PROFIL PROSEČNOG ANTIKOVIDAŠA – dr Bubera za Blic

PROFIL PROSEČNOG ANTIKOVIDAŠA – dr Bubera za Blic

Dr Aleksandra Bubera za dnevni list Blic iznela je svoje stanovište o psihološkom profilu ljudi koji negiraju postojanje pandemije COVID-19 ili ne daju na značaju opasnosti koja ova pandemija ima po javno zdravlje stanovništva, o tzv. antikovidašima, kao i o antimaskerima i antivakserima.

Na ovu temu je pored dr Bubera govorio i sociolog Ratko Božović

Odgovore dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je priredio novinar Marko Tašković i koji je objavljen na portalu dnevnog lista Blic 13. 12.2020. godine možete pogledati ovde.

Skoro devet meseci od početka pandemije COVID-19 u Srbiji, a i dalje imamo mnogo antikovidaša. Kako to objašnjavate? Ko su ti ljudi, kakav je njihov psihološki profil?

Objašnjavam to tako što epidemija nije toliko masovna i takve prirode da bolesni ljudi leže po ulicama i da nema ko da sahrani mrtve – kada bi se to desilo, verovatno bi svima bilo jasno da se dešava nešto opasno, mada bi i tada neki verovali da nije u pitanju zarazna bolest već na primer trovanje od strane neke velike sile ili antipopulističkog pokreta, fatalan uticaj 5G mreža itd.

Ne postoji jedinstveni profil antikovidaša, ali postoje neke zajedničke karakteristike u stilu ponašanja i onoga što iznose bilo usmeno, bilo preko društvenih mreža. Ima ih različitih karakteristika po polu, obrazovanju, uzrastu, religijskoj i političkoj opredeljenosti.

Ono što se pokazuje kao zajednička karakteristila jeste uporno zanemarivanje činjenica do kojih se dolazi naučnim putem preko studija koje su izvedene po strogim naučnim principima i praksi. Umesto toga koristi se pseudonauka ili studije koje nisu kvalitetno urađene niti dovoljno proverene.

Kada zanemarite takve činjenice i izaberete podatke do kojih se došlo anegdotalnim istraživanjima, istraživanjima na malim uzorcima ili metodologijom koja je pogrešna i stoga se rezultati takvih studija ne mogu replicirati, ili koristite „argumente” koji su izjave nekih autoriteta ili „autoriteta” onda je lako poverovati da se zapravo borbom za nepridžavanje protivepidemijskih mera vi zapravo borite „za slobodu i osnovna ljudska prava”.

U stvari, borite se za svoju slobodu da živite komforno i da zanemarujete pravo drugih da budu zaštićeni da ih ne zarazite.

Takvo ponašanje se naziva antisocijalno, odn. anti-društveno ponašanje, jer zanemaruje prava drugih i samo se bavi pravima pojedinca i to na način kako njemu/njoj odgovarju.

Nažalost i u Srbiji imamo nekolicinu lekara koji su javni zastupnici ideje da COVID ne postoji, ili postoji ali da nema potrebe da se uvode protivepidemijske mere, jer je to samo obična viroza.

Samo „za zapisnik” da dodam, COVID-19 NIJE običan grip, to je sistemska bolest koja može ostaviti ozbiljne posledice na plućima, srcu, kardiovaskularnom sistemu i centralnom nervnom sistemu. Takođe oštećuje i jetru i bubrege, ali se nadamo da ta oštećenja nisu trajna.

Koji su najčešći razlozi zbog kojih ljudi u Srbiji ne veruju da postoji COVID-19?

Jedan od najvažnijih razloga je, po meni, nekonzistentno obraćanje javnosti Kriznog štaba, tela, čiji je rad ozakonjen tek nekoliko meseci nakon njegovog formiranja. Ta dva razloga nekonzistentno izveštavanje i nepostojanje takvog tela donedavno u propisima RS (u propisima RS postoji naučno stručna komisija za zarazne bolesti) su vodeća zašto ljudi ne veruju informacijama koje čuju.

Od početka epidemije, građanima se šalju nekonzistentne informacije od toga da ne treba da se boje do toga da je situacija katastrofalna, do broja zaraženih i umrlih koji je bio daleko manji nego sada, a uvedeno je vanredno stanje, do sumnje koje su postavile određena istraživačka udruženja i novinari da se ne iznose tačni brojevi itd.

Kada imate niz informacija koje dolaze sa mesta koje bi trebalo da upravlja epidemijom, a koje su nekonzistentne, onda je prirodno da se javi sumnja.

Ako uz to uzmemo da je ako ne verujemo da COVID postoji, komfornije živeti (i dalje se viđamo sa svima sa kojima želimo, idemo na druženja, skupove, ne nosimo maske itd.), onda sve postaje još jasnije dakle ako ne verujem da COVID postoji, onda mogu da se ponašam protivno preporukama o antiepidemisjkim merama, a i ne bojim se i sve je kao pre.

Takođe postoji određen broj lekara, ali i psihologa i pripadnika drugih profesija, poneki od njih sa doktoratima i raznim naučnim i akademskim titulama, koji su više ili manje medijski eksponirani ili su angažovani po društvenim mrežama ili čak imaju svoje političke stranke, koji tvrde, citirajući određene „naučne i stručne radove”, kako je cela priča sa COVID-om prenaduvana, kako je smrtnost mala, kako ne treba da se bojimo i treba slobodno da živimo, jer je strah štetniji od korone, kako nam nošenje maski i vakcinacija oduzimaju naša Ustavom zagarantovana prava, kako ne postoje naučni dokazi da je COVID-19 toliko opasan itd. itd.

I nažalost, postoji određen broj ljudi koji dok ne iskusi na svojoj koži ili na koži svojih bližnjih da ova bolest zaista postoji i koliko može biti opaka kod pojedinaca, neće poverovati.

Svako malo u medijima izađe poneka priča o nekome ko nije verovao da COVID postoji ili barem nije verovao da je toliko opasan, a onda se razboleo ili ostao bez nekoliko članova porodice.

Da li i na koji način se mogu promeniti stavovi antikovidaša i u kom slučaju? Ima li, recimo, antikovidaša koji ne veruju da korona postoji čak i kada se razbole od tog virusa?

Pitanje izmene stavova je uvek isto, bez obzira na to o kojoj temi se radi.

Poznato je odavno da je naš skup stavova i uverenja  formiran na osnovu genetske podloge pod uticajem svega što nam se od rođenja dešavalo, naravno prvenstveno pod uticajem roditelja, ali i važnih drugih i vršnjačke grupe kao i potencijalne traumatizacije.

Takav skup stavova i uverenja koji predstavlja našu „unutrašnju mapu sveta” nazivamo referentnim okvirom.

Leon Festindžer je razliku između informacija koje imamo u našem referetnom okviru i onoga što se dešava u stvarnosti nazvao „kognitivna disonanca”.

Kognitivna disonanca označava situaciju kada mi verujemo jedno, a onda se u stvarnosti dogodi nešto drugo što opovrgava naše uverenje.

Sva istraživanja u vezi sa kognitivnom disonancom nažalost govore u prilog tome da ćemo češće izokrenuti stvarnost nego što ćemo promeniti uverenje koje imamo u našem referentnom okviru.

Ljudi koji imaju sklonost da preispituju svoj referentni okvir kada se desi kognitivna disonanca su ljudi koji su naučeni da kritički razmišljaju i upoređuju podatke i da razlikuju pouzdane od nepouzdanih izvora informacija i da ih odvajaju od manipulisanja, spinovanja i „gaslighting”-a.

Naravno, postavlja se pitanje – a šta su uopšte pouzdani izvori informacija u doba interneta.

U slučaju razboljevanja od COVID-a nekoga ko ne veruje da COVID postoji to bi moglo da zvuči ovako: „Da, razboleo sam se, ali to je običan grip” Ili: „Otkud znate da je COVID, a ne bakterijska pneumonija?” Ili: „Ionako bih dobio infarkt, bilo je pitanje dana, šta sad lupetate da to ima veze sa COVID-om” Ili: „To je sve od onoga što nas truju putem onih aerosola iz aviona, kakva korona!”.

Tako da zapravo mislim da je rešenje u preventivnoj i obrazovnoj aktivnosti. Kada bi sve države sistematski radile na zdravstvenom prosvećivanju i obrazovanju i kada bi svi mediji bili obavezni i poštovali obavezu da proizvode i emituju obrazovne i naučne programe, kada bi se znanje i diplome više poštovale i mladi stremili da to znanje stiču na sistematičan način, a ne „instant” preko neproverenih informacija na internetu, kroz nekoliko decenija bismo imali mnogo veći procenat ljudi koji bi imao racionalna umesto iracionalnih uverenja i u skladu s tim se i ponašao po pitanju epidemije.

Ko su u Srbiji antimaskeri i antivakseri? Imaju li oni zajedničkih osobina sa antikovidašima i koji su najčešći razlozi za njihove stavove?

Antimaskeri su ljudi koji tvrde da je besmisleno nositi maske, jer nas one ionako ne štite od zaraze. Uz to, smatraju da niko nema pravo da im naredi da nose maske ili da ih kazni ukoliko tu meru ne poštuju, pošto to ugrožava njihova Ustavom zagarantovana ljudska i građanska prava. Propagiraju da ljudi treba „da žive slobodno i bez straha”, da ne nose maske, da je sve ovo jedna velika zavera protiv slobode, pa čak i pravoslavlja itd.

Antimaskeri uporno izbegavaju da napomenu činjenicu da obične hirurške ili druge maske zaista jako malo štite one koje ih nose, ali zato mnogo više štite druge ljude. To zapravo znači da kada bismo svi pravilno nosili maske, stepen zaražavanja bi značajno opao.

To znači da kada god smo u zatvorenom prostoru, potrebno je da nosimo maske ukoliko smo u prisustvu ljudi van svoje porodice, da često provetravamo prostor, da izbegavamo zatvorene prostore u kojima je mnogo ljudi i što kraće u njima boravimo itd.  

Maske na otvorenom je potrebno nositi ukoliko ne možete da očuvate distancu manju od dva metra, jer toliko putuju kapljice prilikom govora, a kod kijanja i kašljanja, razdaljina je još veća.  

Postoje i maske koje u većem procentu štite i one koje ih nose kao što su N95 i N99 maske, ali one jesu skuplje.

Međutim kada bismo svi nosili pravilno maske (pokrivši i usta i nos, menjali ih na 2-3 sata, ne koristili ponovo, stavljali i skidali pravilno pre toga dezinfikujući ruke itd.), u slučajevima u kojima sada dolazi do zaražavanja, taj procenat bi pao do 75% prema istraživanjima.

To je jedan od razloga zašto je u Aziji epidemija suzbijena tako brzo (pored zdravstvenih dodatnih resursa sistema koji je razvijen u ranijim kriznim situacijama poput ptičjeg gripa, SARS-a i MERS-a).

Međutim ukoliko preskočite sve ove podatke i samo kažete da maska nije efikasna zaštita za onoga ko je nosi, onda stvari sasvim drugačije izgledaju, a i lakše je ne nositi masku i misliti da se time borite za građanske slobode.

A zapravo, to nije borba za građanske slobode već antisocijalno ponašanje onoga ko se ponaša na način da ga nije briga za dobrobit drugih i društva ponaša se antisocijalno.

Antivakserska priča datira od ranije i počiva na postavci da su vakcine štetne po ljudsko zdravlje i da izazivaju više štete nego koristi. Iznose se tvrdnje da se u vakcinama nalaze određeni teški metali koji doprinose razvoju autizma kod dece i da je vakcinisanje dece usporava njihov kognitivni razvoj.

Ukoliko pogledate istraživanja koja su merila na primer IQ, ali i opše obrazovanje dece, vidite da to nikako ne može biti tačno ako posmatramo vreme u kome su sva deca redovno vakcinisana i nisu postojali antivakseri.

Većina današnjih antivaksera nije rasla u vreme kada su divljale zarazne bolesti koje su odnosile mnoge živote, a kod preživelih ostavljale tešku invalidnost.

Sledeći „argument” je da ne treba vakcinisati stanovništvo protiv „bezazlenih” bolesti kao što su morbili, jer je to blaga respiratorna infekcija sa osipom. Taj deo je tačan, za većinu obolelih.

Ono što se zanemaruje jeste da su morbili visoko zarazna bolest i da ukoliko imate mnogo zaraženih sa procentom komplikacija koji je mali, imaćete zapravo veliki broj zaraženih sa komplikacijama – jer je jako puno ukupno zaraženih.

Antivakseri i antimaskeri imaju veliku popularnost i puno pratilaca na društvenim mrežama i raznim platformama, a znamo da puno pratilaca može biti kriterijum za saradnju.

Imaju puno sličnosti sa antikovidašima i mislim da je razlog u tome što neki broj antimaskera, antivaksera i antikovidaša stvarno veruje u to što priča, dok neki broj njih to čini radi ostvarivanja svojih ličnih ciljeva. Mislim da ih takođe spaja to što veruju da rade nešto dobro za sebe, svoju porodicu i društvo – oslobađajući ih „nepravedno i neustavno nametnutih” društvenih stega. A slobodu svi volimo.


Uticaj pandemije na mentalno zdravlje – dr Aleksandra Bubera za portal 24sedam

Uticaj pandemije na mentalno zdravlje – dr Aleksandra Bubera za portal 24sedam

Dr Aleksandra Bubera razgovarala je sa novinarkom Isidorom Kranjčević o uticaju pandemije koronavirusa na mentalno zdravlje. U nastavku prenosimo odgovore dr Bubera u celosti, a tekst koji je novinarka pripremila za portal 24sedam možete pročitati ovde.

Da li su se tokom pandemije koronavirusa izdvojili i u većoj meri razvili neki strahovi koji ranije nisu bili toliko prisutni i koji su to?

U većoj meri su se pojavili, a kod osoba od ranije postojeći intenzivirali strahovi od zaraze i bolesti, kao i invaliditeta i umiranja. U skladu sa tim i strah od kontaminacije i prljavoga. U nekoj meri je bilo racionalno da se ovakvi strahovi pojave /intenziviraju, jer su motivisali stanovništvo na zaštitna ponašanja. Barem deo stanovništva. Jedan manji deo je reagovao pak buntom i negiranjem ili minimiziranjem i ponašao se suprotno preporukama. U kasnijim mesecima trajanja epidemije, pojavili su se strahovi od usamljenosti, nemogućnosti da se dobije pomoć, bilo u slučaju bolesti, bilo u drugim neophodnim slučajevima. A zatim su se pojavili i strahovi, sasvim opravdani od ekonomskih posledica pandemije.

Da li će strahovi razvijeni tokom pandemije da nestanu dolaskom vakcine recimo ili će ostati nezavisno od toga da li je bolest iskorenjena?

Oni neposredno vezani za bolest će nestati tek onda kada se vakcina bude pokazala efikasnom i bezbednom u nekom dužem vremenskom periodu, recimo oko dve godine. Strahovi od ekonomskih posledica će nestati tek nekoliko godina nakon što se ekonomska situacija temeljno stabilizuje.

Da li nas je i u kojoj meri promenila pandemija, s obzirom na činjenicu da su socijalni kontakti drastično proređeni, da je udaljenost ljudi preporučen oblik ponašanja, nema bliskosti u smislu grljenja, ljubljenja prilikom pozdravljanja, ljudi više ne razgovaraju u bliskom kontaktu već namerno drže distancu?

Pandemija jeste promenila ponašanje i to tek nakon upornog insistiranja da je to jedini način da usporimo prenošenje virusa i da koliko toliko sačuvamo zdravstvene resurse, a samim tim i sve ostale resurse neophodne za funkcionisanje svakodnevnih životnih aktivnosti. Ljudska priroda je malo teže promenljiva i potrebne su generacije i generacije da se ponešto u ljudskoj prirodi izmeni. Čim budemo iole sigurni da je epidemija stavljena pod kontrolu, sve će se vratiti na staro, iako bismo možda mogli da naučimo da budemo obazriviji i odgovorniji i prema sebi i prema drugima, pogotovo kada znamo da smo bolesni. To smo uostalom i imali prilike da vidimo čim su mere opuštene nakon prvih, veoma strogih.

Da li će i kako novi oblici socijalnog i društvenog života uticati na mlade i da li će oni možda to prihvatiti i usvojiti kao prihvatljive te ćemo dobiti neke nove generacije koje više neće biti bliske kao pre?

Na promenu socijalnog ponašanja mladih mnogo više utiče vezanost za moderne tehnologije, nego pandemija COVID-19. Pandemija je privremeno stanje, a tehnološki razvoj konstantan.

Da li je i kako koronavirus uticao na porodice, s obzirom na to da su mnogi bili prinuđeni da budu u zatvorenom, kako su se ljudi snašli u tim novonastalim okolnostima, da li su se zbližili ili je to prouzrokovalo možda neke nove probleme?

Situacija sa pandemijom je intenzivirala sve do tada postojeće odnose, odnosno, ukoliko su oni i pre bili funkcionalni, boravak zajedno je prijao porodicama, a ako su odnosi i pre toga bili disfunkcionalni, pod „moranjem“ da se provodi sve ili gotovo sve vreme zajedno, pritisak se pojačao do mere da je porastao broj  porodica u kojima je na primer nasilje, ali ne samo ono, dovelo do tačke pucanja.

Da li su problemi tipa depresije, anksioznosti sada pojačani? Koji su najveći problemi na koje ste nailazili u razgovoru sa ljudima koji su se tokom pandemije obraćali za psihološku pomoć?

Anksiozne i depresivne, kao i sve ostale od ranije postojeće tegobe kod osoba sa mentalnim poremećajima se jesu pogoršale tokom ove krize – u početku zbog panike i nepostojanja informacija, vrlo brzo zatim, jer su neki pacijenti silom prilika ostali bez mogućnosti kontakta sa svojim lekarima i terapeutima, a zatim što je u daljem toku porasla tenzija u opštoj populaciji što zbog objektivno povećanog broja obolelih bliskih i poznatih osoba, što zbog ekonomskih problema u smislu smanjenog obima posla, prihoda, pa sve do ostajanja bez posla i egzistencijalne ugroženosti, što onda smanjuje mogućnost manevarskog prostora i broj ranije dostupnih opcija što dodatno povećava neizvesnost.

Kako će preporučena socijalna distanca uticati na odnose unutar porodica u odnosu dece i roditelja, unuka i baka i deka?

Socijalna distanca je nesrećno i bukvalno preveden termin i zapravo u engleskom govornom području znači drugo nego u srpskom jeziku. Radi se zapravo o tome da ljudi treba što manje da se okupljaju van svoje porodične/radne/socijalne grupe, a kada su neophodna okupljanja da te grupe drže među sobom fizičku distancu. Distanca unutar porodica koje zajedno žive nikada nije ni preporučivana, sem ukoliko je neki član porodice oboleo. Što se tiče unuka i baka i deka, ukoliko ne žive zajedno sve mere prevencije moraju da se poštuju, kao i ukoliko žive zajedno, a deca se (što je normalno i poželjno kreću). Međutim, preporuke su jedno, a život je drugo. I u vreme kuge u Irigu primećena je neobična nežnost među supružnicima, pa ne vidim što bi bilo drugaćije i u doba korone.

Kakva su iskustva i zapažanja iz nekih ranijih globalnih pandemija, da li su uticale i koliko na ponašanje ljudi, koliko su trajale  posledice i da li su na neki način, na psihološkom planu, menjale ljude?

Zapažanja govore o tome da čim opasnost prođe, ljudi se vraćaju svojim uobičajenim načinima života. To je donekle dobro, a odnekle baš i nije. Dobro je da se vrate svi korisni i dobri aspekti života i navike koje su morale biti ograničene tokom epidemije. A loše je da neke navike, koje je dobro da budu trajne uvek, brzo iščile nakon epidemije. Mislim na primer na obavezno pranje ruku, nošenje maski kada smo bolesni, izostajanje sa posla ili iz škole da ne bismo zarazili druge, izbegavanje rukovanja, grljenja i ljubljenja u vreme sezonskih respiratornih infekcija, povećana (ne i preterana) higijena, pogotovo na javnim mestima, ali i na poslu i kod kuće. Ljudi koji dožive teže psihičke posledice, a ponekada i promene jesu uglavnom oni koji su imali neposredna teška iskustva ili lično sa bolešću, ili im je nastradao neko (ili više) bliskih i dragih, pogotovo ako nisu mogli da dobiju pomoć ili olakšanje muka, kao i zdravstveni radnici, svo medicinsko osoblje, ali najviše medicnske sestre i tehničari, a zatim lekari, pa za njima i svi ostali koji su bili direktno, svakodnevno, u iscrpljujućim smenama u teškim uslovima  uključeni u lečenje teško obolelih, koji su im često i pored svega preduzetog umirali na rukama takoda su pored umora, stresa, iscrpljenosti i jako teških uslova osećali i potpunu bespomoćnost i neizvesnost u borbi za svaki život. I tako mesecima, iz dana u dan, u nekim slučajevima bez mogućnosti zamene. Takvi događaji i okolnosti su često uzrok u najmanju ruku sindroma izgaranja, a ukoliko se ne pomogne prvo logistički da se osoblje od ovoga zaštiti, odmori i podrži na sve potrebne načine, pa i psihološki, može dovesti i do postraumatskog stresnog poremećaja, a kod pojedinih osoba sa ovim poremećajima, ukoliko se on na vreme ne prepozna i ne leči i do trajnih promena ličnosti, što se može desiti i građanima koji su kao oboleli, ili njihovi najmiliji, prolazili kroz teške oblike bolesti.