roditelji – Bubera

Dr Aleksandra Bubra Ninić za portal Velike priče na temu odnosa dece i roditelja

Ćerka Brusa Vilisa Talula i njeno dirljivo pismo o odnosu s ocem, za kojeg je mislila da je nedostupan (a on je samo bio bolestan, kako kaže kasnije) je povod pisanja ovog članka, kao i to kako je to teško podnosila.

Novinarka Zorica Marković je ovim povodom razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom Ninić i ovde prenosimo razgovor u celosti koji je objavljen i na portalu Velike priče u članku “Nisu sve ćerke tatine” i koji možete pročitati ovde.

“Često se pominje da su devojčice više vezane za oca nego za majku. Ne znam tačno odakle potiče ova izjava koja se stalno ponavlja. U najmanju ruku generalno nije tačna”, kaže dr Aleksandra Bubera Ninić, specijalista psihijatrije i psihoterapeut. “U svakom slučaju se ne može primeniti na sve, pa čak ni na većinu devojčica, već je tačno da su neke devojčice više vezane za majku a neke za oca. Na ovo utiče toliko raznih činilaca da bi se samo o tome mogla napisati cela jedna knjiga”, konstatuje naša sagovornica i dodaje da je tu knjigu Viktorija Sekunda i napisala, i zove se „Žene i njihovi očevi”. “Samo kada pročitate tu jednu knjigu, a ima ih mnogo o odnosima roditelja i dece, videćete da se odnosi razlikuju od slučaja do slučaja, od konteksta do konteksta, od kulture do kulture, od porodične i lične dinamike itd. Šta to u praksi znači? Znači da je svaki odnos oca i ćerke vrlo jedinstven i specifičan”, objašnjava doktorka Bubera.

Ako treba nešto da se istakne kao najznačajnije u odnosu ćerke i oca, onda je to da devojčica kako raste, nesvesno će imati model oca i roditeljskog para kao osnovu za ono što ona zna, doživljava i oseća o uzajamnom odnosu muškarca i žene – pa bilo da je on bio zdrav i funkcionalan ili loš i disfunkcionalan, nesvesno će za nju to biti norma, kaže dr Aleksandra Bubera Ninić.

“Još je Frojd skrenuo pažnju na to da ćerke kada odrastu nesvesno biraju muškarce koji podsećaju na njihove očeve, a sinovi žene koje liče na njihove majke. Naravno, kasnijim razvojem psiholoških i psihoterapijskih disciplina, došlo se do toga da je zapravo tačnije da buduće partnere često obostrano biramo nesvesno po sličnosti. Sličnosti po čemu?

“Ono što kod drugih ljudi vrlo brzo (u toku nekoliko sekundi ili prvih minuta upoznavanja), neverbalno i često bez jasne svesti o tome, prepoznajemo osobe koje imaju slične emotivne, porodične i intrapsihičke obrasce koji su nama poznati iz naše primarne porodice.”

Ovo je često osnov za započinjanje nesvesne psihološke Igre, gde u Igru ulazimo tako što želimo da postignemo jedno, a rezultat bude sasvim suprotan: „Izabraću partnera koji će biti sve samo ne ono što sam video/la u svojoj porodici”, a kao rezultat dobijemo: “Isti si kao moj tata/ista si kao moja mama” (Ili sve žene/svi muškarci su isti), nastavlja psihijatrica Bubera.

“I za tu osobu to i jeste istina, jer je stalno okružena sličnim muškarcima i ženama koje je odavno upoznala u svojoj primarnoj porodici. Razni teoretičari i praktičari ovu pojavu nazivaju raznim imenima, ali je suština ista – da nesvesno biramo partnere u kojima prepoznajemo da možemo imati sličnu dinamiku na koju smo navikli u svojoj primarnoj porodici, čak i kada to ne želimo – a ako smo iz disfunkcionalne porodice i svesni smo toga, onda želimo baš suprotno u svom životu.”

Međutim, često, iako površinski izgleda da je neka osoba baš „prava” za ono što želimo, zapravo se ispostavi da ona jeste „prava” – ali za to da nesvesno re-kreiramo ono što se u našoj porodici dešavalo, bez obzira na to da li je bilo dobro ili loše.

“Tek ako tako posmatramo, onda možemo videti stvaran značaj očeve figure u životu devojčice, bez obzira na to da li je on bio prisutan ili odsutan i bez obzira na to da li je i kako kao otac i suprug funkcionisao”, zaključuje ova psihijatrica.

Zato, kada je otac odsutan u odrastanju, bilo da je reč o devojčici ili dečaku, to je veoma nepovoljna okolnost, kaže nam doktorka Bubera. Deca će često, zbog vrlo specifičnog, nerazvijenog procesa mišljenja, nedostatka informacija i svoje objektivne zavisnosti od roditelja donositi zaključke koji su iracionalni i pogrešni (na primer, ako pitate malo dete, ono će vam odgovarati brkajući uzroke i posledice, antropocentrično i konkretno, magijski itd. Recimo, ako pitate malo dete zašto pada noć, ono će često odgovoriti: “Da bismo mogli da spavamo” itd.).

“Često deca kada vide da je porodična situacija drugačija kod njih nego u porodicama vršnjaka, a podržana i tretmanom od strane vršnjačke grupe, zaključe da je njihova neadekvatnost razlog zašto oni ’nemaju’ oca, a drugi vršnjaci ga imaju. Ti zaključci mogu biti veoma grandiozni i nerealni, a nekada se oslanjaju na neke informacije koje su zaista posredno ili neposredno čuli u svojim porodicama.”

Ovo zapravo, nastavlja naša sagovornica, možemo primetiti i u izjavama ćerke Brusa Vilisa, koja je, kako i sama u svojim izjavama kaže, iako više nije bila malo dete, već adolescent, opet zaključila da ona nije dovoljno – šta god – da bi je otac voleo, a tek kasnije, kada se ispostavilo da on boluje od demencije – shvatila da to nije bilo ni do nje, ni do njega, već do njegove bolesti.

“Zamislite sad tek kako to može izgledati u glavi sasvim malog deteta.”

Paradoksalno, ova dečja grandioznost daje deci nekakav osećaj kontrole nad situacijom i ideju da ona nešto mogu da urade po pitanju odsustva svoga oca, nastavlja doktorka Bubera. “Ono što mi u praksi kasnije često primećujemo, da žene čiji je otac bio odsutan, fizički, bilo zbog smrti, zatočeništva, posla u inostranstvu itd., ili je bio fizički prisutan ali emotivno i psihološki neuključen u odgoj devojčice, kasnije imaju probleme u partnerskim odnosima.” Slično će biti i s devojčicama čiji su očevi bili prisutni, a imali su disfunkcionalne odnose sa njihovim majkama, i/ili sa svojom decom. Isti princip važi i kod disfunkcionalnog odnosa s majkom.

Tako će jedan deo dece „prekopirati” patologiju disfunkcionalne porodice, drugi deo dece će prekopirati patologiju ali „u ogledalu” (na primer: ako su ih roditelji razmazili – od svojih partnera i dece će očekivati upravo suprotno, tj. da budu zreli, odgovorni itd.), a neki deo dece će i pored svega ovoga izrasti u funkcionalne odrasle ljude i često funkcionalnije od onih u svojoj primarnoj porodici, konstatuje dr Aleksandra Bubera Ninić.

Doktorka Bubera kaže da u pojedinim slučajevima ponovno uspostavljanje odnosa sa ocem koji je bio odsutan, nije uvek dobro rešenje za mentalno zdravlje i emocionalno stanje žene. Čak, za mentalno zdravlje i dobro funkcionisanje nije neophodan uslov da deca po svaku cenu oproste roditelju da bi mogla da budu i emocionalno dobro. “Nekada ljudi drugim ljudima čine neoprostive stvari, a to nekada podrazumeva i rođenu decu, i oproštaj nekada podržava patologiju, umesto da bude isceljujuć. U drugim slučajevima je u redu oprostiti, ali ne i zaboraviti.

“A u svakom slučaju, jedini način da se odnosi zaista poprave, pod uslovom da obe strane to žele (a kao što smo napomenuli, to ne mora biti uslov za dobro funkcionisanje), jeste da onaj ko je načinio štetu, ukoliko je to bilo u okviru njegovih/njenih moći, preuzme odgovornost, prizna štetu, nađe način da je popravi i promeni ponašanje na način koji će garantovati da neće praviti dalju štetu, a ako postoji odgovornost i sa druge strane, isto važi i za nju. Tek u tom slučaju odnosi mogu postati zdravi i konstruktivni.”

Ako pak ne postoji volja da se odnos popravi ili uspostavi, žena može sama prevazići ovu okolnost svoga života i ne mora biti njen „rob”, ističe naša sagovornica. “Svakako da se ovo može prevazići i bez toga da se uspostavi ili popravi odnos sa ocem. Nekada to žena može uraditi sama, nekada joj je potrebna pomoć porodice, prijatelja, pa i partnera (ukoliko je uspela za sebe da izabere funkcionalnog i emocionalno zdravog partnera). Nekada je potrebna pomoć savetnika, psihoterapeuta ili lekara. Ponekada je potrebno i medikamentozno lečenje. Ova pomoć u nekim slučajevima traje kratko, nekoliko susreta, a nekada je potrebna i dugotrajna i kontinuirana podrška, što je opet individualna stvar i zavisi prvenstveno od ’ukrštanja’ dva faktora osobe i štete.

“U većini slučajeva ipak, ako se radi o ranoj/intenzivnoj/dugotrajnoj/teškoj traumatizaciji (ili kombinaciji nečega od ovoga, ili čak i svih uslova), potreban je dugotrajan, kontinuiran i intenzivan tretman.”

Izvor: Razgovor objavljen na portalu Velike priče

Image by Clker-Free-Vector-Images from Pixabay

Kako se izboriti sa tinejdžerom? O čemu ćute ili lažu? Da li da se ljutimo?

Integralni intervju dr Aleksandre Bubere sa novinarkom Lidijom Janković, čiji je deo objavljen na portalu B92.net 03.10.2018.

Šta i kada tinejdžeri prećutkuju svojim roditeljima? Koliko je opasno kad sami pokušavaju da reše problem kom nisu dorasli? Niz je pitanja u ovom osetljivom uzrastu i neretko roditelji nisu sigurni kako da reguju. Stručnjaci kažu da treba da ih razumeju i mnogo da razgovaraju, a ukoliko ih uhvate u laži, da zajedno odrede konsekvence za konkretan postupak.

Tokom odrastanja naša deca se sreću sa prvim životnim izazovima, razočaranjima, ljubavima, uspesima i neuspesima. Do koje mere roditelji treba da se “mešaju” odnosno treba li da insistira da im dete sve govori i kako treba da reaguju kad shvate da im ipak neke stvari deca prećutkuju?

Da li će nam se dete poveravati ili ne, obično se određuje mnogo ranije nego što dete postane tinejdžer i zavisi od toga kakva je situacija u porodici, kakav je model funkcionisanja ikakavi su uzročno posledični mehanizmi. Deca će prećutati ili ako smatraju da su učinila takav prestup da će dobiti veoma neprijatnu grznu ili kaznu, ako se boje da će ih roditelji poniziti, vređati, istući, ako se boje da će im samo još otežati rešavanje nečega što im je već problem, ako je to nešto čega se toliko stide da veruju da će roditelji zbog toga da ih odbace, al ii u slučaju ako su već naučili da mogu lako da izmanipulišu roditelje i da je to najlakši način da se provuku sa svojim ponašanjem, za koje i sami negde znaju d aje neadekvatno. Zbog toga je bitno mnogo ranije napraviti atmosferu gde dete može da kaže sve roditelju i da ništa niej toliko strašno kao da dete bude samo u nekom problemu koje prevazilazi njegove moći rešavanja istog. Ukoliko ovo nije postignuto ranije, bitno je da roditelji počnu da popravljaju odnos sa decom na način da ih slušaju, razumeju, da mogu da savladaju svoje reakcije, ali isto tako da umeju da budu glas razuma i konstruktivne kritike kada je to potrebno, na način koji će detetu pomoći da iz svoje greške nauči, a ne da s eoseća postiđeno, poniženo itd.

Neretko se iznenadimo kako su brzo deca porasla i kad u tom kontekstu od njih čujemo da se već desilo nešto što možda mi još nismo očekivali (na primer prvi poljubac), kako treba da reagujemo? Treba li da krijemo iznenađenje, da pokažemo zabrinutos zbog brzog odvijanja događaja i slično?

Ukoliko blisko pratimo svoju decu, ovakvi događaji neće biti uznenađenja, je rćemo biti upućeni u to šta s eu njihovim životima dešava, s kim se druže, kako provode vreme, koje se teme “vrte” u društvu, šta rade druga deca itd. pa ćemo imati predstavu i o tome šta kada može da se desi. Ukoliko ipak budemo iznenađenji, ne vredi da to krijemo, jer će deca svakako primetiti, čak i ako smo jakovešti, ona će znati da smo se iznenadili. Isto tako je bitno da ne odemo u drugu suprotnost i od toga pravimo dramu. Već da kažemo da nas je to iznenadilo i zbog čega, da uzmemo sebi vreme da razmislimo, udahnemo, izbrojimo do…koliko god nam treba i onda racionalno i staloženo razgovaramo o okolnostima događaja i probamo da razumemo šta se desilo i kako je došlo do toga da je to za nas “prerano” a za dete “na vreme”. I da onda zajedno vidimo šta ćemo s tim. Nekoj deci je potrebna edukacija i informacija, jer roditelji svesno ili nesvesno izbegavaju određene teme. Drugoj deci je potrebno razumevanje i podrška da razumeju sami sebe i svoje postupke; trećoj jasne granice. Sve zavisi od slučaja do slučaja.

Na primer, ukoliko tinejdžer puši i roditelj to otkrije, dete kaže da neće više i ipak nastavi… Šta roditelj treba da uradi? Kako da se izbori sa tom situacijom? Da li više treba da ga brine što puši ili što laže?

Pa ne znam odgovor da li treba da roditelje više brine ovo ili one, ali, prvo, ono što je hitnije, jeste da dete laže. Pušenje je svakako štetno, ali trenutno će veće posledice izazvati laganje. Zato se prvo treba pozabaviti tom temom. Da li dete laže iz straha od posledica, ili laže zato što je već naviklo da tako najlakše izbegne posledice? U prvom slučaju , jako je bitno da roditelj popravi odnos sa detetom i da dete shvati d aje ono roditelju najvažnije i da će roditelj učiniti sve što je u njegovoj moći da shvati šta se dešava i zašto i da situaciju vrate na pravi kolosek, uključujući i to da dete shvati d aje važniji njegov život i zdravlje, nego da se uklopi u vršnjačku grupu. U drugom slučaju, važno je da dete shvati da je posledica laganja obično teža nego posledica istine i da „muvanjem i muljanjem“ zapravo čini sebi „magareću uslugu“ i da će na kraju ono od čega se „izvuče“ sada, da ga mnogo više „košta“ kasnije – kako u vezi s apušenjem, tako i u vezi s asvim ostalim temama.

Do koje mere treba da smo prijatelji, a do koje autoritet sa tinejdžerima?

Prijateljstvo između roditelja i dece nije funkcionalno dok su deca tinejdžeri. Ovakav vid osnosa je funkcionalan kada su deca odrasla, osamostalila se i imaju integritet, a roditelji još dovoljno dobrog stanja da ne zavise od te iste dece. Dokle god dete zavisi od roditelja, roditelj treba da je autoritet detetu. Što je različito od autoritarnosti, despotizma i tome slično. Roditeljski autoritet treba da je pravedan, empatičan i sa dobro postavljenim granicama.

Dete nam dođe sa žurke i primetimo da je konzumiralo alkohol, da li je rešenje zabraniti odlaske na žurke?

Rešenje je ispitati ceo incident i zajedno sa detetom raspraviti sistuaciju: kakva su porodična pravila, kakav je dogovor, kakve su neposredne posledice, a kakve su odložene posledice takvog ponašanja. Zajedno treba odrediti i konsekvencu za takvo ponašanje. Nekada će to biti privremena zabrana odlaska, a nekada nešto drugo, što zavisi od veličine učinjenog prestupa i štete po dete i po odnos poverenja sa roditeljima. Konsekvenca treba da bude primerena tome. I opet, dužnost roditelja je d abude pravičan, empatičan i sa dobro postavljenim granicama i u ovom slučaju.

Koji bi bili najvažniji saveti u postupanju sa tinejdžerima, kako treba, a šta nikako da se radi?

Tinejdžeri su osobe koje više nisu deca, ali još nisu ni odrasli. Oni neke stvari znaju mnogo bolje od nas – na primer kada se radi o novim tehnologijama sa kojima su oni odrastali. Ali zato ne znaju mnoge stvari koje se uče i stiču životnim iskustvom. Potrebno je da ove činjenice imamo na umu i da ne nastupšamo iz pozicije da mi kao roditelji ipak sve znamo najbolje. Neke stvari zaista znamo, ali to kako se dete u današnjem svetu oseća i kako stvari i odnsoi funkcionišu, za mnoge roditelje je zbunjujuće i zastrašujuće. I nefunkcionalno je decu još dodatno zastrašivati. Bitno je izbeći da dođemo u stiuaciju da se dete inati, pa će uraditi suprotno od onoga što mu kažemo, čak i ako to ne želi i zna d anije dobro za njega, samo da bi nam se suprotstavilo, jer je procenilo d anismo fer. Zato je bitno da roditelj bude u poziciji autoriteta, ali onog ko štiti, informiše, vodi, razume saoseća i postavlja granice i sa te pozicije sarađuje sa detetom.
Mogli bismo to da donekle uporedimo sa vođenjem neke kompanije – ukoliko rukovodstvo hoće da kompanija radi funkcionalno, mora sarađivati sa radnicima, mora ih čuti, slušati i pregovarati do određene granice i znati kada treba da donese odluku po „svome“ a kada treba da posluša savet iz „baze“. Jedno bez drugoga ne može da funkcioniše.

U izdanju „Psihopolisa“ postoji dobra knjiga na ovu temu i zove se „Kako tinejdžerima postaviti granice“( i pritom sačuvati živce).

Objavljeni deo intervjua je dostupan na sajtu B92.net.

Dvogodišnjaci sa poremećajem ličnosti

Autor: Katarina Đorđević, Politika, 25.12.2016.

Kada roditelji primećuju devijaciju u ponašanju dece i kako mogu da reaguju

Koliko rano možemo da dijagnostikujemo antisocijalni poremećaj ličnosti, glasi intrigantan naziv studije koja je nedavno objavljena u uglednom naučnom časopisu „Psihologija danas“, iza koga stoje rezultati sedmogodišnje studije kojom je ustanovljeno da se rani znaci poremećaja ličnosti mogu videti već na uzrastu od dve godine. Prateći odrastanje i razvoj 731. deteta od druge do devete godine života, profesorka psihologije sa Univerziteta u Mičigenu dr Rebeka Valer došla je do zaključka da deca koja ne osećaju krivicu zbog svog lošeg ponašanja – ne menjaju ponašanje nakon roditeljske kazne, često ulaze u sukobe sa drugom decom, uništavaju igračke i stvari po kući i imaju napade besa – često razvijaju poremećaj ličnosti. To važi i za one dvogodišnjake koji su sebični, ne žele da dele svoje stvari ni po koju cenu, lažu i maltretiraju životinje.

„Što je raniji uzrast na kome deca pokazuju ova ponašanja, veća je verovatnoća da će dete imati ozbiljne probleme u ponašanju i razviti antisocijalni poremećaj ličnosti. Dobra vest je da roditelji mogu da spreče razvoj ovog poremećaja ličnosti tako što će uticati na promenu detetovog ponašanja”, zaključuje dr Rebeka Valer.

Dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut, ocenjuje da ključni nalaz ovog istraživanja glasi da od roditelja, to jest od njihovog vaspitnog stila, zavisi kakvo će dete biti.

„Ako roditelj vidi da dvogodišnje dete maltretira drugu decu ili životinje, on se tome može nasmejati, može sprečiti dete da to radi, a može ga i kazniti. Dete će učvrstiti ono ponašanje koje roditelj potkrepljuje. Zato je važno da dete dobije sankcije za loše ponašanje. Kao što je važno da ga roditelji pohvale i poljube kada uradi nešto dobro“, objašnjava naša sagovornica.

Dr Aleksandra Bubera ističe da stručnjaci nisu saglasni kada je u pitanju uzrok poremećaja ličnosti – neki smatraju da se oni nasleđuju, a drugi da je njihov nastanak u zavisi sa vaspitnim stilom.

„Ja smatram da je istina na sredini, a iz svog velikog psihoterapijskog iskustva mogu da zaključim da je očevima i majkama jedan od najprihvatljivijih alibija za loše roditeljstvo – nasleđe. Jer ako smatraju da je dete „povuklo” karakter na „problematičnu” tetku onda se oni ne osećaju odgovornim za to što je dete „nemoguće“. Zato je važno da roditelji razumeju da tri vaspitna stila pospešuju nastanak poremećaja ličnosti – jedan je popustljivo vaspitanje, drugi preterano, surovo i nepravedno kažnjavanje deteta, a treći zanemarivanje“, kaže dr Bubera.

Kada treba početi sa postavljanjem vaspitnih pravila?

„Prosečno dete je do druge godine već naučilo šta se sme, šta se ne sme. Ili nije naučilo. Verovatnoća da će dete koje nije naučilo šta se sme, kome se ne postavljaju granice i kome je sve dozvoljeno razviti poremećaj ličnosti veoma visoka je i iznosi oko 70 odsto, pod uslovom da se ništa ne promeni u daljem vaspitanju”, smatra naša sagovornica.

Dr Aleksandra Bubera ističe da je nekim roditeljima, nažalost, lakše da razmaze svoje dete i daju mu sve što poželi, nego da ga vaspitaju.

„Mi od roditelja često čujemo tu rečenicu: „Sve sam mu dao, sve sam mu kupio, svugde sam ga vodio, obišao je pola sveta… a tako mi vraća.“ Jer je mnogo lakše kupiti detetu šta hoće, dati mu da jede šta hoće i dozvoliti mu da se ponaša kako hoće, nego provesti sate, dane, nedelje i meseci objašnjavajući mu šta je ispravno, a šta ne. Ali posledice tog nevaspitanja trpe svi. Ako dete dobije sve što poželi, ono će i od drugih ljudi u odraslom dobu očekivati da udovoljavaju svim njegovim željama. Ako se granice ne postave na vreme, dete u pubertetu često razvija verbalno i fizičko nasilje. Ono nastavlja da laže, krade i ponaša se manipulativno, samo što su posledice ovakvog ponašanja u pubertetu i kod adolescenata mnogo ozbiljnije nego kod predškolskog deteta. Zbog tog ponašanja trpe svi – i roditelji, i braća i sestre, i bračni partner. Ako se granice ne postave do puberteta, ta bitka je u većini slučajeva izgubljena“, zaključuje naša sagovornica.

Dr Goran Knežević, profesor psihologije individualnih razlika na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da ovo istraživanje potvrđuje da postoji kontinuitet u strukturi ličnosti od detinjstva do odraslog doba.

– Brojna istraživanja ličnosti koja su rađena u poslednje dve decenije potvrđuju da postoje veoma jasne veze između ponašanja deteta u veoma ranom detinjstvu i njegove strukture ličnosti u odraslom dobu. Studije o prokriminalnom ponašanju pokazuju da postoji velika verovatnoća da bezosećajna, neemotivna i „tvrdokorna“ trogodišnja deca sa problemima u ponašanju odrastaju u osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti – kaže naš sagovornik.

Goran Knežević objašnjava da je veliki deo naše strukture ličnosti – čak 30 do 40 odsto, oblikovan genima. Novije psihološke studije pokazale su da su čak i oni faktori za koje se smatralo da predstavljaju uticaj sredine zapravo genskog porekla. Međutim, istraživanja su takođe pokazala da se ono što nam je dato u genskom paketu može promeniti uz pomoć puno ljubavi i pozitivnih tehnika disciplinovanja.

– Pozitivni roditeljski stil može da neutrališe negativni uticaj gena. To znači da ponašanje roditelja prema bezosećajnom i „nemogućem“ dvogodišnjaku mora biti dosledno, principijelno i sa puno pozitivnih potkrepljenja. Dete se mora nagraditi, poljubiti i zagrliti svaki put kada učini nešto dobro, a ako ono maltretira drugo dete ili ima napad besa, mora se zaustaviti u toj „akciji“, ali ga ne treba kazniti. Takvom detetu stalno treba pokazivati pozitivne primere i pružati mu ljubav u neograničenim količinama. Ljubav je po svemu sudeći najmoćnija „gumica“ koja briše negativno genetsko nasleđe – zaključuje Goran Knežević.

Originalan tekst je dostupan na sajtu Politike.

Nasilje među mladima u Srbiji

Aleksandra Bubera

Dilema, 15.10.2009.

Nasilje među mladima najčešće, na žalost, svoje najdublje korene ima u primarnoj porodici, vaspitanju i stepenu emocionalne i socijalne pismenosti (ili nepismenosti) koja iz toga proističe.

Naime, svako dete kad se rodi ima neko svoje genetsko nasleđe i temperament. Gotovo sve ostalo se da „ukalupiti“. Tako da, pod uslovom da imamo jedno barem prosečno inteligentno dete, koje je fizički zdravo, od njega možete da vaspitanjem oblikujete gotovo bilo kakvu osobu.

Dakle, kakvo će dete sutra biti zavisi u mnogome od vaspitanja.

Vaspitanje nije samo ono što se detetu govori, već i ono što vidi od roditelja, kako se oni ponašaju, i kako se oni osećaju. Ukoliko je vaspitanje uravnoteženo, odnosno ukoliko je dete željeno, voljeno, ako mu se priznaje osnovno ljudsko pravo da postoji i da bude voljeno i važno roditeljima, i ima uravnoteženu količinu uslovne i bezuslovne ljubavi – ono će sutra biti jedna zdrava odrasla osoba koja će biti sposobna da se snalazi samostalno u svetu.

Pored ljubavi, jedna od osnovnih uloga roditelja je da dete stimulišu. Istraživanja su pokazala da deca koja nemaju osobu za koju će se vezati i koja će se o njima starati, neće se snalaziti dobro u životu. Takva deca zaostaju za drugom, postaju tužna i depresivna, češće se razboljevaju, pa čak i umiru. Dakle, deci je neophodna stimulacija, odnosno, neko ko će o njima brinuti, ko će im pričati i za koga će se vezati.

Zanemarena deca kasnije u životu imaju problema, jer ne mogu da se socijalizuju, i nisu naučila kao da se uklope u društvo. Tada se uklapaju onako kako ona misle da treba, i tu može da dođe do raznih devijacija od toga da je dete povučeno, neuspešno, pa do toga da se ono ponaša nesocijalizovano, „divlje“…

Zlostavljana deca, sa druge strane, imaju i previše stimulacije, i to one negativne.

Takva deca su najčešće teško fizički i psihički kažnjavana, povređivana i ponižavana.

Takva deca su naučila da je ovaj svet jedno opasno mesto, džungla, gde važi zakon jačeg. Posmatrajući svet tako, i ono će ili da gazi ili će biti zgaženo, i ponašaće se tako dalje tokom svog života. Dakle, prema onome ko je od njih jači oni će se potčiniti, a slabije će gaziti.

jedan deo zlostavljane dece za razliku od prethodne grupe postaju hronične žrtve i kasnije tokom života često nesvesno ulaze u takve situacije i odnose, bilo lično, bilo profesionalno koje će imati sličnosti sa situacijom u primarnoj porodici. I kao odrasle osobe, često nastavljaju da trpe verbalno i fizičko nasilje, i slično kao kada su bili mali, ne umeju da se iz te situacije “izvuku”.

Jedan deo zlostavljane dece, pak, izraste u uravnotežene osobe, koje, niti vrše, niti trpe nasilje. Ipak, čak i takva deca, najčešće imaju posledice u psihološkom smislu, sa kojima je potrebno da se izbore.

Međutim, problematična deca mogu da budu i ona razmažena, koje ima sve više u poslednje vreme. To su deca kojoj nisu postavljene granice, od kojih nije mnogo traženo i nisu kažnjavana kad nešto pogreše. Jer, još jedna od osnovnih potreba dece je i potreba za strukturom i granicama. Takva deca imaju osećaj da im je sve dozvoljeno, šta god da požele, da ništa nije kažnjivo.

Psihologija mase

Psihologija mase je vrlo interesantna stvar. Kada se ljudi nađu u grupi, cela grupa će biti na nivou pojedinca koji je na najnižem razvojnom nivou.

Drugi fenomen grupe je fenomen vođe. Članovi grupe u vođu projektuju svoje grandiozne nerealne fantazije, očekivanja i predstave moći i vlasti. Vođa, sa druge strane, obično nesvesno, „pristane” da to sve „pokupi“ od članova grupe i, budući da je nedovoljno svestan šta se u stvari događa i šta je „njegov“ a šta sadržaj članova grupe, umesto njih ispoljava agresivnost, predstavu moći i vlasti, strahove i „ludilo”.

I onda imamo s jedne strane grupu koja funkcioniše na najnižem mogućem nivou, a s druge strane vođu sa nerealnim „potencijalima“, pa je tako moguće da grupa radi sve ono što pojedinac van grupe ne bi mogao, ili ne bi hteo da uradi. Tako vrlo lako dolazi do masovnih incidenata, proganjanaja drugih grupacija – „njih“ na osnovu različitosti među grupama.
Važan faktor je i to što se na osnovu različitosti druga grupa dehumanizuje. To se manifestuje tako što smatramo da smo „mi“ „dobri“, a oni „loši“ samo zato što su druge vere, boje, nacije ili navijaju za drugi klub, dakle, da manje vrede kao bića od nas, pa su tako „oni“: stoke, majmuni, „crnje“, „žabari“ ili šta god što sa sobom povlači predstavu da je u redu da budu ponižavani, prebijeni, ili ubijeni. Gubi se slika pojedinca koji je vredno ljudsko biće kao i mi, te nastaje slika neke manje vredne osobe ili grupe koja je toliko loša da zavređuje da bude istrebljena. Ovo je uvek uslov, uz potčinjavanje vođi ili autoritetu, da bi se desile stvari poput nasilja među grupama, rata, genocida i sl.

Mladi koji su agresivni u grupama su sugestibilni, još su u fazi razvoja pa je njima lakše manipulisati. Nisu sasvim razvijene ličnosti, podložniji su sugestiji od zrele ličnosti, i uradiće pre ono što se od njih traži, da bi se dokazali i pripadali vršnjačkoj grupi. „Drugačije izgleda kad smo svi zajedno… Svi to rade pa ću i ja”.

Efekat grupe na razmišljanje pojedinog člana grupe je i eksperimentalno dokazan u psihologiji putem više eksperimenata kada je, na primer, od ispitanika traženo da daju tačne odgovore. Ako svi ostali članovi grupe trvde da je pogrešan odgovor tačan, u oko 80% slučajeva i odrasli ispitanici, nakon nekoliko ovakvih ponavljanja, počinju da tvrde da je pogrešan odgovor tačan, jer više veruju socijalnoj stvarnosti (ostalima kojih je 10, na prema njemu jednom). I tako crno može postati – belo!

Tu je i podeljena odgovornost, jer kada se osobe nalaze u grupi onda se ne zna tačno ko je nešto skrivio, nego je to uradila „grupa“, pa time odgovornost subjektivno izgleda manja, nego kada pojedinac nešto sam uradi pa posle odgovara za svoje delo… ili nedelo.

Istorijsko-socijalni kontekst

Zatim, veliki je problem što se ne bavimo prvo samim sobom, pa tako ni svojom decom i mladima uopšte. Godinama su ljudi bili ušuškani i uljuljkani. Bili su takođe delom i lišeni lične odgovornosti. Bilo je dovoljno završiti školu i svi ostali problemi su bivali ubrzo rešeni: posao, kredit, kuća, kola… Međutim, došle su devedesete, rat, nemaština, zatim i tranzicija, a na kraju i kriza i mnogi se nisu snašli. Neki ljudi još ne mogu da shvate da, ukoliko oni sami sebi nešto ne obezbede, neće niko drugi to za njih da učini – ni pojedinci, ni institucije društva.

Takođe, došlo je do jednog kvalitativnog pomaka unazad u smislu rasplamsavanja nacionalnih opredeljenja. Bilo je mnogo gneva i mržnje, ljudi su bili razočarani, besni, osećaju se prevarenim i nemaju smernice kako da srede život. A mnogi su još uvek egzistencijalno ugroženi. Tako da smo iz nekog relativnog komfornog života prešli u surovo preživljavanje.

Roditelji tako nisu imali vremena da se bave decom, jer su gledali kako da prežive. Ljudi su postali suroviji. Deca su sve to gledala i slušala. Videli su da se ne isplati završiti fakultet jer su takvi ljudi preživljavali, živeli kod svojih roditelja i nisu mogli pošteno da zarade. Dok su se oni, koji su se odali kriminalu, i te kako dobro snalazili i zarađivali. Pa tako, kako je društvo postalo brutalnije, tako je to postajala i omladina.

Sistem vrednosti se izmenio, ili nestao, pa je takvo postalo i ispoljavanje agresivnosti – destruktivno, umesto kreativno, s mržnjom, umesto uz zdravu kompeticiju, sirovo umesto socijalizovano…

Celoj klimi doprinosi i društvena situacija: u poslednjih 20-ak godina, država je menjala nekoliko puta ime i uređenje, ništa više ne deluje stalno i sigurno, sve je na „klimavim nogama” i ne deluje da će ono što je važilo juče, važiti i sutra. Ove društvene promene pratile su i promene na nivou manjih društvenih jedinica: porodice, škole, firme, komšiluka.

Prestalo je da važi bazično poverenje među ljudima i u ljude, a nasilje je na velika vrata ulazilo sa svih strana, sa TV-a , radija, iz novina. A onda se odomaćilo svuda oko nas. Oružje ste mogli da kupite gotovo svugde, nasilni likovi su postali uzori, kao i njihovo ponašanje. Sem toga, ne kaže se zabadava da „nužda zakon menja”- pa su tako mnogi ljudi bili prinuđeni na razne, inače i njima samima neprihvatljive, oblike ponašanja da bi preživeli. U takvim situacijama neke „više” vrednosti, koje dolaze do izražaja kada živimo u zoni komfora, otpadaju sa liste prioriteta i koncentrišemo se na „golo” preživljavanje. Što svakako ne treba da bude opravdanje za ovakvo ponašanje.

Mlad čovek, u periodu formiranja svoga identiteta, prolazi kroz proces i razne faze traženja. Ako nije imao stabilnog i dostupnog roditelja ili staratelja, zdravo socijalno okruženje, ako mu nisu čvrsto postavljane granice i zahtevi, ako nije kažnjavan za ono što je skrivio, ako nije hvaljen zbog svojih dobrih osobina i postupaka, teško da će sam postati stabilan, da će poštovati svoje i tuđe granice, da će osećati krivicu kada nešto skrivi i da će sebe na zdrav način poštovati i voleti.

Smatraće da je za njegovu frustraciju odgovoran neko drugi: roditelji, društvo, ili „oni drugi”. Pri tome neće zastati da se zapita kako može konstruktivno da reši problem. Tražiće sebe i svoj identitet pokušavajući da se identifikuje sa svojim uzorima, koji će biti iz „priče” slične njegovoj – naduvane veličine, bez granica, bez kriterijuma i poštovanja a koje se nameću zbog svoje neartikulisane agresivnosti, koja potiče iz straha ili razmaženosti.

Agresivnost, ukoliko je odbrambena ili kreativna, je neophodna i poželjna. Znači, nije cilj da iskorenimo agresivnost, već da je upotrebimo kreativno i socijalno prihvatljivo, a to se onda zove asertivnost – zauzimaj se za sebe, ali znaj da i drugi imaju to isto pravo, poštuj njih kao što poštuješ sebe. Iz toga je jasno da prvo moramo znati da sebe zdravo volimo i poštujemo.

Suzbijanje i prevencija nasilja

Preventivno bi bilo neophodno uvesti u škole emocionalno opismenjavanje od strane obučenih eukatora koji imaju psihoterapijsko iskustvo, da drže radionice koje bi uključivale razne sub-grupe, što bi posledično dovelo do toga da deca počnu da primećuju više međusobnih sličnosti, nego razlika, kao i da shvate da svi imamo jednaka prava i da pripadamo istom plemenu – ljudskom.

Ovo je već rađeno u SAD i stručnjaci koji su pratili ovakve projekte zabeležili su veoma izražen pad nasilja među vršnjacima, u školama, pa i u zajednici.

Takođe, važno je i strukturisanje vremena, posebno u populacijama dece kojom se niko ne bavi, kroz pružanje raznih sadržaja koji će biti edukativni, zabavni, a gde će se ona osećati prihvaćenom i njihov doprinos biti prepoznat.

Poznat mi je i „domaći“ primer pokojnog profesora Silvestera Hajnala, koji je mnogo voleo horsku muziku. Osnovao je hor mladih i primao sve koji su želeli da pevaju, jedini uslov je bio da imaju sluha. Pred njim nije bilo važno da li ste bili dobar ili loš učenik, iz kakve ste bili porodice. Jedino je beskompromisno tražio disciplinu u dolaženju na probe i nastupe, hvalio članove za svaki uspeh, govorio im koliko su dobri i posebni, jasno postavljao granice ako je neko kršio pravila… Mnoga deca, koja su bila „problematična“, našla su sebe u tom horu, uz svoje vršnjake, uz uživanje u muzici, druženje, putovanja i osećala su se voljena. I izrasla su kroz to korektivno iskustvo u samostalne, sposobne osobe, koje su bile u stanju da vole i poštuju sebe i druge.

Kazna je takođe sekundarno – preventivna mera i zbog toga krivica uvek treba da bude individualna, a takve treba a budu i konsekvence. Represija nikada nije iskorenila nasilje, ali je potrebno da postoje represivne mere, koje bi, poželjno, trebalo da budu i korektivne, što je teško ostvarivo, ali nije nemoguće. Takvi primeri su zabeleženi u istoriji psihoterapije.

Moguće je da postojeće grupe nasilnika, koje su se provlačile kao legalna udruženja, odu u „ilegalu”, ali da li će i dalje opstajati, zavisi od opšte društvene postavke, ali i od „vakcinisanja” mladih prema uticajima ovakvih grupa. Ako se mladima ovakve grupe predstave kao grupe osoba koje se tako ponašaju zato što su njihovi članovi „nezreli”, „nesposobni da se drugačije iskažu” i da je „in” upravo odupreti se pozivu na takve aktivnosti, jer to pokazuje karakter, čvrstinu, sposobnost da se razmišlja svojom glavom. Onda je verovatnije da većina mladih neće biti zainteresovana da im se pridruže niti da ih podržavaju, i takve grupe će moći da opstanu samo u neizbežnom statističkom procentu koji postoji kao očekivan u svakom društvu.

Odgovornost za ovu „vakcinaciju” je prvenstveno na porodici, a zatim na svim medijima i svim strukturama društva, koje treba da nasilje kategorišu kao nedopustivo, neprihvatljivo i da predlažu druge, konstruktivne modele (i kroz lični primer) rešavanja problema – jer kao što nasilje rađa nasilje, tako se i ljubav, poštovanje i razumevanje multiplicira.

Naša omladina, a i omladina svih zemalja, je sada mnogo povezanija nego pre, zahvaljujući medijima, internetu i mogućnosti da se stigne brzo s kraja na kraj sveta. Tako se “nova moda” na primer, virtuelno nasilje, brzo širi i kod nas. Nije čudno da povremeno potpuno neselektivno „presađuju“ u naše uslove sve što je „in“.

Ali isto tako, ove nove trendove možemo da iskoristimo i u preventivne svrhe.

Izbor je na nama.

Postali smo nacija vikend roditelja

Ana Mitić, Press Online, 27.11.2011.

Porodične veze: Prosečna porodica u Srbiji na okupu je svega nešto više od tri i po sata u radnoj nedelji, a stručnjaci se slažu da je to glavni uzrok sve češćeg vršnjačkog nasilja i maloletničke delinkvencije.

U jednoj radnoj nedelji, od ponedeljka do petka, prosečan bračni par u Srbiji provede sa decom 4,7 sati, dok se čitava porodica nađe na okupu još kraće – ni četiri sata. Stručnjaci se slažu da je to premalo vremena, što kao posledicu ima poremećene porodične odnose, razvode brakova, probleme u odrastanju kod dece, kao što je pojava nasilja. Ipak, malo ko ima odgovor kako uspostaviti ravnotežu između posla i privatnog života.

Psihoterapeut Zoran Milivojević objašnjava da je jedan od načina da deca i odrasli ljudi razumeju ljubav da im posvetimo svoje vreme jer ljudi posvećuju vreme onome što im je važno. Ako nam najveći deo vremena prolazi u društvenoj ulozi zaposlenog, to dovodi do otuđenja i negativnih pojava. Nesvesno zanemarujemo dete i neke faze u njegovom razvoju i vaspitanju, kao i ulogu partnera.

Važan je i kvantitet

– Za vreme provedeno sa detetom važniji je kvalitet od kvantiteta, ali ako je vremena premalo, ne možete ni da mu pružite kvalitet. Roditelji deci ne upućuju dovoljno poruka kojima se dete vaspitava i socijalizuje i ne učestvuju u njegovom životu.

Roditeljska funkcija se delegira pa decu vaspitavaju baba i deda, vrtić ili ulica, što može biti loše – objašnjava Milivojević.

Biljana Lajović, razvojni psiholog, kaže da je 4,7 sati nedeljno premalo vremena za dete, pa čak i ako smo mu potpuno posvećeni, jer je fizički nemoguće da se detetu za to vreme prenese dobar sistem vrednosti. Zbog malo vremena koje i sama porodica provodi na okupu, porodične veze su slabe, a dete ne vidi oslonac u porodici.

– Sve se svodi na to šta kome treba i šta bi trebalo da se uradi i porodica onda nije izvor zadovoljstva nego više neka poluoposlovna sredina i interesna zajednica. Deca onda nemaju bazičnu sigurnost, a to se kompenzuje kupovinom skupih stvari, što je sve jedan veliki začarani krug – zaključuje ona.

Vreme koje dajemo kapitalisti je većina našeg vremena, i dok je pre 15 godina nezamislivo bilo da se posao nosi kući, sada je i to postalo normalno. Aleksandra Bubera, psiholog, kaže da bi bilo dobro da provodimo više vremena zajedno, ali da savremeni način života to onemogućava, pogotovo za one koji žive u gradu i rade više poslova.

Promenjeno je radno vreme, većina ljudi radi od 9 do 17 sati, gotovo od jutra do mraka, pa kad dođu kući preostaje im samo da jedu i odu na za spavanje. Ljudi danas provode i više vremena pred televizorom nego ranije. Sve to ima posledice u porodičnim odnosima i u ponašanju kod dece.

Prepoznati opasnost na vreme

– Ako roditelji nemaju vremena za dete, onda će ono postati zanemareno i radiće onako kao ono misli da treba, bez uputstva i usmeravanja odraslih. Sa druge strane, imate roditelje koji to malo vremena koje provode sa detetom žele da provedu lepo, pa su popustljivi i nedosledni, što opet može da dovede do agresije kod deteta. I sama porodica se promenila. Ranije su porodicu činile dve generacije. Mlad čovek nije bio gazda u svojoj kući, ali je tu uvek bio neko ko može da pripomogne i pričuva decu. Sada je mnogo porodica prepušteno sebi, pa ako imate dva roditelja koji pokušavaju da spoje kraj sa krajem i trče iz jednog dela u drugi deo grada, i pored toga još dvoje male dece, sve je mnogo komplikovano – priča ona.

Roditelji bi trebalo što više da pričaju sa decom o tome šta im se dešava, o čemu razmišljaju, da intervenišu kada je to neophodno.

Po mišljenju ispitanika u ovom istraživanju, poslodavci bi mogli da olakšaju usklađenost privatnog i poslovnog života svojim zaposlenima tako da korišćenje godišnjeg odmora bude u terminu po sopstevnom izboru, da se koriste slobodni dani i da radno vreme bude fleksibilno.

Zoran Milivojević napominje da na vreme treba prepoznati opasnost i doneti neke odluke, kao što je da se posle 18 h potpuno posvetite detetu, porodici i sebi i da vas tada posao ne zanima.

– Ljudi moraju da upravljaju svojim vremenom. Nije lako, ali je moguće, pogotovo kada shvatite da imate problem – zaključuje Milivojević.

Fakti

– Prema rezultatima istraživanja portala Moj posao, čak 70 posto ispitanika potvrdilo je da poslovne obaveze jako utiču na privatan život, a samo četiri posto njih smatra da nemaju uticaja.
– Među onima koji zbog posla u drugi plan stavljaju potrebe svoje porodice više je muškaraca, njih 74 odsto, nego žena, 67 odsto.
– Privatan život takođe više pati kod ispitanika s višim mesečnim neto primanjima.
– Zaposleni u velikim kompanijama ili institucijama s više od 200 zaposlenih teže se nose sa poslovnim obavezama, a privatni život onih u stranim firmama i onih koji rade u privatnim preduzećima pod većim je pritiskom nego život zaposlenih u državnim firmama.

Izvor: Press Online

Vaspitanje i društveni život dece

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Marijanom Ilićem objavljen u skraćenoj verziji u Blicu 14.7.2011.

Kao prvo koliko je bitno dobro vaspitanje za društveni život deteta na duge staze?

– Dobro vaspitanje je od ključnog značaja za budućnost deteta. Ono što dete „ponese iz kuće”, bilo da su to pozitivne ili negativne poruke, vaspitanje i navike, mnogo više određuje kako će se ono snaći u životu, nego njegov genetski dat temperament i potencijal. To ne znači da od deteta koje se rodilo sa, na primer, mentalnom insuficijencijom možete napraviti „vunderkinda”, ali znači da od svakog deteta koje se rodilo barem prosečno možete napraviti osobu koja će se dobro snalaziti u ljudskom društvu.

Mudar roditelj će dobro proceniti potencijal svog deteta i maksimalno ga podržati za detetovo dobro. To znači da neće smatrati prosečno dete genijalcem i pokušavati da ga natera da po svaku cenu bude najbolji u svemu, i isto tako znači da neće to isto dete vređati i ponižavati govoreći mu da je glupo i nesposobno.

Kako biti mudar roditelj, ukoliko sami nismo imali dobar model prilikom odrastanja, je nešto što se može naučiti čitajući lako dostupnu literaturu i savetujući se sa poznanicima koji imaju uspešnu i zadovoljnu decu, ili sa stručnjacima koji se time bave, ići na kurseve roditeljstva slično.

Prvi zadatak roditelja je da sami budu realni i da nauče svoju decu tome istome, jer će onda ona imati realnu sliku sebe, drugih, sveta i okolnosti i koristiti je kao tačnu mapu za pravilnu orijentaciju u životu i društvu.

Da li očekivanja i pravila koja postavljamo deci treba da budu potkrepljene ličnim primerom? Odnosno ako od deteta tražite da se ponaša pristojno, a sami vređate nekoga u afektu, ogovarate ili tome slično, kakav to utisak ostavlja na dete i koje su posledice?

– Da. Deca su veoma radoznala i dobro zapažaju. I, ako im govorite jedno, a radite drugo, najverovatnije je da će oponašati ono što radite, a ne ono što im govorite, jer je postupak uvek upečatljivija poruka od izgovorene reči. Postupak sa sobom nosi i emocionalnu komponentu, sliku, govor tela, ceo „film na određenu tematsku celinu”. To je ono što se pamti i usvaja.

Dete može biti zbunjeno očitim neskladom između izrečenih poruka i sasvim suprotnog ponašanja, i u pokušaju adaptacije roditelju, nekada će pokušati da se ponašaju na oba načina, ali najverovatnije je da će na kraju usvojiti ono što je upečatljivije – postupke, dakle.

Koliko decu dovodi „do ludila” kada u društvu roditelji počnu da se šale na račun simpatije ili nečega privatnog i da li to treba izbeći?

– Šaliti se na račun neke osobe ili postupka u prevodu znači začikavati, a na žalost često u praksi to podrazumeva i ismevanje.

Deca do sedme godine su posebno osetljiva na to, jer većinom još ne razlikuju sebe od svog ponašanja. To znači da ako se odrasli šale ističući neki događaj u kome se dete ponašalo „smotano” ili „detinjasto”, da će dete najverovatnije shvatiti da je ono smotano ili detinjasto, da ga roditelji smatraju glupim ili nesposobnim, osećaće stid, a stid je vrlo neprijatno osećanje koje „udara” na vrednost deteta.

Pogotovo je loše ako se odrasli šale s nečim što je detetu važno i što im je reklo u poverenju. Tada će se dete osetiti izneverenim i sledeći put će se teže odlučiti da odraslima poveri neke stvari, koje je bitno da im poveri, jer samo nema dovoljno informacija i iskustva da se u takvim situacijama postavi. Ako doživi takvu neprijatnost, ili će prestati da sa roditeljima deli takve informacije, ili će se ponašati buntovno, a to znači u inat roditeljskim zahtevima i uputstvima, često i na sopstvenu štetu.

Roditelj bi trebalo da bude u stanju da kada se sa detetom dogovori da je nešto rečeno u poverenju, to tako i ostane. Čak i ako nije dogovoreno, roditelj uvek može pitati dete da li je to nešto o čemu ne bi volelo da se pred drugima priča. Naravno, roditelj treba da pravilno proceni, kada je u vaspitne svrhe dobro govoriti pred drugima stvari koje su detetu neprijatne. Na primer, ako je nešto ukralo, potrebno je da dete ukradeno vrati, nadoknadi štetu i izvini se, ma koliko da mu je to neprijatno, jer će ga upravo ta velika neprijatnost naterati da tako šta ubuduće ne radi, jer zna šta ga čeka.

Ako imamo stidljivo dete kako da mu pomognemo da postane društvenije na nenapadan način? Kolika je greška biti napadan i insistirati na velikoj žurci ili da ga „guramo” u neko društvo? Da li tako postižemo kontraefekat?

– Stid je infantilno osećanje, odnosno, kada se neko stidi, on se u stvari boji da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen od nekog autoriteta ili grupe koja mu je važna i da će osećati da je zbog toga bezvredan.

Ako stidljivo dete gurnete bez pripreme u veliko društvo ili javni nastup, to će za njega biti preplavljujuće. Preplavljivanje strahom ima dva ishoda: ili će dete biti potuno paralisano, ili će eventualno prevazići stid i početi da se ponaša sigurnije. Što je dete manje i nepripremljenije, prvi ishod je verovatniji.

Tako da preporučujem, ukoliko je dete stidljivo, da ga hrabrite, pohvalite njega i njegove postupke, razgovarate s njim, navedete primere kako su ljudi prevazilazili slične situacije. Dobro je da saznate da li je dete motivisano i čime, da bi uopšte krenulo da sebe stavlja u ovako neprijatnu situaciju. A motivi su često druženje, prihvatanje, pohvale od strane autoriteta. Kada ste došli do motiva, ili sami motivisali dete, onda u dogovoru s njim počnite da ga postepeno uvodite od najmanje stresne situacije, ka onim stresnijim.

Važno je da dete zna da nije kraj sveta ako mu odmah ne pođe za rukom, da zna da ima mogućnost da ponavlja istu situaciju dokle god je ne savlada, da može odustati ako mu je trenutno preteško i da će roditelj biti tu za njega da ga uteši i ohrabri, ali i da će biti čvrsto uveren da dete to može i da će mu pomoći da to reši, pre ili kasnije, i da neće odustati dokle god se situacija ne savlda, jer je to dobro za dete na duže staze. Posle svake savladane prepreke, obavezno ga nagradite primereno i zajedno se tome radujte, uživajte u pobedi, predahnite dovoljno dugo, a zatim – krenite dalje ka cilju.

Koliko je prevelika pospustljivost roditelja loša po razvijanje društvenih navika deteta, na koji način i kako to sprečiti?

– Ako su roditelji previše popustljivi, dete će biti razmaženo. Dakle, i ubuduće će se ponašati previše popustljivo prema sebi, ne poštujući društvene, a na žalost ponekada i zakonske norme, gledaće samo sebe i svoje interese, a prema drugim ljudima neće imati dovoljno obzira.

Jedini način da se to spreči jeste da dete pored dovoljne količine bezuslovne ljubavi, pohvala i nagrada, ima i primerenu količinu discipline, zahteva i kazni.

U poslednje vreme je i kod nas na žalost veoma prisutan trend da se vrše razni pritisci na javnost i zakonodavstvo da se roditeljima oduzme moć da vaspitaju svoju decu primenom primerene kazne.

Kažnjavanja je deo disciplinovanja, koje je deo vaspitavanja. A formula dobrog vaspitanja = ljubav + disciplinovanje.“

Neophodno je da roditelj ima širok repertoar pohvala, nagrada i kazni, da bi dete usvojilo i shvatilo šta se sme, a šta se ne sme, šta je dobro, a šta je loše, da bi bilo socijalizovano u dovoljnoj meri.

Ovo je potkrepljeno brojnim istraživanjima koja su upoređivala decu i države gde je primenjivano popustljivo i vaspitanje uz disciplinu. Rezultat je uvek isti – deca i društva u kojima je uz ljubav primenjivana diciplina uspešnija su i zadovoljnija od razmažene dece.

Koliko je bitno da se roditelji ne dodvoravaju detetu već da ne zaborave da su oni ipak roditelji koji moraju da postavljaju granice, a ne da budu detetovi najbolji prijatelji?

– Roditelji su roditelji, a ne drugovi i drugarice detetu. To je loše i za roditelja i za dete, jer se brkaju uloge. Neko ko je u ulozi drugarice, ne može sprovesti sve ono što je roditeljska dužnost, kao ni što neko ko je u ulozi roditelja, ne može sprovesti sve ono što je detetu od prijateljstva potrebno. Roditelji imaju različiti nivo moći u odnosu na dete, i objektivno i psihološki, dok su dete i drugovi na istom nivou.

Sa druge strane, ako se dete sa roditeljima oseća kao da je u vojnoj školi koliko velika doza strogoće utiče na njega? Pri tom mislim i na skoro potpunu zabranu izlazaka, tačno vraćanje na vreme posle škole kući, zabranu spavanja kod prijatelja. U isto vreme ima i roditelja koji žele potpuno da kontrolišu detetovo vreme, pa im tako određuju tačnu satnicu – od toliko do toliko si u školi, onda možeš sat vremena kod druga, pa tačno kući u 7 da radiš domaći do 9, večera, pa spavanje…

– Naravno da nijedan ekstrem u vaspitanju nije dobar, kao što ne možemo prepustiti deci vođstvo u porodici, tako nije dobro ni da ona nemaju pravo glasa, mišljenja, izbora i da moraju bespogovorno da se pokoravaju svakoj roditeljskoj zamisli. Potrebno je da dete nauči da se podredi roditelju kao onom ko vodi porodicu.

Ali ako se samo bude podređivalo, neće ni kada odraste imati svoje mišljenje, zanemarivaće svoje želje uvek u korist drugih i biće u najmanju ruku nezadovoljno, čak i ako bude jako uspešno. Potiskivaće sve svoje i često „izgubiti sebe“ u korist toga da udovolji drugima. Tada će to dete biti presocijalizovano.

Presocijalizovana društva su ona društva u kojima imamo najviše samoubistava. Istraživanja i praksa su pokazala interesantne rezultate, koji su i logični: čak i pored ovakvih mogućih ishoda, uvek je bolje malo više, nego malo manje discipline. Jer, osoba koja ima viška discipline može se naučiti da sebi da više slobode.

Osoba koja ima manjka discipline, nema motiv i često ne želi sebi da je nameće, jer joj je mnogo prijatnije bez, nego sa disciplinom i pravilima.

Drugi set istraživanja pokazuje da je najbolje ako se u porodici zna da je roditelj vođa, a da se od deteta očekuje da usvoji i poštuje pravila i disciplinu, ali takođe i da se od deteta očekuje i podržava da ima svoje mišljenje, da zastupa svoje stavove, da ima svoje sasvim originalne ideje, da ga se pita za njegove želje, da učestvuje u donošenju odluka, ali, da će ipak na kraju biti onako kako roditelj kaže, barem dok dete ne stasa dovoljno da ima informacije, znanje, iskustvo i veštine da ih sasvim samostalno donosi.

Svi roditelji znaju da je vaspitanje dece najteži zadatak u životu i da često izgleda kao da pokušavate da prođete između Scile i Haribde – prestrogog i prepopustljivog načina vaspitanja. Recept je da budete realni, dosledni, strogi kada je neophodno i da mnogo volite svoje dete i da mu to i pokazujete i govorite svo ostalo vreme.

Da li na decu utiče prevelika strogoća što se tiče higijene? Pri tom mislim na „sterilisanje” prostorija, terati dete i njegove prijatelje da se obavezno izuvaju, ništa ne pipaju „prljavim” rukama i slično. Kako to utiče na to kako se dete oseća, i na njegovo druženje sa vršnjacima?

– Ukoliko roditelj preterano insistira na higijeni, dete ima velike šanse da postane opsesivno po tom pitanju, nekada do te mere da može razviti fobično-kompulzivno ili anksiozno-kompluzivno ponašanje, poremećaj, ili opsesivni poremećaj ličnosti. Ako mislite da ovo zvuči preterano, sledi objašnjenje.

Roditelj koji toliko insistira na higijeni i redu da sve mora biti poslagano i sterilisano, često je i sam opsesivan ili uplašen za svoje dete, a često i jedno i drugo. Često će praviti dramu oko sitnica u vezi sa higijenom, i često će prezaštićavati dete. Dete koje je vaspitano ovako i samo će pridavati preveliki značaj ovome, a ako je uz to bilo i prezaštićavano, to znači da mu se nije u dovoljnoj meri dozvoljavalo da se „oproba i dokaže svoje sposobnosti”, što će dovesti do toga da ono ne zna svoje sposobnosti ili ne veruje u njih, ili oba. A to dovodi do daljeg učvršćivanja ovakvog ponašanja ili čak razvoja poremećaja.

Mislim da se u današnje vreme i sa svim ovim preteruje, mediji su puni reklama za antibakterijske preparate, sapune, vlažne maramice, istrebljivače virusa, prašine, sterilizatore ovoga i onoga.

Moje lično mišljenje je da se često tu radi o trgovini roditeljskim strahom za ono što im je najvažnije, a to su njihova deca. Kad god „pritisnete dugmić za strah”, rezultati su zagarantovani i marketinški stručnjaci to dobro znaju.

A medicina, kao i narod takođe znaju da i u ovom treba imati meru. Čistoća i urednost su potrebni, ali isto tako i izlaganje uobičajenim antigenima u umerenoj meri, da bi ih organizam upoznao, stekao otpornost na njih i kasnije, kada jednom više ne bude mame, tate i sterilisanog prostora, bio u stanju da se od njih sam odbrani.

Kako na dete utiče odbijanje roditelja da prihvati i dopusti detetu bilo šta što je „moderno” i novo jer smatra da je to sve loše?

– Ukoliko je roditelj striktan i neselektivan u proglašavanju svega što je novo odmah i bez daljeg informisanja kao lošeg, onda je takav roditelj nerealan i tera svoje dete da živi u prošlosti, a ne u sadašnjosti. Tako se može živeti jedino izolovano od sveta i vremena.

Svima je poznat primer zajednice Amiša u Americi, mada i kod nas postoje zajednice koje žive po sličnim principima. I njima je dobro u njihovoj zajednici, ali kada dođu u dodir sa ljudima van svoje zajednice, zbunjeni su i jedni i drugi, a na žalost, često se takav susret, zbog neinformisanosti, nerazumevanja i podsmeha ne završava baš dobro. U blažem slučaju, ako ne pratite barem sa strane i nemate ideju šta se dešava, bićete neshvaćeni i neprihvaćeni. Ne kažem da treba da budemo prihvaćeni i shvaćeni po svaku cenu, ali neka mera adaptacije i informisanosti je ipak potrebna, kako bismo mogli da se razumemo.

Iako je u savremenom svetu previše novih stvari u jedinici vremena, nisu sve one neophodno loše.

Zato roditelji treba da se informišu o novotarijama, pre nego što donesu zaključak da li su one dobre ili loše uopšte, kao i za njihovu porodicu i dete. Promena i kretanje su suština života, s merom, naravno i poštujući opšte principe prirode i humanosti.

Koliko stalna kritika može da deprimira dete, recimo kako se oblači?

– Ako roditelj stalno samo kritikuje dete za sve, i to neselektivno, pogotovo ako su to poruke upućene na njega kao na osobu, a ne na ponašanje, to je izrazito štetno, jer srozava detetovo samopouzdanje, osećaj vrednosti i voljenosti i doprinosi lošoj slici deteta o samome sebi, što vodi osećanju niže vrednosti pa sve do samoprezira koji je u osnovi velikog broja depresivnih poremećaja. Dakle ponavljam i naglašavam: ako kritikujući dete ne pravimo razliku između njega i njegovog ponašanja, to je izrazito loše.

Na primer, sasvim je uredu reći nešto kao: „Ne razumem kako jedno tako pametno dete može da napravi takvu glupost“, a izrazito loše je reći: „Glupane, vidi šta si uradio!“.

Zabranjivanje da se druži sa određenim vršnjacima jer se roditelju ne sviđaju odnosno ne ispunjavaju njihove kriterijume?

– Zabrana bez objašnjenja je zabrana koja će izazvati ili bunt, pa će dete iz inata da radi baš ono što mu zabranjuju, ili će se odreći svojih želja i biti neserećno.

Ali, ako roditelj ima objektivne razloge za takav postupak, neophodno je da sa detetom razgovara o tome. „Objektivni razlozi“ moraju biti utemeljeni u realnosti, a ne na „snobovskim“ ili nekim drugim, iskrivljenim kriterijumima. Ako već objektivan razlog zaista postoji, bolje je da detetu postavljate pitanja, koja će dovesti da dete samo zaključi da je za njega druženje sa određenom osobom loše i to tačno zbog čega, jer se tako uključuje detetov proces mišljenja, što ostavlja trajniji efekat. Bolje nego da mu se samo „izdeklemuje manifest o nepodobnosti“ i „izruči zahtev o isključivanju“ iz detetovog kruga prijatelja , što može, a ne mora imati efekat…ili kontraefekat.

Prisluškivanje razgovora, sa negativnim kometarima, tipa šta je trebalo da kaže?

– Ne treba prisluškivati razgovore deteta! Možete ih slušati, ako se unapred dogovorite sa detetom, a to će verovatno biti slučaj ako zajedno sa detetom procenite da mu je i inače potreban savet kako da postupi u određenoj situaciji.

Jedini izuzetak od ovog pravila je ako roditelj opravdano sumnja da se dešava nešto gde treba da interveniše, a dete mu to nije reklo zbog straha od posledica od osobe s kojom priča ili od roditelja, ili iz želje da ga slaže ili izmanipuliše na neki drugi način, štetan za dete.

Ukoliko imate dobar odnos sa detetom i ono može da vam se poveri bez osuđivanja, jer zna da će od vas dobiti prihvatanje i dobar savet, ionako će vam samo reći sve što je važno da znate. Što znači, ne baš SVE, i to je u redu.

Ako dete ima problema u sklapanju prijateljstava da li ga treba pustiti da se samo sa svime izbori ili mu ipak treba nekako pomoći i koji je pravi način za to?

– I opet, ukoliko imate dobar odnos sa detetom znaćete da ima problema u ovoj sferi, što znači da možete sa detetom porazgovarati, ohrabriti ga i dati mu savet, ili još bolje, navesti neki primer kako ste vi ili neko od rodbine ili prijatelja rešavali slične probleme. Možete ponuditi svoju pomoć, ali naglasite da se nećete mešati, ukoliko vam to dete ne bude tražilo. Sem naravno, ako ne procenite da ga to ugrožava, recimo, ako trpi nasilje od strane vršnjaka, ili slično.