Terapija na recept: Da li će lekari uskoro prepisivati posetu muzeju kao lek? – Dr Bubera Ninić za Danas

Terapija na recept: Da li će lekari uskoro prepisivati posetu muzeju kao lek? – Dr Bubera Ninić za Danas

Dr Aleksandra Bubera Ninić za Danas je govorila o posetama muzejima, pozorištima, bioskopima… kao vidu terapije za osobe koje se suočavaju sa depresijom. Prenosimo deo razgovora koji je novinarka obavila s dr Buberom Ninić, a ceo tekst sa ostalim sagovornicmam koji je objavljen 2. marta 2023. na portalu Danasm možete pročitati ovde.

Dr Aleksandra Bubera Ninić, specijalista psihijatrije dala je kompaktan odgovor na ovu temu, i između ostalog istakla da je u pitanju odlična ideja koja se uklapa u svetske trendove prevencije i lečenja mentalnih poremećaja, i da je treba podržati.

– Ideja da se osobama koji se bore sa nekim mentalnim poremećajem pored ostalih vidova terapije, o trošku države omoguće i posete muzejima, galerijama (a što da ne i pozorištima, bioskopima, koncertima) je odlična i uklapa se u svetske trendove prevencije i lečenja mentalnih poremećaja i treba je podržati – smatra Ninić.

Dok je radila u Dnevnoj bolnici za lečenje mentalnih poremećaja u Somboru, jedan deo terapijskog programa se sastojao u organizovanim posetama pacijenata uz pratnju nekoga od osoblja (lekar, medicisnka sestra, psiholog, socijalni radnik i slično) pozorištu i galerijama. Prema njenim rečima, ove institucije rado su se odazivale na njihove molbe i saradnja je tekla odlično.

– Budući da se sada insistira da svi metodi lečenja budu „evidence based“, logično je da su kolege iz Brisela lansirale pilot projekat koji je odmah bio praćen i istraživanjem, za koje sam uverena da će potvrditi pozitivne efekte poseta institucijama kulture na mentalno zdravlje.
Upoznata sam i sa tim da se i naši stručnjaci koji su dali izjave za medije o ovoj ideji slažu sa ovom konstatacijom. Ipak, dodala bih još nekoliko važnih stvari – bitno je da se ovakve posete odobravaju „u društvu“ to jest da osoba koja pati od mentalnog poremećaja može, ukoliko želi, otići u posetu instituciji sa članovima porodice ili prijateljima – onima koji su osobi važna mreža podrške – kaže Ninić.

Naravno, dodaje ona, u pojedinim slučajevima terapijski cilj bi bio i da se osoba osposobi da ode sama (na primer kod lečenja paničnog poremećaja i agorafobije koji su veoma česti), ali, kako kaže, u većini slučajeva odlazak u društvu bi pomogao u resocijalizaciji osobe koja se bori sa mentalnim poremećajem.

Ninić naglašava da bi najvažnija stvar bila pre svega, da se u zemlji Srbiji konačno reguliše delatnost psihoterapije i to ne samo kao delatnost koju mogu obavljati samo psiholozi, već i ostali profesionalci koji se bave mentalnim zdravljem (psihijatri, specijalni pedagozi, socijalni radnici itd.) i koji imaju završenu dugogodišnju obuku i rade pre dobijanja diplome nekoliko godina pod supervizijom svojih mentora.

– Kao i ostali psihoterapeuti drugih profesija sa završenim osnovnim najmanje četvorogodišnjim studijama i završenom odgovarajućom obukom i radom pod supervizijom i završenom psihoterapijskom propedeutikom na nekom od univerziteta u trajanju od godinu i po do dve godine gde bi polagali sve ono što na svojim osnovnim studijama nisu učili, a potrebno je da znaju ukoliko se bave psihoterapijom i gde bi imali praksu u institucijama koje se bave lečenjem mentalnih poremećaja – ističe Ninić i dodaje da je tako regulisana profesija i delatnost psihoterapije na primer u susednoj Hrvatskoj, što je veoma dobro.

– Pitate se možda kakve veze ovo ima sa posetom muzejima i ostalim institucijama kulture? Veza je neophodna i logična. Ukoliko osoba sa mentalnim poremećajem nije u stanju da ustane iz kreveta, obuče se, obavi osnovnu ličnu higijenu, jede, izađe iz kuće, teško da je možete „poslati na recept u muzej“. Neophodno je tu osobu prvo dovesti u stanje da može i želi da ode u muzej. A tu je neophodno u najmanju ruku psihoterapijsko lečenje, a nekada i lečenje lekovima i hospitalizacija. Zato je neophodno raditi i na tome da pacijenti budu u situaciji da im se propiše i „psihoterapija na recept“, kao što se propisuju i lekovi, a onda kada već postignemo poboljšanje ili delimičnu remisiju, možemo propisati i „posetu instituciji kulture na recept“- zaključuje Aleksandra Bubera Ninić.

Izvor: portal Danas

Image by Pexels from Pixabay


Nervna rastrojstva bez kontrole dovode do zločina i tragedija

Nervna rastrojstva bez kontrole dovode do zločina i tragedija

Poslednji slučaj kad je u trenutku nervnog rastrojstva Vladimir V. (36) nožem zaklao svoju majku Gorginu (62) poslao je još jedno ozbiljno upozorenje, pogotovo stručnoj javnosti. Psihijatri i psihoterapeuti smatraju da su mentalno oboleli pacijenti nakon lečenja prepušteni sami sebi, da niko o njima ne brine i da će ovakvih nesrećnih slučajeva biti sve više.

Naime, ispostavilo se da u Srbiji ne postoji odgovarajuća preventiva, niti postbolnička briga o psihijatrijski obolelim osobama koje su sklone nasilju i čije psihičko oboljenje može prerasti u agresiju.

Prema rečima Aleksandre Bubere, psihijatra i psihoterapeuta, u Srbiji ne postoji mreža za podršku pacijentima koji završe sa bolničkim lečenjem i to je najveći problem.

– Kad se jednog dana završi lečenje, niko više ne kontroliše stanje pacijenta, već je prepušten sam sebi, ukoliko ni porodica neće ili ne može da preuzme brigu. Nemamo nikakav prelazni oblik lečenja. To bi podrazumevalo nešto nalik onom što postoji u svim zemljama u okruženju, takozvana kuća na pola puta. Tu pacijent dolazi nakon što završi lečenje, socijalizuje se, a ne ide odmah u svoje uobičajeno okruženje. U tim “prelaznim ustanovama” pacijent je pod stalnim nadzorom i privikava se na život van bolnice, navikava se da uzima terapiju i posle mu bude mnogo lakše da se uklopi u društvenu zajednicu. Takođe, u inostranstvu postoje centri za mentalno zdravlje gde pacijenti dolaze preko dana i kažu svoje probleme, ali postoje i patronažne ekipe, odnosno stručni tim koji obilazi pacijenta kad on stigne kući i prati da li uzima lekove, kako se ponaša, razgovaraju sa njegovom porodicom, okruženjem. Kod nas, verovatno zbog nedostatka para, od toga nema ništa, ali ovakva situacija mora da se promeni – kaže za “Blic” Aleksandra Bubera.

Psihijatar Jovan Metodijević smatra da su psihijatrijske ustanove u Srbiji u veoma lošoj situaciji, da se u njih ne ulaže jer su neprofitabilne i da zbog toga pacijenti vrlo teško u njih odlaze dobrovoljno.

– Jedino što naše ustanove imaju su dobri stručnjaci. Ostalo je katastrofalno. Nemaju ono osnovno što pacijentima treba, posteljine, dovoljan broj kreveta, nemaju dovoljno veša, pidžama, peškira. Zbog toga, pacijenti tek pod velikim pritiskom odlaze u psihijatrijske ustanove. To je prouzrokovalo činjenicu da mali broj pacijenata nastavlja da uzima terapiju i da potpuno zapostave svoju mentalnu bolest – smatra Metodijević.

Ono što u Srbiji nedostaje, kad je reč o psihijatrijskim bolesnicima, jeste mehanizam da se oni primoraju da redovno dolaze na preglede ili uzimaju terapiju. Hitna pomoć i policija intervenišu tek kada se dogodi neka nesreća poput ove u Lučanima.

– Mi možemo da napišemo uput da pacijent dolazi na svakih tri meseca ili pola godine na pregled. Međutim, ukoliko su oni zapostavljeni od porodice, što je čest slučaj, oni su prepušteni sami sebi i jednostavno ne žele da dođu na pregled. Mi nemamo mehanizam da ih nateramo da se dođu kod nas na pregled ili da redovno uzimaju terapiju. Možda bi neki psihijatri i prijavili nekog Hitnoj pomoći, ali ako mi dnevno imamo po 30 pacijenata, sigurno je da ne možemo da upamtimo ko kada od pacijenata treba da dođe na pregled – kaže psihijatar Zorica Poleusnić.

Psihoterapeut Milica Zorić tvrdi da je najveći problem u tome što su psihijatrijske ustanove u Srbiji ostale centralizovane još iz sedamdesetih godina prošlog veka, a to je za evropske standarde potpuno neprihvatljivo.

– Trend u svetu je tzv. komunalna psihijatrija. To je sistem u kom nema velikih bolnica, već su to male ustanove kojih ima mnogo i tu pacijenti dolaze nakon hospitalizacije. Problem je u tome što svi misle da je nakon hospitalizacije sve gotovo. To nije kao kad polomite nogu ili ruku, pa stavite gips i kost zaraste. Mentalno zdravlje se mora tretirati postepeno i strpljivo. Pacijenti nakon izlaska iz ustanove imaju problema sa zapošljavanjem, nemaju podršku porodice, okoline, marginalizovani su, teško se socijalizuju, što rezultira time da padaju u depresije, pa još više poremete svoje psihičko stanje. To može eskalirati u nasilje, i to se dešava vrlo često, pa su zapušteni mentalno oboleli pacijenti vrlo skloni agresiji, lako se upuste u krivična dela – kaže Milica Zorić.

PROBLEMI

  • teško socijalizovanje
  • izostaje podrška porodice i okoline
  • marginalizacija pacijenta
  • vrlo teško nalaženje posla

POSLEDICE

  • depresija
  • pogoršavanje mentalnog zdravlja
  • postepeno ispoljavanje agresije
  • otuđivanje od okoline
  • lako upuštanje u krivična dela
  • sklonost nasilju

Samo hladno oružje

Prema istraživanjima koje je sproveo Institut za kriminologiju u Srbiji, mentalno obolele osobe najčešće počine krivično delo ubistva, teških telesnih povreda, ponekad silovanje, a vrlo retko je to razbojništvo ili krađa. Retko posežu za vatrenim oružjem, a najčešće koriste sekiru, nož, drvene palice, ručni alat…

Izvor: Blic