agresija

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Bijelić, čiji je deo objavljen u dodatku Večernjih novosti Život plus u avgustu 2012.

U kom životnom dobu i kako se postaje fan? Kakvu ulogu u tome imaju uzori u kući, odnosno otac, stric, ujak…?

– Fan (obožavalac) se najčešće postaje u dobu kada sem porodice postaju važni mišljenje vršnjačkih grupa i uzori. To se obično dešava od sedme do petnaeste godine života, mada se u nekim porodicama deca od malena uče da navijaju za određeni klub i to se uvrštava u vaspitanje, ravnopravno sa ostalim vrednostima u porodičnom sistemu vrednosti. Nekada osoba i posle izlaska iz puberteta ili adolescencije postaje fan. Što je osoba mlađa, to će više uticaja imati porodica, prvo najuža, a zatim i ona šira, a što je osoba bliža pubertetu to će veći uticaj imati vršnjačke grupe i uzori. Kada osoba u odraslom dobu postane fan, to onda obično ima više veze sa njenim sopstvenim, više autonomnim sistemom vrednosti i oblastima interesovanja, nego sa uticajem porodice i vršnjaka.

Zašto su navijači grupnih sportova agresivniji od ostalih, a naročito fudbalski? 

– Naziv fan, najverovatnije potiče od reči fanatik, mada je moguće da potiče i od reči fancy. U svakom slučaju prva reč bolje opisuje suštinu fenomena. Fan je, dakle, osoba koja je jako entuzijastična u vezi neke aktivnosti, osobe ili tima, i to želi da iskazuje na razne načine, što je češće moguće i ponosna je na to. Postoje razne vrste fanova, a obično su najaktivniji i najagresivniji sportski fanovi.

Postoji više teorija zašto je to tako. Neke govore o tome da su sportske aktivnosti reprezent lovačko – borbeno – zaštitničkih aktivnosti kroz evoluciju čoveka i da sportisti predstavljaju najprominentnije pojedince u društvu što se toga tiče. Zatim ima govora o uticaju testosterona,  gde su istraživanja pokazala da se učestvovanjem u navijanju njegov nivo u krvi podiže. Za razliku od drugih fanova, sportski fanovi imaju utisak kao da zaista učestvuju u igri ili takmičenju i da mogu doprineti pobedi svoga tima. Sportisti su osobe sa kojima se fanovi identifikuju i samim tim imaju utisak da su i oni, samo zbog pukog navijanja „preuzeli” neke od osobina sportskih zvezda. Postoji čak i „lestvica penjanja po nivoima posvećenosti” gde se navode sledeći stepenici:

__ Pomamni fan

____ Zaštitinik, branilac kluba ili sportiste

______ Član

________ Klijent

__________ Potrošač

____________ Kandidat

Pretpostavljeni kandidat

Ova interesantna klasifikacija govori o još jednom fenomenu, a to je da će fan ostati fan i kada njegov tim konstantno gubi, pateći zbog poraza, ali samim tim i dokazujući lojalnost, kao da time stiče „poene” za  posebne zasluge – što često podržavaju i sami sportski klubovi.

Kada sve ovo uzmemo u obzir, zajedno sa nekim karakteristikama funkcionisanja u gomili, koje su kasnije opisane (deindividuacija, anonimnost, raspršena odgovornost, sugestibilnost i slično) izgleda kao da što je fan agresivniji, to se bolje kotira i raste mu vrednost u svojim očima i očima ostalih pripadnika navijačke grupe do nivoa kada postane vođa navijačke grupe – tzv. alfa pojedinac, koji onda u toj hijerarhiji ima moć upravljanja grupom.

Čuvena je teorija Gistava le Bona o psihologiji gomile. Primenjena na sportske navijače, može li ona da objasni gde leže koreni njihovog nasilničkog ponašanja i zašto i kako se od fana sklizne do huligana?

– Po teoriji Gistava le Bona, kada se pojedinci sakupe u masu ili gomilu, dolazi do nestajanja distance između pojedinaca i oni se spajaju u jedan „veći organizam” zbog čega deluju kao mentalno jedinstvo, te se gube individualne karatkteristike pojedinaca, a pojavljuje se „nesvesna ličnost” i ovaj „organizam” se ponaša drugačije nego kao prosti skup pojedinaca. On takođe navodi da se u masi pojedinac oseća anonimno, što dovodi do toga da slabije kontroliše svoje instinkte, te „nesvesno” preuzima kontrolu nad ponašanjem, što je od kasnijih teoretičara i istraživača nazvano deindividuacija. Deindividuacija se povezuje sa otpisivanjem lične odgovornosti što znači da kada se ljudi nađu u gomili, ponašaju se manje odgovorno nego kao pojedinci, jer je odgovornost „raspršena” ili prenesena na autoritet, a ne individualna. Ovo je potvrđeno brojnim eksperimentima u psihologiji (Milgram, Zimbardo), kao i u istraživanjima koja se bave solidarnim ponašanjem: kada osoba ima utisak da je odgovornost u rukama nekog autoriteta, a  ne njegova lična, ili kada je u eksperimentalnim uslovima postignita anonimnost (jednaka odeća i druge izjednačavajuće karakteristike) uz fizičku bliskost, pritisak, pojedinci će se ponašati agresivnije i manje humano nego da su sami. Isto tako, veća je verovatnoća da će ugroženoj osobi u pomoć priteći pojedinac, nego ako ugrožavajući događaj posmatra više ljudi – jer većina se oslanja da će akciju preuzeti neko drugi. Takođe poznati Ash-ov eksperiment govori o tome kako pojedinac suočen sa pritiskom grupe, često menja svoje mišljenje, iako je očigledno da je ono ispravno.

Po le Bonu, bitne karakteristike funkcionisanja mase su i  zaraznost, sugestibilnost i iracionalnost – dakle svaka emocija i čin je zarazna za druge pripadnike mase, masama je lakše manipulisati i sklonije su da se povedu za vođom i zanemare lične interese zarad kolektivnih, a isto tako često i zdrav razum. Le Bon takođe navodi da su dela mase aktivna, ekspresivna ili hostilna.

Kasniji teoretičari su kritikovali njegove stavove, rekavši da gomila nije homogena, već sastavljena od pojedinaca i manjih grupa, da pojedinci u gomili nisu anonimni u svojoj motivaciji ni jedni drugima, da retko deluju unisono, a ako i deluju, da to traje kratko, kao i da gomila ne onesposobljava individualno mišljenje, kao i da gomila ne ispoljava neophodno neadekvatno ili nasilničko ponašanje. Takođe je upitna i konstatacija o preovlađivanju nesvesnih u odnosu na svesne mehanizme u slučaju funkcionisanja u gomili, mada u nekom delu ona može biti tačna – pogotovo u delu gde se agresivni i osvajački impulsi, koje svako od nas ima, pripisuju vođi grupe, a zatim se on sledi, pri čemu vođa ima nerealno „napumpanu”, grandioznu sliku o sebi, što dovodi do toga da cela gomila fukcioniše po principu nerealnosti i iracionalnosti.

Takođe, teorija konvergencije govori o tome da nije efekat gomile na razmišljanje i ponašanje ono što čini tipična ponašanja, već da se u stvari osobe prema svojim preferencama ujedinjuju u manje, a zatim u veće grupe.

Postoji i termin „ponašanje stada ili čopora” u ljudskim velikim grupama, koji opisuje da se ljudi nekada ponašaju kao stado, odnosno da velika većina ljudi radi iste stvari u isto vreme, iako bi možda neka druga opcija bila povoljnija – tj. pojedinci se povode za većinom u ponašanju, umesto da iznalaze bolje opcije za sebe.

Zatim i pojam dezinhibicije, koji govori o tome da će ljudi koji su inače dobro socijalizovani u situaciji mase ili gomile češće pokazivati agresivno, nasilno, nepristojno ili egzibicionističko ponašanje nego u drugim socijalnim kontekstima.

Kasniji mislioci su se pozabavili deindividualizacijom, čiji su glavni faktori anonimnost i grupna odgovornost. Šta sve pojedinac, odnosno navijač, nastoji da sakrije kada postane deo grupe, odnosno gomile?

– Glavni motiv udruživanja u navijačku grupu nije sakrivanje, već udruživanje, pripadanje, kohezija, pa i moć. Deindividualizacija, anonimnost i grupna odgovornost proizilaze kao rezultat grupnog funkcionisanja, dakle nisu uzrok već posledica funkcionisanja u gomili. Druga je stvar što pojedinac u grupi često počinje da funkcioniše drugačije, pa možemo steći utisak da je motiv udruživanja bio da se nešto sakrije. Motiv je pre da se popune praznine nego da se nešto sakriva. Pod prazninama mislim na nedostatke u svojoj slici o sebi, koja može biti nerealno dobra ili nerealno loša, a u oba slučaja potiče od primarno loše slike o sebi iz vrlo ranog perioda detinjstva. Zatim praznine u društvenom funkcionisanju i pripadanju, kao i praznine u ličnoj vrednosti koje se često vezuju za nemogućnost željenih postignuća, a za šta se u grupi ima utisak da se ostvaruje.

Mnogi psiholozi smatraju da su neki najzagriženiji fanovi ustvari usamljene osobe, sklone depresiji i otuđenju. Ima li u tome istine?

– Navodi se 8 velikih motiva da neko postane fan: pozitivan stres, beg, zabava, ekonomski faktori, estetski faktori, pripadanje grupi, samopouzdanje i potreba za porodicom.

Zato neki istraživači tvrde da je biti fan ispunjenje neispunjene potrebe za porodicom i pripadanjem u vremenu  kada se tradicionalne institucije porodice i religije raspadaju i da je ovakvo udruživanje način da se ispuni ovako nastala praznina u ljudskoj psihi. Međutim, jednako su važni i svi ostali ranije navedeni razlozi.

Zašto navijač, kada pobedi njegov tim, kaže „pobedili smo”, a kada izgubi, nastoji da se distancira rečima „izgubili su”?

– Zato što se identifikuje sa pobedama svog tima, a teško podnosi poraz – ovakve izjave ukazuju i na raspodelu odgovornosti o kojoj je već bilo reči – fan oseća da je sudelovao u pobedi, da je delom i sam odgovoran za nju, a kada dođe do poraza, tipično je da kaže ili „izgubili su” ili da svoj tim pravda nefer suđenjem, okolnostima, „nameštenim” utakmicama i slično, u svakom od ovih slučajeva isključujući svoju odgovornost za poraz, a razlika je samo da li odgovornost prebacuje na tim za koji navija ili za suparnike, okolnosti itd.

Čime se objašnjava to da su najzagriženiji navijači, pa samom tim i huligani – muškarci? Zašto se žene ponašaju drugačije? Ima li to veze sa hormonima?

– Najviše ima veze sa vaspitanjem i rodnim ulogama. Muška deca se od rođenja vaspitavaju da budu agresivnija od ženske, da ispoljavaju agresivnija osećanja i da se angažuju u agresivnijim igrama i aktivnostima, kao i takmičenju, za razliku od ženske dece koja se vaspitavaju da budu „nežniji” i „slabiji” pol. Tako se i u kasnijem životnom dobu ponavljaju ovi obrasci osećanja i ponašanja. To sve ima veze i sa polnim hormonima, kao i evolutivnim razvojem polnih i rodnih uloga kroz istoriju ljudskog društva.

Studije su pokazale da se navijačima čiji tim pobedi nivo testosterona povisi za trećinu, a za toliko navijačima gubitničkog tima opadne. Takođe, pobednicima rastu i samopouzdanje i neke mentalne sposobnosti. Šta se događa u telu?

– Nivo testosterona, kao i još nekih supstanci – adrenalina, endorfina, serotonina se povećavaju u krvi kada se angažujemo u sportskim aktivnostima, pa i u navijanju, zbog čega se osećamo bolje, življe, snažnije, skoncentrisanije i zbog toga osobe koje se redovno bave sportom se osećaju bolje nego one koje se ne bave. U nekoj meri ovaj efekat imaju i osobe koje navijaju, ali je on kratkotrajniji zbog manjeg psihičkog i fizičkog angažmana – osoba koja obavlja neku sportsku aktivnost je angažovana ne samo fizički, već i psihički da bi što bolje, preciznije i efikasnije izvela aktivnost.

Čak i ljudi koji su uglavnom stidljivi i rezervisani u svakodnevnim odnosima, utopljeni u grupu navijača eksplodiraju i postanu egzibicionisti, nasilni i slično. Šta im se dogodi? Kao da su pod hipnozom…

– Ove pojave objašnjavaju svi napred navedeni koncepti: deindividuacije, anonimnosti, dezinhibicije, sugestibilnosti, raspršene odgovornosti itd.

Zašto su ostali fanovi, oni koji obožavaju filmske i muzičke zvezde, mnogo umereniji. Zato što u tim oblastima nema pobednika i poraženih?

– I zbog toga, ali i zato što nemaju utisak da učestvuju u aktivnosti koju izvodi slavna ličnost ili grupa. Oni su samo posmatrači i ne doživljavaju sebe kao učesnike. I to je tako u većini slučajeva, mada postoje i obožavaoci koji počnu da proganjaju osobe koje obožavaju, što može ići do slučajeva klinički jasne paranoje – erotomanije, gde je potrebno ozbiljno psihijatrijsko lečenje.

Od svih odlika gomile, koja je za navijače najpogubnija? Podložnost sugestiji? Netolerantnost? Impulsivnost? Sklonost preterivanju?

– Kada se udruže u neku grupu, ljudi formiraju svoj sistem vrednosti, svoju kulturu, pripadnost, norme, sistem nagrađivanja lojalnosti (a lojalnost se može demonstrirati na razne načine, pa ponekada i agresivne i bizarne), uloge i vođstvo, način komunikacije, ciljeve, moć i slično. Ono što jeste najpogubnije je da, kada se ovakav sistem formira, pripadnici grupe počinju da gledaju na pripadnike drugih grupa kao manje vredne ili ugrožavajuće, samo zbog toga što se njihovi sistemi razlikuju. Tu je koren osećanja prezira, čak nekada i mržnje, što onda protivnike pretvara u neprijatelje iz čega se često izrodi nasilje. Kada se uzme u obzir da je pripadnik druge grupe ovako dehumanizovan, uz ranije navedene karakteristike funkcionisanja u gomili, jasno je da se lako pređe granica od navijanja ka nasilju.

Uočene su sličnosti između sportskog navijanja i religije, kako po rečniku (koji u oba slučaja uključuje veru, posvećenost, žrtvovanje, obavezivanje, duh, molitvu, patnju, slavlje…), tako i po ritualnom ponašanju (pravljenje „talasa” na tribinama, nošenje odeće sa obeležjima tima, pevanje himne…). Može li se uopšte praviti takva paralela? 

– Paralela može da se pravi u smislu osećanja pripadanja, posvećenosti i donekle rituala, ali ne i u smislu religiozne prakse, učenja, učestvovanja i osećanja kontrole koje je izraženo kod navijanja, a nema ga u religijskoj praksi, jer sve zavisi od neke više sile. Takođe, religijska učenja većinom propovedaju jednakost, poštovanje, dobronamernost itd. (izuzimamo ekstremna učenja, ekstremistička tumačenja inače miroljubivih učenja i neke sekte), a navijačka kultura kompetitivnost, „mi” i „oni”, da je neko „gornji” a neko „donji” i slično. Takođe, tokom religijske prakse se aktiviraju neki drugi delovi mozga, nije uobičajen porast testosterona i adrenalina, dok serotonin i endorfin mogu da se izlučuju u nekoj meri u zavisnosti od stadijuma religijskog zanosa.

Intervju u skraćenoj varijanti je dostupan na portalu Večernje novosti.