fobije – Bubera

Strah

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Vesnom Marić Brajković, objavljen u Blicu 16.10.2011.

Koji su najčešći strahovi koji muče ljude?

– Postoji više vrsta strahova: „običan strah”, strepnja, zabrinutost, panika, užas, specifične fobije… Strahovi nisu bića koja „muče” ljude, nego su strahovi rezultat spoljašnjih okolnosti, kada su, ustvari, način da upozore osobu da se dešava nešto važno i ugrožavajuće, te služe preživljavanju.

Ili su rezultat razmišljanja, mentalnih predstava, dakle, ne nečega što se realno dešava ovde i sada, već, ili se dešavalo u prošlosti, ili mi mislimo o stvarima koje bi se prema našem mišljenju, mogle desiti u budućnosti, a što može biti objektivna ili pak – pogrešna procena.

Ukoliko se bojimo neke situacije ili osobe koja je zaista ugrožavajuća, u meri u kojoj je ugrožavajuća, onda je taj strah adekvatan. A ukoliko se bojimo situacija ili osoba koje realno nisu ugrožavajuće, onda je strah neadekvatan. Strahovi zbog kojih ljudi najčešće imaju problema jesu neadekvatni, odnosno kada se ljudi boje situacija, stvari, pojava koje nisu objektivno ugrožavajuće.

To su najčeće agorafobija – strah od otvorenog prostora, ali i mesta gde su gužve, mnogo ljudi i sa kojih se ne može lako izaći (tržni centri, bioskopi, koncerti, javni prevoz i sl.), zatim napadi panike kada osobe doživljavaju intenzivnu neprijatnost i telesne senzacije, koje normalno prate svaki strah: lupanje srca, utisak da ne mogu dobro da udahnu, trnce u rukama i nogama, imaju utisak da im se vrti u glavi i da će se onesvestiti i misle da će umreti, jer ove telesne senzacije tumače kao znak infarkta srca ili moždanog udara, zbog čega se često obraćaju urgentnim službama, a kada im više puta kažu da je sa njima telesno sve u redu počinju da se plaše da gube razum – a ništa od ovoga nije tačno.

Nije redak strah od malog i zatvorenog prostora – klaustrofobija, a postoje i druge specifične fobije – kao što su strah od visine, igala i oštrih predmeta, letenja, nekih životinja i slično (paukova, zmija, pasa, mačaka itd.). Takođe, dosta učestao je i strah da je osoba obolela od neke bolesti tj. hipohondrija.

Možemo se bojati bilo čega, a uzroci ovih strahova su različiti i individualni. To znači da ako se neko boji mačaka, uzrok tome može biti neko traumatsko iskustvo (ujed besne mačke), pogrešna uverenja (mačke su prenosioci teških i neizlečivih bolesti) ili „simbolički strah” (osoba neki nerazrešen konflikt koga nije svesna prenosi na konkretan predmet straha, u ovom slučaju mačku).

Zašto su noću strahovi još veći?

– Strahovi su intenzivniji noću jer su povezani sa doživljajem da smo noću manje sposobni da kontrolišemo zastrašujuće situacije – zbog smanjene vidljivosti, zbog umora i zbog objektivno otežanog funkcionisanja noću većine ljudi, jer većina ljudi ima takve biološke ritmove da bolje funkcioniše danju. To takođe znači i da noću često manje objektivno razmišljamo nego danju, tako da je noću lakše da dođu do izražaja regresivni načini razmišljanja i osećanja, slično onome kao kada smo bili deca.

Mrak i spavanje za malu decu su zastrašujuće situacije jer deca inače imaju mnogo manju kontrolu nad situacijom nego odrasli zbog nerazvijenih veština, nedovoljnog znanja, specifičnog – magijskog načina razmišljanja i zato što je noć za većinu dece vreme kada se odvajaju od roditelja, što je zastrašujuća situacija (ali na koju dete treba da se postepeno privikava da bi bilo u stanju da samo spava kada poraste). Ukoliko dete nije na vreme i adekvatno prevazišlo ovu fazu biće sklonije da kada odraste noću bude uplašeno.

Kada je vreme da se čovek obrati lekaru? Koje simptome treba da prepozna kod sebe?

– Osoba treba da se obrati stručnjaku (ne neophodno lekaru, već to mogu biti i psihoterapeut i psiholog) ukoliko primeti, ili ga okolina upozorava da su strahovi koje ima preterani, neadekvatni, a svakako je krajnje vreme da se obrati za pomoć ukoliko zbog stanja ili poremećaja povezanih sa strahom nije u stanju da normalno funkcioniše tj. da obavlja svoje obaveze, da se odmara i uživa.

Ako se ne nešto ne preduzme i ne ode lekaru, koje su posledice?

– Posledice su smanjen kvalitet života, tj. neprijatnost koju osoba trpi, a koja ne mora da se trpi, već problem može da se reši, zatim, često kod neadekvatnog straha i poremećaja u vezi sa strahovima se javlja generalizacija. Generalizacija znači da se osoba prvobitno boji jedne situacije, a zatim se ovi strahovi „proširuju” na sve više situacija ili objekata, zbog čega osoba primenjuje izbegavanje sve više situacija ili objekata, sužavajući tako svoje funkcionisanje, pa često i kretanje.

Nekada osobe zbog ovoga krive sebe i smatraju ne samo da njihov strah nije adekvatan, već da one same zbog toga nisu adekvatne, tj. ukoliko procene zbog ovoga sebe manje vrednima, to može biti uvod u depresiju, ali ne u svim slučajevima.

Da li moguće izlečiti (pobediti) određeni strah koji nas muči?

– Naravno. Ukoliko nije dovoljan razgovor sa rodbinom i prijateljima, a strahovi traju duže od tri meseca, potrebno je potražiti pomoć stručnjaka, koji će pomoći osobi da nauči da simptomi jesu neprijatni, ali da nisu strašni, zatim kako da ih kontroliše.

Zatim će pomoći osobi da shvati da nije telesno bolesna niti psihički poremećena, da se emocionalno opismeni tj. da upozna funkciju emocija, da razlikuje prijatne od neprijatnih, adekvatne od neadekvatnih, kako da ih ispoljava i, što je najvažnije, da dođe do toga šta je uzrok straha koji osoba oseća.

A zatim pomoći osobi da se rešava problem u korenu tj. uzročno-posledično.

– Dakle, radiće se ili sa traumatskim iskustvom ako ga je bilo, ispravljaće se pogrešna uverenja i zaključci koje je osoba imala u vezi sa određenom situacijom ili objektom, a ukoliko je u pitanju „simbolički” strah, pronalazi se uzrok zašto je osoba usmerila svoju psihičku energiju u tom pravcu i razrešava se uzrok koji je do toga doveo.

Strahovi

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Rankom Pivljaninom, čiji je deo objavljen zajedno sa mišljenjima drugih stručnjaka u Blic magazinu 04.08.2013.

Sa kojim strahovima se sve susreću građani Srbije?

– Građani Srbije se ne razlikuju po tome od čega se boje od ljudi koji žive u sličnim uslovima i sličnim društvima. Sva osećanja, pa i strahovi, zavise od toga šta je osobi važno. A većini nas je važna egzistencija, zdravlje, porodica, odnosi sa drugim ljudima. Naravno, za svaku osobu postoje još neke dodatne, specifične stvari koje su baš toj osobi jako važne. Kada procenimo da je neka od ovih naših vrednosti ugrožena, osetićemo neko neprijatno osećanje.

Da li će to biti strah, ljutnja ili tuga, zavisi od procene da li smo mi „jači” od situacije (ljutnja), ili slabiji od nje, da li možemo da pobegnemo (strah), ili je situacija nepromenljiva i ne možemo od nje da se sklonimo (pasivnost, tuga).

Dakle, kada procenimo da smo „slabiji” od situacije, ali da možemo da pobegnemo, osećamo strah. Problem je samo u tome, što kada se bojimo stvari o kojima samo razmišljamo, a ne dešavaju se u realnosti i nismo ih još ni svesni, to je kao da se borimo protiv „nevidljivog” neprijatelja, a još ne možemo ni da pobegnemo. Zato je to veoma neprijatno i ljudi se osećaju kao da su u bezizlaznoj situaciji.

Kakvi su primeri iz vaše prakse? Šta govore ljudi, sa kakvim problemima dolaze kad su strahovi u pitanju?

– Najčešće se za pomoć obraćaju osobe koje imaju napade panike, koji su često praćeni agorafobijom.

Panika je strah da ćemo vrlo brzo, često u par sekundi ili minuta umreti, jer nas nešto neposredno ugrožava i pokušavamo da nađemo spas i pomoć što je brže moguće. Najčešće ljudi veruju da će dobiti srčani ili moždani udar, ili da će poludeti. Zato se najčešće i obraćaju službi hitne medicinske pomoći, jer veruju da će umreti ako pomoć ne stigne na vreme.

Posle nekoliko napada, i obično detaljnog ispitivanja od strane kardiologa i neurologa, brojnih razuveravanja da je s osobom fizički sve u redu i upućivanja lekara da se obrati psihijatru, psihologu, ili psihoterapeutu, osoba shvati da je fizički zdrava, ali, pošto simptomi i dalje nastavljaju da se javljaju i veoma su neprijatni osoba onda veruje da je počela da gubi zdrav razum.

Simptomi su: lupanje srca, povremeno „preskakanje” srca, osećaj da osoba nema dovoljno vazduha i da će se ugušiti, bledilo ili crvenilo, preznojavanje, trnjenje, drhtanje i slabost ruku i nogu, osećaj da će pasti i izgubiti svest, ponekada da će se umokriti ili imati stolicu, da će izgubiti kontrolu i uraditi nešto čudno…

Agorafobija je strah od otvorenih prostora, ali i mesta gde je gužva, gde ima mnogo ljudi ili mesta gde osoba procenjuje da ne može brzo i lako da izađe. To se dešava zato što osoba povezuje napade panike sa mestima gde se događaju, a često su to nabrojana mesta, pa onda počne da ih izbegava, verujući da su ta mesta i situacije uzrok paničnih napada, ne znajući da je uzrok nešto sasvim drugo.

Zapravo, radi se o tome, da je osoba anksiozna zbog neke situacije, problema i slično, što ne prepoznaje. Svako osećanje, bilo prijatno ili neprijatno je praćeno telesnom reakcijom koja nas priprema da se bolje prilagodimo situaciji. Međutim, pošto smo anksiozni i zabrinuti obično zbog stvari koje se ne dešavaju sada, pred nama, već zbog nekih stvari o kojima mislimo, ili ih se sećamo, ili razmišljamo da bi mogle da se dese, često nismo svesni toga procesa i zato ne znamo zbog čega naše telo reaguje burno.

Na primer, ako biste imali lupanje srca, osećaj da ne možete da dišete i da vam se tresu noge zato što ste upravo izbegli da vas na pešačkom prelazu pregazi auto, ne biste se čudili vašoj telesnoj reakciji, jer vam je potpuno jasno da je ona normalna u datoj situaciji. Međutim, ako sedite na svojoj terasi, na godišnjem ste odmoru i pijete jutarnju kaficu potpuno opušteni, i „odjednom” počne da vam lupa srce, da se gušite i da vam se vrti u glavi – pomislićete da nešto s vama nije fizički u redu. A u stvari, niste svesni da ste, dok ste pili svoju kaficu, razmišljali o tome da treba da se vratite na posao i da nije sigurno da ćete na njemu i ostati, jer su najavili otpuštanje radnika zbog racionalizacije i smanjenja troškova. Logično je da se uplašite i zabrinete kada razmišljate o tome, a naše telo reaguje isto na razmišljanje o okolnostima kojih se bojimo, kao i kada se one dešavaju u realnosti i sadašnjosti, baš u tom trenutku.

Relativno veliki broj ljudi nije dovoljno „emocionalno pismen” tj. ne prepoznaje u dovoljnoj meri svoja osećanja, koja su povezana kako sa realnošću, tako i sa onim o čemu razmišljamo, pa samim tim i telesne reakcije na svoja osećanja. Tako da zapravo, registruju samo reakciju tela, a ne i proces razmišljanja i osećanja koji joj prethodi, a koji se dešava jako brzo, često u milisekundama. A onda tu reakciju tela tumače kao znak poremećaja ili bolesti – zbog čega se još više uplaše, što još više pojačava telesnu reakciju i tako se stvara „začarani krug” ili „spirala straha”, gde se osoba sve više i više boji, dok ne dođe konačno do paničnog napada, koji je jedno od najneprijatnijih stanja koje možemo iskusiti.

Na sreću, iako je jako neprijatan, napad panike je potpuno bezopasan.

Problemi zbog kojih zapravo sve počinje, mogu biti veoma različiti, ali uvek su u vezi s tim da li će osoba biti dovoljno sposobna da s njima izađe na kraj, da li će uspeti da „drži konce u svojim rukama”, odnosno da li će imati kontrolu.

Najčešći problemi su vezani za lošu sliku o sebi, odnose sa drugima, ili neuspeh u ostvarivanju istih – bez obzira da li su to roditelji, deca, partneri, prijatelji; zatim zabrinutost u vezi značajnih životnih događaja – škola, studije, brak, trudnoća, razvod, selidba itd; zatim problemi u vezi posla – bilo da je to nezaposlenost ili strah da osoba neće uspeti da na svom poslu zadovolji, povremeno strah od bolesti itd.

Često kažemo – koliko ljudi, toliko strahova. Kod svake osobe, nakon što je naučimo kako da kontroliše napade panike, važno je da nađemo čega se zapravo baš ta osoba u baš tom životnom trenutku boji, i kada to otkrijemo onda sa osobom radimo na samom uzroku straha, a ne na simptomima, koje zbog telesne reakcije na strah oseća. Onda je to kauzalna (uzročna), a ne simptomatska terapija.

Koji je strah veći – strah od bolesti ili strah od gubitka posla?

– Bilo bi logično da je veći strah od bolesti, pogotovo onih koje su životno ugrožavajuće, jer što je važnija vrednost koja je ugrožena, to je strah intenzivniji, ali nije kod svih ljudi tako.

Na žalost, postoje ljudi kojima je posao važniji od zdravlja, jer smatraju da su jedino vredni ako imaju posao i dobro ga rade. Ali takođe i pošto je posao povezan sa preživljavanjem – tj. „ako izgubim posao, neću moći da izdržavam sebe i porodicu”– taj strah je obično prilično izražen, pogotovo u situaciji kada je posla malo i teško se nalazi, kao u situaciji „duple krize” u Srbiji – hronična besparica, nezaposlenost, nesigurnost, urušavanje i vrtoglava promena sistema vrednosti poslednjih nekoliko decenija, plus svetska ekonomska kriza.

Imamo li iracionalne strahove i koji su?

– Imamo. Iracionalan je svaki strah koji nije utemeljen u realnosti i samim time nije adekvatan, a to znači da se više ili manje bojimo nego što bismo trebali u odnosu na datu situaciju.

Strah je adekvatan, kada zaista realno postoji nešto što nas ugrožava i kada je naša reakcija bega adekvatna jer pomaže da spasemo život ili zdravlje.

Postoji nekoliko vrsta adekvatnih strahova koji su racionalni:

Kada kažemo strah, mislimo na strah od nečega konkretnog u spoljašnjem svetu što nas ugrožava – na primer, strah od velikog agresivnog psa koji trči prema nama i laje.
Zabrinutost, odnosno strah od nečega ugrožavajućeg što bi se zaista moglo desiti u bližoj ili daljoj budućnosti.
Anksioznost, koju ću objasniti u nastavku, jer je najčešća.
Panika, kada osoba procenjuje da je situacija životno ugrožavajuća, da nema dovoljno vremena i pokušava da pronađe brzo rešenje po sistemu pokušaj-greška-pokušaj, što često izgleda potpuno dezorganizovano i to i mislimo kada kažemo da se osoba „uspaničila” i kreće se „kao muva bez glave”.
Trema, strah od toga da li ćemo se prikazati u svetlu u kome želimo, odnosno, da li će naša izvedba, „performans” zadovoljiti kriterijume onoga ko ocenjuje (na primer na audiciji, ispitu i sl.). Trema može biti motivišuća, kada pomoću nje osoba pomaže sebi da da najbolje od sebe i blokirajuća, kada osoba sebe zapravo blokira i ne uspeva da ostvari ono što je potrebno u tom trenutku i takva trema je neadekvatna.

Svi do sada nabrojani strahovi su tzv. simpatički strahovi. Kada kažemo „simpatički” to se odnosi na regulaciju tzv. simpatičkog autonomnog nervnog sistema u telu i praktično znači da u svim ovim strahovim telesno učestvuje adrenalin, koji telo „diže” na viši nivo funkcionisanja i priprema ga na aktivnu odbranu i zaštitu osobe. Autonimni nervni system se zove autonomni, jer zapravo i nije pod kontrolom svesti, nego autonomno reguliše telesne funkcije koje su važne za održavanje života, kao što sun a primer disanje i rad srca. Ipak, svesnim radnjama možemo donekle uticati na autonomnu regulaciju – na primer, tehnikama disanja, progresivne relaksacije i sl, čime zapravo stvaramo uslove da sistemi regulacije u našem organizmu dobiju informaciju da se ništa ugrožavajuće ne dešava i da mogu da se vrate na uobičajeni sistem regulacije, koji se primenjuje kada je sve u redu.

Postoji još jedna vrsta straha, koju zovemo užas, a to je kada osoba proceni da je došao kraj, da umire i da joj spasa nema – ovo je parasimpatički strah i tada telo primenjuje zaštitne mehanizme tipa „zamrzavanje” i osoba se umokri, defecira ili padne u nesvest – što je nasleđen mehanizam odbrane.

Na primer kada životinja predator sustiže životinju koja je plen, ona nekada može izbeći smrt tako što se ukoči i padne „kao mrtva”, jer neki predatori ne primećuju životinje koje se ne kreću, a neki ne jedu mrtve, već samo ulovljene životinje. Tako nekada i ljudi, kada procene da su „doterali cara do duvara”, slično reaguju, odnosno, izgube svest, jer je to stara nasleđena reakcija ( i kod ljudi u ponekim situacijama to takođe može spasti život, o čemu postoje zabeleške preživelih sa streljanja, na primer – pali su u nesvest iako nisu bili pogođeni i došli svesti nakon što su se svi udaljili sa mesta događaja i tako preživeli).

Inače, u kliničkoj praksi, anksioznost je najčešća vrsta straha. Anksioznost je strah da nećemo biti u stanju, da nismo dovoljno sposobni da izađemo na kraj sa situacijom, ili više njih.

Ako realno nismo dovoljno sposobni da izađemo na kraj sa nekom situacijom ili problemom, a to se od nas zahteva, ili iz nekog razloga moramo (a reč „mora” koristimo samo kada se nešto zaista mora, dakle, kada su u pitanju osnovne životne potrebe vezane za preživljavanje), onda ćemo biti adekvatno anksiozni. U većini slučajeva, međutim, osoba ili potcenjuje svoje sposobnosti, ili precenjuje težinu i važnost situacije i onda je neadekvatno – iracionalno anksiozna.

Neadekvatni/ iracionalni strahovi i jesu oni zbog kojih se ljudi najčešće i obraćaju za pomoć.

Postoji nekoliko najčešćih grupa iracionalnih strahova, a dele se po (neracionalnoj) proceni osobe šta ih ugrožava:

njihova sopstvena nesposobnost ili situacija za koju procenjuju da prevazilazi njihovu sposobnost (anksioznost);
strah da će ih nešto spolja ugroziti, neki predmet, životinja i slično (fobije);
strah da će ih „izdati” sopstveno telo i uverenje da boluju od neke obično teške i neizlečive bolesti (hipohondrija);
strah da ih „napadaju” neki impulsi i misli da urade nešto nepristojno ili agresivno i da će izgubiti kontrolu nad njima i uraditi to (opsesivni strahovi);
strah da će ih ugroziti, ili ih ugrožavaju drugi ljudi (paranoidni i paranoični strahovi).