Dr Aleksandra Bubera o odlučnosti osoba sa mentalnim problemima da se obrate lekaru u tekstu objavljenom u Novoj ekonomiji: “Bolesni na poslu, foliranti na njivi” koji se bavi temom bolovanja, 29.04.2019.

Dr Aleksandra Bubera o odlučnosti osoba sa mentalnim problemima da se obrate lekaru u tekstu objavljenom u Novoj ekonomiji: “Bolesni na poslu, foliranti na njivi” koji se bavi temom bolovanja, 29.04.2019.

Lažna bolovanja ili lažne statistike

Autor: Olga Božinović

Iako je zakonodavac imao sluha za vapaje roditelja koji su ostajali bez posla zbog nege bolesnog deteta, stiče se utisak da postoji neuporedivo manje empatije za odrasle osobe koje nemaju takav problem a odlaze na bolovanje. Tome je sigurno doprinela i činjenica da postoji dobar broj lažnih bolovanja koja otvaraju zdravi ljudi i tako ne odlaze na posao, a primaju platu. Zato su sve češći zahtevi za izmenu Zakona o radu i oštrije sankcionisanje lažnih bolovanja
Kada je njenom sinu Matiji bilo samo tri godine, lekari su Jolandi Koror saopštili da dečak boluje od karcinoma. Tog dana, srušio se sav njen svet. Dečak, za koga je mislila da je na spavanje otišao potpuno zdrav, probudio se sa bolom i izraslinom u stomaku. Nakon dolaska kod pedijatra, za pola sata je bio na hirurgiji, za sat vremena uspostavljena mu je dijagnoza maligniteta, a već sutradan dečak se našao na operacionom stolu.  
Nažalost, ova majka se veoma brzo uverila da nesreća nikada ne dolazi sama – posle samo četiri meseca bolovanja zbog nege sina, dobila je otkaz. Iako nikada nije javno saopštila o kome je reč, ona duboko veruje da se njen tadašnji poslodavac godinama preispituje zbog te odluke. Zahvaljujući velikoj borbi lekara i ogromnoj volji za životom, Matija je danas zdrav osamnaestogodišnjak, a Jolanda sada radi na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. 
Uporedo sa borbom za život svog sina, ona se sa jednakim žarom borila da se u Novom Sadu osnuje Roditeljska kuća, u kojoj bi bili smešteni roditelji mališana obolelih od karcinoma, koji se nalaze na bolničkom lečenju i zajedno sa ostalim aktivistima NURDOR-a (Nacionalne organizacije roditelja dece obolele od raka) borila se za izmene zakona koji bi roditeljima omogućili da budu uz decu sve vreme trajanja njihovog lečenja. Jer, njen slučaj uopšte nije bio usamljen – mnogi roditelji dobijaju otkaz tokom lečenja deteta, pošto po sadašnjem zakonu roditelji u Srbiji imaju pravo na bolovanje od samo četiri meseca tokom lečenja dece obolele od raka. 
Jolanda je ponosna na činjenicu da je izvojevala pobedu u sve tri bitke koje je vodila – njen sin je zdrav, u Novom Sadu je otvorena Roditeljska kuća, a izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju predviđeno je da roditelji dece obolele od najtežih bolesti imaju pravo da budu na bolovanju dok im deca ne napune 18 godina. Ono što je najbitnije, za sve to vreme primaće 100 odsto zarade. To pravo im, međutim, neće biti apsolutno zagarantovano, već će morati da se obnavlja. Preciznije rečeno, kada roditelji otvore bolovanje, to pravo će da se ocenjuje na svakih šest meseci. U slučaju ozdravljenja deteta, roditelj nastavlja da radi. Iako je zakonodavac imao sluha za vapaje roditelja koji su ostajali bez posla zbog nege bolesnog deteta, stiče se utisak da postoji neuporedivo manje empatije za odrasle osobe koje nemaju takav problem a odlaze na bolovanje. Tome je sigurno doprinela i činjenica da postoji dobar broj lažnih bolovanja koja otvaraju zdravi ljudi i tako ne odlaze na posao, a primaju platu.
Naime, najnovijim izmenama Zakona o radu predviđeno je da će poslodavci moći da daju otkaz zaposlenima koji otvaraju lažna bolovanja. Nove odredbe donose se zbog procene da je od 280.000 bolovanja, koliko se godišnje otvori u našoj zemlji, čak 11 procenata njih – lažno. To u statističkom prevodu znači da oko 30.000 radnika svake godine odsustvuje sa posla, iako nema nikakvih zdravstvenih tegoba. Predlagač ovih promena je Privredna komora Srbije, a njeni predstavnici objašnjavaju da je suština njihovih predloga u tome da poslodavac može da zatraži izveštaj zdravstvene ustanove na osnovu koga bi se utvrdila osnovanost bolovanja, ukoliko je u toku jednog meseca procenat zaposlenih koji su bili odsutni veći od deset odsto. Ako se utvrdi da je došlo do zloupotrebe prava na bolovanje, poslodavac može da zaposlenom da otkaz. 
Predlog Privredne komore prvo su podržale kolege iz Unije poslodavaca Srbije, čiji je predstavnik Nebojša Atanacković ocenio da iz godine u godinu sve više radnika otvara lažna bolovanja i da je to posebno primetno u sezoni poljoprivrednih radova. Ovu pojavu potom je primetio i ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar koji je prilikom obilaska smederevske Železare primetio da „naprasno veliki broj radnika” u sezoni poljoprivrednih radova otvara bolovanje i da postoji indicija da nisu ispunjeni uslovi za bolovanje, već da oni idu da obavljaju sezonske radove. Nedugo potom, na sajtu Ministarstva rada objavljena je informacija da su ministar zdravlja i ministar za rad dogovorili sa ambasadorom Kine u Srbiji i direktorom smederevske Železare mehanizam kontrole bolovanja i način na koji će se ona sprovoditi, te da će ovo biti jedna vrsta pilot-projekta, koji će, ukoliko bude dao dobre rezultate, biti opšte primenjivan.  
Smatrajući da u postupanju ministarstava ima elemenata povrede Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, tadašnji poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić je 5. oktobra 2018. godine pokrenuo postupak nadzora, zatraživši u roku od tri dana odgovarajuća izjašnjenja od oba ministarstva. Ministarstvo zdravlja se potom izjasnilo da ono ne stoji iza vesti o vanrednoj kontroli bolovanja, te da oni nisu davali nikakve izjave ni saopštenja u vezi sa tim, a Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u ostavljenom roku nije dalo nikakvo izjašnjenje. 
Desetak dana kasnije dostavilo je dopis koji je potpisala osoba koja nije ovlašćena da zastupa ministarstvo u postupku nadzora i koji ne sadrži odgovor ni na jedno od postavljenih pitanja, niti je u prilogu imao bilo kakvu traženu relevantnu dokumentaciju, istakao je tada poverenik Rodoljub Šabić. Ministarstvo za rad mu je potom dostavilo dopis u kome se navodi da ne postoji relevantna dokumentacija u vezi sa uvođenjem mehanizma kontrole bolovanja u Železari Smederevo, te da ministarstvo ne obrađuje podatke o ličnosti, niti postoje dokumenti u kojima će biti sadržani podaci o ličnosti.
Da li su predstavnici ministarstva shvatili da su se „preigrali” u dobro poznatoj i uvežbanoj igri „ako prođe – prođe”, tek, oni su sredinom novembra prošle godine istakli da to što je Privredna komora Srbije dostavila Ministarstvu rada predlog za izmenu dela Zakona o radu, koji se odnosi na mogućnost sprečavanja zloupotrebe privremene sprečenosti za rad od strane zaposlenih, zapravo ne znači da će ta inicijativa na kraju biti i usvojena. Eventualne izmene i usvajanje nove verzije zakona naći će se pred Narodnom skupštinom tek sredinom 2020. godine, a do tada će se razmatrati sve inicijative i rešenja, pa i ona koja se tiču sprečavanja i sankcionisanja zloupotrebe bolovanja, kažu u Ministarstvu rada.
Priču o izmenama zakona o radu, podsećanja radi, pokrenuli su rezultati kontrole koje je prošle godine uradio Republički fond za zdravstveno osiguranje, koji su pokazali da je oko 11 odsto ljudi bilo na bolovanju 2017. godine iz potpuno neopravdanih razloga. Zbog toga su od januara do oktobra 2017. godine pokrenuta 1.322 postupka kontrole privremene sprečenosti za rad na zahtev poslodavca (708 slučajeva) i matične filijale (445 slučajeva). Tom prilikom su u Ministarstvu zdravlja najavili da je to samo početak rigoroznijih kontrola i da će doći do detaljnije provere otvaranja bolovanja zbog dijagnoza na koje se zdravi ljudi najčešće „izvlače”. Najčešće su, kako su naveli u RFZO-u, dijagnoze poput depresije, stresa na poslu, bolova u leđima, vrtoglavice… 
Nakon ove objave počeli su da „pljušte” predlozi šta učiniti sa lažnim bolesnicima. Među prvima se oglasio dr Aleksandar Milovanović, direktor Instituta za medicinu rada Srbije „Dr Dragomir Karajović”, koji je ocenio da se najviše vara na dijagnozama koje su teško proverljive, poput anksioznosti, depresije i vrtoglavice i predložio da se osobi koja dobije psihijatrijsku „F” dijagnozu i ode na bolovanje – automatski oduzmu dozvola za oružje i vozačka dozvola, sve dok se ne završi proces lečenja. 
To bi, smatra on, smanjilo zloupotrebu odlaska na bolovanje, jer ljudima teško pada činjenica da ne mogu da voze. Svetlana Budimčević iz Unije poslodavaca predložila je da poslodavac u Srbiji radniku ne isplaćuje ni dinara za prva tri dana bolovanja i istakla da takvo rešenje postoji u Češkoj i Slovačkoj i da je to kod njih smanjilo broj bolovanja.
Za jedan broj stranih i domaćih poslodavaca sve to nije bilo dovoljno, pa su izvršili dodatni pritisak na nadležna ministarstva da se u Zakonu o detektivskoj delatnosti prošire ovlašćenja i način vršenja poslova detektiva. Izmene Zakona o detektivskoj delatnosti izglasane su u Skupštini i privatnim detektivima je data mogućnost da provere da li je radnik na (lažnom) bolovanju i to tako što će na terenu obići zaposlenog, raspitati se u komšiluku gde je on i zašto nije na poslu… Zakonom nije predviđena mogućnost da detektiv dobije medicinsku dokumentaciju o radniku, niti da tajno prati radnika koji je otvorio bolovanje. 
Ukoliko bi lekar odao detektivu podatke iz medicinskog kartona radnika, on bi prekršio zakone o zdravstvenoj zaštiti, o zdravstvenoj dokumentaciji i o pravima pacijenta i za to bi mogao da odgovara i prekršajno i krivično. Zakon je nedorečen i u delu koji detektivima daje mogućnost fotografisanja ljudi koje su angažovani da istraže, jer zalazi u domen neovlašćenog fotografisanja i tajnog praćenja, što je zabranjeno drugim zakonima. Fotografija, kao dokazno sredstvo u sudskom postupku, takođe je na klimavim nogama. 
Analitičari, međutim, tvrde da su u vezi sa ovom inicijativom o sankcionisanju lažnih bolovanja sporne dve stvari – prva je to što po postojećem Zakonu o radu poslodavac ima pravo da, ukoliko posumnja u zloupotrebu bolovanja, zatraži da se o njegovom trošku u specijalizovanoj instituciji po njegovom izboru proveri zdravstveno stanje radnika. Ukoliko radnik to odbije, poslodavac može da mu da otkaz.  A prema zakonu o zdravstvenom osiguranju, ako zaposleni zloupotrebi bolovanje, gubi pravo na isplatu naknade. Takođe, poslodavac može da podnese zahtev domu zdravlja da se proveri bolovanje njegovog zaposlenog. U tom slučaju direktor doma zdravlja obavlja internu kontrolu i sastavlja komisiju koja pregleda dokumentaciju i utvrđuje da li je bilo propusta.
Druga sporna činjenica je ta što statistika ne potvrđuje nalaze RFZO – ako se ima na umu da oko 400.000 osoba u Srbiji boluje od depresije, a da je u prvih deset meseci 2017 godine svega 13.000 njih otvorilo bolovanje zbog ove mentalne bolesti, onda to znači da je tek svaka 30. osoba koja živi sa preteškim bremenom depresije potražila pomoć stručnjaka. 
Uverenost stručnjaka RFZO-a da su, pojednostavljeno rečeno, osobe sa mentalnim problemima „umišljeni” odnosno lažni bolesnici demantuje i statistika, koja svedoči da su lekovi za smirenje drugi najčešće prepisivani medikamenti u ordinacijama naših lekara – odmah nakon lekova za lečenje kardiovaskularnih bolesti. Preciznije rečeno, u Srbiji je 2017. godine izdato oko trinaest miliona pakovanja anksiolitika, što znači da svaki naš sugrađanin godišnje u proseku troši dve kutije sedativa. 
Zvanični podatak da je 646.501 osoba podigla na recept neki lek iz grupe anksiolitika (dijazepam, lorazepam, bromazepam, alprazolam) psihijatre uopšte ne treba da čudi, s obzirom na to da je depresija četvrti uzrok sprečenosti za rad, odnosno bolovanja radno aktivnog stanovništva. Ali ih čudi tvrdnja da naši sugrađani u velikom procentu uzimaju F dijagnozu da bi otišli na lažno bolovanje. Dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut, sertifikovani transakcioni analitičar i vlasnica specijalističke ordinacije iz oblasti psihijatrije „Bubera”, podseća da se zbog velike sramote i stigme mali broj ljudi odlučuje da pređe prag psihijatra, a tek promil onih koji dođu kod stručnjaka za dušu odlučuje da otvori bolovanje.  „Kod psihijatra se dolazi u minut posle 12 časova – kada je depresija toliko preplavila dušu da osobe ne mogu da ustanu iz kreveta i  pomišljaju da sebi oduzmu život. Svako ko je došao, došao je u krajnjoj nuždi. Stručnjaci za dušu su zaista poslednja adresa na kojoj traže pomoć. Nažalost, mnogi bi životi bili sačuvani da su nam se osobe na vreme obratile, jer se kombinacijom lekova i psihoterapije može znatno poboljšati kvalitet života”, ističe naša sagovornica.  Ona dodaje da zbog snažne socijalne stigme, osobe sa mentalnim problemima najčešće u „širokom luku” zaobilaze državne psihijatrijske ustanove i dolaze u privatne ordinacije. A kada dođu, često ne žele da daju ni najosnovnije lične podatke kao što su ime, prezime i adresa, iz straha da neko ne sazna da su tražile pomoć psihijatra. 
„Kada ih pitamo da li žele izveštaj lekara, najčešće odgovaraju odrečno. Toliko je zanemarljiv broj osoba koje žele napismeno izveštaj o svom mentalnom stanju, da se to meri promilima. Oni su u ogromnom strahu da će vesti o poseti psihijatru stići do njihovih poslodavaca, rodbine i prijatelja, jer smatraju da su manje vredni ako nisu u stanju da reše problem koji imaju. Za ovih nekoliko godina koliko sam u privatnoj praksi, možda je jedna osoba rekla da hoće da joj otvorim lažno bolovanje”, priseća se dr Bubera.
Na pitanje – kako može da se oseća depresivna osoba koja u novinama pročita da se lažna bolovanja najčešće otvaraju zbog psihijatrijskih dijagnoza i da su depresivne osobe najčešći „foliranti”, ona kaže:  „One se inače osećaju užasno, često sa poslednjim atomima snage dođu kod psihijatra i verujem da su strašno ponižene kada ih neko nazove folirantima. One su najčešće već okružene ’dragim Savetama’ koje im objašnjavaju da preuveličavaju probleme, da su razmažene, da će depresija proći sama od sebe… Svaka emocija pravi određene promene u telu – zbog depresije osobe imaju osećaj velikog umora, poremećaj sna i apetita, nemaju snagu da ustanu iz kreveta ni koncentraciju za obavljanje posla, po glavi im se vrzmaju crne misli o besmislenosti života. Simptomi anksioznosti liče na telesne poremećaje kao što je kočenje vilice, bolovi u stomaku, povraćanje, proliv, tahikardija, zujanje u ušima… Sve su to simptomi koji ne prolaze sami od sebe”, zaključuje dr Bubera. 
Brojna socijalno-psihološka istraživanja svedoče da polovina zaposlenih u Srbiji ima strah od gubitka posla, što predstavlja plodno tle za razvoj brojnih psihosomatskih bolesti. Iako niko ne spori činjenicu da ima radnika koji otvaraju lažna bolovanja da bi radili na njivi ili „arbajtovali” u inostranstvu ne bi li povećali porodični budžet, stiče se utisak da ovu „privilegiju” uglavnom imaju zaposleni u velikim državnim firmama. Ovaj utisak potvrđuje i izjava ministra rada Zorana Đorđevića koji je   rekao da su se na zloupotrebu bolovanja žalili Delez, Telekom, Železara Smederevo… Zanimljivo bi bilo otkriti koliko je radnika u Juri, fabrici nadaleko poznatoj po radnicama koje nose pelene i dobijaju otkaz usled lečenja od karcinoma, otvorilo bolovanje zbog stresa i anksioznosti…  
Zbog toga predstavnici sindikata najave promene zakona i pretnje oštrijim sankcionisanjem bolovanja ocenjuju kao pritisak i na radnike i na lekare, ali i kao lov na veštice.
„U Srbiji postoji ogroman strah od gubitka posla, zbog čega naši radnici dolaze na posao i sa gripom i sa gipsom. Ja lično ne verujem u zvaničnu statistiku koja nas uverava da je stopa nezaposlenosti drastično smanjena, a broj radnika koji idu na lažna bolovanja povećan. Ono što je mene najviše iziritiralo jeste činjenica da je Privredna komora Srbije, koja nije socijalni partner Vlade Srbije, inicirala predlog o strožem sankcionisanju bolovanja. Umesto da se bore za prava radnika na dostojanstven rad i da sankcionišu poslodavce koji ne prijavljuju radnike i teraju ih da nose pelene, oni radnicima prete da će izgubiti posao ako odu na bolovanje. Priču o lažnim bolovanjima inicirali su strani  investitori koji ovde otvaraju fabrike – umesto da brinu o pravima zaposlenih, naši ministri rada i zdravlja su brže-bolje, da se stranci ne naljute i ne predomisle, zapretili radnicima otkazima. Istovremeno, ministri u Vladi Srbije vrše pritisak i na zdravstvene radnike koje optužuju za korupciju, odnosno uzimanje mita za otvaranje lažnih bolovanja”, ogorčena je Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.  Ona dodaje da sigurno postoji određeni broj radnika koji odlaze na lažna bolovanja, ali to ne čine iz obesti, već zbog činjenice da sa platom ne mogu da sastave prvi i trideseti u mesecu, pa moraju da rade dodatno. „Iako ne mogu da opravdam, mogu da razumem te radnike”, zaključuje naša sagovornica. 

Izvor: Nova ekonomija


Dr Aleksandra Bubera o prazničnoj euforiji za B92.net, 29.12.2018.g.

Dr Aleksandra Bubera o prazničnoj euforiji za B92.net, 29.12.2018.g.

Euforija nije rešenje: Kako da pobedite pretprazničnu tugu? Bilo da volite novogodišnju noć ili ne, činjenica je da ona ipak nije ista kao sve ostale. Noć kao noć – reći će mnogi, ali sa druge strane kad se kaže “najluđa noć” svi znate na koju se misli.

Bilo da volite novogodišnju noć ili ne, činjenica je da ona ipak nije ista kao sve ostale. Noć kao noć – reći će mnogi, ali sa druge strane kad se kaže “najluđa noć” svi znate na koju se misli.

Da li je opšte ushićenje pred Novu godinu “pretnja” za one lošijeg raspoloženja? Da li može da uvede u depresiju i kako pretpraznično raspoloženje koje uveliko traje deluju na već depresivne ljude? Psihijatar Aleksandra Bubera za B92.net govorila je upravo o ovom problemu. 

Uočena je pojava depresivnosti pred praznike. Međutim, tu pojavu treba razlikovati od depresije kao stanja tokom cele godine. 

Kod ljudi koji već pate od depresije, ukoliko je njihov razlog za to povezan sa prazničnim dešavanjima logično je da će se i njihovo stanje u tom periodu pogoršati. 

Prema rečima Bubere, pojava depresivnosti pred praznike je primetna i uočljiva i ona to ovako objašnjava. 

“Sve zavisi od predstava koje ljudi imaju o tome kakvim načinom provođenja vremena za praznike bi bili zadovoljni, pa ako to nisu u stanju da ih ispune, mogu biti loše raspoloženi”, smatra doktorka. 

Na primer ako osoba veruje da je potrebno da praznike provede sa porodicom, a nema porodicu i to što nema doživljava kao problem, logično je da će se lošije osećati. 

Rešenje je, prema rečima Bubere, kao i za svakli drugi problem, ili da koliko je u našoj moći promenimo situaciju u skladu sa očekivanjima ili da promenimo očekivanja. 

Radost pred praznike je poželjna, ali euforija nikad nije dobro rešenje. 

“Treba uživati u ljudima i dešavanjima koje volimo”, podseća ona. 

Bubera kaže da je svođenje računa češće posle praznika, pogotovo finansijsko, ali neretko i emocionalno. 

Tradicionalno prejedanje tokom praznika, prema njenom mišljenju, takođe ima veze sa mentalnim stanjem. 

“Prejedanje jednostavno nije zdravo ponašanje. A kada se prema sebi ponašamo nezdravo na putu smo samodestruktivnosti iako ona možda nije odmah uočljiva”, zaključila je Bubera.

Izvor: B92.net








Danas ste bili depresivni i neraspoloženi? Psiholog objašnjava zašto smo loše volje kada je i vreme loše

Danas ste bili depresivni i neraspoloženi? Psiholog objašnjava zašto smo loše volje kada je i vreme loše

Loše vreme, kiša i tmurni oblaci najčešće izazivaju takvo i raspoloženje – depresivno i tmurno. Većina ljudi za svoje melanholično ponašanje, uzrok prepisuje upravo lošem vremenu, pa većina očekuje da će sledeći sunčan dan sigurno „oporaviti njihovo raspoloženje“.

– Postoje razne teorije da vreme dosta utiče na raspoloženje, i to jeste tako, ali samo u određenim okolnostima – kaže za protal Pink.rs psihijatar i psihoterapeut Aleksandra Bubera.

Ona tvrdi da vremenske prilike mogu da utiču na nečije raspoloženje uglavnom kada je u pitanju selidba iz jednog kraja zemlje u drugi.

– Činjenica da neko ko je, na primer, živeo u nekom meditarnskom kraju odluči da se preseli u zemlju gde je vreme uglavnom tmurno,potpuno promeni svoje raspoloženje, jer nije navikao na takvo vreme – objašnjava ona.

Bubera takođe kaže da kod nas postoji taj trend „ da vreme utiče na raspoloženje“ i da je ono uglavnom alibi za ljutnju, depresiju ili aksioznost.

– Mi međutim ne možemo da kažemo da postoji neki poremećaj koji se zove „sezonska depresije“. Činjenica je da se nečije ponašanje naglo menja kada se promeni i vreme, ali to još uvek nije u potpunosti i naučno objašnjeno – objašnjava ona, i dodaje da postoje pretpostavake da to ima veze sa određenom količinom svetlosti koja svakako može da utiče i na ovaj problem.

Neki naučnici tvrde da postoje dva hormona koja su zapravo odgovor na ovo pitanje – serotonin i melatonin.

Kako kažu, metaltonin uzrokuje pospanost, a njegov nivo raste čim ima manje svetlosti. Tada oči šalju signal mozgu koji otpušta više ovog hormona, pa zbog toga smo lakše zaspino, pišu strani portal.

Serotonin radi upravo suprutno, daje nam energiju i raspoloženje, ali njegov nivo opada čim bude manje sunca, pa u kombinaciji sa metaltoninom povećava osećaj umora i melanholije.

J. Stanković

Izvor: Pink.rs


Stanja maničnih depresija od bolesnika za tren prave ubicu

Stanja maničnih depresija od bolesnika za tren prave ubicu

Marko Petković, Blic, 03.07.2011.

BEOGRAD – Građani Srbije zbog stida i straha od diskriminacije nerado rešavaju svoje psihičke probleme odlaskom kod stručnjaka. Uvreženo je mišljenje da će zauvek biti obeleženi kada jednom otvore karton, pa zato veoma teško odlaze čak i u dispanzere domova zdravlja, objašnjava za “Blic nedelje” psihijatar Aleksandra Bubera.

Bubera se, pritom, posebno osvrnula i na prošlonedeljnu tragediju u Nišu, kada je majka sa dvoje dece skočila u smrt sa terase. Članovi porodice pretpostavljaju da su njeni psihički problemi verovatno izazvani bolešću sina.

Psihijatar Milan Milić smatra da na agresivno i autoagresivno ponašanje, kad je reč o uzrocima koji leže u duševnim bolestima, najviše utiču šizofrenija paranoidnog tipa i bipolarni afektivni poremećaj, odnosno manično depresivna psihoza.

Nisu svi oboleli – ubice

Stručnjaci posebno ističu da nije svaka osoba sa psihičkim problemima potencijalni ubica. Da li će neko da počini zločin, više zavisi od strukture ličnosti, nego od bolesti. Naime, podaci pojedinih istraživanja pokazali su da osobe obolele od duševnih bolesti ne predstavljaju dominantnu društvenu populaciju u ovim tipovima agresivnog ponašanja. Od svih analiziranih ubistava 11 odsto počinilaca bolovalo je od šizofrenije, dok je depresiju imalo svega osam odsto.

– Smatra se da ovi poremećaji uvećavaju rizik od pojave agresivnosti tri do devet puta u odnosu na opštu populaciju, dok je rizik značajnije veći ako su oni u kombinaciji sa narkomanijom ili alkoholizmom. Kod obolelih postoji veći rizik za pojavu agresivnosti zbog poremećaja mehanizama koji kontrolišu njeno ispoljavanje, što je uslovljeno bolešću. No, s obzirom da agresivnost, praktično, postoji kod svih ljudi, samo je pitanje koliko to dobro kontrolišemo – kaže Milić.

Posledice agresivnog ponašanja nije lako predvideti, pogotovo što procena verovatnoće agresivnih ispada varira između 10 i 70 odsto. Neki od faktora koji mogu da utiču na pojavu agresivnosti jesu niži obrazovni nivo, agresivno ponašanje i duševne bolesti u porodici, prethodni agresivni nastupi, korišćenje droge ili alkohola, sumanute ideje proganjanja, doživljaji ugroženosti ili sopstvene ogromne vrednosti i moći, kao i odbijanje ili izbegavanje lečenja.

Ipak, rođaci i prijatelji obolele osobe mogu na osnovu određenih simptoma da primete ukoliko nešto nije u redu sa njihovim bližnjima i da na taj način na vreme pomognu da se problem reši.

– Osim uobičajenih simptoma, poput halucinacija, sumanutih ideja, manije proganjanja ili bezvoljnosti, povlačenja u sebe, stava da je svet loše mesto i da nije vredno živeti, treba obratiti pažnju i na to kako osoba gleda na druge u svojoj okolini. Ako obolela osoba smatra da je neko bezvredan ili ukoliko postoje znaci izrazitog prezira i mržnje, kada se za opisivanje nekih osoba upotrebljavaju pogrdni izraze i o njima se razmišlja kao o životinjama ili stvarima, onda lako može da dođe do ubistva jer osobi koja ima takvu percepciju žrtva nije vredna života – objašnjava Aleksandra Bubera.

Kriminolog Dobrivoje Radovanović mišljenja je da duševno obolele osobe sklone agresivnom ponašanju ne mogu da se izleče, već da je sve što može da se uradi njihova kontrola.

Šizofrenija

– Slušne halucinacije (oboleli čuju glasove koji im nešto govore ili zapovedaju, pričaju sami sa sobom), sumanute ideje da ih neko proganja, prati, prisluškuje, da imaju kontakt sa bogom, da mogu da šalju misli na daljinu, deluju kao da nemaju emocije, pokazuju bezvoljnost, povlače se od ljudi, imaju isprekidane misli, nelogične rečenice, strahove…

Bipolarni afektivni poremećaj

– Javlja se u maničnom ili depresivnom obliku koji mogu da se smenjuju. Tipični simptomi manične faze jesu povišena energija, odnosno oboleli su stalno u pokretu, malo spavaju, ponašaju se euforično ili razdražljivo, puni su nerealnih ideja i planova, upadljivo se oblače i šminkaju, pričaju bez prestanka, hipererotizovani su, često su ubeđeni da imaju posebne moći, da su svetski poznate ličnosti…

– Oni mogu da se drže pod kontrolom uz redovno uzimanje lekova pošto je to uslov da budu dnevno prilagođeni životu. Čim prestanu da uzimaju lekove, dolaze u situaciju da zapadnu u maničnu depresiju ili u neki drugi oblik psihoze koji nosi pojavu veće agresivnosti. Oni, zapravo, ubijaju u toj fazi nemira. Slučajevi poput onog u Nišu najčešće se i dešavaju kada osoba prestane da uzima terapiju ili ako nikada nije ni bila pod terapijom – govori Radovanović.

On naglašava i da nijedna duševno obolela osoba ne smatra da je bolesna i zato odbijaju uzimanje lekova. Takvim ljudima najveću pomoć treba da pruže bliske osobe.

– Ukoliko se osoba razgovorom privoli da ode kod psihijatra, onda može da joj se pomogne terapijom. Lekar će da proceni da li je neophodna hospitalizacija ili je dovoljno da se samo daju lekovi – kaže Aleksandra Bubera.

Ona dodaje da niko ne može da bude nateran da se leči, osim u slučajevima kada to naloži sud.

– Postoje zakonska rešenja o “nedobrovoljnoj hospitalizaciji”. To se sprovodi ukoliko postoji osnovana sumnja da osoba ne može sama da upravlja svojim postupcima ili da podleže uticaju glasova i sumanutosti. Posebno ako preti da će da povredi sebe ili drugoga. Tada hitna pomoć odvodi obolelu osobu na procenu u psihijatrijsku ustanovu, gde može da bude zadržana 48 sati. Tamo ga obavezno pregleda konzilijum od pet lekara specijalista, posle čega sud odlučuje da li će ta osoba i protiv svoje volje ostati hospitalizovana – objašnjava Bubera.

Izvor: Blic