenošenje virusa i da koliko toliko sačuvamo zdravstvene resurse, a samim tim i sve ostale resurse neophodne za funkcionisanje svakodnevnih životnih aktivnosti. Ljudska priroda je malo teže promenljiva i potrebne su generacije i generacije da se ponešto u ljudskoj prirodi izmeni. Čim budemo iole sigurni da je epidemija stavljena pod kontrolu, sve će se vratiti na staro, iako bismo možda mogli da naučimo da budemo obazriviji i odgovorniji i prema sebi i prema drugima, pogotovo kada znamo da smo bolesni. To smo uostalom i imali prilike da vidimo čim su mere opuštene nakon prvih, veoma strogih.

Da li će i kako novi oblici socijalnog i društvenog života uticati na mlade i da li će oni možda to prihvatiti i usvojiti kao prihvatljive te ćemo dobiti neke nove generacije koje više neće biti bliske kao pre?

Na promenu socijalnog ponašanja mladih mnogo više utiče vezanost za moderne tehnologije, nego pandemija COVID-19. Pandemija je privremeno stanje, a tehnološki razvoj konstantan.

Da li je i kako koronavirus uticao na porodice, s obzirom na to da su mnogi bili prinuđeni da budu u zatvorenom, kako su se ljudi snašli u tim novonastalim okolnostima, da li su se zbližili ili je to prouzrokovalo možda neke nove probleme?

Situacija sa pandemijom je intenzivirala sve do tada postojeće odnose, odnosno, ukoliko su oni i pre bili funkcionalni, boravak zajedno je prijao porodicama, a ako su odnosi i pre toga bili disfunkcionalni, pod „moranjem“ da se provodi sve ili gotovo sve vreme zajedno, pritisak se pojačao do mere da je porastao broj  porodica u kojima je na primer nasilje, ali ne samo ono, dovelo do tačke pucanja.

Da li su problemi tipa depresije, anksioznosti sada pojačani? Koji su najveći problemi na koje ste nailazili u razgovoru sa ljudima koji su se tokom pandemije obraćali za psihološku pomoć?

Anksiozne i depresivne, kao i sve ostale od ranije postojeće tegobe kod osoba sa mentalnim poremećajima se jesu pogoršale tokom ove krize – u početku zbog panike i nepostojanja informacija, vrlo brzo zatim, jer su neki pacijenti silom prilika ostali bez mogućnosti kontakta sa svojim lekarima i terapeutima, a zatim što je u daljem toku porasla tenzija u opštoj populaciji što zbog objektivno povećanog broja obolelih bliskih i poznatih osoba, što zbog ekonomskih problema u smislu smanjenog obima posla, prihoda, pa sve do ostajanja bez posla i egzistencijalne ugroženosti, što onda smanjuje mogućnost manevarskog prostora i broj ranije dostupnih opcija što dodatno povećava neizvesnost.

Kako će preporučena socijalna distanca uticati na odnose unutar porodica u odnosu dece i roditelja, unuka i baka i deka?

Socijalna distanca je nesrećno i bukvalno preveden termin i zapravo u engleskom govornom području znači drugo nego u srpskom jeziku. Radi se zapravo o tome da ljudi treba što manje da se okupljaju van svoje porodične/radne/socijalne grupe, a kada su neophodna okupljanja da te grupe drže među sobom fizičku distancu. Distanca unutar porodica koje zajedno žive nikada nije ni preporučivana, sem ukoliko je neki član porodice oboleo. Što se tiče unuka i baka i deka, ukoliko ne žive zajedno sve mere prevencije moraju da se poštuju, kao i ukoliko žive zajedno, a deca se (što je normalno i poželjno kreću). Međutim, preporuke su jedno, a život je drugo. I u vreme kuge u Irigu primećena je „neobična nežnost među supružnicima“, pa ne vidim što bi bilo drugaćije i u doba korone.

Kakva su iskustva i zapažanja iz nekih ranijih globalnih pandemija, da li su uticale i koliko na ponašanje ljudi, koliko su trajale  posledice i da li su na neki način, na psihološkom planu, menjale ljude?

Zapažanja govore o tome da čim opasnost prođe, ljudi se vraćaju svojim uobičajenim načinima života. To je donekle dobro, a odnekle baš i nije. Dobro je da se vrate svi korisni i dobri aspekti života i navike koje su morale biti ograničene tokom epidemije. A loše je da neke navike, koje je dobro da budu trajne uvek, brzo iščile nakon epidemije. Mislim na primer na obavezno pranje ruku, nošenje maski kada smo bolesni, izostajanje sa posla ili iz škole da ne bismo zarazili druge, izbegavanje rukovanja, grljenja i ljubljenja u vreme sezonskih respiratornih infekcija, povećana (ne i preterana) higijena, pogotovo na javnim mestima, ali i na poslu i kod kuće. Ljudi koji dožive teže psihičke posledice, a ponekada i promene jesu uglavnom oni koji su imali neposredna teška iskustva ili lično sa bolešću, ili im je nastradao neko (ili više) bliskih i dragih, pogotovo ako nisu mogli da dobiju pomoć ili olakšanje muka, kao i zdravstveni radnici, svo medicinsko osoblje, ali najviše medicnske sestre i tehničari, a zatim lekari, pa za njima i svi ostali koji su bili direktno, svakodnevno, u iscrpljujućim smenama u teškim uslovima  uključeni u lečenje teško obolelih, koji su im često i pored svega preduzetog umirali „na rukama“ takoda su pored umora, stresa, iscrpljenosti i jako teških uslova osećali i potpunu bespomoćnost i neizvesnost u borbi za svaki život. I tako mesecima, iz dana u dan, u nekim slučajevima bez mogućnosti zamene. Takvi događaji i okolnosti su često uzrok u najmanju ruku sindroma izgaranja, a ukoliko se ne pomogne prvo logistički da se osoblje od ovoga zaštiti, odmori i podrži na sve potrebne načine, pa i psihološki, može dovesti i do postraumatskog stresnog poremećaja, a kod pojedinih osoba sa ovim poremećajima, ukoliko se on na vreme ne prepozna i ne leči i do trajnih promena ličnosti, što se može desiti i građanima koji su kao oboleli, ili njihovi najmiliji, prolazili kroz teške oblike bolesti.

Kako ćemo živeti sa koronom? – Ugao psihoterapeuta

Kako ćemo živeti sa koronom? – Ugao psihoterapeuta

Novinar Marko Tašković je pripremio članak za Blic nedelje na temu: „Kako ćemo živeti sa koronom” u kome je obuhvatio viđenja epidemiologa, ekonomiste i psihoterapeuta. Iz ugla psihoterapeuta na ovu temu govorila je dr Aleksandra Bubera, a njenu izjavu prenosimo u celosti.

Štampano izdanje dnevnog lista Blic nedelja u kome je objavljen navedeni tekst je izašlo 19. jula 2020.

Da li je sada situacija psihički teža nego u martu i aprilu kada smo manje više bili zatvoreni u kućama? U martu i aprilu smo se nadali da će virus korona proći do juna i da ćemo tokom leta živeti normalno, a sada se ispostavlja da ćemo morati da živimo sa koronom sigurno do kraja godine, a možda i do kraja 2021. godine. Koliko je ta neizvesnot opasna i kako je prebroditi?

U martu je situacija bila teža s aspekta da je bila nova i bilo joj je potrebno prilagoditi se. Nismo znali šta da očekujemo i šta nas čeka, ljudi su bili uplašeni za svoje zdravlje i život, mere koje su se sprovodile i uopšte i individualno su bile veoma striktne. Bilo je potrebno prilagoditi se i uslovima ograničenog kretanja, što je dovelo do povećanog pritiska unutar zatvorenih sistema. S druge strane situacija koju imamo u julu je situacija da smo shvatili da nije u pitanju sprint, već maraton i ona je teška sa te strane. Prognoze stručnjaka je da će ova situacija da traje i da se nastavlja narednih godinu pa čak i dve, dokle god se ne pronađe pouzdana vakcina koja nas može zaštititi od virusa. Neka istraživanja govore da osobe sa teškom kliničkom slikom mogu imati posledice na određenim organskim sistemima i nakon izlečenja, kao i da se svugde u svetu beleže slučjevi da su ljudi oboleli, preboleli, pa posle nekoliko meseci ponovo zaraženi istim virusom i opet sa jednako teškom kliničkom slikom. Sve ovo postavlja pred čovečanstvo, društvo, nauku i struku veoma veliki zadatak, sa kakvim se još nismo sreli u ovom obliku. U istoriji je bilo raznih epidemija i pandemija, ali sa istorijske distance o njima sada znamo sve, a o novom virusu, njegovom ponašanju i uticaju na ljudski organizam, iako imamo visokorazvijenu nauku i thenologiju, još ne znamo dovoljno. Isto tako ne znamo dovoljno o posledicama oboljevanja kao ni sticanju (ili nesticanju otpornosti) i kako ćemo se s njim izboriti. Sve ovo sasvim normalno budi osećanje neizvesnosti i neugodan osećaj da nemamo kontrolu nad situacijom. To je suprotno svemu onome što mi ljudi težimo – a to su sigurnost, izvesnost, kontrola nad našim životima i sudbinom. Trenutno je situacija obrnuta – naše ponašanje, živote, zdravlje ekonomiju itd. kontroliše jedan sićušan virus na granici živog i neživog i traži od nas kompletnu izmenu načina života, navika, ponašanja, pa čak i sa svim tim, nismo sigurni kakav će ishod na kraju biti.

Kako naći meru između potrebe da se zaštitimo od Covid-19 i potrebe da radimo i normalno živimo? Kako psihički to sve izdržati?

Potrebno je pridržavati se propisanih mera, jer to je jedino što možemo da uradimo i što može u priličnoj meri da nas zaštiti. Potrebno je raditi na svesti ljudi, a kako se to ne može dovoljno brzo postići, nije loše da se uvedu i konsekvence za one koji ih ne poštuju – pričam naravno o osnovnim merama zaštite – beskompromisno nošenje zaštitinih maski u zatvorenim prostorima, pa i na otvorenim ukoliko ne postoji dovoljna distanca, izbegavanje okupljanja, ljubljenja, grljenja i svih bliskih kontakata sem u okviru svoje najuže socijalne grupe u zatvorenim prostorima, a na otvorenom uz distancu, često pranje ruku, dezinfekcija obuće. Treba naći načina kako da se i dalje radi i živi uz navedene mere. Kao što smo već videli u najvećem broju industrija to je moguće. U najvećem problemu su industrije koje podrazumevaju proizvodne procese sa puno radnika na jednom mestu u zatvorenom prostoru, pogotovo ukoliko imaju centralnu klimatizaciju. Sve ostalo je lakše organizovati, ali čak i u tim uslovima moraju se iznalaziti rešenja kako da život funkcioniše u novim uslovima.

Ljudi su „pravljeni“ da se prilagođavaju, pa ćemo se prilagoditi i ovoj „novoj realnosti“. U tome nam mogu pomoći porodica i prijatelji (kafa može da se „popije“ i preko platforme Skype, a svakako smo videli koliko znači takva „čašica razgovora“ i kontakta pomoću novih tehnologija. A ako to nije dovoljno, tu su psihoterapeuti koji nude besplatnu podršku građanima.

Da li i dalje pružate besplatnu psihološku pomoć našim građanima? Na šta se sada najviše žale? Ima li razlike u odnosu na mart, april ili maj?

Projekat „Podrška psihoterapeuta“ je počeo 26. marta i još uvek traje i trajaće. Jedino smo imali prekid u radu besplatne telefonske linije 19833 koju nam je ustupilo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. I ona će nadamo se već od sledeće nedelje biti ponovo u funkciji i kolege iz Asocijacije edukativnih praksi koja je partner na projektu vredno rade na tome da linija ponovo proradi. Web aplikacija koju je razvio Igor Graić sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, kao projekt menadžer sa grupom programera i dizajnera volontera i  koja je podržana od strane Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj u okviru inicijative “Budi i ti heroj” na adresi https://podrskapsihoterapeuta.com/home nije ni prestajala da radi, kao što i dalje postoji spisak dostupnih psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom na stranici Saveza društava psihoterapeuta Srbije.

Ukupno smo imali uključeno preko 400 kolega volontera i imali smo preko 2 000 intervencija do sada.

U početku su se građani najviše žalili na strah i zabrinutost u vezi sa zarazom, zatim na strahove u vezi sa dostupnošću zdravstvenih usluga i sistema, zatim su počeli problemi sa povećanim pritiskom u odranije disfunkcionalnim porodičnim odnosima zbog zabrane kretanja i odranije postojećih psihičkih i emocionalnih problema, a zatim zabrinutost za ekonomske okolnosti. Trenutno se građani obraćaju sa najrazličitijim životnim problemima i dilemama, nekima koje su nastale zbog situacije sa koronavirusom, a a nekima koje su nezavisne od te situacije, ali dodatno facilitirane ili „okinute“ istom.

Kad bi trebalo da se obratimo psihologu za pomoć? O čemu najviše treba da vodimo računa?

Kada vidimo da otežano funkcionišemo – pogotovo ako primetimo ili nam naši prijatelji ili porodica skrenu pažnju da smo izmenili ponašanje i navike, da smo stalno zabrinuti, uplašeni, preokupirani ili  da imamo „kratak fitilj“, odnosno da preterano reagujemo na sitnice. Takođe, ukoliko imamo problema sa spavanjem, voljom i snagom za svakodnevne obaveze, ukoliko primetimo višednevne, a pogotovo višenedeljne promene raspoloženja. Ukoliko imamo crne misli, pomoć stručnjaka je neophodna, a dobrodošla u svim ranije navedenim slučajevima.

Treba najviše da vodimo računa da se dovoljno odmaramo, pravilno hranimo i imamo dovoljno fizičke aktivnosti, da unosimo dovoljno vitamina, da održavamo socijalne, a izbegavamo fizičke kontakte. Da negujemo sebe i dobro postavljamo granice, a da veze sa važnim osobama održavamo na visokom nivou.

Koji će nam najveći izazovi biti u narednom periodu i kako da se izborima sa njima?

Mislim da će nam najveći izazov biti kako da prihvatimo i prilagodimo se na potpuno nov način života i funkcionisanja, jer se neke osnovne postavke tome ko ima kontrolu nad našim životom i kolika je naša moć kao ljudskog društva ovom situacijom temeljno preispituju i moraće biti prilagođene novoj realnosti. Moraćemo da izađemo na kraj sa svojim starim navikama koje se ne uklapaju u novu situaciju, kao i sa svojim otporima da ih menjamo. Da prihvatimo da život nije dužan da ispunjava naša očekivanja i da se prilagođava nama i da samo bića koja su u stanju da se brzo i dobro prilagođavaju u evolutivnom smislu i mogu da opstanu. Da ne zamenjujemo strah i tugu za bes i frustraciju i da ostanemo konstruktivni umesto da se prepustimo destruktivnim ponašanjima i gubitku smisla. Ovo su jako zahtevni zadaci u svim teškim vremenim, pa i u ovima sada.

Jesmo li na ivici živaca?– dr Bubera za Blic Ženu

Jesmo li na ivici živaca?– dr Bubera za Blic Ženu

Novinarka Jelena Pantović je pripremila tekst pod naslovom: „Jesmo li na ivici živaca?” u kome se bavila pitanjima kako će se ljudi nakon pandemije koronavirusa suočavati sa strahovima i dolazi li nakon pandemije razdoblje psihičkih i mentalnih bolesti. Tekst je objavljen u štampanom izdanju Blic Žene (23-29. maj 2020), a izjavu dr Bubere, koju je ovim povodom dala, prenosimo u celosti.

Na inicijativu dr Aleksandre Bubere, Savez psihoterapeuta Srbije je odlučio da građanima ponudi volontersku pomoć u smislu kriznih intervencija kroz telefonsku ili online komunikaciju, stoga je u ovoj izjavi iznela i podatke o broju ljudi koji se javlja i razlozima zbog kojih se najčešće obraćaju.

Zbog čega vam se ljudi u doba pandemije najčešće javljaju, koji su to problemi?

Problemi zbog kojih se javljaju su šaroliki.

Neki su vezani direktno za  situaciju izazvanu pandemijom Covid-19, na primer plaše se da će biti zaraženi oni, ili neko od članova njihove porodice, da će morati u bolnicu, ili umreti. 

Takođe se javljaju i zdravstveni radnici koji su u neposrednom ili posrednom kontaktu sa obolelima, i najčešće se plaše da će zaraziti nekoga od ukućana. 

Javljaju se i građani koji imaju nekoga od porodice i prijatelja ko je teško oboleo od Covid-19 ili su izgubili neku voljenu osobu, koja je preminula od Covid-19.

Zatim se javljaju osobe koje su od ranije imale određene psihičke smetnje zbog kojih su bile u pshoterapijskom tretmanu ili pod redovnom psihofarmakoterapijom, pa su im se smetnje pogoršale zbog aktuelne situacije – prvenstveno zbog straha da neće moći da dobiju pomoć ako im je potrebna, da neće moći da nabave lekove i slično. 

Nisu retke ni situacije gde sada, zbog povećene količine zajedničkog vremena, postaju veoma intenzivni, od ranije disfunkcionalni porodični odnosi, zbog kojih supružnici ili deca traže podršku ili pomoć.

A javljaju se i građani koji su i ranije bili usamljeni, ali se sada osećanje usamljenosti intenziviralo zbog nemogućnosti obavljanja uobičajenih aktivnosti i još više smanjenih socijalnih kontakata.

U poslednjih nekoliko nedelja, slika problema zbog kojih se korisnici javljaju polako se menja – smanjuje se broj poziva koji su vezani za strah od zaraze, a povećava se broj poziva jer se ljudi plaše kako će se snaći u novonastalim okolnostima. Neki su ostali bez posla ili im je zarada smanjena, jer poslodavci nisu bili u mogućnosti da rade ili da rade u punom obimu. Građani se javljau i zbog problema u vezi sa odnosima koji su se završili raskidom ili razvodom. Češće se javljaju i građani čiji su se problem akutizovali privođenjem izolacije kraju – kao što su bolesti zavisnosti, starateljstvo nad decom i slično.

Da li biste mogli da ih rangirate po značaju, odnosno, recimo težini?

Svakome je njegov problem najteži. Ipak po ozbiljnosti izdvajamo situacije kada je neko preživeo akutnu traumu zbog gubitka voljene osobe ili sopstvenog razboljevanja od teškog oblika bolesti izazvane Covid-19, zatim osobe koje se suočavaju sa suicidalnim mislima, kao i situacije intenziviranog porodičnog nasilja.

Jeste li primetili da egzistencijalni strahovi preuzimaju primat? Strah od budućnosti, finasijske propasti…?

Kao što smo na osnovu ranijih iskustava i istraživanja i predvideli, sa jenjavanjem pandemije i popuštanjem mera, strahovi direktno vezani za zaražavanje virusom se sklanjaju u drugi plan, a u prvi izbijaju egzistencijalni problemi, problemi sa međuljudskim odnosima (ličnim, porodičnim, profesionalnim itd.), kao problemi koje je izolacija akutizovala – kao na primer bolesti zavisnosti, starateljstvo nad decom, razvod itd.

Zato što su u prvoj fazi ljudi u stanju šoka i neverice, pa kada shvate šta se realno dešava i kada stanje potraje neko vreme, tek će onda početi da se bave ekonomsko-egzistencijalnim posledicama krize.

Zbog toga nameravamo da nastavimo sa ovakvim vidom pružanja podrške i nekoliko meseci nakon što se akutna faza krize završi.

Znamo i iz ranijih iskustava sa kriznim situacijama, kao i iz rezultata naučnih istraživanja, da će ovakav vid podrške biti potreban još mesecima nakon završetka akutne faze krize, upravo zbog suočavanja sa posledicama iste i prilagođavanja na život u novonastalim okolnostima, a sa već delimično iscrpljenim resursima za suočavanje sa stresom.

Da li je i usamljenost razlog što vas ljudi zovu, i da li su samoćom pogođeni najviše penzioneri?

Takođe je i usamljenost razlog zašto nas ljudi zovu. Do sada su nas češće zvali mlađi ljudi, ali smatramo da je razlog to, što je besplatna telefonska linija počela sa radom pre nekoliko dana – od 16. aprila,  i građani nisu imali informaciju.

Tako da očekujemo veći broj poziva starijih građana, nakon što saznaju da postoji besplatna telefonska linija.

Svesni smo da neki broj građana nema pristup internetu, ili ima teškoće, ili nemogućnost korišćenja kompjutera i „pametnih” telefona.

Zbog toga je Savez društava psihoterapeuta Srbije i uputio molbu Ministarstvu telekomunikacija i turizma da nam obezbedi telefonski broj, kojim bismo mogli pokriti i ovaj deo građanstva. Ministarstvo TT je ustupilo svoj besplatni telefonski broj 19833 sa opcijom 2 svaki dan od 15-21h za građane koji prvu psihoterapijsku pomoć žele da potraže ovim putem, od 16. aprila, dok su veb sajt i aplikacija aktivni od 24. marta, odnosno 12. aprila.

Na kraju, kad se skupe strah od bolesti, smrti, egzistencije… hoće li nam živci popucati?

Kao i u svakoj krizi, određeni broj građana će imati teže i teške posledice suočavanja sa stresom – mislim prvenstveno na one koji su imali traumatska iskustva tokom krize – kao što su razboljevanje i umiranje od teških vidova infekcije Covid-19 kod bliskih osoba, samim tim i realnom mogućnošću da sami obole i umru, kao i kod osoba koje su prebolele teške vidove infekcije. Zatim osobe kojima je ova kriza donela drastično pogoršanje fizičkog ili mentalnog zdravlja ili teške porodične ili ekonomske posledice. Zbog toga smo u Savezu društava psihoterapeuta i pokrenuli akciju „Podrška psihoterapeuta”, jer znamo da se neki deo ovih težih posledica može preventivno sprečiti ranim i kratkim intervencijama u krizi. Isto tako, nadamo se da ćemo time smanjiti pritisak na zdravstveni sistem u Srbiji i neposredno sada, kao i nakon završetka akutne faze krize.

Ima li neke pomoći ili bar utehe?

Na sreću pomoći ima. Savez društava psihoterapeuta je okupio preko 400 volontera – psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom koji od 24. marta pružaju psihoterapijsku prvu pomoć. Prva grana akcije je bila da na sajtu Saveza  objavimo spisak naših volontera sa načinom stupanja u kontakt (telefon, Viber, What’sApp, Messnger, Skype, Zoom itd.) i vremenom u kome je psihoterapeut dostupan. Taj spisak se i dalje nalazi i možete ga pronaći na adresi:

Korona virus

Ubrzo posle toga nas je kontaktirao Igor Graić, asistent sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, koji je okupio tim programera i dizajnera koji su potpuno volonterski i u rekordnom roku osmislili aplikaciju preko koje korisnik i psihoterapeut mogu stupiti u kontakt. Aplikacija je aktivna od 12.og aprila  i ona se nalazi na adresi: https://podrskapsihoterapeuta.com/home

U nekoliko „klikova” korisniku se otvaraju slobodni termini i može zakazati razgovor sa psihoterapeutom. Aplikacija se i dalje razvija i imaće još novih opcija. Ovaj deo projekta je i deo projekta „Budi i ti heroj” koji podržava kabinet ministra zaduženog za inovacije.

Zatim smo uputili molbu Ministarstvu telekomunikacija i turizma da nam je potreban i besplatan broj telefona za građane koji nemaju drugačiji način stupanja u kontakt sa psihoterapeutom. U ovom delu akcije nam je logistiku u organizaciji ovog zahtevnog dela projekta pružilo i udruženje „Asocijacija edukativnih praksi” iz Beograda.

Zahvalni smo ministarstvu što je u roku od samo nekoliko dana okupilo tim i potpuno tehnički i finansijski omogućilo da građani mogu pozivom na broj telefona 19833, opcija 2 svakim danom od 15-21h dobiti podršku psihoterapeuta. Od naših 400 volontera, 89 je uključeno u projekat pomoći putem besplatnog telefona.

Od 26. marta, od kada vodimo evidenciju, imali smo više od 800 poziva građana sa gorenavedenom problematikom. Što se tiče broja telefona, broj poziva je prosečno oko 11 dnevno, a dužina trajanja poziva oko 22 minuta. Nadamo se povećanom broju poziva nakon objavljivanja u medijima ovih informacija.

Pomoći, nade i utehe dakle ima, pozivamo građane da nas slobodno kontaktiraju, na bilo koji od ova tri načina, naši psihoterapeuti volonteri čekaju vaš poziv i pružiće vam podršku.

Šta su najčešće posledice anksioznosti i strahova, psihosomatski poremećaji, nesanica, panični napadi…?

Građani su se javljali i sa pravim napadima panike, anksioznošću, zabrinutošću i svim uobičajenim pratećim posledicama istih – kao što su nesanica, smanjenje apetita, loša koncentracija i slično. U najvećem broju slučajeva razgovor sa našim volonterima je pomogao da se ove tegobe smanje, a nekada i potpuno nestanu.

U određenom broju slučajeva zakazuje se ponovni razgovor sa istim psihoterapeutom-volonterom, i moguće je zakazati nekoliko dodatnih razgovora.

Ukoliko je nekome potrebna dugotrajnija podrška, psihoterašpeuti-volonteri upućuju građane na dodatne resurse koji stoje na raspolaganju.

Ponekada razgovor sa našim volonterima nije dovoljan, jer prelazi okvire psihoterapijske prve pomoći i kompetencije psihoterapeuta, pogotovo kada se radi o osobama koje zahtevaju psihijatrijsku podršku i u takvim slučajevima se pomaže korisnicima tako što se upućuju na brojeve telefona koje su obezbedile psihijatrijske klinike ili vlada – kao što su nacionalni telefon za psihosocijalnu podršku, nacionalni SOS telefon za prevenciju samoubistva Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, brojevi telefona Instituta za mentalno zdravlje i slično.