brak

Dr Bubera na temu: Brak – prevaziđena kategorija ili ne? Magazin na Prvom, Radio Beograd 1, 11. februar 2020.

Dr Bubera na temu: Brak – prevaziđena kategorija ili ne? Magazin na Prvom, Radio Beograd 1, 11. februar 2020.

Emisija Magazin na Prvom, koja se emituje na Radio Beogradu 1, je povodom obeležavanja Svetskog dana braka obrađivala temu braka danas. Tim povodom, dr Aleksandra Bubera se uključila uživo u emisiju kako bi odgovorila na pitanja: Da li su brak i porodica i dalje osnovna ćelija društva, ili su na neki način prevaziđena kategorija? Zašto se sve kasnije stupa u brak? Koji su razlozi sve većeg broja razvoda? Ko se lakše odlučuje za prekid bračne zajednice: žene ili muškarci? Koliko je predbračni ugovor zaživeo u Srbiji?

Dr Buberu možete poslušati na sajtu RTS, Radio Beograd 1 na kome je objavljena emisija, od 0:06:38.

Izvor: RTS, Radio Beograd 1

Da li je otvoreni brak srećniji brak?

Da li je otvoreni brak srećniji brak?

Aleksandra Bubera

Integralni intervju sa novinarkom Zoricom Marković čiji je deo objavljen u magazinu Nedeljnik 24.5.2017.

Hajde da krenemo od toga zbog čega se uopšte u nekome javi potreba da živi u otvorenom braku? Je li to znak zaista nečije dosade, ili nekih dubljih problema?

– Prvo da razjasnimo da se radi o želji, a ne o potrebi. Potreba je nešto bez čega se ne može preživeti, a želja je nešto bez čega se može živeti, ali ako se želja ispuni, onda to najčešće popravlja kvalitet života. Tako i brak u savremenom zapadnom i prozapadnom društvu više nije potreba, kao što je to nekada možda bio, da bi se nekako institucionalizovala zajednica dvoje ljudi,  muškarca i žene, a što je trebalo da služi da se oni upute u svakom, pa i zakonskom pogledu, jedno na drugo, da se podele uloge, poslovi, da se jedno drugom „nađu“ i da ostvaruju zajedničke ciljeve koji su bili odgajanje potomstva i sticanje/čuvanje materijalnih dobara.

Tako da pitanje koje treba postaviti pre pitanja koje ste postavili jeste u današnjem društvu: „A što bi se neko uopšte odlučio za brak?“

Jer ako se to pitanje ne postavi, možemo implicirati da je brak nekakva norma psihološkog zdravlja i da je sve što je van konteksta konvencionalnog braka znak nekakvog dubokog problema i patologije (što se zapravo negde čak i do pedesetih godina prošlog veka i smatralo za jedino istinito i tačno).

I dalje za ljude koji su u braku, postoje neke formalno pravne, ali i socijalno psihološke pogodnosti. Istraživanja govore da su muškarci koji su u braku u proseku mnogo boljeg zdravlja i dužeg životnog veka, nego neoženjeni, a pogotovo razvedeni muškarci, i to bez obzira da li je taj brak funkcionalan ili ne. Što se žena tiče, ako su udate i žive u funkcionalnom i zadovoljavajućem braku, u proseku su boljeg zdravstvenog stanja i dužeg životnog veka od onih koje nisu u braku. Ali, ako žena živi u disfunkcionalnom braku, statistički ima mnogo veću verovatnoću da se razboli i kraće živi i od one koja nije u braku i od one koja je u funkcionalnom braku. Tako da, iako je uobičajeno verovanje da su žene češće te koje žele brak, a ne muškarci, statistika pokazuje da zapravo muškarcima brak donosi dobrobit.

Sledeće je opažanje da i otvoreni brak dolazi kao savremena praksa iz nekih sredina koje su sasvim drugačije od naše. Naime, ako posmatramo konceptualno, u našem, srpskom društvu se još uvek borimo da postavimo u svim sferama na noge kriterijume koji se vezuju za modernističku eru. To znači da odredimo šta je merljivo, naučno dokazano, efikasno, primenljivo, isplativo, logistički dobro „potkovano“.

U razvijenijim društvima zapada na sceni je konceptualno postmodernistička era, koja se vrlo ukratko, bavi dekonstruisanjem modernističkih principa, fuzijom prošlosti i sadašnjosti i eksperimentisanjem sa konstruisanjem budućnosti onakve kakvom mi želimo da ona bude. Logično je da dolazi i do dekonstrukcije tradicionalne institucije braka i eksperimentisanja sa novim formama. U današnjem društvu se za očuvanje institucije braka bore oni kojima je on negiran kao pravo – na primer pravo na istopolni brak, dok oni kojima je to pravo omogućeno nisu više sasvim sigurni šta s njim da rade.

Posle ove uvodne diskusije, odgovor ne deluje ni malo jednostavniji, već samo postavlja dodatna pitanja. No, ako se već neko odlučio za brak, a zatim želi da ga „otvori“, a to zapravo znači da u kombinaciju ulaze treća, često i četvrta osoba, koje isto tako i same mogu imati bračne ili životne/seksualne partnere, to je zaista pitanje koje pokreće na suočavanje sa rušenjem mnoštva predstava o tradicionalnom braku.

Retki su primeri uspešnih „otvorenih“ brakova. Kada kažem retki, mislim na ukupan broj brakova i ukupan broj otvorenih brakova, koji je onda u zbiru neuporedivo manji. Za sada. Zato što, da bi brak bio zaista „otvoren“ to podrazumeva informisani pristanak obe strane, uzajamno razumevanje, podržavanje svog partnera u tome da neke želje zadovoljava van primarne bračne zajednice i da to partneru bude sasvim u redu. Kao i da kada drugi partner počne da radi to isto, za sebe dobije jednak tretman.

Dakle termin otvoren u ovom slučaju ne označava samo otvaranje bračne zajednice za „prijem pridruženih članova“ već i otvorenost da se o tome ne samo priča, nego da se svi usaglase i pregovaraju o svemu.To takođe podrazumeva da i brak i dalje funkcioniše. U svim sferama.

I pošto sve to, ne samo da zvuči, nego i u praksi jeste veoma komplikovano, složeno, na mnogo nivoa – pomenimo samo: emocije, seks, polno prenosive bolesti, nivo detalja koji se dele iz svih sfera života među „primarnim“ i ostalim partnerima, deca i briga o deci, imovina, ljubomora itd. itd. – zaista se postavlja pitanje zašto bi neko to sebi radio?

Odgovori su višestruki, ali mogli bismo ih objediniti pod: brak se želi održati od strane oba „primarna“ partnera, ali oni jedno drugom ne mogu biti izvor zadovoljenja nekih želja koje mogu zadovoljiti s drugim ljudima.

Pitanje je onda zapravo, kada je bračnim partnerima toliko stalo da održe zajednicu, zašto ne pokušaju da promene i podese neke stvari koje im u braku ne odgovaraju, umesto da ih traže na drugoj strani? Odgovor je uglavnom da, ili su pokušali pa nisu uspeli (što je zapravo ređi odgovor), ili tvrde da te želje, sa svojim bračnim partnerom ne mogu, ili više ne mogu, da zadovolje i da je jedini način da se uključi neka nova osoba. Postoji i treća vrsta odgovora, a to je „Naša veza je od početka bila „otvorena“.

Treba li time brak da se spasava, da li je to opcija, posebno ako se dvoje dogovore oko toga? On podrazumeva i kompromis da i druga osoba pronađe tu svoju osobu sa kojom će biti “otvorena” i tada primarni partner počne da shvata da to baš i nije tako jednostavno?

– „Otvoreni“ brak po svojoj suštini ne bi trebalo da bude sredstvo „spasavanja“ braka, nego dogovor ljudi kojima takav aranžman zaista u suštini odgovara, koji je sačinjen od strane dve autonomne i zrele osobe i koji oboma omogućava dobro funkcionisanje na svim poljima života. Mada, dosta često,osobe uđu u brak sa idejom da on bude konvecionalan, a onda neko poželi neki „dodatak“.

Postoje i brakovi i veze koji su od početka “otvoreni“ i oni su za sada česšći u populaciji koja nije heteroseksualna, zbog samog sociokulturnog konteksta u kom se takve veze, koje su za sada manjinske, uspostavljaju i održavaju, ali postoje i heteroseksualne veze koje su od početka otvorene.

U slučajevima kada se veza ili brak naknadno otvaraju, to najčešće podrazumeva period šoka, neverice, nezadovoljstva, frustracije, a zatim, ukoliko veza opstane, prihvatanja, pregovaranja, adaptacije i potpuno novog funkcionisanja veze, koji ukoliko veza sve to preživi može potencijalno biti bolji nego prethodni način funkcionisanja.

Ulozi su veliki i mnoge veze ne prežive „otvaranje“. One koje prežive zahtevaju izuzetan nivo povezanosti, komunikacije, otvorenosti, fleksibilnosti uz zajedničku odluku da se u braku ostane i da se i u braku i onome što dolazi kao „dodatak“ istome, sve ispregovara, pošteno, do kraja.

Tu nema mesta za samozavaravanje, pokušaje ubeđivanja sebe da se prihvati nešto što je protiv vrednosnog sistema osobe, a da pri tome osoba nije voljna da ga menja, da se prave kompromisi sa sobom. Suštinski, kao i za sve drugo u životu, ako prihvatite nešto što vam negde ne odgovara, onda pravite „medveđu uslugu“ i sebi isvom partneru.

Da li je moguće govoriti o tome da je neko spasao brak time što je postao “otvoren” u vremenu kada se sve više govori o tome kako je monogamija nešto što ne moze da spase brak kao instituciju? Koja se patologija krije iza toga?

– Da li je monogamija inherentna ljudskim bićima, je stvar velikih filozofskih, moralno –etičkih, duhovnih, a u poslednje vreme i socioloških i naučnih rasprava iz polja medicine, biologije, psihologije itd. Što se tiče ostalih vrsta na planeti Zemlji, postoje vrste koje su jasno monogamne i jasno poligamne i one koje su negde između.

Postoje brojna istraživanja koja opovrgavaju i dokazuju tvrdnje o monogamnoj i poligamnoj prirodi čoveka. Čitajući sve to, mislim da je najpošteniji odgovor da su neki od nas malo monogamniji, a neki od nas malo poligamniji od ostalih. Hoću da kažem da za neke od nas važi da su jasno monogamni, a za neke da su jasno poligamni i da svi možemo da se smestimo negde na tom kontinuumu na čijim su krajevima ova dva ekstrema, a između – sve ostalo.

Naglašavam da ovo nikako ne može i  ne treba da bude opravdanje za problematiku kao što je, na primer, zavisnost od seksa, zaljubljivanja, odnosa, internet pornografije itd.

Zatim je potrebno da naglasimo i nešto što se u psihologiji naziva: stilovi afektivnog vezivanja. Postoje nekoliko stilova, ali za ovu temu, najvažniji su sigurni, anksiozni i izbegavajući stil afektivnog vezivanja (O ovome možete detaljno pročitati u knjizi „Veza“ u izdanju „Psihopolisa“ iz Novog Sada).

Anksiozni stil vezivanja, između ostalih svojih karakteristika, podrazumeva izraženu želju za monogamnim odnosom, izbegavajući naginje od blago do ekstremno poligamnog (ili poliandričnog) stila, a sigurni je između i može prihvatiti neke varijacije na temu uodnosu na svoju osnovnu preferencu.

Sledeća stvar je društveno – kulturološko – religiozni kontekst. Na primer, u nekim islamskim zemljama poligamija je normalna stvar – za muškarce. Ali se ženama brani to isto (što se zove poliandrija u slučaju da jedna žena ima više muževa), u ekstremnim okruženjima i pod pretnjom nasjtrožim kaznama, pa i oduzimanjem života. To bi zapravo podrazumevalo da su muškarci, nekako po prirodi poligamni, a žene po prirodi monogamne, pa je religijsko kulturološki kontekst, samo nekako potvrdio prirodno (ili Božansko stanje stvari).

Međutim, ono čemu nas uči realnost nekih drugih konteksta, na primer onih u kojima vlada matrijarhat i gde su žene poliandrične, (ali ne moramo ići toliko daleko ni od našeg sopstvenog okruženja), da shvatimo da muškarci i žene nisu baš toliko različiti po tom pitanju, nego da se radi o uticaju tradicije, kulture,vaspitanja i od rođenja usađivanog sistema vrenosti.

Tako da, ukoliko bih odgovorila na pitanje onako kako je postavljeno, samim tim bih se već složila da su poligamija i/ili poliandrija patologija. Iza poligamije (poliandrije) se nekada zaista krije neka patologija (kao i iza monogamije, uostalom), ali ona, kao i monogamija može biti rezultat društvenih, kulturoloških, tradicionalnih, transgeneracijskih, religijskih, ili ličnih okolnosti koje ne smatramo patologijom, već varijetetom normalnosti.

Koliko je realno da je otvoren “dogovoren”, a koliko je realnije da je to sve “prećutkivano”?

– Prema iskustvu iz naše sredine, realnije je da se zapravo prećutkuju afere van braka i da druga strana, ako za njih i zna, pravi se da ne zna i time pristaje da se takvo stanje održava, iz različitih razloga. Prema istim tim iskustvima u našoj sredini realno otvoren i dogovoren brak je teško zamisliv.

U nekim drugim sredinama, koje su mnogo otvorenije od naše za eksperimentisanje sa nečim što se smatra za jednu od ključnih institucija funkcionisanja društva, zaista postoje uspešni primeri dogovorenih otvorenih brakova. Pri tome ne imputiram da je „ovo naše“ bolje ili gore od „onog njihovog“. Samo podvlačim jako velike razvojne razlike koje omogućavaju onakvo ili ovakvo faktičko stanje stvari.

Mi se još uvek bavimo preživljavanjem, i ne stižemo ni puno ni često da razmišljamo o kvalitetu života. U svim bogatim društvima bogati pojedinci su oduvek imali privilegiju da se bave kvalitetom života. U današnjim bogatim društvima ima mnogo pojedinaca čiji status ovo omogućava u različitoj meri. Druga je stvar da li tu privilegiju koristimo konstruktivno ili destruktivno.

Što se tiče koncepta „otvorenog“ braka, da bi on bio konstruktivan treba da bude ispunjeno jako puno uslova – životnih okolnosti, dobrog odnosa partnera, spremnosti na otvorenost, razmenu, deljenje, razgovor, pregovore, dogovor, fleksibilnost, a da sama veza bude čvrsta da može sve ovo da preživi.

S druge strane, kada biste u prethodnoj rečenici izostavili prvi deo i ne biste znali da li pišemo o otvorenom ili konvencionalnom braku, isto bi važilo za oba.

Ono što razlikuje zaista „otvoreni“, a ne samo „jednostrano otvoreni“ (u kome drugi partner zapravo nije ništa dogovorio, već je pristao, te trpi i pati) od konvencionalnog braka jeste da mora da postoji još jedan nivo dogovora o kojem se u konvencionalnom braku nikada ne mora ni misliti.

Prvo pitanje je zasto ljudi uopste ulaze u brak ako nisu tip za to… drugo, zašto ostaju u braku ako shvate da ne ide, ili zaista treba pokušati spasiti svaki brak, čak i u slučaju da se pojavi treća osoba? Čini mi se da ljudi često i ne odlaze iz brakova kad se pojavi ta treća osoba, već izaberu da ostanu. Zašto je onda ta treća osoba potrebna uopšte?

– Bilo bi idealno kada bi ljudi koji ulaze u brak stali i razmislili da li „jesu“ ili „nisu“ tipovi za brak. Ali najčešće ljudi u brak ulaze iz jednog stanja nerealne percepcije partnera pa i sebe, koje nazivamo zaljubljenost – kada drugu osobu, pa i sebe idealizujemo. U takvom stanju, koje ljudi ne smatraju patologijom (a ono i nije patologija u užem smislu te reči, ali jeste nešto što menja našu procenu realnosti pod uticajem emocija i raznih procesa koje se na nivou mozga, ali i celog tela u takvom stanju odvijaju) mi mislimo da i mi, a i druga osoba možemo da uradimo sve što je potrebno da veza funkcioniše – lako ćemo prevazići sve teškoće i prepreke, a odnos deluje tako prirodan i lak, bez ikakvog ulaganja napora da u tom trenutku izgleda zaista čudna pomisao da bismo s tom osobom mogli ikada imati neki problem.

Naravno da ne ulaze svi iz zaljubljenosti u brak – neki u brak ulaze zbog ljubavi, ekonomskih ili drugih interesa, prijateljstva, dogovora razne vrste itd. Možda zvuči paradokslano, ali često su ovakvi brakovi na duže staze stabilniji. Barem što se tiče dužine trajanja braka i podele uloga i odgovornosti u braku.

Postoje, isto tako, razni razlozi, zašto ljudi ostaju u brakovima koji „ne idu“ – najčešće su to ekonomski razlozi, deca, emocije, sigurnost, religijski razlozi, psihološki razlozi itd. Sem toga, većini osoba koje su u braku, brak predstavlja visoku vrednost i žele da ga stoga sačuvaju. Takođe, velika većina osoba kojima u braku „ne ide“ veruje da će se stvari nekako same od sebe popraviti i da ne treba da ulažu nikakav napor da stvari poprave. A i kada ulože napor, često je taj napor kontraproduktivan, jer brak i ne funkcioniše zato što partneri nemaju dobro razvijen način komunikacije i rešavanja problema, pa nastavljajući da pokušavaju na način koji i ranije nije funkcionisao, nastavljaju da dobijaju loše rezultate.

A što se tiče treće ili četvrte osobe, sem ako ne živimo na potpuno izolovanom mestu, uopšte nije pitanje da li će se, već, kada će se pojaviti. A onda se postavlja pitanje, šta s tim? Da li investirati u odnos sa njom/njim, ili primarnim partnerom? To je odluka koju svako za sebe mora doneti; i zdrav odnos među partnerima podrazumeva da nam je zaista suštinski u redu i naša, kao i odluka našeg partnera, kakva god da je. Onog momenta kada nemamo zajednički dogovor, koji je u redu obema stranama po pitanju može li ili ne može biti treće ili više osoba u braku, brak ne može funkcionisati.

Odgovor na pitanje da li treba pokušati spasiti svaki brak je kratak i jednostavan: ne treba. Odgovor na pitanje koje to brakove ne treba spasavati je mnogo kompleksniji i zavisi od toga ko vam odgovara: psihijatar, lekar, sveštenik, prijatelj… Uopšteni odgovor je da ne treba spasavati one brakove za koje možemo argumentovano da tvrdimo da će osobe bolje funkcionisati van braka nego u njemu.

Jasno je da je u pitanju najčešće proces argumentacije i da je sam po sebi, najčešće  komplikovan, sem ukoliko se ne radi o jasnoj patologiji, kao što je na primer zlostavljanje. Interesantan je paradoks da je stav (koliko se meni čini, prilično unisoni) sveštenika Srpske pravoslavne crkve da je jedini kriterijum za razvod prevara, a da mi baš u ovom članku diskutujemo o nečemu što bi se konvencionalno smatralo prevarom, kao o nečemu što može pomoći da se neki brakovi očuvaju.

Treća osoba je najčešće „potrebna“ iz razloga jer neko od partnera smatra da sa svojim partnerom ne može da zadovolji neke svoje želje, a za koje smatra da su u bračnoj zajednici legitimne i smatra, da ih sa tom trećom osobom može zadovoljiti.

Jedna teorija o tome zašto ljudi imaju afere, veze i slično, van svojih partnerskih odnosa, govori o tome da često i ljudi koji imaju funkcionalne partnerske veze ulaze u neke dodatne, paralelne veze.

Statistike govore da će u 60% svih partnerskih odnosa, bili oni funkcionalni ili ne,  neko nekoga prevariti. Ova statistika opet nije i ne treba da posluži kao argument da se u skladu s njom ponašamo.

Ova specifična teorija govori, da onaj partner koji ostvari odnos sa nekom trećom osobom van svog partnerskog odnosa, u tom novom odnosu traži delove sebe koje je izgubio u svom primarnom partnerskom odnosu. I da, ukoliko bismo stali i zapitali se, koje smo to delove sebe „usput“ u našem partnerskom odnosu izgubili, i ako bismo to saznali, bili u stanju da to sa svojim partnerom iskomuniciramo, a zatim oboje uradimo ono što je potrebno da u okviru našeg odnosa povratimo izgubljene delove sebe, i zajedno radimo na tome da se obe osobe dalje izgrađuju i razvijaju, onda bi želja za trećom osobom postala suvišna.

Možete pogledati ovo interesantno predavanje Estel Perel o nevernosti: https://www.ted.com/talks/esther_perel_rethinking_infidelity_a_talk_for_anyone_who_has_ever_loved

Da li je otvoreni brak srećniji brak i ako jeste, zašto, a ako nije, zašto nije? Ima li tu za ili samo protiv tog aranžmana?

– Pošto ne postoji tačan način da izmerimo bračnu sreću, ne možemo ni dati tačan odgovor na ovo pitanje:

  • Ako su ljudi u konvencionalnom ili otvorenom braku izgradili odnos koji oboma, ali zaista suštinski odgovara;
  • gde su našli mesto za zajedničko funkcionisanje, ali i prostor za svoj dalji rast i razvoj; za ostvarivanje zajedničkih projekata (najčešće su to deca i kuća, ali mogu biti različiti), ali i individualnih projekata;
  • ako su u stanju da jedno drugo kada je potrebno zdravo konfrontiraju, ali i zdravo podržavaju;
  • ako su u stanju da istovremeno postave jasnu granicu i zaštite sebe, ali istovremeno sebe i nesebično dele u odnosu sa drugim;
  • ako im je zaista suštinski i zdravo stalo i do svoje i do dobrobiti druge osobe;
  • ako su u stanju da to zajednički izvedu, a da pri tome nisu u nekom simbiotskom – ko-zavisničkom ili nekom drugom patološkom odnosu; i
  • ako socio-kulturni kontekst u kome žive to može da iznese

onda nije toliko važno kakav aranžman među sobom imaju.

Dakle kriterijum je zdravlje i blagostanje obe osobe. Fizičko, mentalno, emotivno, socijalno, radno i duhovno zdravlje.

Ono što je neophodno dodati jeste, da je ipak, to sve mnogo lakše ostvariti u jednom manje komplikovanom odnosu, jer zahteva angažovanje manje naših kapaciteta.

Intervju dostupan na sajtu Nedeljnika.

Zašto baš on, zašto baš ona?

Zašto baš on, zašto baš ona?

S. Bijelić, Večernje novosti, 15.3.2010.

„Moždana hemija“ određuje ko je za nas idealni partner: Dr Helen Fišer otkrila je da našu ličnost određuje to kako i koga volimo.

Posle tri decenije proučavanja romantičnih veza, američki psiholog i antropolog dr Helen Fišer otkrila je da našu ličnost određuje zapravo to kako i koga volimo. Napisala je pet knjiga o evoluciji i budućnosti seksa, ljubavi, braka, razlikama u mozgu, a provokativna “Zašto baš on? Zašto baš ona?” donosi novi način razumevanja veze – otkriva svojevrsnu formulu koja se bazira na “moždanoj hemiji”, kakva nam osoba najviše odgovara i kako da sa njom uspostavimo intiman odnos.

Više od osam miliona ljudi u 40 zemalja koristi tehnike Helen Fišer da bi ostvarilo uzbudljive i dugotrajne veze – ne samo sa ljubavnicima, nego i sa kolegama, prijateljima, porodicom. U želji da sazna kako se slažu različiti karakteri, sprovela je istraživanje na 500 parova. Pratila je kakve osobe su se vezale i zašto su ostale zajedno. Ali, šta je sa onima koji još nisu pronašli pravu ljubav, zapitala se Fišerova i napravila podelu na četiri vrste ličnosti – pregovarače, direktore, istraživače i graditelje.Njena podela, slična onoj koju su drugi napravili imajući u vidu temperament (melanholici, sangvinici, kolerici i flegmatici) zasnovana je na činjenici da je svaka vrsta pod uticajem različite hemijske supstance u mozgu. Istraživanje Helen Fišer otkrilo je da među pregovaračima i direktorima ima najviše čvrstih veza i brakova (tu spada i onaj između Hilari i Bila Klintona, koji je opstao uprkos svim iskušenjima).]

PREGOVARAČI su maštoviti, empatični, intuitivni i pokazuju emocije. Imaju izražene verbalne i društvene veštine. Uvek vide celu sliku i sve moguće opcije.Uticaj: Na oblikovanje ovog karaktera najviše utiče ženski hormon estrogen.
Najbolje se slaže… sa direktorima.Ako ste pregovarač: Imate potrebu da budete diplomate, ali to drugima može delovati kao da im se ulizujete. Izbegavajte razgovore u kojima ćete partnera verbalno uništiti. Ako upoznate zanimljivu osobu, ne preispitujte prednosti i mane tog odnosa. Važno vam je da nađete partnera sa kojim ćete ostvariti dubok i kvalitetan odnos.
Ako ste u vezi sa pregovaračem: Kako pregovarači nisu uvek direktni, morate da naučite da čitate između redova. Izbegavajte takmičenje s njima i rado govorite o sebi jer pregovarači vole da slušaju kako ljudi razmišljaju i šta osećaju. Osvojićete ih ako im zagolicate maštu.Poznati pregovarači su: Bil Klinton, Gandi, Karla Bruni-Sarkozi, Keri Bredšou.

DIREKTORI su analitične i odlučne osobe, koje se služe logikom. Umeju da se usredsrede, dobri su u svemu što je utemeljeno na pravilima, ambiciozni su i vole da se takmiče. Mogu biti sjajni matematičari, ali i muzičari, mehaničari… Iako su često ravnodušni, to su ujedno ljudi koji će prvi utrčati u zgradu u plamenu da bi spasli potpunog neznanca.Uticaj: Za njihovo ponašanje zaslužan je muški polni hormon testosteron.Najbolje se slaže… sa pregovaračem.Ako ste direktor: Volite da kontrolišete stvari i često unapred znate koliko će vaša veza trajati. Prepustite se romansi. Jedino tako ćete se osloboditi straha od vezivanja. Pokazivanje osećanja smatrate slabošću, zbog čega u očima partnera možete izgledati hladno i nezainteresovano. Razmenjujte osećanja!Ako ste u vezi sa direktorom: Najbolje od njega dobićete ako budete logični, pedantni i jasni. Ne kritikujte sebe jer to direktori smatraju patetičnim. Želite li da ga zainteresujete, razgovarajte o važnim temama a ne o nekakvim tričarijama.Poznati direktori: Albert Ajnštajn, Donald Tramp, Hilari Klinton, Margaret Tačer.

ISTRAŽIVAČI čeznu za avanturama i vole da rizikuju. Radoznali su, kreativni, energični, spontani i mnogo toga ih interesuje, od planinarenja, preko pozorišta do ljubavi prema književnosti.Uticaj: Ponašanje istraživača oblikovano je delovanjem neurotransmitera dopamina, supstance u mozgu koja je povezana sa pažnjom, koncentracijom…Najbolje se slaže… sa drugim istraživačima.Ako ste istraživač: Najbolje je da u vezi krenete polako. Budući da ste vrlo impulsivni, brzo se zaljubljujete i prepuštate. No, kako ne volite svađu i izbegavate da rešavate nejasnoće s partnerom, skloni ste da vezu prekinete gotovo pre nego što ona i počne. Pronađete li nekoga sa kim delite interesovanja, pokušajte da se oduprete potrebi da i dalje tragate za još boljim, te svoju energiju usredsredite na trenutnog partnera.Ako ste u vezi s istraživačem: Nemojte praviti planove za budućnost, nego ovu romansu živite dan po dan. Budite fleksibilni i uvek imajte na umu da je za vašeg partnera jednoličnost ravna samoubistvu.Poznati istraživači: Anđelina Džoli, princeza Dajana, Džon F. Kenedi.

GRADITELJI su konvencionalni, cenjeni, odani, oprezni, smireni, pouzdani, društveni i popularni. Dobri su u upravljanju ljudima, povezivanju s drugima, te zasnivanju porodice ili udruženja. Poštuju rasporede i pravila, a veliku pažnju posvećuju detaljima.Uticaj: Definiše ih serotonin, takozvani hormon sreće.Najbolje se slaže… sa drugim graditeljima.Ako ste graditelj: Ne dopustite da vaše robovanje planovima i rasporedima poremeti potrebu za isprobavanjem noviteta na sastanku. Ovo ne važi jedino ako izlazite s graditeljem. Uprkos želji da budete u većem društvu, ponekad provedite romantično vreme nasamo sa partnerom. Postavljate se zaštitnički, što partneri cene, ali pazite da ne ostavite utisak osobe koja voli sve i svakoga da kontroliše.Ako ste u vezi sa graditeljem: Zapamtite da su graditelji konkretni i da mnogo pažnje posvećuju detaljima. Privlače ih metodični i smireni ljudi, pa ako zajedno nešto planirate, nastojte da ispoštujete dogovor. Prema istraživanju dr Fišer, graditelji su ti koji najčešće traže partnera za ceo život.

Poznati graditelji: Džordž Vašington, Dženifer Aniston, kraljica Elizabeta.

TIPOLOGIJE I IDEALNI LJUBAVNICI

O tome da li ovakve i slične tipologije mogu da nam pomognu prilikom pronalaženja idealnog partnera, psihijatar i psihoterapeut Aleksandra Bubera, kaže:

– Verovatno mogu, kao što mogu i svi ostali načini traženja idealnih partnera, od fizičkohemijskih do psiholoških. Između ljudi koji se bave psihološkim i onih koji se bave biofiziološkim istraživanjima postoji večita rasprava. Prvi uvek tvrde da to ima veze sa psihološkim crtama, a drugi – sa genima, hormonima, neurotransmiterima. U principu, svi govore o istoj stvari i istina je negde na pola puta. Kroz istoriju psihologije ljudi su na razne načine pokušavali da procene koji tipovi odgovaraju određenim tipovima ličnosti. Gledajući klasičan, najbolja kombinacija su histrionična žena i antisocijalni muškarac, a to je prototip koji vidimo u filmovima – on je dasa, surov, ako treba gazi preko mrtvih, vrlo je uspešan, na osećanjima težak, a ona se sva topi, trepće, u centru je pažnje… Postoji gomila knjiga na temu kako pronaći pravu osobu, na osnovu kojih sebe i potencijalnog partnera možete testirati. Recimo, po tome koje uslove dominantno u životu ispunjavate, da li ugađate drugima ili vama ugađaju… O tome govori knjiga Mevis Klajn “Kako odabrati supružnika”.

Zašto graditelji manje “švrljaju”?

– Serotonin, koji određuje karakter graditelja, osim što poboljšava raspoloženje, smanjuje napetost, strahove, anksioznost, ujedno obavlja supresiju seksualne aktivnosti. On to radi inditektno, inhibiše oslobađanje hormona koji posle utiču na oslobađanje estrogena i testosterona, što bi moglo da govori u prilog tome da su takve osobe manje sklone “švrljanju” i objasni zašto Helen Fišer tvrdi da su upravo graditelji osobe koje traže vezu za ceo život. Serotonin omogućava i bolje spavanje, ima dejstvo protiv bola, reguliše telesnu temperaturu, redukuje agresivno ponašanje, pa ima logike što su graditelji opisani kao oprezni i smireni, pojašnjava psihijatar Aleksandra Bubera.Izvor: Večernje novosti

Kako pronaći idealnog partnera

Kako pronaći idealnog partnera

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić, objavljen u Reviji D 28. juna 2010. 

Da li postoje osobe čiji je psihološki profil ili priroda predodređen za idealan brak?

– Idealan brak ne postoji, sem u holivudskim filmovima i petparačkim romanima. Ali zato postoje zdravi i stabilni brakovi, gde su supružnici samostalne, samosvesne i odgovorne osobe, spremne da se uhvate u koštac sa problemima i različitostima, da se drže svojih zdravih vrednosti, ali i da su dovoljno fleksibilni da se menjaju i prilagođavaju u skladu sa novonastalim okolnostima. Gde su osobe spremne da razmenjuju ideje, da učestvuju u konstruktivnim konfliktima, da razmatraju, procenjuju i uvažavaju svoje, ali i tuđe mišljenje. Ovakve veze, dakle, ne isključuju ni svađu, ni raspravu, ni ljutnju, ali isključuju vređanje i fizičke obračune.

Konflikt je konstruktivan i dobrodošao da bi se stvari raspravile i veza prešla na novi nivo i razvijala se. Kada znamo sve ovo, osoba koja je spremna za zdravu vezu i brak jeste osoba koja može da se stara o sebi, koja ima empatiju za druge, koja može da se veže, ali i da bude samostalna i sama, koja je dovoljno principijelna, ali i fleksibilna i prilagodljiva da bi dobro „plivala“ kroz razne izazove koje nam život donosi.

Ima li uticaja primarna porodica – roditelji na to da li će dete biti srećno u braku?

– Prvo je potrebno da razgraničimo pojmove „sreća“ i „zadovoljstvo“. Naime, pod uticajem medija, štampe, filmova, knjiga, negde od kada je u razvijenim zemljama veći deo stanovništva mogao da živi u zoni komfora, a ne preživljavanja, kao tema se pojavljuju pretežno dela koja se bave kvalitetom života, a ne preživljavanjem. Uz to ide i hedonizam, pa je glavna „zapovest“ postala da treba da budemo srećni, i to uvek i svugde.

A zaboravljeno je da je sreća „rezervisana“ za trenutke kada nam se ostvare neke od najvećih želja. Osnovni zadatak roditelja jeste da vaspitaju decu tako da ona budu sposobna za samostalan život u ljudskom društvu, a ne da budu u stalnom stanju sreće i euforije, koje nije moguće (sem ako smo stalno pod uticajem nekih psihoaktivnih supstanci, što je svakako u krajnjem ishodu recept za nesreću, a ne za sreću), a nije ni potrebno postići. Takođe bi to podrazumevalo i da je osoba sposobna da ispunjava sebi većinu svojih realnih, a ostvarivih želja, to jest, da bude zadovoljna.

Roditeljsko vaspitanje, kao i model veze, braka i porodice koji nosimo iz svoje primarne porodice, ukoliko kasnije ne radimo na sebi i ne sagledamo svesno sebe i odaberemo šta ćemo od roditeljskih uticaja „zadržati“ u sebi, a šta odložiti u „arhiv“ ličnosti, imaju ključnu ulogu u tome kakvi ćemo kasnije biti u životu i vezama.

Kako objašnjavate pojavu da postoje emocije, ljubav pojedinca prema osobi kod koje nam se ništa ne dopada?

– U tom slučaju se ne radi o ljubavi, jer je ljubav osećanje koje se odnosi na osobu „u celini“, „u paketu“. Tako da je tu reč najverovatnije ili o zaljubljenosti, kada u stvari ne volimo realnu osobu, nego idealnu predstavu koju smo o toj osobi sami stvorili, ili o seksualnoj privlačnosti za koju greškom mislimo da je ljubav, jer je česta zabluda da nas jako seksualno privlače samo osobe koje volimo, što uopšte nije tačno. Naime, ljubav i seksualna privlačnost mogu, ali ne moraju, a relativno često i ne idu zajedno.

Da li bi bilo manje razvoda kada bi svi pre sklapanja braka išli u bračno savetovalište? 

– Da. Mnogi parovi tek nakon što stupe u brak shvate da su jako različiti, ili da se razmimoilaze po nekim važnim životnim pitanjima, ili o predstavama koje imaju o tome kakva veza treba da bude. Kada bi se parovi obraćali za predbračno savetovanje, ova pitanja bi bila raspravljana pre nego što problem nastane. Takođe bi parovi tako imali šansu da na lakši način uvide koje su to tačke oko kojih postoje neslaganja, kao i da ih na konstruktivan način sagledaju, pregovaraju i postignu dogovor. Ili, da, ukoliko su problemi nepremostivi za taj određeni par, u brak ni ne ulaze.  Jer, nisu svi problemi u vezi rešivi za sve osobe.

Ako postoje velika razmimoilaženja oko najvažnijih pitanja, a to su obično mesto i način stanovanja, seks, novac, deca, vaspitanje, religija, nacionalnost, a nijedan od partnera nije spreman da svoja uverenja prilagodi onom drugom, dogovor jednostavno nije moguć.

Možete li vi kao stručnjak pri prvom kontaktu sa parom da ocenite jesu li jedno za drugo, jesu li kompatibilni?

– Ako je par jako inkompatibilan i nefunkcionalan, da. Za, da tako kažemo, manje inkompatibilnosti, obično je potrebno više susreta da bi problem „isplivao“.

Ukoliko vidite da je veza iz koje će izrasti brak sa puno problema, da li to kažete partnerima?

– Pristup zavisi od toga da li je situacija profesionalna ili prijateljska. Ukoliko je ugovor između mene i klijenata da im pomognem da raščiste situaciju, to i činim, ali ne tako da im ja kažem da li je njihova veza problematična ili ne, već im pomažem tako što postavljam takva pitanja koja će im pomoći da oni sami sebi razjasne kako stvari stoje i šta žele da s tim saznanjem učine. Sa prijateljima se takođe dogovaram, da li žele da čuju moje mišljenje, savet ili ne. Jedini slučaj kada ću postupiti suprotno dogovoru jeste ako mi neko kaže da ne želi da čuje moje mišljenje, a ja procenim da su partner i veza toliko problematični da je bolje ne nastavljati. Tada smatram da mi je dužnost da na to ukažem. Odluka je svakako na samoj osobi.

Jeste li nekog odvratili do braka i zašto?

– Posao psihoterapeuta nije da odvraća ljude od braka, niti da daje „blagoslov“ za brak, već da pomogne osobi da sagleda problem sa svih strana, da ga jasno proceni i potom sama svesno donese odluku i prihvati sve njene posledice. Tako da osobe same sebe „odvraćaju“ ili „blagoslove“ brak, a psihoterapeut služi kao ogledalo, katalizator, ili, sada je moderno reći facilitator procesa sagledavanja unutrašnjeg konflikta i njegovog rešavanja. Jer, osobe ni ne dolaze kod psihoterapeuta ako su sigurne da brak hoće ili neće, već samo ako nisu sigurne, pa im je potrebna pomoć da lakše i brže odluče. Nažalost, neretko i osobe koje su sigurne da žele brak sa određenom osbom, tek u braku shvate da su napravile grešku u proceni, pa se za pomoć jave tek nakon što je problem dostigao tolike razmere, da više ne mogu da ga same podnose ili rešavaju.

Koje su to osobe koje volimo i s kojima se ženimo i udajemo?

– Najčešće su to osobe u koje se zaljubimo. Jer, gde god se okrenete svugde se veliča baš zaljubljenost, koja se stalno brka sa ljubavlju. Zaljubljenost je po definiciji nerealno osećanje, jer kada smo zaljubljeni mi u stvari projektujemo svoje želje i idealnu sliku partnera kakvog želimo i onda u stvari „volimo“ sliku a ne realnu osobu koja se iza te slike nalazi. Problem je u tome što nakon što zaljubljenost prođe, tek onda vidimo osobu u koju smo bili zaljubljeni onakvom kakva ona zaista jeste, a ta slika se najčešće ne poklapa sa onom koju smo sami isprojektovali, i odjednom imamo utisak da smo sa nekom sasvim drugom osobom i onda veza zapada u krizu, iza koje, najčešće ne opstaje. Ipak, i ovakve veze mogu opstati, u koliko su obe osobe spremne da „rade“ na sebi i na vezi. Jer, osobe u koje se zaljubljujemo, ipak, imaju neko mesto u našem nesvesnom životnom planu, tzv. skriptu, i samim tim, to su osobe s kojima možemo najviše „zaglibiti“ ali i najviše „porasti“. Izbor je na nama, u koliko smo ga svesni.

Šta pokazuje evolucija braka, ima li budućnost?

– Kad nabavim kristalnu kuglu, javiću vam. Šalim se. Trenutno mislim da ne postoji bolja alternativa, tako da verujem da će u skoroj budućnosti opstati, kao što je opstajao i kroz sve društvene tranzicije do sada. Ali svest naše vrste se menja tokom vremena, tako da nije nemoguće da će se naći drugačija rešenja za vreme koje dolazi. A ukoliko se to desi, tek će vreme pokazati šta je bolje. Za naš nivo svesti sada, brak je odgovarajuće rešenje za regulisanje partnerskog suživota.

Da li pojedinac treba da spašava pogrešnu vezu?

– Mislim da je odgovor očigledan – ne vidim zašto bismo spašavali nešto što je za nas, našu decu ili porodicu loše. S druge strane, potrebno je da imamo jasne kriterijume šta je to loše, a ne da proglasimo za loše nešto što je dobro (ili obrnuto) i da postupamo u skladu s tim. Mnoge osobe dolaze upravo iz tog razloga na psihoterapiju, da im neko ko je objektivan i neutralan pomogne da razjasne sebi šta je za njih lično dobro, a šta loše i šta žele da urade povodom toga.

Koji su novi načini razumevanja između muškaraca i žena?

– Da nauče jedni druge da slušaju, bez iskrivljavanja onoga što je rečeno, bez podrazumevanja, već sa traženjem tačnog značenja onoga što je rečeno i sa tumačenjem kompletnog konteksta onoga što je rečeno. To može zvučati naporno, ali nakon početnog perioda upoznavanja i usklađivanja, stvari će biti mnogo jasnije, a potreba za razjašnjavanjem mnogo manja nego u početku.

Kako da saznamo da se slažu naši različiti karakteri?

– Upoznajte osobu dobro i dugo. Mesec dana je uglavnom dovoljno da vidite ako vam neko jako ne odgovara. Šest meseci do godinu dana je uglavnom dovoljno da vidite osobu u raznim „izdanjima” i prilikama. Razgovarajte i pitajte sve što vas zanima. „Potežite” teme koje su za vas bitne. I nemojte zatvarati oči pred stvarima koje vam se ne sviđaju ili su vam odbojne. Kad-tad će vas dočekati da se sa njima borite. Dakle, bolje pre, nego kasnije. Ako ne valja, bolje da vam je to odmah jasno, nego nakon toga što sa osobom imate zajedničku decu i imovinu.

Šta mislite o onima koji nisu pronašli pravu ljubav?

– Mislim da ne postoji jedna, već mnogo „pravih” osoba za svakoga od nas. Mit o samo jednoj, pravoj, idealnoj osobi, potiče još iz drevnih mitova koji govore da su muškarac i žena nekad bili jedno, a zatim zbog grehova prokleti od bogova da se raspadnu na dve osobe koje će se zatim večno tražiti po svetu, i logično, jako teško ponovo pronaći.

Na žalost mnogi od nas i danas veruju u to, da postoji samo jedna „prava” osoba i možda zbog toga propuštaju da ostvare vezu sa partnerima s kojima se uklapaju dovoljno dobro (ali ne i idealno ili savršeno). Dakle, ja sam za to da osobe koje nisu pronašle „pravu ljubav” rade na tome da nađu dovoljno dobru i funkcionalnu ljubav, što je realno i dostižno.

Šta mislite o onima koji nisu uspeli da pronađu pravu ljubav i pravu osobu za brak?

– To zavisi od toga kako definišete „pravu ljubav” i „pravu osobu”. Kao što sam već rekla, ja smatram da „prava ljubav” i „prava osoba” jesu mitski, bajkoviti i pesničko-filmski pojmovi, koji su postali deo kolektivnog i svesnog i nesvesnog, nešto čemu se teži, a što ustvari – ne postoji. Ali postoje dovoljno dobri partneri za svakoga od nas sa kojima je moguće ostvariti dovoljno dobru, funkcionalnu i zdravu vezu, gde će osobe moći da se ostvare u raznim ulogama koje veza donosi: kao prijatelji, ljubavnici, roditelji itd.

Da li naše ljubavne partnere bira naš mozak i po kom principu? Postoji li formula bazirana na „moždanoj hemiji”, kakva nam osoba najviše odgovara i kako da sa njom uspostavimo intiman odnos? Kakav je uticaj ženskog hormona estrogena?

– Na prvom mestu, bitno je da vaš partner nema neke od vama neprihvatljivih mana, a to bi za sve nas trebalo da budu:

  • ukoliko je osoba zavisna od neke supstance (alkohol, droga), osobe ili „navike” (npr. kockanje);
  • ukoliko ima problem sa izlivima besa, ukoliko se ponaša kao Žrtva, Spasilac ili Progonilac;
  • ukoliko je u vezi sa nekom drugom osobom, ako je infantilna (neodrasla), seksualno nesposobna;
  • ukoliko ima teške emocionalne ili psihičke probleme, ako je opsednut-a kontrolisanjem i/ili ljubomorom.

Naravno sve ovo pod uslovom da osoba zaista nije spremna i ne preduzima ništa da ovo kod sebe promeni. U koliko osoba ima neki od ovih problema, ali traži za sebe pomoć, ne „kao traži”, već se zaista obratila stručnjaku i zaista radi na sebi i vidite da polako rešava svoje probleme, za nju i vašu vezu postoji nada. Dakle, to ne znači da ne treba da budemo sa osobom koja ima neki problem, jer svi ih imamo, već da definitivno ne treba da budemo sa osobom koja ima veliki problem i nije spremna da ga rešava.

Drugo, svoje partnere biramo mi. Odgovornost da upravljamo sobom i svojim izborima je na nama, a mozak nije neki zaseban organ koji „živi” odvojeno od nas (dokle god mozak ne oboli; tada su stvari drugačije). Razna telesna stanja, hormonski status i metabolizam dakako imaju uticaja na to kako mislimo, osećamo se i ponašamo, ali to se više odnosi na stanja koja nisu normalna, kao što su jako sniženi ili povišeni hormoni, na primer, štitaste žljezde, nadbubrežne žlezde i sl, a ne samo polnih žljezda. Takođe, i druge telesne bolesti neminovno menjaju našu sliku o sebi i ukupno funkcionisanje organizma, kao što je nivo šećera, kiseonika, gvožđa i drugih supstanci u organizmu koje su važne za metabolizam. Takođe je ispitivano i različito ponašanje žena u toku menstrualnog ciklusa, kao i muškaraca u stanjima povišenja i sniženja muških polnih hormona.

Ali, odgovor je mnogo komplikovaniji – čak i kada bismo se samo bazirali na moždanoj ili telesnoj hemiji, koja i sama podrazumeva pored hormona i neurotransmitere, imuni sistem i još mnogo toga, što sve daje jako veliki broj kombinacija, da bi odgovor bio jednostavan, tu je i naš sklop temperamenta, karaktera, vaspitanja i životnog iskustva koje smo prošli…

Da biste s nekim imali potpun i skladan odnos, a koji podrazumeva i telesno opštenje, zaista mora da vam se sviđa i izgled i miris i ukus te osobe, da vam bude privlačna, a ne odbojna, a što ima veze ne samo sa ličnom higijenom i kozmetikom, nego i sa telesnim ustrojstvom te osobe i sa njenim metabolizmom. A to je samo jedna od važnih stavki koja mora da „štimuje” da bi kvalitetan odnos mogao da se ostvari.

Treća važna stvar jeste da partneri imaju dovoljno sličnosti i zajedničkih vrednosti koje su im važne i preko kojih mogu da se povežu i da oko njih grade svoj zajednički život i projekte. Jedan od najvećih životnih projekata za sve nas jesu deca i oko ovoga, kao i oko drugih važnih životnih pitanja oba partnera treba da imaju usaglašene stavove: kako se, šta i ko radi. Svi mi imamo jako različite stavove oko toga ko, šta, kako i kada treba da radi ili ne radi i da se ponaša u vezi, braku i porodici, i dok nismo svesni tih različitosti, dok ne razgovaramo i ne dogovorimo koje su naše ideje i želje, a koje partnerove, o tome ko, na primer: kuva, nabavlja hranu, zarađuje novac, pere veš, vaspitava decu, koliko često i kako imamo seks… ostaje ogroman prostor za neispunjena očekivanja, razočaranja, ljutnju, tugu i može dovesti do toga da osobe umesto da se dogovaraju kako će dalje, od veze – odustanu. I zato je jako važno pre braka razgovarati o tome šta želite i šta očekujete od sebe, a šta od partnera u braku i svakodnevnom životu.

I četvrta, možda i najbitnija stvar, da partner, kao i mi sami imamo želju i sposobnost uviđanja u svoj i psihički život drugih ljudi, da smo spremni da komuniciramo i da se menjamo, jer ni život, a ni veza, nisu statični i ako želimo da preživimo i da veza opstane, i mi moramo da se prilagođavamo.

Preporučujem svima koji o svojim vezama razmišljaju da pročitaju nekoliko knjiga u kojima je ova tematika detaljno razrađena:

  1. „Veza”, Amir Levin i Rejčel Heler
  2. „Opšta teorija ljubavi”, Tomas Luis, Fari Amini, Ričard Lenon
  3. „Da li si ti prava osoba za mene – kako prepoznati pravu i izbeći pogrešnu osobu”, Dr Barbare de Anđelis
  4. „Udaj se za… njega”, Lori Gotlib
  5. „Formule ljubavi – kako ne upropastiti život tražeći pravu ljubav”, Dr Zorana Milivojevića
  6. „Kako preživeti porodicu”, Robina Skinera i Džona Kliza, kao i nastavak „Kako preživeti život” istih autora.

Kako biti uspešan diplomata u ljubavi?

– Kao i u svim drugim sferama života. Znati kako da slušamo sebe i druge, kako da razumemo sebe i druge i kako da aktivno i konstruktivno učestvujemo u svom odnosu ljubavi.

Zašto je svima važno da nađu partnera sa kojim će ostvariti dubok i kvalitetan odnos?

– Zato što je većini ljudi ostvaren partnerski odnos na visokom mestu na lestvici vrednosti i prioriteta. I zato što se u takvom odnosu najčešće „nastavljamo” i kada nas više ne bude – kroz svoju decu.

Zašto se nekad brzo, a nekad sporo zaljubljujemo?

– Brzina zaljubljivanja zavisi od toga koliko realne predstave o ljubavi imamo, koliko iskustvo i koliko smo odrasli. Što smo odrasliji, zreliji, realniji i imamo više iskustva, sve teže ćemo se zaljubljivati. Ranije smo napomenuli kako je zaljubljenost jedno nerealno stanje. Pa je logično da što smo realniji, manja je mogućnost da drugu osobu idealizujemo, a što je neophodan “sastojak” zaljubljivanja.

Ako me pitate zašto neke osobe brže, a neke sporije zavolimo, jer ljubav je realan odnos prema nekome kao celini, onda tu ima više faktora. Ali najvažnije je to, koliko imamo vremena da osobu zaista upoznamo u raznim situacijama, da je realno sagledamo i shvatimo da se dobro uklapamo i da želimo da ostvarimo odnos ljubavi sa njom, bio da je on prijateljski ili partnerski.

Bolesna ljubav i njene posledice?

– „Bolesna ljubav” se obično odnosi na veze između osoba koje uzimaju uloge u tzv. „Dramskom trouglu”. A uloge su: Žrtva, Spasilac i Progonilac. Već sami nazivi govore o tome da osoba otpisuje ili svoje mogućnosti (Žrtva), ili mogućnosti druge osobe da se pobrine sama za sebe (Spasilac), ili vrednost drugih osoba, koju uvek procenjuje manju nego svoju (Progonilac), a iz čega proizilazi da uzimaju sebi za pravo da se prema njima ponašaju bez poštovanja, da ih preziru ili mrze a samim tim i da ih vređaju i zlostavljaju.

Tu ubrajamo veze gde postoji patološka, zatim preterana ljubomora, odnos koji je simbiotski, pa podseća više na odnos roditelja i deteta nego na odnos dve odrasle osobe, zatim tzv. „vruće-hladno” veze gde se osobe čim se „previše” približe, odmah udaljavaju… Mislim da ovde može da se primeni stara izreka potekla iz porodične psihoterapije da su „sve srećne porodice srećne na sličan način, a nesrećne su nesrećne svaka na svoj način”. Time se ne misli da postoji samo jedan „modus vivendi” na koji je moguće biti zadovoljan u vezi i porodici, već da su osnove svake zdrave veze slične, a da veze mogu biti „bolesne” na mnogo načina. Tu je ljudski rod na žalost, veoma bogat primerima.

Kako izbeći jednoličnost u ljubavi koja je, kažu, ravna samoubistvu?

– Kao i u životu i na poslu. Uvek mi je interesantno kada posmatramo ljubav kao posebnu „stvar”,  kao nešto što funkcioniše drugačije od ostalih zakonitosti u životu. Ljubav je deo života ljudi, i kao takva jedinstvena samo za našu vrstu na planeti Zemlji, ali to ne znači da je nedokučiva i misteriozna. Dakle, kako biste učinili sebi i svojim prijateljima vreme i život zanimljivijim, tako to činite i u vezi. Radite stvari koje volite i želite u dogovoru sa vašim partnerom, razvijajte se i rastite. Ne prestajte da učite jedno od drugog, svoje dece i života. Budite odgovorni prema sebi i drugima, budite u ljubavi iskreni i pošteni i nađite načina kako da budete zadovoljni – dve zadovoljne, ostvarene i ispunjene samostalne osobe, koje žele da se vežu, koje se dobro uklapaju i koje u svojoj vezi rade sve ono što bi radili u drugim poljima svojih života da bi ona napredovala – to je recept.

Protumačite uspešne brakove poznatih ličnosti? Na primer Milena i Dragan Nikolić

– Ne poznajem ih lično, niti sam pratila medije u vezi sa ovim dugogodišnjim brakom, da bih mogla da ga tumačim. Sve drugo što bih imala da uzjavim bilo bi nekompetentno. Brak dvoje ljudi mogu da komentarišem samo ukoliko ih lično poznajem i znam kako on funkcioniše.

Razlikuju li se i u čemu crnogorski i srpski ljubavni parovi, vaše iskustvo iz prakse?

– Nemam baš često priliku da posmatram crnogorske brakove u praksi, tako da mogu jedino pretpostavljati i komentarisati razlike u mentalitetu koje bi mogle da se odraze na razlike u braku. Pretpostavljam da su crnogorski brakovi i dalje tradicionalniji nego srpski. A to bi značilo najčešće da i duže opstaju nego srpski. Što ne znači uvek da je brak koji duže opstane i zdraviji.

Ali znači da je podela uloga jasnija i da u tradicionalnom braku svako zna kako treba da se ponaša, šta mu je dužnost i koja su mu prava. Što opet može značiti, ali ne mora, da u životu bolje funkcioniše. Po praktičnim pitanjima svakako da,  po emotivnim – diskutabilno.

U svakom slučaju, tradicija je opet više vezana za naviku života u zoni preživljavanja, a ne komfora, a to znači za bazične stvari, preživljavanje, a kvalitet života se zanemaruje, jer je to praktičnije za opstanak. Takođe, i u Srbiji i u Crnoj Gori, postoji ogromna razlika između velikih, urbanih i manjih, na žalost često i siromašnijih ruralnih sredina.

Ljubav izmedju ličnosti istog zanimanja, prednost ili mana?

– Može biti i prednost i mana. Mana je što smanjuje spektar dešavanja koju bi svaka osoba, da rade različite poslove „vratila” nazad u vezu…što ponekad i nije prednost, u koliko partneri nisu u stanju da tolerišu ovako povećan spektar različitosti. Prednost je u tome da osobe koje se bave istim zanimanjem mogu bolje razumeti jedne druge, ali, može biti i mana u koliko su takmičarski nastrojeni prema partneru na poslu, a zatim takmičenje prenesu i u odnos u većoj meri nego što to veza, odnosno partneri mogu da istrpe.

Oprostiti prevaru – da ili ne?

Oprostiti prevaru – da ili ne?

Aleksandra Bubera

Deo intervjua sa novinarkom Marinom Kovačević, objavljenog u časopisu Lepota i zdravlje, u februaru 2015.

– Ja nisam ni za jedan stav, već sam za stav “zavisi od mnogo čega”. Prvo,  zavisi kako definišemo vezu i u skladu s tim kako definišemo prevaru. Danas postoje razni tipovi veza i “veza” i taj pojam je mnogo širi nego ranije. Pored posvećene veze ili  braka u monogamnom smislu postoje i poligamne i poliamorične veze.

Ako gledamo sa naučne strane, nauka još nema jasan odgovor da li su ljudi poligamna ili monogamna bića i oko toga se i dalje vode brojne polemike. Kod svih sisara postoji jedna struktura u mozgu koja se naziva limbički sistem i koja je odgovorna za fenomen vezivanja među jedinkama iste vrste – bez koga povezanost između partnera i mladunaca, koja je potrebna da bi se mladunče odgojilo i postalo samostalno i sposobno za život, ne bi bilo moguće. Jer kod sisara treba mnogo više vremena nego kod, na primer, reptila.

Postoje izvesna istraživanja koja povezuju nivo hormona oksitocina koji se luči, između ostalog, i nakon seksualnog čina i što je nivo tog hormona veći, veća je šansa da jedinka bude vezana sa svojim partnerom. Nivo ovog hormona se razlikuje od vrste do vrste, a što se tiče ljudi, i od osobe do osobe.

Takođe je bitan i sociokulturni kontekst, koji je različit od sredine do sredine. U modernom svetu najviše uticaja zapravo imaju individualne predstave o tome šta je zdrava i funkcionalna veza.

Stručnjaci koji se bave ljudskom emocionalnošću i vezama, a posebno stručnjaci koji se bave, na primer, zavisnošću od seksa (a koja podrazumeva ne samo zavisnost od seksa sa “živim ljudima” nego i, na primer, fantaziranja, zavođenja, internet pornografiju itd.) se uglavnom slažu da je zdrava veza ona koja podrazumeva dve osobe, bilo da je ona hetero ili homoseksualna, i da više od dve osobe u odnosu čine gužvu i problem, koji će kad – tad dovesti do toga da neko iz trojke (ili nekog većeg broja) neće biti u stanju da više podnosi tu situaciju.

Takođe je poznato, da ljudi nemaju neograničen kapacitet za vezivanje i zato se većina ljudi odlučuje za ekskluzivne veze – tj. one koje isključuju sve druge iz odnosa dvoje ljudi, u intimnom i seksualnom smislu.

E sad, ako već sa partnerom imate sporazum na psihološkom ili pravnom nivou da je vaša veza ekskluzivna, onda će mešanje nekog trećeg u to biti definisano kao prevara.

Takođe, razni ljudi na razne načine definišu prevaru – za neke će to biti poljubac, za neke seks, za neke dopisivanje preko društvenih mreža. Najstroža definicija je ona koja kaže da svako skretanje seksualnog interesovanja prema nekome drugome sem prema svom partneru jeste prevara. (To naravno ne znači da ako ste primetili neku osobu za koju ste konstatovali da je privlačna, da ste prevarili partnera, ali često partneri neće tolerisati, na primer, flertovanje).

Drugo pitanje je kada se prevara već dogodi, onako kako je definiše bar jedan od partnera (a pod uslovom da niko nije patološki ljubomoran), da li je oprostiti ili ne.

U svakom slučaju, važno je znati sve okolnosti pod kojima se tako nešto desilo:

– Da li je to bilo jednom, ili više puta, ili se dešava stalno?

– Da li je osoba koja je učinila preljubu to rekla svom partneru i ako jeste na koji način?

– Da li je razotkrila celu istinu?

– Da li prevareni partner “može da dalje živi” s učinjenim, ili je učinjeno nešto što se toliko kosi sa sistemom vrednosti prevarenog partnera da to za njega/nju znači automatski prekid odnosa?

– Koji je bio motiv takvog postupka?

– Šta je osoba koja je učinila preljubu spremna da učini povodom toga – na koji način je spremna da reparira nastalu štetu – koja nekada može biti “samo” emotivna, a nekada i u vidu polno prenosivih bolesti, nastale materijalne i imovinske štete i sl.

– Takođe se javlja i pitanje dece koja se začnu iz takvih  odnosa, kako osoba namerava da postupi po tom pitanju?

– Kakav je plan osobe da popravi ranije postojeći odnos?

– Da li pristaje, ukoliko sama ima neki problem koji je do prevare doveo da ode i potraži pomoć stručnjaka – psihoterapeuta, psihologa, psihijatra i da li želi, ukoliko za to ima potrebe, da sa partnerom ode na bračno savetovanje/terapiju?

– Kako oba partnera nameravaju da ponovo uspostave narušeno poverenje – prevareni bez ponašanja kontrolisanja partnera, a onaj koji je preljubu učinio, kako može da se obaveže da se to neće ponavljati?