Dr Aleksandra Bubera Ninić o transgeneracijskim traumama za Blic nedelje

Dr Aleksandra Bubera Ninić je u intervjuu sa novinarom Markom Taškovićem razgovarala o uticaju trasgeneracijskih i potisnutih trauma na svakodnevni život pojedinca.

Ovde prenosimo integralni tekst i ceo razgovor, a uređen tekst je objavljen 5. novembra 2023. u šampanom izdanju Blic nedelje.

Kako se transgeneracijske traume manifestuju od mikro do makro nivoa, odnosno kako se
prenose u porodici do toga kako se prenose na kolektivnom, nacionalnom nivou?


Transgeneracijke traume, kao i one nastale u aktuelnoj generaciji se uvek manifestuju kao
dosfunkcionalnost u raznim aspektima života – ličnom, privatnom, profesionalnom, prijateljskom,
partnerskom, uživanjima i hobijima itd.
Traumatsko iskustvo nastaje onda kada nam se desinešto nezamislivo, nešt zašta nemamo alate,
kapacitet i strategiju da tako šta prevazižemo na način da posle toga ostanemo zdravi i
funkcionalni.
To dakle znači, da svaka disfunkcionalnost ima korena u nekoj manjoj ili većoj situacionoj ili
relacionoj traumi i zanemarivanju ili u njihovoj kombinaciji.
Situacione traume su one koje se javljaju posle jedne (ili serije) takvih situacija koje su
preplavljujuće emocionalno, a često fizički oštećuju telo, ali i psihu – na primer stradanje u
zemljotresu, saobraćajnoj nesreći, silovanje, oružana pljačka sa fizičkim povredama, fizičke teške
povrede nastale od višestruko nadmoćnijih napadača, otmica, logor itd.
Relacione traume su one koje se mnogo teže primete i vide – odnose se na nesposobnost roditelja
da deteu pruže odnos kakv mu je potreban za pravilan rast i razvoj, čak i kada su mu fizičke
potrebe zadovoljene ili zanemarivanje psiholoških, emocionalnih pa i fizičkih potreba.
Kolektivna trauma nastaje kada se neko traumatsko iskustvo događa celom kolektivu ili narodu.
I jedne i druge se prenose verbalno i neverbalno – dakle kroz priče narednim generacijama o
preživljenim traumama i kako ih je pojedinac ili kako ih je društvo doživelo i neverbalno, kroz
razne disfunkcionalnosti pojedinca, porodice ili društva, koje s eonda ne definušu kao
disfunkcionalnost, već se normalizuju, „ukalupljujući“ i u budućim generacijama ono što je
disfunkcionalno kao normu koje se treba držati.
Jednostavan primer iz jedne knjige je bio (Bern, Šta kažeš posle zdravo?) da je jednoj devojčici
majka uvek govorila da nikada ne stavlja kaput/kapu na krevet. Njoj to nikada nije bilo jasno, ali
se toga slepo držala. Jednom je upitala majku zašto ju je tako učila. A majka je odgovorila da su
se tako tokom rata prenosile odećne i druge vaši koje su bile prenosioci teških bolesti od kojih se
umiralo. Tako se prenose i svi ostali događaji, emocije i ponašanja koja su možda imala smisla
tokom odigravanja originalne traume, ali mi nastavljamo da ih ponavljamo i kada one nemaju više
nikakvog smisla i funkcije i nisu više funkcionalna ponašanja u sadašnjem trenutku.
Na kolektivnom nivou to može izgledati ovako: stanovnici jedne skandinavske zemlje su bili jako
siromašni zbog oskudnih prirodnih resursa – do otkrivanja izvora nafte posle čega su postali
zemlja sa visokim standardom, a njeni stanovnici su se i dalje generacijama ponašali kao da žive u
krajnjoj oskudici.
Pošto se traume uvek manifestuju kao neka disfunkcionalnost (jer su uverenja, osećanja, ponašanje i
strategije koje su bile korisne tokom same traume sada štetna i nefunkcionalna), po tome se lako i
prepoznaju, ako umemo da ih prepoznajemo i tražimo.
Dakle kada god imamo neki mentalni poremećaj ili loše funkcionisanje u njemu je uvek sakriveno
lično ili porodično/kolektivno sećanje na neku traumu/zanemarivanje, koje često nije eksplicitno i
metaforično je.
Posao terapeuta je da otkrije kakvu priču i u kojoj generaciji o nerazrešenoj traumi/zanemarivanju
krije sadašnja disfunkcionalnost ili poremećaj.

Kako je moguće naslediti traumu? Da li se nasleđuje putem DNK?


Tačniji je termin „prenošenje“ koji ste upotrebili u prethodnom pitanju, nego “nasleđivanje“. Traume
se mnogo lakše prenose iz generacije u generaciju nego što se nasleđuju. Tako da je važno da
pokrijemo obe teme; i nasleđivanje i prenošenje
Mada prema onome što do sada znamo iz jedne relativno novije grane nauke, epigenetike ni
nasleđivanje nečega đto se desilo i nije bilo zapisano u genomu, nije sasvim nemoguće.
Ali hajde da objasnimo šta ustvari može da se desi. Svako se rodi sa određenim setom DNK i RNK
koje su kodirane specifičnim rasporedom amino kiselina guanina, citidina, adenozina i timina koje
pored ostalih sastojaka čine nukleotide. Pomoću ovako kodiranih zapisa se nasleđuju razne dobre i
loše stvari. Epigenetika proučava šta se dešava kada na gene koji su kodirani u našoj DNA utiču razni
sredinski činioci. U ovo ubrajamo sve činioce: ishranu, zagađenje, socijalno blagostanje, društvenu
konstelaciju, porodične odnose i posebno ono kako se prema pojedincu ponašaju važni drugi i
posebno uticaji koji su dugotrajni i ponavljajući. Ovi uticaji menjaju gensku ekspresiju. Dakle ne
menjau samu sekvencu DNK, ali menjaju način na koji naše ćelije „shvataju“ ili „očitavaju“ uputstva
koja su zapisana u DNK. Neke od ovih promena olakšavaju „čitanje“ gena, a neke ih usporavaju ili
pak blokiraju, što može biti dobro ili loše u zavisnosti od toga da li gen daje uputstva za nešto dobro
ili nešto loše.
Većina epigenetskih modifikacija su važne za individuu, odnosno za to koji će se geni i kako ogledati
u zdravlju, raznim fiziološkim i biohemisjkim procesima u telu, ali neke od njih mogu da se naslede i
u narednim generacijama – dakle i u narednoj generaciji „izmenjeno uputstvo“ za očitavanje nekih
delova genoma može da se prenese i u narednu generaciju.
Ovo i dalje ne znači da su geni sasvim naša sudbina i da sve što se desi u jednoj generaciji se
nasleđuje u svakoj sledećoj, već znači da će se nešto od ovih izmena preneti u narednu generaciju,
naročito ako se pokažu kao evolutivno korisne, odn. da poboljšavaju šanse za opstanak i produženje
vrste, ali isto tako da možemo da utičemo modifikujući na bolje ekspresiju nekih gena i način na koji
se oni očitavaju ili tako što će oni biti manje eksprimirani tj. „vidljivi“ i dostupni za replikaciju.
Novija istraživanja jasno povezuju naše adekvatno/neadekvatno psihološko i emocionalno
funkcionisanje, kao i uticaj na njih sa funkcionisanjem neuroimunoendokrinološke sprege u
organizmu, ali i najnovijim istraživanjima na optimalnu količinu telomeraze, enzima koji utiče na
dužinu telomera – završnih delova hromozoma, koja onda utiče na bolje ili lošije funkcionisanje
organizma.
Dakle epigenetski uticaji na genom kao i povremeno njihovo prenošenje u sledeću generaciju jesu
naučno dokazane stvari, i trenutno živimo u dobu veoma uzbudljivih istraživanja i saznanja na ove
teme koje su dugo bile posmatrane, ali tehnološki razvoj nije još bio dostigao nivo da bi mogao da
dokaže ili porekne hipoteze o uticaju psihoemocionalnog funkcionisanja, koji je pod direktnim
uticajem međusobnog odnosa između pojedinca i njegove okoline, kao dva najvažnija faktora na naše
zdravlje kao i na prenošenje u sledeću generaciju.

Kako emocije koje nisu obrađene ili svesno ispoljene prelaze na sledeću generaciju?


Na ovo pitanje je najlakše odgovoriti – to što je nešto nesvesno, ne znači da ne postoji, to samo znači
da nam nije „pred očima“ i da ga nismo osvestili.
Možemo to da uporedimo sa nekim procesima kojoj su većini ljudi poznati u svetu današnje
tehnologije : to je kao kada se na primer povremeno na ekranu pametnog mobilnog telefona pojavi
poruka da neka ili više aplikacija rade u pozadini i troše kapacitete radne memorije.
Dakle, mi najčešće ništa i ne primećujemo drugačije u radu telefona, sem ukoliko povremeno ne
proverimo da li ima nekih aplikacija koje nisu „zatvorene“ i dalje rade iako nam ne trebaju i mi nismo
svesni da one rade.
Ukoliko ih se (takvih procesa) odvija puno u istom trenutku, postaćemo svesni da telefon „koči“, da
radi usporeno i da je rad ometan, pa ćemo nekada čak morati i da ga „resetujemo“ (ponovo startujemo
i isključimo sve nepotrebne procese i startujemo ponovo sa svim dostupnim kapacitetima radne
memorije).
Ukoliko neke emocije nisu svesno obrađene ili primećene, one će vrlo lako „preći“ u sledeću
generaciju. Kako?
Pa, na razne načine, a jedan od najvidljivijih je takozvano „modelovanje“. Deca vrlo pomno
posmatraju, upijaju, kopiraju i uče i iako možda ne umeju da objasne zašto je nešto tako u njihovoj
porodic, vrlo verno preuzimaju isti model ponašanja od roditelja i nastavljaju ga u sledeću generaciju.
Na primer postoje neke emocije koje se u pojedinim porodicama nikada „ne osećaju“ i ne ispoljavaju
– deca vrlo brzo i lako uoče kada prvi put ispolje tu emociju da to nije poželjno ponašanje, pogotovo
ako ne „nauče“ iz prve i potkrepljivanje nepovoljnim povratnim informacija od strane roditelja se
nastavi. Obično deca pokušaju nešto nekoliko puta i ako svaki put dobiju negativan odgovor, onda od
tog ponašanja odustaju, a isto tako i od tih emocija.
Negativan odgovor može biti grdnja, ali i ignorisanje, a između grdnje i ignorisanja, grdnja je
„pozitivniji“ odgovor, jer uključunje obraćanje pažnje i kakvu takvu razmenu.
Isto tako ono što se bude potkrepljivalo i pohvaljivalo, bude nailazilo na poželjan odgovor od strane
odraslih će se uvrstiti u repertoar emocija i ponašanja, učvršćivati preenositi kao poželjan model u
sledeću generaciju.
Odobravanje i neodobravanje često ne moraju biti verbalni i eksplicitni, nego ih „očitavamo“ iz
neverbalne komunikacije – mimike, tona glasa, pokreta, stava tela, mirisa i drugih fizioloških
događanja – crvenilo, preznojavanje,drhtanje ruku itd.
Još se Frojd bavio temom izbora životnih partnera i obrađujući koncepte Edipovog i Elektrinog
kompleksa naveo da se njihovim razrešenjem dcea odlučuju da se identifikuju sa roditeljem istog
pola, tj. Da mu postanu slični a da odabiraju supružnika koji će ličiti na roditelja suprotnog pola.
Razni teoretičari su pisali o tome, a posebno se time bave teoretičari sistemske porodične terapije, ali i
psihoanalitičari transakcioni analitičari ali i teoretičari i praktičari svih ostalih psihoterapijskih škola i
pravaca.
Ono što se dobilo viševekovnim opserviranjem (kada se kumulativno saberu sve godine svih
opservacija svih psihoterapijskih škola, dobija s eviše vekova ovakvih posmatranja) jeste da ono kako
se prema nama od najranijeg detinjstva odnose naši roditelji, prvenstveno majka, a kasnije i ostali
važni drugi utiče na formiranje ličnosti i na to kakve će ona osobine kod potencijalnih partnera tražiti
svesno, a kakve nesvesno.
Tako je na primer čest slučaj da deca zavisnika biraju za partnere ili zavisnike ili sami postaju
zavisnici, ili oba, a da mnogo manje šanse imaju da imaju zdrave životne i partnerske izbore.

Ovaj, opštepoznat primer je jednostavna ilustracija kako funkcioniše transgeneracijski prenos
disfunkcionalnih obrazaca, koji ne uključeuje samo emocije, već i kognitivne sklopove uverenja,
ponašanje, često i sličnu mimiku, posturu, način govora itd.
Nauka je napredovala objašnjavajući i ovaj fenomen postojanjem takozvanih „miror“(ogledalskih)
neurona koji nam omogućavaju da reflektujemo svojim izrazom i ponašanjem ono što smo videli kod
drugih.
Polivagalna teorija objašnjava kako u zavisnosti koji sistem za borbu sa stresom koristimo –
simpatički ili dva dela parasimpatičkog nervnog sistema i to je nešto što utiče na naše kasnije
funkcionisanje i na to kako ćemo se onda odnositi prema svojoj deci – ako na primer neko koristi
„odgovor zamrzavanja“ kao predominatni mod svog funkcionisanja, neće moći da uspostavi dobar
kontakt sa sobom, partnerom i svojom decom. Nemogućnost uspostavljanja kontakta duboko utiče na
funkcionisanje deteta i ošećuje ga na psiho-emocionaln-fzilološkom nivou, jer detetov organizam
„uči“ direktno fiziološko funkcionisanje od odraslih, pogotovo u prvih 6 meseci.
I tako dalje, mislim da bismo mogli da napišemo nekoliko knjiga na temu na koje sve načine možemo
da objasnimo prenošenje transgeneracijskih trauma, čak i ako one nikada nisu izgovorene.
Uzgred budi rečeno, mnoštvo knjiga je srećom i napisano na tu temu.

Koje vrste terapije pomažu kod takvih trauma?


Kod transgeneracijskih trauma mogu se koristiti svi do sada poznati pristupi, medicinski i
psihoterapijski.
Najnoviji trend u gotovo svim psihoterapijskim školama je relacioni i integrativni pristup. Što je i
logično u skladu sa ranije iznetim.
Relacioni pristup naglašava da su ljudi bića relacija, da nastajemo iz relacije, u njoj se rađamo i u
njima živimo većinu života. Relacija može biti podržavajuža, zaštitna, negujuća, sa dobrim
međusobnim granicama i granicama sistema prema spolja, a može da bude i sasvim obrnuto.
Transgeneracijske traume se takođe dešavaju u relacijama.
Stoga je logičan i relacioni pristup u njihovom lečenju, jer tako možemo da repariramo ranija
oštećenja nastala u ranijim relacijama.
Integrativni pristup podrazumeva da se ne bavimo samo kognicijom, ponašanjem, emocijama, telom,
socijalnim sistemima, nego svim ovim aspektima, jer su svi oni podjednako važni za zdravo i pravilno
funkcionisanje pojedinca, porodice i zajednice.
Ovo u praksi znači da istražimo da li se pojedinac tačno seća šta se događalo, kako je shvatio ono što
se događalo, kakav uticaj na njegove emocije, ponašanje i telesno zdravlje i funkcionisanje je u okviru
njegovog porodičnog sistema (primarne porodice) je ovo imalo. Da shvatimo šta su bili funkcionalni a
šta disfunkciopnalni uticaji. Čega je bilo previše i na koji način, a šta je nedostajalo. Da li su
adekvatno bili povezani stvarnost, mišljenje, zaključci, osećanja i ponašanja ili je došlo do konfuzije u
bilo kom od ovih aspekata. Krajni cilje je da dođe do dekonfuzije u što je više aspekata to moguće da
osoba donese adekvatne zaključke i na osnovu njih nove odluke kojima će promeniti svoje
funkcionisanje.
Na primer, može se desiti da dete zaključi da je jedan od roditelja napustio porodicu jer je dete bilo
„nepodnošljivo“, ili se neko u porodici razboleo jere se dete na njega naljutilo, zbog toga osećati
krivicu, pokušavajući kasnije u svom životi i odnosima da se iskupljuje za nešto što se nikada nije ni dogodilo. Ili da zaključi da nigde ne prirpada, jer se porodica stalno selila i imati problem sa
pripadanjem u svim svojim odnosima. Ili zaključiti da se roditelji užasno muče da zarade novac, pa
zaključiti da je neophodno da pronađe mnogo lakši način, bez obzira po koju cenu itd.
Mogućnosti donošenja pogrešnih zaključaka su beskonačne i veoma su individualno različite, te kod
svake osobe moramo tragati za uzrocima i što boljem upoznavanju svih faktora koji su doprineli da
problem nastane, postaviti ih u hijerarhijski i bezbedonosni sled i razrešavati jedan po jedan problem.
Hijerarhijski zato što bez razrešenja jednog problema, nekada drugi, ili čitav niz njih ne mogu biti
razrešeni i bezbedonosni, zato što neke probleme moramo ostaviti za kasnije, jer nije bezbedno da
osoba uđe u razrešavanje nekog problema dok nema razvijene kapacitete za suočavanje sa njima i
njihovo prevazilaženje i zamenu funkcionalnijim kognitivno emocionalno bihejvioralno fiziološkim
strategijama.

Da li svi vučemo kolektivne traume predaka?


„Vučemo“ samo one koje naši preci nisu razrešili i time završili njihov „rad u pozadini“.
Nekada se nađemo u situaciji da moramo da pomognemo pacijentu da shvati i na simboličan (a ne
faktički) način razreši traume svojih predaka, da bi prestao uticaj ovih trauma, pounutrenih zajedno sa
svim ostalim što reprezentuje određenu osobu u našoj psihi na osobu i da bi prestalo njihovo
„prenošenje“ na sledeću generaciju.
Ne možemo ozmeniti proškost, ne možemo izmeniti funkcionisanje ljudi iz naše prošlosti, pa ni
sadašnjosti, ali možemo da izmenimo naš doživlja i razrešimo konfuziju nastalu zbog odnosa tih ljudi
prema nama. I to je osnova na kojoj sve psihoterapije funkcionišu i zašto je promena moguća.
To praktično znači na primer, ukoliko sam imala roditelja koji me je surovo fizički kažnjavao u
pijanom stanju, jer je njemu njegov roditelj činio isto ili još gore, a u prethodnoj generaciji se
deešavalo nešo slično, ja mogu shvatiti da greška nije do mene, da treba da prestanem da verujem da
ću odobrovoljiti i promeniti na bolje ljude u svom životu misleći da to mogu tako što im udovoljavam
i radim i njihov deo posla. Da sa suočim uz pomoć psihoterapeuta sa „likovima i delima“ iz svoje
prošlosti (uz pomoć raznih tehnika) i da osobama „vratim“ odgovornost za štetu koju su mi naneli, da
dobijem podršku i zaštitu kakvu nisam imala u svom ponašanju od terapeuta tokom terapijskog
procesa i odlučim i krenem da sprovodim i u tome postajem sve bolja – nove odluke da jasno i čvrsto
postavljam granice i standarde zahteva prema drugim ljudima, da „ne dam na sebe“ i da ne
procenjujem sebe prema onome šta kažu drugi nego prema svojim kriterijumima itd.

Kako se leče trangeneracisjke kolektivne traume ?

Tako što prvo kolektivno, kao druptvo osvestimo-steknemom uvid (prestanemo da minimaliziramo, negiramo i normalizujemo) šta se zapravo desilo, shvatimo pravilno uzroke i posledice, kao i pta je čija odgovornost. Zadovoljavanje pravde kao početak obično je korisno kao faza kolektivnog, pravilno usmerenog besa i komoenzacije straha i užasa. Ali onda kolektivno treba da se odžaluje gubitak, da se razvežemo od svega što smo izgubili, ne i da zaboravimo a zatim tek da se preusmerimo na neke nove poduhvate i kolektivne ciljeve. Faza žalovanja posle II svestskog rata je poprilično “preskočena” kolektivno i odmah se prešlo na ro da se gubicu što pre nadomeste velikim projektima naprecima izgradnjom, ali ova preskočena faza još uvek naplaćuje svoj danak u vidu nenaučene lekcije o tragediji kolektivnih gubitaka i užasa. Da nije tako, oni se ne bi ponovavljali.

Ali kao što sam nedavno rekla za jedan drugi medij: nasilje i zanemarivanje rezultiraju traumom a trauma nasiljem i zanemarivanjem čime se stvara začarani krug koji se može prekinuti samo prolaskom kroz sve faze žalovanja, naučenih čelcija i tek posle fazom rekonstrukcije.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *