deca – Bubera

Dr Aleksandra Bubra Ninić za portal Velike priče na temu odnosa dece i roditelja

Ćerka Brusa Vilisa Talula i njeno dirljivo pismo o odnosu s ocem, za kojeg je mislila da je nedostupan (a on je samo bio bolestan, kako kaže kasnije) je povod pisanja ovog članka, kao i to kako je to teško podnosila.

Novinarka Zorica Marković je ovim povodom razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom Ninić i ovde prenosimo razgovor u celosti koji je objavljen i na portalu Velike priče u članku “Nisu sve ćerke tatine” i koji možete pročitati ovde.

“Često se pominje da su devojčice više vezane za oca nego za majku. Ne znam tačno odakle potiče ova izjava koja se stalno ponavlja. U najmanju ruku generalno nije tačna”, kaže dr Aleksandra Bubera Ninić, specijalista psihijatrije i psihoterapeut. “U svakom slučaju se ne može primeniti na sve, pa čak ni na većinu devojčica, već je tačno da su neke devojčice više vezane za majku a neke za oca. Na ovo utiče toliko raznih činilaca da bi se samo o tome mogla napisati cela jedna knjiga”, konstatuje naša sagovornica i dodaje da je tu knjigu Viktorija Sekunda i napisala, i zove se „Žene i njihovi očevi”. “Samo kada pročitate tu jednu knjigu, a ima ih mnogo o odnosima roditelja i dece, videćete da se odnosi razlikuju od slučaja do slučaja, od konteksta do konteksta, od kulture do kulture, od porodične i lične dinamike itd. Šta to u praksi znači? Znači da je svaki odnos oca i ćerke vrlo jedinstven i specifičan”, objašnjava doktorka Bubera.

Ako treba nešto da se istakne kao najznačajnije u odnosu ćerke i oca, onda je to da devojčica kako raste, nesvesno će imati model oca i roditeljskog para kao osnovu za ono što ona zna, doživljava i oseća o uzajamnom odnosu muškarca i žene – pa bilo da je on bio zdrav i funkcionalan ili loš i disfunkcionalan, nesvesno će za nju to biti norma, kaže dr Aleksandra Bubera Ninić.

“Još je Frojd skrenuo pažnju na to da ćerke kada odrastu nesvesno biraju muškarce koji podsećaju na njihove očeve, a sinovi žene koje liče na njihove majke. Naravno, kasnijim razvojem psiholoških i psihoterapijskih disciplina, došlo se do toga da je zapravo tačnije da buduće partnere često obostrano biramo nesvesno po sličnosti. Sličnosti po čemu?

“Ono što kod drugih ljudi vrlo brzo (u toku nekoliko sekundi ili prvih minuta upoznavanja), neverbalno i često bez jasne svesti o tome, prepoznajemo osobe koje imaju slične emotivne, porodične i intrapsihičke obrasce koji su nama poznati iz naše primarne porodice.”

Ovo je često osnov za započinjanje nesvesne psihološke Igre, gde u Igru ulazimo tako što želimo da postignemo jedno, a rezultat bude sasvim suprotan: „Izabraću partnera koji će biti sve samo ne ono što sam video/la u svojoj porodici”, a kao rezultat dobijemo: “Isti si kao moj tata/ista si kao moja mama” (Ili sve žene/svi muškarci su isti), nastavlja psihijatrica Bubera.

“I za tu osobu to i jeste istina, jer je stalno okružena sličnim muškarcima i ženama koje je odavno upoznala u svojoj primarnoj porodici. Razni teoretičari i praktičari ovu pojavu nazivaju raznim imenima, ali je suština ista – da nesvesno biramo partnere u kojima prepoznajemo da možemo imati sličnu dinamiku na koju smo navikli u svojoj primarnoj porodici, čak i kada to ne želimo – a ako smo iz disfunkcionalne porodice i svesni smo toga, onda želimo baš suprotno u svom životu.”

Međutim, često, iako površinski izgleda da je neka osoba baš „prava” za ono što želimo, zapravo se ispostavi da ona jeste „prava” – ali za to da nesvesno re-kreiramo ono što se u našoj porodici dešavalo, bez obzira na to da li je bilo dobro ili loše.

“Tek ako tako posmatramo, onda možemo videti stvaran značaj očeve figure u životu devojčice, bez obzira na to da li je on bio prisutan ili odsutan i bez obzira na to da li je i kako kao otac i suprug funkcionisao”, zaključuje ova psihijatrica.

Zato, kada je otac odsutan u odrastanju, bilo da je reč o devojčici ili dečaku, to je veoma nepovoljna okolnost, kaže nam doktorka Bubera. Deca će često, zbog vrlo specifičnog, nerazvijenog procesa mišljenja, nedostatka informacija i svoje objektivne zavisnosti od roditelja donositi zaključke koji su iracionalni i pogrešni (na primer, ako pitate malo dete, ono će vam odgovarati brkajući uzroke i posledice, antropocentrično i konkretno, magijski itd. Recimo, ako pitate malo dete zašto pada noć, ono će često odgovoriti: “Da bismo mogli da spavamo” itd.).

“Često deca kada vide da je porodična situacija drugačija kod njih nego u porodicama vršnjaka, a podržana i tretmanom od strane vršnjačke grupe, zaključe da je njihova neadekvatnost razlog zašto oni ’nemaju’ oca, a drugi vršnjaci ga imaju. Ti zaključci mogu biti veoma grandiozni i nerealni, a nekada se oslanjaju na neke informacije koje su zaista posredno ili neposredno čuli u svojim porodicama.”

Ovo zapravo, nastavlja naša sagovornica, možemo primetiti i u izjavama ćerke Brusa Vilisa, koja je, kako i sama u svojim izjavama kaže, iako više nije bila malo dete, već adolescent, opet zaključila da ona nije dovoljno – šta god – da bi je otac voleo, a tek kasnije, kada se ispostavilo da on boluje od demencije – shvatila da to nije bilo ni do nje, ni do njega, već do njegove bolesti.

“Zamislite sad tek kako to može izgledati u glavi sasvim malog deteta.”

Paradoksalno, ova dečja grandioznost daje deci nekakav osećaj kontrole nad situacijom i ideju da ona nešto mogu da urade po pitanju odsustva svoga oca, nastavlja doktorka Bubera. “Ono što mi u praksi kasnije često primećujemo, da žene čiji je otac bio odsutan, fizički, bilo zbog smrti, zatočeništva, posla u inostranstvu itd., ili je bio fizički prisutan ali emotivno i psihološki neuključen u odgoj devojčice, kasnije imaju probleme u partnerskim odnosima.” Slično će biti i s devojčicama čiji su očevi bili prisutni, a imali su disfunkcionalne odnose sa njihovim majkama, i/ili sa svojom decom. Isti princip važi i kod disfunkcionalnog odnosa s majkom.

Tako će jedan deo dece „prekopirati” patologiju disfunkcionalne porodice, drugi deo dece će prekopirati patologiju ali „u ogledalu” (na primer: ako su ih roditelji razmazili – od svojih partnera i dece će očekivati upravo suprotno, tj. da budu zreli, odgovorni itd.), a neki deo dece će i pored svega ovoga izrasti u funkcionalne odrasle ljude i često funkcionalnije od onih u svojoj primarnoj porodici, konstatuje dr Aleksandra Bubera Ninić.

Doktorka Bubera kaže da u pojedinim slučajevima ponovno uspostavljanje odnosa sa ocem koji je bio odsutan, nije uvek dobro rešenje za mentalno zdravlje i emocionalno stanje žene. Čak, za mentalno zdravlje i dobro funkcionisanje nije neophodan uslov da deca po svaku cenu oproste roditelju da bi mogla da budu i emocionalno dobro. “Nekada ljudi drugim ljudima čine neoprostive stvari, a to nekada podrazumeva i rođenu decu, i oproštaj nekada podržava patologiju, umesto da bude isceljujuć. U drugim slučajevima je u redu oprostiti, ali ne i zaboraviti.

“A u svakom slučaju, jedini način da se odnosi zaista poprave, pod uslovom da obe strane to žele (a kao što smo napomenuli, to ne mora biti uslov za dobro funkcionisanje), jeste da onaj ko je načinio štetu, ukoliko je to bilo u okviru njegovih/njenih moći, preuzme odgovornost, prizna štetu, nađe način da je popravi i promeni ponašanje na način koji će garantovati da neće praviti dalju štetu, a ako postoji odgovornost i sa druge strane, isto važi i za nju. Tek u tom slučaju odnosi mogu postati zdravi i konstruktivni.”

Ako pak ne postoji volja da se odnos popravi ili uspostavi, žena može sama prevazići ovu okolnost svoga života i ne mora biti njen „rob”, ističe naša sagovornica. “Svakako da se ovo može prevazići i bez toga da se uspostavi ili popravi odnos sa ocem. Nekada to žena može uraditi sama, nekada joj je potrebna pomoć porodice, prijatelja, pa i partnera (ukoliko je uspela za sebe da izabere funkcionalnog i emocionalno zdravog partnera). Nekada je potrebna pomoć savetnika, psihoterapeuta ili lekara. Ponekada je potrebno i medikamentozno lečenje. Ova pomoć u nekim slučajevima traje kratko, nekoliko susreta, a nekada je potrebna i dugotrajna i kontinuirana podrška, što je opet individualna stvar i zavisi prvenstveno od ’ukrštanja’ dva faktora osobe i štete.

“U većini slučajeva ipak, ako se radi o ranoj/intenzivnoj/dugotrajnoj/teškoj traumatizaciji (ili kombinaciji nečega od ovoga, ili čak i svih uslova), potreban je dugotrajan, kontinuiran i intenzivan tretman.”

Izvor: Razgovor objavljen na portalu Velike priče

Image by Clker-Free-Vector-Images from Pixabay

Dr Aleksandra Bubera učestvovala na okruglom stolu „Zajedno za bolji internet“, 5.02.2019.

Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija, 5. februara 2019. godine, organizovalo je konferenciju povodom Dana bezbednog interneta, u Palati Srbije u Beogradu.

U okviru konferencije održan je okrugli sto pod ovogodišnjim sloganom ove međunarodne manifestacije „Zajedno za bolji internet“ (Together for a Better Internet).

Konferenciju je svečano otvorila državna sekretarka u tom ministarstvu, Tatjana Matić, a uvodno izlaganje je imala Katarina Aleksić, savetnica ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja za digitalizaciju u prosveti i nauci.

Dan bezbednog interneta ustanovljen je 2004. godine i obeležava se pod pokroviteljstvom Insafe mreže u 140 zemalja širom sveta.

U okviru okruglog stola „Zajedno za bolji internet“, dr Aleksandra Bubera govorila je o prekomernoj upotrebi interneta, video igrica i uticaju drušvenih mreža na decu i mlade. Na ovu temu je diskutovala i Nada Todoreskov, psiholog.

Okrugli sto bavio se i temama uloge obrazovanja u razvoju digitalne pismenosti i bezbednosti (vršnjačko nasilje putem interneta – cyberbulling) i institucionalne i civilne (NVO) borbe protiv opasnosti koje vrebaju na Internetu.

Najava dogadjaja i učesnika objavljena je na sajtu Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija.

Aleksandra Bubera o uticaju upotrebe društvenih mreža i interneta na decu i mlade, u emisiji Talasanje, Radio Beograd 1, RTS, 3.9.2018.

Na samom početku školske godine govorimo o deci i mladima iz ugla njihovog provođenja vremena na društvenim mrežama i internetu uopšte. Kada, kako i zašto se prelazi granica korisne upotrebe interneta i ulazi u polje zavisnosti? Na koji način to sprečiti, a kako lečiti? To su neka od pitanja za dr. Aleksandru Buberu, specijalistu psihijatrije.

Autor i voditelj: Tanja Zeljković.

Poslušajte emisiju putem ovog linka – razgovor sa Aleksandrom Buberom je od 08:30 minuta.

Aleksandra Bubera o vršnjačkom nasilju, Beograde, Dobro jutro, RTV Studio B, 31. avgust 2015.

Aleksandra Bubera o uticaju informisanja preko interneta na mlade, za Blic Ženu, 03.09.2018.

Vaše dete ŽIVI ONLAJN? Ako ste mislili da je to LOŠE, odgovor psihologa će vas iznenaditi.

Mladi u Srbiji se najviše informišu sa Fejsbuka i Instagrama. Televiziju ne gledaju, politička dešavanja ih ne zanimaju. Većinom su nezaposleni i žive s roditeljima, najveći broj njih želi da se odseli iz Srbije, a jedino što će svaki dan učiniti jeste da će biti onlajn.

Ovo se može zaključiti na osnovu rezultata tri velika istraživanja o navikama mladih u Srbiji o kojima je “Blic” danas pisao.

Nas je zanimao ovaj poslednji deo – o životu onlajn i zapitali smo se da li sve ovo znači da mladi nisu informisani, kao i kako takav način života utiče na njihove emocije i komunikaciju.

Aleksandra Bubera, specijalista psihijatrije i sertifikovani transakcioni analitičar, ističe da nikako ne znači da nisu informisani.

– Možda deluje da mladi sve manje žele da se informišu, ali ja bih i ovo njihovo negledanje televizije okarakterisala kao stav. Nije tačno da mladi nisu informisani, oni se informišu uglavnom preko portala na kojima mogu da biraju šta će čitati, a ne žele da gledaju ono što im se servira. S obzirom na to da nemamo sigurnost da je bilo koja informacija danas tačna, mladi iz više izvora informacija formiraju svoj stav – objašnjava Bubera.

Ono što je, međutim, život onlajn doneo mladima jeste manjak zdravih kontakata, jer se deo komunikacije gubi, zbog čega se sve više gube i socijalne veštine kod mladih.

– Prisutnost mladih na društvenim mrežama doprinosi da se deo komunikacije gubi. Fali joj neverbalni deo, koji je jako bitan. Sem emotikona, vi ne možete ispratiti kako se osoba s kojom komunicirate oseća. Za takvu izmenjenu komunikaciju potrebno je manje socijalnih veština nego za održavanje kontakta uživo, u njoj nema prave bliske komunikacije. Zapravo u njoj imate utisak da ste u emotivnom kontaktu mnogo više nego što jeste. Zbog svega toga novim generacijama sve više nedostaju socijalne veštine koje su veoma bitne za uspostavljenje dublje veze, partnerske i kasnije porodične – ističe psihijatar.

Psiholog Radmila Grujičić smatra da sve ima svoju pozitivnu stranu, pa tako i društvene mreže, ali da u suštini ljudi ostaju onakvi kakvi jesu bez obzira na njihov uticaj.

– Oni koji su socijalno aktivni koriste internet za nove kontakte i brže pronalaženje i uspostavljanje veza s prijateljima sa kojima se i dalje aktivno viđaju, dok onima koji su introvertni kontakti preko društvenih mreža prijaju, ali oni ne izlaze mnogo. Sve se može upotrebiti i zloupotrebiti, ali sve zavisi od ličnosti. Razvoj društvenih mreža je logičan i ne može se zaustaviti. Prijatelji nikada nisu bili dostupniji, a za to što se ljudi sve manje druže nije kriv internet, već finansijska situacija i sve veći nedostatak vremena – smatra Grujičićeva.

“Većina mladih ne smatra sebe samostalnim, a u tom stavu prednjače učenici i studenti. Pojedinci koji paralelno studiraju i bave se honorarnim poslovima smatraju da su delimično osamostaljeni jer im u slučaju značajnih izdataka pomažu roditelji. U manjini su mladi koji za sebe mogu da kažu da su potpuno samostalni, žive odvojeno i imaju dovoljno primanja za svoje potrebe”, navode iz Ministarstva omladine i sporta.

Izvor: Zena.blic.rs

Ciljevi

Aleksandra Bubera

Intervju sa Marijanom Ilić objavljen u Blicu 08.05.2011.

Koliko je bitno da naučimo decu da postavljaju ciljeve, kao i da ih ostvaruju još kao mali?

– Važno je naučiti decu da postavljaju ciljeve i to takve koji su realni i dostižni tj. ostvarljivi. To podrazumeva da u početku roditelji određuju i postavljaju deci zahteve, uzimajući u obzir sposobnosti i znanja koje dete poseduje i šta je to što treba da savlada da bi određeni zahtev ispunilo.

Ovo se oslanja na teoriju Vigotskog, koja se pokazala u primeni uspešnijom od teorija koje zagovaraju „spontani” razvoj deteta. O čemu se zapravo radi? Ako bismo dete prepustili da se ono samostalno i „neometano” razvija, dete bi radilo one stvari koje mu omogućavaju da se oseća prijatno, bez obzira da li su te stvari za njega dobre, ili ne. Zbog toga je dužnost roditelja, pored toga što dete neguju i vole da ga takođe i vaspitaju.

A vaspitanje se po Milivojevićevom „Mercedes” modelu sastoji od tri „sastojka”: postavljanja zahteva, nagrade i kazne. Postavljanje zahteva prema Vigotskom podrazumeva da roditelj, kao i vaspitač i nastavnik procene sposobnosti i znanja deteta i da prema tome odrede ciljeve odnosno zahteve koji bi se pozicionirali u „zonu narednog razvoja”. To znači da treba dobro da poznajemo dete, te da zahtev, odnosno cilj koji mu postavljamo treba da bude dovoljno izazovan da angažuje sve njegove potencijale i znanja te da uz pomoć odraslih ono može dostići taj cilj i kroz taj proces usvojiti nova znanja i veštine koje će sledeći put biti u stanju da samostalno primeni.

Zahtevi ne treba dakle da budu toliko teški da ih dete ne može savladati, jer će u tom slučaju dete misliti loše o sebi tj. da nešto s njim nije u redu, da je nedovoljno spretno, pametno, sposobno… Isto tako zahtev ne treba da bude ispod detetovih sposobnosti, jer dete neće biti motivisano da ulaže napor i neće osećati zadovoljstvo kada cilj dostigne (za razliku od toga kada postigne cilj u kome je bilo angažovano i fokusirano i kada će imati osećanje uspeha i zadovoljstva).

Koliko je to lak ili težak posao?

– Kao što smo videli, ovo podrazumeva dobro poznavanje deteta i stalno razmišljanje i procenu, zbog čega to nije baš lak zadatak, ali nije ni tako težak da bismo od njega odustali i prepustili detetu da se samo snalazi, jer onda ono neće imati model, koji bi kasnije moglo internalizovati i biti samo sebi vodič kroz život.

Kada treba početi sa obučavanjem dece?

– Sa „obučavanjem” dece se počinje još prenatalno u smislu da ih očekujemo sa radošću i ljubavlju, da su željeni i dobrodošli i čim se rode učimo ih svojom negom i ljubavlju da mogu imati poverenja u nas i u ovaj svet. Međutim, dete je u prvih godinu dana potpuno zavisno od roditeljske nege i pred njega se ne postavljaju nikakvi zahtevi.

Sa postavljanjem zahteva se počinje kada dete navrši osamnaest meseci života. Možda će vam ovo zvučati kao veoma rano, ali da se razumemo, zahtevi koji se postavljaju u tom uzrastu su veoma jednostavni i odnose se na savim osnovne stvari. Dete u tom uzrastu je već naučilo da hoda, a mnoga deca znaju dosta reči ili počinju da govore. Čim je dete u stanju da se samostalno kreće, moraju mu se postavljati zahtevi, prvenstveno u svrhu njegove bezbednosti, a naravno i ciljevi šta je potrebno sledeće da nauči i savlada – nove reči, kako da drži kašiku i slično. Sve ovo se sa decom u tom uzrastu najlakše i najčešće postiže kroz igru i potrebno je dete podržavati i podsticati u osvajanju sveta

U kojoj meri je to normalno da dete nešto počne i ne završi, a kada postaje problem?

– Za decu, pogotovo manju, je karakteristično da „ih ne drži pažnja“, sem kada se u nešto „užive“, a to su obično aktivnosti gde su deca uključena kao akteri i ne razlikuju igru ili fantaziju od realnosti, kao npr. kada prisustvuju pozorišnoj predstavi koja uključuje i publiku i zahteva njeno učešće. Ili kada rade nešto što vole i što je prijatno. Deca teže da izbegavaju da rade stvari koje su dosadne ili neprijatne i to je sasvim normalno. Roditeljska dužnost je da istraju u tome da dete nauče da je potrebno da istrpe frustraciju, odnosno da je potrebno da rade i stvari koje su neprijatne i dosadne, ali su za njih korisne.

Malom detetu je dakako teško da shvati da je nešto što je neprijatno za njega sada u stvari korisno za njega na duge staze. To se prevazilazi tako što se kod deteta stvaraju radne, higijenske i druge navike, jer radnje koje se ponavljaju postaju vremenom automatizovane i stoga manje neprijatne. Drugi način, u slučaju da su u pitanju stvari koje se ne rade redovno, ali su korisne i potrebne, jeste da roditelj postigne da mu se dete podredi, da ga posluša i uradi ono što se od njega zahteva. Naravno, potrebno je uz ovo dati i odgovarajuće kratko i razumljivo objašnjenje, koje će detetu objasniti smisao neprijatnosti koju trpi.

Problem je ukoliko dete ne pristaje da ispuni nikakve zahteve, ili ukoliko uvek ili jako često odustaje tokom raznih aktivnosti. Pri čemu dete može ispoljavati i znake besa ili tuge kojima pokušava od roditelja da iznudi da prestanu da mu postavljaju zahteve ili da ga primoravaju da trpi frustraciju.

Šta treba prvo da uradimo, npr, da počnemo sa kratkoročnim ciljevima?

– Prvo treba postavljati jednostavne, male ciljeve, kroz igru, koji će i detetu biti zanimljivi, a zatim uz stalnu procenu njegovih znanja interesovanja i sposobnosti postavljati postepeno komplikovanije i zahtevnije.

Koji su to prvi zadaci koje treba postaviti pred dete?

– Prvi zadaci se obično odnose na to da dete nauči da prihvati „ne” kao odgovor, odnosno da nauči da prihvati da bude frustrirano, jer roditelji, takozvani „dovoljno dobri” (a ne savršeni) roditelji će postepeno naučiti dete da iako ga vole, ne mogu i ne treba sve njegove želje da budu ispunjene i da mora da im se podredi. To ne znači da ukidamo detetove želje i volju, uvek ga treba pitati šta je to što ono želi, ali da je „roditeljska poslednja”. Odnosno, da iako se njegove želje i volja uvažavaju, da će biti onako kako roditelj kaže, jer roditelj ima odgovornost da donosi odluke za dobrobit deteta, čak i kada te odluke detetu izazivaju neprijatnost.

Postepeno, kako dete uči i njegove želje će postati socijalizovane, a to znači da će samo znati kada su njegove želje prihvatljive, a kada ne, i zbog čega. Kada dete savlada ovu prvobitnu frustraciju, a ona je za dete jako velika, (jer u prvih godinu i po dana se od deteta ništa ne zahteva i sve potrebe mu se ispunjavaju čim plačom pokaže da ih ima), onda je lakše postavljati i druge ciljeve, jer će se dete adaptirati tome da se od njega neke stvari zahtevaju i da roditelji neće odustati dokle god ono zahtev ne ispuni.

Inače, učenje deteta da toleriše frustraciju je jedan od preduslova za kasniji uspeh u životu. Poznat je takozvani “Marshmallow experiment” iz 60’ ih godina XX veka rađen na univerzitetu Stanford u SAD. (On je istovremeno ispitivao i još neke parametre)

Da li to treba da bude nešto što će raditi redovno, recimo učenje novih reči svakodnedno?

– To smo već spominjali kada smo govorili o tome kako se kod dece stvaraju navike. Ukoliko kod deteta stvorimo naviku da recimo pospremi igračke ili namesti krevet svaki dan onda to više za njega neće predstavljati naročiti napor niti temu rasprave. Isto tako ako dete na vreme naučimo da u svakom danu postoji vreme za obaveze i vreme za igru (koje naravno treba da bude prilagođeno uzrastu, tj. što je dete manje, više igre a manje obaveza i obrnuto, kako odrasta, ovo vreme se optimalizuje dok se ne ustali u stalnom odnosu rad/odmor/razonoda), onda ono ima dobru osnovu da kasnije bude uspešno.

U Americi je svojevremeno sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da se uspešni ljudi od neuspešnih ne razlikuju po inteligenciji, poreklu ili nekim drugim nepromenljivim karakteristikama (iako naravno ne možemo isključiti uticaj prilika u kojima neko odrasta i društva u kojem živi na konačan ishod uspešnosti osobe), nego po tome, koliko su roditelji od dece zahtevali da se naviknu da rade i da je rad taj koji donosi rezultate, a ne sreća, sudbina i slično. Takva deca su podsticana da i za vreme raspusta nastave da usavršavaju stečena znanja, da postavljaju svoje ciljeve, da se za njih bore upornošću i radom, da se zauzimaju za sebe i budu proaktivna, umesto pasivna u životu. Pa tako imamo i pravilo „10000 sati” koje kaže da ukoliko u nečemu želite da postanete vrhunski, morate provesti 10000 sati vežbajući i da bez toga nema vrhunskih rezultata. O tome i o ostalim faktorima uspeha možete pročitati u knjizi „Natprosečni” Malkolma Gledvela.

Koliko je bitno da pustimo dete da samo pravi pojedine ciljeve?

– U raznim psihološkim eksperimentima je dokazano da je demokratski pristup najbolji pristup. To ne znači da treba da pustimo decu da rade šta hoće, kad i kako hoće, jer to nije demokratija, nego anarhija. Nego znači da dete uvek treba pitati šta želi i kako se oseća i to uz uvažavanje uzeti u obzir prilikom dogovora i odlučivanja, ali uz poštovanje hijerarhije. To praktično znači da ćemo dete uvek pitati šta ono želi, kako se oseća, koja rešenja predlaže za dati problem, dogovor ili cilj, i da ćemo to sve uzeti u obzir i iskoristiti želje i dobre ideje, ali da će konačna odluka biti roditeljska. Što dete više odrasta, više saznaje, bolje se snalazi u svetu i kompleksnije razmišlja, to ćemo mu prepuštati veći deo u donošenju odluka i postavljanju ciljeva, sa krajnjim ciljem da ga osposobimo za samostalan život u ljudskom društvu. A to podrazumeva i da samo sebe motiviše i da samo sebi postavlja ciljeve kada odraste.

Kako pomoći detetu da nauči da samo postavlja ciljeve?

– Tako što ćemo u stvari naučiti dete da samo sebe motiviše. Bez motivacije nema ni postavljanja ciljeva. Dok je dete malo, motivacija je ili prijatnost, ili ona dolazi spolja, od roditelja i drugih odraslih koje dete motivišu pohvalama i drugim vrstama nagrada, a isto tako ga i demotivišu kaznom. Kasnije dete usvoji vrednosti i nauči ponašanja koja će ga dovesti do potvrđivanja vrednosti, što donosi osećaj zadovoljstva. Zbog očekivanja ovog zadovoljstva, kasnije je motivisano da ponavlja ista ponašanja, ili postavlja ciljeve koji će još više potvrditi tu vrednost, odnosno postavljati više ciljeve nego prethodnog puta.

Kada dete nauči da postavljanje ciljeva i rad koji vodi do njihovog ostvarivanja donose zadovoljstvo, pogotovo ako naučimo dete da poveže i svoje želje, direktno ili indirektno sa ostvarivanjem ciljeva onda dete može naučiti kako da oseti ono što nazivamo „tok“. „Tok“ je takvo iskustvo koje osećamo kada radimo stvari u koje se unesemo toliko da možemo zanemariti vreme, napor i neprijatnost da bismo postigli cilj i uživamo dok to radimo, bez obzira na rad koji tom prilikom ulažemo. Kao što alpinisti navode da bez obzira na sve napore uživaju dok se penju uz planinu.

Ukoliko ste u mogućnosti pročitajte knjige „Tok“ Mihalja Čiksentmihalja, „Tajna srećne dece“ Stiva Bidalfa, „Kako preživeti život“ Džona Kliza i Robina Skinera i „Mala knjiga za velike roditelje“ grupe autora, koji su odlični vodiči na ovu temu.

Koliko je bitna i pohvala kada ih ostvari?

– Bitne su pohvale i tokom samog procesa rada, zato ih i nazivamo procesne pohvale, kao i na kraju, kada dete ostvari cilj ili zahtev. Potrebno je pohvaliti kako postupak, tako i samu ličnost deteta. Pohvala za postupak je, na primer: „Dobro si to uradio“, „Lepo si spremio sobu“, „Odlično si izrecitovala ovu pesmu“ i slično, a pohvale usmerene na ličnost su: „Ti si pametna devojčica“, „Sposoban si“, „Baš si spretna“ – odnosno to su poruke kojima definišemo samo dete i zato je bitno da poruke kojima definišemo dete ne budu negativne, jer se one „lepe“ na dete i ono se sa njima identifikuje. Za razliku od poruka na ličnost, poruke na ponašanje i postupke mogu biti negativne, u vidu kritike: „Ovo si pogrešio“ „Nisi uradila kako smo se dogovorili“.

Kod sasvim male dece u redu je davati i pohvale koje su malo preterane, ali to možemo raditi samo do treće godine, a zatim je neophodan princip realnosti, a to znači da dete dobija samo realne pohvale, a to su one koje niti su umanjenen niti preterane. Ako dete hvalimo nerealno i preterano, ono će sebe precenjivati i kasnije kada se nađe u svetu, misliće da su drugi nerealni, da mu zavide, da su protiv njega ili u najmanju ruku da ne umeju da prepoznaju pravi kvalitet. Pohvale ovog tipa su: „Ti si genije, najpametnije dete na svetu“, „Mamino zlato, ti si moja princeza i najbolja si u svemu“ i slično.

Takođe i ako dete hvalimo stalno i za sve i svašta, može doći do „inflacije pohvala“, odnosno da ih dete više ne ceni i ne doživljava kao podršku i nagradu, jer ih ima stalno za sve i svašta. Ne treba ni potcenjivati dete niti njegove uspehe, jer će tako dete nastaviti i kasnije da potcenjuje sebe i svoja dostignuća, što će uticati negativno na njegovo samopouzdanje i uspeh.

Znači, veoma je važno hvaliti decu, prvenstveno realno, ali je isto tako važno i kritikovati nepoželjna ponašanja i naučiti ih da poštuju zahteve koji se pred njih postavljaju.

Objasnite razliku između apstraktnih i konkretnih ciljeva, odnosno kako da objasnimo detetu razliku između cilja „Biti bolji u školi” i naučiti vožnju bicikla?

– Ovo je takođe povezano i sa kratkoročnim i dugoročnim ciljevima, jer deca nemaju sasvim jasne predstave o tome šta je za njih dugoročno dobro a šta nije. Zbog toga im se neke stvari mogu činiti bez veze, bez smisla, samo zato što su neprijatne ili dosadne. Lako im je da predstave sebi neki konkretan i kratkoročan cilj, ali teško neki apstraktan i dugoročan.

Roditelji mogu da pomognu tako što će neki dugoročan i apstraktan cilj konkretizovati detetu i povezati ga sa nekim ili nečim što je detetu poznato i što voli. Na primer: „Ako budeš uporan u učenju, moći ćeš da upišeš školu u kojoj ćeš svaki dan moći da učiš da radiš baš to što voliš i da postaneš programer kao tvoj stric kome se diviš“.

Šta su najčešće greške roditelja kad je o ovoj temi reč?

– Najčešće greške se odnose na lošu procenu detetovih mogućnosti i želja. Odnosno, postavljaju se ciljevi koji su ili previše laki ili preterano zahtevni za dete, ili se potpuno ignorišu njegove želje i afiniteti, ili im se pak potpuno nekritično uvek izlazi u susret.

Ako je cilj preterano lak, dete neće biti motivisano i neće osećati zadovoljstvo kada ga ostvari, a ako je pretežak, misliće o sebi da je glupo, nesposobno i neuspešno. Ako ignorišemo njegove želje ili afinitete, dete će prvo pokušati da se pobuni, a onda će naučiti da one nisu važne, pa ih neće uzimati u obzir i biti hronično nezadovoljno, a moguće da će zaključiti ni da ono samo nije važno. A ako pak uvek izlazimo u susret detetovim željama, razmazićemo ga i nećemo ga naučiti da mora poštovati granice i da se mora podrediti.

Recimo da umesto smernica počinju da postavljaju pravila, do čega to može da dovede kod deteta, do ignorisanja ili pobune…?

– Može dovesti i do ignorisanja i do pobune i do apatije, u svakom slučaju će dovesti ili do nesaradnje ili će dete svesno ili nesvesno, otvoreno ili indirektno sabotirati aktivnost, ili će za nju biti nezainteresovano. Na kraju će većina dece prihvatiti pravila, ali će to dovesti do toga da i dalje u životu samo poštuju pravila a zanemaruju sebe i svoje želje, umesto da uspostave neophodan balans između ova dva.

Kako to izbeći?

– Uspešni roditelji će bezuslovno voleti dete i postavljati mu uslove pod kojima može ostvariti privilegije. Dakle, dete će imati ljubav koja mu je potrebna za pravilan rast i razvoj i imaće tačno definisane uslove i uputstva šta i kako treba da se ponaša da bi ostvarilo privilegije u smislu nagrada i šta da ne radi kako bi izbeglo kaznu, što će kasnije internalizovati kao vrednosti kojih će se kasnije u životu držati i neće mu biti potreban neko spolja da ga „reguliše“ već će to osoba raditi sama sebi: odnosno bezuslovno će sebe voleti i poštovati, hvaliće i nagrađivaće sebe za dobra i kritikovati i ispravljati loša ponašanja i postavljati sebi ciljeve u skladu sa svojim vrednostima i željama i biti u mogućnosti da ih ostvari, zbog čega će biti zadovoljna.

Na koji način će mu to pomoći kasnije u životu da bude uspešno i kada se suoči sa neuspehom?

– Ako je dete naučilo da se samo motiviše, da uzima u obzir svoje želje i sposobnosti, te da postavlja ciljeve u „zonu narednog razvoja“, da radi uporno i da ne odustaje zbog prepreka, ali i da realno proceni kada ipak treba odustati, jer nema svrhe, da je u redu grešiti, da to ne znači da je glupo i nesposobno, već da je greška prilika da nešto novo nauči, da napreduje, da sebe hvali i tokom procesa i kada postigne cilj, da u tome uživa i da bude u „toku“, da odmeri vreme za zabavu, odmor i rad, da zna da kritikuje svoje ponašanje, a da sebe podrži kao osobu i da u svemu tome bude realno i zadovoljno, izrašće u uspešnu osobu.

Vaspitanje i društveni život dece

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Marijanom Ilićem objavljen u skraćenoj verziji u Blicu 14.7.2011.

Kao prvo koliko je bitno dobro vaspitanje za društveni život deteta na duge staze?

– Dobro vaspitanje je od ključnog značaja za budućnost deteta. Ono što dete „ponese iz kuće”, bilo da su to pozitivne ili negativne poruke, vaspitanje i navike, mnogo više određuje kako će se ono snaći u životu, nego njegov genetski dat temperament i potencijal. To ne znači da od deteta koje se rodilo sa, na primer, mentalnom insuficijencijom možete napraviti „vunderkinda”, ali znači da od svakog deteta koje se rodilo barem prosečno možete napraviti osobu koja će se dobro snalaziti u ljudskom društvu.

Mudar roditelj će dobro proceniti potencijal svog deteta i maksimalno ga podržati za detetovo dobro. To znači da neće smatrati prosečno dete genijalcem i pokušavati da ga natera da po svaku cenu bude najbolji u svemu, i isto tako znači da neće to isto dete vređati i ponižavati govoreći mu da je glupo i nesposobno.

Kako biti mudar roditelj, ukoliko sami nismo imali dobar model prilikom odrastanja, je nešto što se može naučiti čitajući lako dostupnu literaturu i savetujući se sa poznanicima koji imaju uspešnu i zadovoljnu decu, ili sa stručnjacima koji se time bave, ići na kurseve roditeljstva slično.

Prvi zadatak roditelja je da sami budu realni i da nauče svoju decu tome istome, jer će onda ona imati realnu sliku sebe, drugih, sveta i okolnosti i koristiti je kao tačnu mapu za pravilnu orijentaciju u životu i društvu.

Da li očekivanja i pravila koja postavljamo deci treba da budu potkrepljene ličnim primerom? Odnosno ako od deteta tražite da se ponaša pristojno, a sami vređate nekoga u afektu, ogovarate ili tome slično, kakav to utisak ostavlja na dete i koje su posledice?

– Da. Deca su veoma radoznala i dobro zapažaju. I, ako im govorite jedno, a radite drugo, najverovatnije je da će oponašati ono što radite, a ne ono što im govorite, jer je postupak uvek upečatljivija poruka od izgovorene reči. Postupak sa sobom nosi i emocionalnu komponentu, sliku, govor tela, ceo „film na određenu tematsku celinu”. To je ono što se pamti i usvaja.

Dete može biti zbunjeno očitim neskladom između izrečenih poruka i sasvim suprotnog ponašanja, i u pokušaju adaptacije roditelju, nekada će pokušati da se ponašaju na oba načina, ali najverovatnije je da će na kraju usvojiti ono što je upečatljivije – postupke, dakle.

Koliko decu dovodi „do ludila” kada u društvu roditelji počnu da se šale na račun simpatije ili nečega privatnog i da li to treba izbeći?

– Šaliti se na račun neke osobe ili postupka u prevodu znači začikavati, a na žalost često u praksi to podrazumeva i ismevanje.

Deca do sedme godine su posebno osetljiva na to, jer većinom još ne razlikuju sebe od svog ponašanja. To znači da ako se odrasli šale ističući neki događaj u kome se dete ponašalo „smotano” ili „detinjasto”, da će dete najverovatnije shvatiti da je ono smotano ili detinjasto, da ga roditelji smatraju glupim ili nesposobnim, osećaće stid, a stid je vrlo neprijatno osećanje koje „udara” na vrednost deteta.

Pogotovo je loše ako se odrasli šale s nečim što je detetu važno i što im je reklo u poverenju. Tada će se dete osetiti izneverenim i sledeći put će se teže odlučiti da odraslima poveri neke stvari, koje je bitno da im poveri, jer samo nema dovoljno informacija i iskustva da se u takvim situacijama postavi. Ako doživi takvu neprijatnost, ili će prestati da sa roditeljima deli takve informacije, ili će se ponašati buntovno, a to znači u inat roditeljskim zahtevima i uputstvima, često i na sopstvenu štetu.

Roditelj bi trebalo da bude u stanju da kada se sa detetom dogovori da je nešto rečeno u poverenju, to tako i ostane. Čak i ako nije dogovoreno, roditelj uvek može pitati dete da li je to nešto o čemu ne bi volelo da se pred drugima priča. Naravno, roditelj treba da pravilno proceni, kada je u vaspitne svrhe dobro govoriti pred drugima stvari koje su detetu neprijatne. Na primer, ako je nešto ukralo, potrebno je da dete ukradeno vrati, nadoknadi štetu i izvini se, ma koliko da mu je to neprijatno, jer će ga upravo ta velika neprijatnost naterati da tako šta ubuduće ne radi, jer zna šta ga čeka.

Ako imamo stidljivo dete kako da mu pomognemo da postane društvenije na nenapadan način? Kolika je greška biti napadan i insistirati na velikoj žurci ili da ga „guramo” u neko društvo? Da li tako postižemo kontraefekat?

– Stid je infantilno osećanje, odnosno, kada se neko stidi, on se u stvari boji da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen od nekog autoriteta ili grupe koja mu je važna i da će osećati da je zbog toga bezvredan.

Ako stidljivo dete gurnete bez pripreme u veliko društvo ili javni nastup, to će za njega biti preplavljujuće. Preplavljivanje strahom ima dva ishoda: ili će dete biti potuno paralisano, ili će eventualno prevazići stid i početi da se ponaša sigurnije. Što je dete manje i nepripremljenije, prvi ishod je verovatniji.

Tako da preporučujem, ukoliko je dete stidljivo, da ga hrabrite, pohvalite njega i njegove postupke, razgovarate s njim, navedete primere kako su ljudi prevazilazili slične situacije. Dobro je da saznate da li je dete motivisano i čime, da bi uopšte krenulo da sebe stavlja u ovako neprijatnu situaciju. A motivi su često druženje, prihvatanje, pohvale od strane autoriteta. Kada ste došli do motiva, ili sami motivisali dete, onda u dogovoru s njim počnite da ga postepeno uvodite od najmanje stresne situacije, ka onim stresnijim.

Važno je da dete zna da nije kraj sveta ako mu odmah ne pođe za rukom, da zna da ima mogućnost da ponavlja istu situaciju dokle god je ne savlada, da može odustati ako mu je trenutno preteško i da će roditelj biti tu za njega da ga uteši i ohrabri, ali i da će biti čvrsto uveren da dete to može i da će mu pomoći da to reši, pre ili kasnije, i da neće odustati dokle god se situacija ne savlda, jer je to dobro za dete na duže staze. Posle svake savladane prepreke, obavezno ga nagradite primereno i zajedno se tome radujte, uživajte u pobedi, predahnite dovoljno dugo, a zatim – krenite dalje ka cilju.

Koliko je prevelika pospustljivost roditelja loša po razvijanje društvenih navika deteta, na koji način i kako to sprečiti?

– Ako su roditelji previše popustljivi, dete će biti razmaženo. Dakle, i ubuduće će se ponašati previše popustljivo prema sebi, ne poštujući društvene, a na žalost ponekada i zakonske norme, gledaće samo sebe i svoje interese, a prema drugim ljudima neće imati dovoljno obzira.

Jedini način da se to spreči jeste da dete pored dovoljne količine bezuslovne ljubavi, pohvala i nagrada, ima i primerenu količinu discipline, zahteva i kazni.

U poslednje vreme je i kod nas na žalost veoma prisutan trend da se vrše razni pritisci na javnost i zakonodavstvo da se roditeljima oduzme moć da vaspitaju svoju decu primenom primerene kazne.

Kažnjavanja je deo disciplinovanja, koje je deo vaspitavanja. A formula dobrog vaspitanja = ljubav + disciplinovanje.“

Neophodno je da roditelj ima širok repertoar pohvala, nagrada i kazni, da bi dete usvojilo i shvatilo šta se sme, a šta se ne sme, šta je dobro, a šta je loše, da bi bilo socijalizovano u dovoljnoj meri.

Ovo je potkrepljeno brojnim istraživanjima koja su upoređivala decu i države gde je primenjivano popustljivo i vaspitanje uz disciplinu. Rezultat je uvek isti – deca i društva u kojima je uz ljubav primenjivana diciplina uspešnija su i zadovoljnija od razmažene dece.

Koliko je bitno da se roditelji ne dodvoravaju detetu već da ne zaborave da su oni ipak roditelji koji moraju da postavljaju granice, a ne da budu detetovi najbolji prijatelji?

– Roditelji su roditelji, a ne drugovi i drugarice detetu. To je loše i za roditelja i za dete, jer se brkaju uloge. Neko ko je u ulozi drugarice, ne može sprovesti sve ono što je roditeljska dužnost, kao ni što neko ko je u ulozi roditelja, ne može sprovesti sve ono što je detetu od prijateljstva potrebno. Roditelji imaju različiti nivo moći u odnosu na dete, i objektivno i psihološki, dok su dete i drugovi na istom nivou.

Sa druge strane, ako se dete sa roditeljima oseća kao da je u vojnoj školi koliko velika doza strogoće utiče na njega? Pri tom mislim i na skoro potpunu zabranu izlazaka, tačno vraćanje na vreme posle škole kući, zabranu spavanja kod prijatelja. U isto vreme ima i roditelja koji žele potpuno da kontrolišu detetovo vreme, pa im tako određuju tačnu satnicu – od toliko do toliko si u školi, onda možeš sat vremena kod druga, pa tačno kući u 7 da radiš domaći do 9, večera, pa spavanje…

– Naravno da nijedan ekstrem u vaspitanju nije dobar, kao što ne možemo prepustiti deci vođstvo u porodici, tako nije dobro ni da ona nemaju pravo glasa, mišljenja, izbora i da moraju bespogovorno da se pokoravaju svakoj roditeljskoj zamisli. Potrebno je da dete nauči da se podredi roditelju kao onom ko vodi porodicu.

Ali ako se samo bude podređivalo, neće ni kada odraste imati svoje mišljenje, zanemarivaće svoje želje uvek u korist drugih i biće u najmanju ruku nezadovoljno, čak i ako bude jako uspešno. Potiskivaće sve svoje i često „izgubiti sebe“ u korist toga da udovolji drugima. Tada će to dete biti presocijalizovano.

Presocijalizovana društva su ona društva u kojima imamo najviše samoubistava. Istraživanja i praksa su pokazala interesantne rezultate, koji su i logični: čak i pored ovakvih mogućih ishoda, uvek je bolje malo više, nego malo manje discipline. Jer, osoba koja ima viška discipline može se naučiti da sebi da više slobode.

Osoba koja ima manjka discipline, nema motiv i često ne želi sebi da je nameće, jer joj je mnogo prijatnije bez, nego sa disciplinom i pravilima.

Drugi set istraživanja pokazuje da je najbolje ako se u porodici zna da je roditelj vođa, a da se od deteta očekuje da usvoji i poštuje pravila i disciplinu, ali takođe i da se od deteta očekuje i podržava da ima svoje mišljenje, da zastupa svoje stavove, da ima svoje sasvim originalne ideje, da ga se pita za njegove želje, da učestvuje u donošenju odluka, ali, da će ipak na kraju biti onako kako roditelj kaže, barem dok dete ne stasa dovoljno da ima informacije, znanje, iskustvo i veštine da ih sasvim samostalno donosi.

Svi roditelji znaju da je vaspitanje dece najteži zadatak u životu i da često izgleda kao da pokušavate da prođete između Scile i Haribde – prestrogog i prepopustljivog načina vaspitanja. Recept je da budete realni, dosledni, strogi kada je neophodno i da mnogo volite svoje dete i da mu to i pokazujete i govorite svo ostalo vreme.

Da li na decu utiče prevelika strogoća što se tiče higijene? Pri tom mislim na „sterilisanje” prostorija, terati dete i njegove prijatelje da se obavezno izuvaju, ništa ne pipaju „prljavim” rukama i slično. Kako to utiče na to kako se dete oseća, i na njegovo druženje sa vršnjacima?

– Ukoliko roditelj preterano insistira na higijeni, dete ima velike šanse da postane opsesivno po tom pitanju, nekada do te mere da može razviti fobično-kompulzivno ili anksiozno-kompluzivno ponašanje, poremećaj, ili opsesivni poremećaj ličnosti. Ako mislite da ovo zvuči preterano, sledi objašnjenje.

Roditelj koji toliko insistira na higijeni i redu da sve mora biti poslagano i sterilisano, često je i sam opsesivan ili uplašen za svoje dete, a često i jedno i drugo. Često će praviti dramu oko sitnica u vezi sa higijenom, i često će prezaštićavati dete. Dete koje je vaspitano ovako i samo će pridavati preveliki značaj ovome, a ako je uz to bilo i prezaštićavano, to znači da mu se nije u dovoljnoj meri dozvoljavalo da se „oproba i dokaže svoje sposobnosti”, što će dovesti do toga da ono ne zna svoje sposobnosti ili ne veruje u njih, ili oba. A to dovodi do daljeg učvršćivanja ovakvog ponašanja ili čak razvoja poremećaja.

Mislim da se u današnje vreme i sa svim ovim preteruje, mediji su puni reklama za antibakterijske preparate, sapune, vlažne maramice, istrebljivače virusa, prašine, sterilizatore ovoga i onoga.

Moje lično mišljenje je da se često tu radi o trgovini roditeljskim strahom za ono što im je najvažnije, a to su njihova deca. Kad god „pritisnete dugmić za strah”, rezultati su zagarantovani i marketinški stručnjaci to dobro znaju.

A medicina, kao i narod takođe znaju da i u ovom treba imati meru. Čistoća i urednost su potrebni, ali isto tako i izlaganje uobičajenim antigenima u umerenoj meri, da bi ih organizam upoznao, stekao otpornost na njih i kasnije, kada jednom više ne bude mame, tate i sterilisanog prostora, bio u stanju da se od njih sam odbrani.

Kako na dete utiče odbijanje roditelja da prihvati i dopusti detetu bilo šta što je „moderno” i novo jer smatra da je to sve loše?

– Ukoliko je roditelj striktan i neselektivan u proglašavanju svega što je novo odmah i bez daljeg informisanja kao lošeg, onda je takav roditelj nerealan i tera svoje dete da živi u prošlosti, a ne u sadašnjosti. Tako se može živeti jedino izolovano od sveta i vremena.

Svima je poznat primer zajednice Amiša u Americi, mada i kod nas postoje zajednice koje žive po sličnim principima. I njima je dobro u njihovoj zajednici, ali kada dođu u dodir sa ljudima van svoje zajednice, zbunjeni su i jedni i drugi, a na žalost, često se takav susret, zbog neinformisanosti, nerazumevanja i podsmeha ne završava baš dobro. U blažem slučaju, ako ne pratite barem sa strane i nemate ideju šta se dešava, bićete neshvaćeni i neprihvaćeni. Ne kažem da treba da budemo prihvaćeni i shvaćeni po svaku cenu, ali neka mera adaptacije i informisanosti je ipak potrebna, kako bismo mogli da se razumemo.

Iako je u savremenom svetu previše novih stvari u jedinici vremena, nisu sve one neophodno loše.

Zato roditelji treba da se informišu o novotarijama, pre nego što donesu zaključak da li su one dobre ili loše uopšte, kao i za njihovu porodicu i dete. Promena i kretanje su suština života, s merom, naravno i poštujući opšte principe prirode i humanosti.

Koliko stalna kritika može da deprimira dete, recimo kako se oblači?

– Ako roditelj stalno samo kritikuje dete za sve, i to neselektivno, pogotovo ako su to poruke upućene na njega kao na osobu, a ne na ponašanje, to je izrazito štetno, jer srozava detetovo samopouzdanje, osećaj vrednosti i voljenosti i doprinosi lošoj slici deteta o samome sebi, što vodi osećanju niže vrednosti pa sve do samoprezira koji je u osnovi velikog broja depresivnih poremećaja. Dakle ponavljam i naglašavam: ako kritikujući dete ne pravimo razliku između njega i njegovog ponašanja, to je izrazito loše.

Na primer, sasvim je uredu reći nešto kao: „Ne razumem kako jedno tako pametno dete može da napravi takvu glupost“, a izrazito loše je reći: „Glupane, vidi šta si uradio!“.

Zabranjivanje da se druži sa određenim vršnjacima jer se roditelju ne sviđaju odnosno ne ispunjavaju njihove kriterijume?

– Zabrana bez objašnjenja je zabrana koja će izazvati ili bunt, pa će dete iz inata da radi baš ono što mu zabranjuju, ili će se odreći svojih želja i biti neserećno.

Ali, ako roditelj ima objektivne razloge za takav postupak, neophodno je da sa detetom razgovara o tome. „Objektivni razlozi“ moraju biti utemeljeni u realnosti, a ne na „snobovskim“ ili nekim drugim, iskrivljenim kriterijumima. Ako već objektivan razlog zaista postoji, bolje je da detetu postavljate pitanja, koja će dovesti da dete samo zaključi da je za njega druženje sa određenom osobom loše i to tačno zbog čega, jer se tako uključuje detetov proces mišljenja, što ostavlja trajniji efekat. Bolje nego da mu se samo „izdeklemuje manifest o nepodobnosti“ i „izruči zahtev o isključivanju“ iz detetovog kruga prijatelja , što može, a ne mora imati efekat…ili kontraefekat.

Prisluškivanje razgovora, sa negativnim kometarima, tipa šta je trebalo da kaže?

– Ne treba prisluškivati razgovore deteta! Možete ih slušati, ako se unapred dogovorite sa detetom, a to će verovatno biti slučaj ako zajedno sa detetom procenite da mu je i inače potreban savet kako da postupi u određenoj situaciji.

Jedini izuzetak od ovog pravila je ako roditelj opravdano sumnja da se dešava nešto gde treba da interveniše, a dete mu to nije reklo zbog straha od posledica od osobe s kojom priča ili od roditelja, ili iz želje da ga slaže ili izmanipuliše na neki drugi način, štetan za dete.

Ukoliko imate dobar odnos sa detetom i ono može da vam se poveri bez osuđivanja, jer zna da će od vas dobiti prihvatanje i dobar savet, ionako će vam samo reći sve što je važno da znate. Što znači, ne baš SVE, i to je u redu.

Ako dete ima problema u sklapanju prijateljstava da li ga treba pustiti da se samo sa svime izbori ili mu ipak treba nekako pomoći i koji je pravi način za to?

– I opet, ukoliko imate dobar odnos sa detetom znaćete da ima problema u ovoj sferi, što znači da možete sa detetom porazgovarati, ohrabriti ga i dati mu savet, ili još bolje, navesti neki primer kako ste vi ili neko od rodbine ili prijatelja rešavali slične probleme. Možete ponuditi svoju pomoć, ali naglasite da se nećete mešati, ukoliko vam to dete ne bude tražilo. Sem naravno, ako ne procenite da ga to ugrožava, recimo, ako trpi nasilje od strane vršnjaka, ili slično.