samomržnja

Želim da me nema: Ovo o sebi misle osobe koje pate od depresije. Ima li leka?

Želim da me nema: Ovo o sebi misle osobe koje pate od depresije. Ima li leka?

Aleksandra Bubera, predsednica NATAS-a, u razgovoru sa novinarkom Vesnom Marić Brajković za portal eKlinika, objašnjava kako se prepoznaje i leči depresija .

Ako ste tužni, to ne znači automatski da ste u depresiji. Tuga dođe i prođe, ona ima rok trajanja. Kod depresije to nije slučaj. Kada ste depresivni, okupiraju vas crne misli, a budućnost ne donosi ništa dobro. Dr Aleksandra Bubera, spec. psihijatrije, sertifikovani transakcioni analitičar, za portal eKlinika objašnjava kako možemo kod sebe, ali i drugih, prepoznati simptome depresije.

Koja je razlika između tuge i depresije?

Postoji razlika između tuge i depresije. Tuga traje mnogo kraće od depresivnog raspoloženja i za to osećanje postoji neki objektivan razlog. Za depresiju je karakteristično depresivno raspoloženje, koje je dugotrajno i može biti blaže ili teže, u skladu sa čim se procenjuje i težina depresije, odnosno depresivnog poremećaja.

Kako se manifestuje depresivno raspoloženje, a kako depresija?

Oba se manifestuju kognitivnim, ali često neosvešćenim doživljajem osobe da ona takva kakva jeste u svetu ovakvom kakav jeste neće uspeti da ostvari neke svoje važne želje. Depresivno osećanje i raspoloženje često, ali ne uvek, uključuju i kognitivne konstrukte koji vode osećanju samoprezira i samomržnje.

Ova osećanja nalikuju osećanju tuge po tome što se teško podnose, jer su mučna. Osoba oseća da je bez snage, volje, inicijative, dekoncentrisana je i često onemogućena u osnovnom biološkom i psihološkom funkcionisanju. Razlika između osećanja tuge i depresivnosti jeste u tome što kod tugovanja obavezno postoji nešto što je osoba izgubila, za čime tuguje. Ukoliko je osoba tužna a ne depresivna, to najčešće ne uključuje samoosećanja (infantilne) krivice i samoprezira.

Sigurni znaci depresije

Depresija se relativno lako prepoznaje po poremećenom funkcionisanju osobe. Dolazi do poremećaja spavanja, ishrane i libida. Tako se javlja hipersomnija ili nesanica, gubitak ili dobijanje na telesnoj težini, nedostatak snage i volje za odnose sa drugim ljudima, nedostatak koncentracije. Nedostatak koncentracije ponekada može ići do takozvane depresivne pseudodemencije. Tada je potrebno uraditi dodatna specifična testiranja da bi se razjasnilo da li je osoba „samo“ depresivna ili ima neke organske promene mozga uz koje se javlja demencija.

Takođe, karakterističan je gubitak ili smanjenje volje, osoba je neraspoložena, često plače, bavi se pitanjima smisla (najčešće besmisla). Nekada to ide do nemogućnosti da ustane iz kreveta i obavi osnovnu higijenu, a da ne pričamo o nekim radnim aktivnostima, za koje osoba nema ni volje, ni snage, ni koncentracije. Dosta često je prisutno kod depresivnih osoba bavljenje  „crnim mislima“. To su razmišljanja kako bi bilo bolje da ih nema, da se završi ovo mučenje, da ne žele da žive, da žele da umru, a povremeno osobe mogu imati i razrađene planove i pripremljena sredstva kako da sebi naude, ili čak sebi oduzmu život.

U skladu sa ovim, nije retko ni osećanje očaja. Kod nekih osoba, umesto jasnog lošeg raspoloženja i plakanja, primećujemo disforiju – takozvano „džangrizanje“, spremnost za svađu i slično. Prisutna je i anhedonija – nemoguće je ili jako teško osobi koja je depresivna da uživa u bilo čemu ili da se nečemu obraduje.

Simptomi depresije kod muškaraca i žena se razlikuju

Češće kod žena dijagnostikujemo depresiju, mada se ona kod muškaraca i ređe i teže prepoznaje. Kod njih je češća slika sa disforijom – konstantnim zanovetanjem i spremnošću na manje konflikte zbog nevažnih stvari, nezadovoljstvo svim i svačim. Ako se ne udubimo, možemo prevideti ove znake i pomisliti da su karakterne crte, a ne depresija. Zato je uvek bitno pitati osobu da li je oduvek bila ovakva ili se nešto promenilo i od kada, kao i da li ih okolina doživljava drugačijim nego ranije.

Žene su češće plačljive i sa smanjenom energijom, a muškarci češće, mada ne uvek, imaju disforičnu formu depresije, kao što je prethodno opisano.

Samopomoć ili stručna pomoć

Obično je potrebna pomoć drugih ljudi. Kod blagih oblika je dovoljan razgovor sa stručnim licem, kod umereno teških oblika nekada je dovoljna psihoterapija, a nekada su potrebni i antidepresivi. Kod teških oblika lekovi su obavezni i bez njih nije moguće započeti lečenje. Naravno, kako se stanje poboljšava, lekar postepeno smanjuje doze lekova do potpunog isključivanja.

Da li moguće pobediti depresiju?

Depresija je, na sreću, poremećaj s kojim je moguće izboriti se. Međutim, veoma je važno pravilno i temeljno lečenje. Ukoliko se lečenje dobro sprovede, rezultat je izlečenje. Nažalost, često se dešava da osoba, kada počne da se oseća bolje, prekine sa lečenjem bez obzira na to da li se radi o psihoterapiji ili lečenju lekovima. Preuranjeno prekidanje terapije najčešći je razlog zašto se depresivne epizode ponavljaju.

Zato je važno da pacijent zna da ne treba da prekida lečenje samoinicijativno, već kada i on i njegov terapeut procene da je došao trenutak da se lečenjem završi. Lečenje možemo prekinuti kada je postignuta promena u kognitivno-emocionalno-bihejvioralnom sklopu koja često uključuje i promene u načinu života i brige o sebi, odnosu prema drugim ljudima, pa i životu uopšte.

Ukratko, kada pacijent napravi takve promene u svim ovim segmentima prema sebi, drugima i svetu u dovoljnoj meri da sebe neće dovesti u situaciju, bez obzira na spoljašnje okolnosti, da ponovo počne da oseća samoprezir i/ili samomržnju, besmisao i očajanje.

Izvor: portal eKlinika

Aleksandra Bubera o motivima za samoubistvo, intervju za Pink.rs

Aleksandra Bubera o motivima za samoubistvo, intervju za Pink.rs

Doktorka Aleksandra Bubera za PINK.RS: Osoba izvrši SAMOUBISTVO kada oceni da ona ili život nisu dovoljno vredni da se živi

-Samoubistvo je u krajnoj liniji samoprezir ili samomržnja sprovedena u delo. Najčešći motivi su da osoba spase sebe ili svoje najbliže od patnje koju više ne može da podnese – rekla je u intervjuu za PINK.RS, doktorka Aleksandra Bubera, spec. psihijatrije.

Ona je objasnila šta su to okidači za ovaj potez, koji su najčešći motivi, ali i kako možemo pomoći sebi i drugima u ovoj nemiloj situaciji.

1. Da li osoba koja je na putu da izvrši samoubistvo planira priča o tome ili odjednom naprosto samo odluči?

– Da li osoba planira samoubistvo ili odjednom odluči zavisi od vrste psihodinamike koja se kod osobe postoji. Najčešće osobe razmišljaju duže vreme da li njihov život ima smisla i da li uopšte postoji smisao. Tako da jednim delom sebe veruju da nema više smisla živeti iz različitih razloga, a drugim delom sebe ipak želi da živi i pokušava da nađe razloge da nastavi život. Što znači da postoji tzv. “unutrašnji konflikt” unutar same osobe između delova njene ličnosti. U nekom trenutku, jedan od ovih delova “nadvlada”, pa u zavisnosti od toga osoba nastavlja ka planiranju i eventualnom izvršenju samoubistva, ili se odluči da potraži pomoć i da nastavi da živi – rekla je doktorka Aleksandra Bubera.

Kako kaže, osobe koje razmišljaju o samoubistvu, nekada to podele sa svojom okolinom, a nekada ne.

– Postoje i slučajevi kada osoba odjednom odluči da pokuša ili izvrši samoubistvo. Tada se najčešće radi o osobama koje su pod uticajem naredbodavnih halucinacija – osoba ima utisak da čuje glas koji joj naređuje da bespogovorno i odmah izvrši takav čin. Ovo se ponekada dešava kod nekih teških psihičkih poremećaja – psihoza – rekla je Bubera, i dodala:

– Povremeno se javi i impulsivno odlučivanje po ovom pitanju, mada i tada najčešće postoji neki period u kojem osoba razmišlja o ovakvom činu, ali mnogo impulsivnije odlučuje, nego što je to prethodno opisano. Ovo se najčešće dešava kod osoba koje i inače imaju impulsivan obrazac odlučivanja, kao što su to npr. osobe sa određenim poremećajima ili organizacijom ličnosti.

2. Šta su najčešći razlozi, da li se može prepoznati okidač kod osobe koja je blizu odluke da izvrši samoubistvo?

– Razlozi i okidači su obično dve različite stvari. Okidač je nešto što je “poslednja kap u čaši”, neki događaj koji se desio stvarno u spoljašnjosti, ali i neko sećanje ili predviđanje u budućnosti o kome osoba misli i to bude onaj “teg” koji pretegne ka samoubistvu. Razlozi su različiti i individualni za svaku osobu. Ono što je zajedničko jeste da iz različitih razloga, različitom logikom zaključivanja koju prate različiti životni događaji i emocije osoba dođe do krajnjeg zaključka da za nju takvu kakva jeste, u svetu takvom kakav je, nema smisla više da živi, da probleme ne može da reši, da nije u stanju da više trpi patnju, ponekada i da ne opterećuje svoju okolinu (ili ponekad čak i da okolina konačno shvati koliko im je teško) i da je stoga najbolje rešenje da se ubije – rekla je Bubera.

Kako kaže, samoubistvo je u krajnoj liniji samoprezir ili samomržnja sprovedena u delo.

– Samoprezir je kada procenimo da nismo dovoljno vredni ili da smo čak potpuno bezvredni, a samomržnja kada procenimo da smo zli i da zavređujemo da umremo. Zašto neka osoba dođe do ovakvih vrednosnih zaključaka o sebi, veoma je individualno. Često samoprezir i samomržnja predstavljaju retroflektovanu agresiju koju osoba nije u stanju da asertivno, socijalno prihvatljivo i efikasno iskaže – rekla je ona.

3. Najaviljuje li osoba na neki način čin svoj plan? Možemo li to da prepoznamo u nekom gestu ili u određenom ponašanju?

– Nekada će osoba najaviti svoje razmišljanje, pa ponekada i plan, jasno, verbalno, ili pismeno kao pokušaj, vapaj da je neko čuje i pomogne, pošto ima doživljaj da sama sebi ne može pomoći. Dosta česte su i indirektne “natuknice” kada osoba neko vreme govori o tome kako joj je teško, kako više ne može da izdrži i podnese, kako je sve crno i nema smisla, kako ne vredi živeti, saopštava da je očajna i slično – iako ne spominje samoubistvo direktno. Ovakva saopštavanja treba shvatiti izuzetno ozbiljno, jer zapravo time delimično prikrivaju svoju nameru i time su teža za sprečavanje nego kada neko direktno izjavi nameru da se ubije – objasnila je Bubera.

4. Imate li uvid u to da li osoba koja preživi pokušaj samoubistva, ostaje pri svojoj nameri ili ipak opada želja za tim da naudi sebi?

– Dokle god se ne razreši unutrašnji konflikt zbog kojeg osoba i razmišlja da sebi naudi i dok osoba ne odluči da ni pod kojim okolnostima, koliko god one bile loše neće nauditi sebi, ne možemo biti sigurni da osoba neće pokušati ponovo. Nekada osoba posle neuspelog pokušaja samoubistva odluči da će živeti, šta god da se desi, a nekada je potreban dugotrajan rad da bi osoba donela ovakvu odluku – rekla je Bubera.

Prema njenim rečima, najčešće je da se ovakvim osobama ozbiljno pristupi posle pokušaja i uz adekvatno lečenje uspe da im se pomogne. S druge strane, dodaje Bubera, neke osobe nastave da pokušavaju dok konačno ne uspeju u svojoj nameri, a postoje i osobe koje imaju nekoliko pokušaja dok konačno ne odluče da žive.

5. Postoje li uobičajeni motivi i ukoliko postoje, koji su najčešći?

– Najčešći motivi su da osoba spase sebe ili svoje najbliže od patnje koju više ne može da podnese. U ređim slučajevima to jeste zapravo način da se okolini pokaže koliko je osobi teško, te da na taj način konačno dobije vrednovanje koje ni na koji drugi način nije mogla od te iste okoline da dobije. Ovaj motiv je često nesvestan, ili “prisvestan” tj. osoba ga nije svesna ili ne u dovoljnoj meri – rekla je ona.

6. Kako pomoći osobi koja pokuša da se ubije u našem prisustvu? I kako pomoći ukoliko nam se neko požali da će da se ubije, postoji li pravi savet, možemo li pomoći, šta uraditi u tom trenutku?

– Najčešće osoba koja pokušava da se ubije, ukoliko je odlučna u toj nameri, to pokušava na način koji će joj obezbediti uspeh u izvršenju namere, a to znači, da se osami i napravi uslove koji će onemogućiti da joj se pomogne – rekla je Bubera.

Kako kaže, ukoliko osoba pokušava da se ubije a prisutni su drugi ljudi, to najčešće govori o tome da je još uvek prisutna psihička energija u delu ličnosti koji želi da živi, te se uslovi tome prilagođavaju, tj. da ipak postoji mogućnost da neko priskoči u pomoć.

– Ukoliko osoba priča o tome, najbolje je da je uverite, ukoliko ne možete sami, uz pomoć porodice i prijatelja, da pomoć postoji i da osobu odvedete u najbližu ustanovu gde joj se može pomoći : dom zdravlja, dispanzer za mentalno zdravlje, hitnu pomoć, psihijatrijsko odeljenje, kliniku i slično. Ukoliko je pokušaj u toku, naujbolje je da ukoliko je ikako moguće pozovete policiju i hitnu pomoć. Ukoliko vam je osoba bliska i u mogućnosti je da razborito rasuđuje možete biti negujući, topli i empatični. Čak i ako je to neko koga ne poznajete – objasnila je ona.

Bubera objašnjava da nikada ne treba da budete sarkastični, da se podsmevate i provocirate, to će osobi u takvom trenutku samo opravdati zaključak da ni ona, ni drugi ljudi, ni svet nisu u redu i da je najbolje da se ubije. A takođe može povrediti i vas.

– Ukoliko osoba nije u stanju da zdravorazumski rasuđuje, onda je najbolje pozvati hitne službe, jer je to posao za profesionalce, pa čak ni oni neće uvek uspeti da pomognu osobi u takvom stanju – dodala je Bubera.

A. A.

Izvor: Pink.rs