pomoć – Bubera

Kako ćemo živeti sa koronom? – Ugao psihoterapeuta

Novinar Marko Tašković je pripremio članak za Blic nedelje na temu: „Kako ćemo živeti sa koronom” u kome je obuhvatio viđenja epidemiologa, ekonomiste i psihoterapeuta. Iz ugla psihoterapeuta na ovu temu govorila je dr Aleksandra Bubera, a njenu izjavu prenosimo u celosti.

Štampano izdanje dnevnog lista Blic nedelja u kome je objavljen navedeni tekst je izašlo 19. jula 2020.

Da li je sada situacija psihički teža nego u martu i aprilu kada smo manje više bili zatvoreni u kućama? U martu i aprilu smo se nadali da će virus korona proći do juna i da ćemo tokom leta živeti normalno, a sada se ispostavlja da ćemo morati da živimo sa koronom sigurno do kraja godine, a možda i do kraja 2021. godine. Koliko je ta neizvesnot opasna i kako je prebroditi?

U martu je situacija bila teža s aspekta da je bila nova i bilo joj je potrebno prilagoditi se. Nismo znali šta da očekujemo i šta nas čeka, ljudi su bili uplašeni za svoje zdravlje i život, mere koje su se sprovodile i uopšte i individualno su bile veoma striktne. Bilo je potrebno prilagoditi se i uslovima ograničenog kretanja, što je dovelo do povećanog pritiska unutar zatvorenih sistema. S druge strane situacija koju imamo u julu je situacija da smo shvatili da nije u pitanju sprint, već maraton i ona je teška sa te strane. Prognoze stručnjaka je da će ova situacija da traje i da se nastavlja narednih godinu pa čak i dve, dokle god se ne pronađe pouzdana vakcina koja nas može zaštititi od virusa. Neka istraživanja govore da osobe sa teškom kliničkom slikom mogu imati posledice na određenim organskim sistemima i nakon izlečenja, kao i da se svugde u svetu beleže slučjevi da su ljudi oboleli, preboleli, pa posle nekoliko meseci ponovo zaraženi istim virusom i opet sa jednako teškom kliničkom slikom. Sve ovo postavlja pred čovečanstvo, društvo, nauku i struku veoma veliki zadatak, sa kakvim se još nismo sreli u ovom obliku. U istoriji je bilo raznih epidemija i pandemija, ali sa istorijske distance o njima sada znamo sve, a o novom virusu, njegovom ponašanju i uticaju na ljudski organizam, iako imamo visokorazvijenu nauku i thenologiju, još ne znamo dovoljno. Isto tako ne znamo dovoljno o posledicama oboljevanja kao ni sticanju (ili nesticanju otpornosti) i kako ćemo se s njim izboriti. Sve ovo sasvim normalno budi osećanje neizvesnosti i neugodan osećaj da nemamo kontrolu nad situacijom. To je suprotno svemu onome što mi ljudi težimo – a to su sigurnost, izvesnost, kontrola nad našim životima i sudbinom. Trenutno je situacija obrnuta – naše ponašanje, živote, zdravlje ekonomiju itd. kontroliše jedan sićušan virus na granici živog i neživog i traži od nas kompletnu izmenu načina života, navika, ponašanja, pa čak i sa svim tim, nismo sigurni kakav će ishod na kraju biti.

Kako naći meru između potrebe da se zaštitimo od Covid-19 i potrebe da radimo i normalno živimo? Kako psihički to sve izdržati?

Potrebno je pridržavati se propisanih mera, jer to je jedino što možemo da uradimo i što može u priličnoj meri da nas zaštiti. Potrebno je raditi na svesti ljudi, a kako se to ne može dovoljno brzo postići, nije loše da se uvedu i konsekvence za one koji ih ne poštuju – pričam naravno o osnovnim merama zaštite – beskompromisno nošenje zaštitinih maski u zatvorenim prostorima, pa i na otvorenim ukoliko ne postoji dovoljna distanca, izbegavanje okupljanja, ljubljenja, grljenja i svih bliskih kontakata sem u okviru svoje najuže socijalne grupe u zatvorenim prostorima, a na otvorenom uz distancu, često pranje ruku, dezinfekcija obuće. Treba naći načina kako da se i dalje radi i živi uz navedene mere. Kao što smo već videli u najvećem broju industrija to je moguće. U najvećem problemu su industrije koje podrazumevaju proizvodne procese sa puno radnika na jednom mestu u zatvorenom prostoru, pogotovo ukoliko imaju centralnu klimatizaciju. Sve ostalo je lakše organizovati, ali čak i u tim uslovima moraju se iznalaziti rešenja kako da život funkcioniše u novim uslovima.

Ljudi su „pravljeni“ da se prilagođavaju, pa ćemo se prilagoditi i ovoj „novoj realnosti“. U tome nam mogu pomoći porodica i prijatelji (kafa može da se „popije“ i preko platforme Skype, a svakako smo videli koliko znači takva „čašica razgovora“ i kontakta pomoću novih tehnologija. A ako to nije dovoljno, tu su psihoterapeuti koji nude besplatnu podršku građanima.

Da li i dalje pružate besplatnu psihološku pomoć našim građanima? Na šta se sada najviše žale? Ima li razlike u odnosu na mart, april ili maj?

Projekat „Podrška psihoterapeuta“ je počeo 26. marta i još uvek traje i trajaće. Jedino smo imali prekid u radu besplatne telefonske linije 19833 koju nam je ustupilo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. I ona će nadamo se već od sledeće nedelje biti ponovo u funkciji i kolege iz Asocijacije edukativnih praksi koja je partner na projektu vredno rade na tome da linija ponovo proradi. Web aplikacija koju je razvio Igor Graić sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, kao projekt menadžer sa grupom programera i dizajnera volontera i koja je podržana od strane Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj u okviru inicijative “Budi i ti heroj” na adresi https://podrskapsihoterapeuta.com/home nije ni prestajala da radi, kao što i dalje postoji spisak dostupnih psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom na stranici Saveza društava psihoterapeuta Srbije.

Ukupno smo imali uključeno preko 400 kolega volontera i imali smo preko 2 000 intervencija do sada.

U početku su se građani najviše žalili na strah i zabrinutost u vezi sa zarazom, zatim na strahove u vezi sa dostupnošću zdravstvenih usluga i sistema, zatim su počeli problemi sa povećanim pritiskom u odranije disfunkcionalnim porodičnim odnosima zbog zabrane kretanja i odranije postojećih psihičkih i emocionalnih problema, a zatim zabrinutost za ekonomske okolnosti. Trenutno se građani obraćaju sa najrazličitijim životnim problemima i dilemama, nekima koje su nastale zbog situacije sa koronavirusom, a a nekima koje su nezavisne od te situacije, ali dodatno facilitirane ili „okinute“ istom.

Kad bi trebalo da se obratimo psihologu za pomoć? O čemu najviše treba da vodimo računa?

Kada vidimo da otežano funkcionišemo – pogotovo ako primetimo ili nam naši prijatelji ili porodica skrenu pažnju da smo izmenili ponašanje i navike, da smo stalno zabrinuti, uplašeni, preokupirani ili da imamo „kratak fitilj“, odnosno da preterano reagujemo na sitnice. Takođe, ukoliko imamo problema sa spavanjem, voljom i snagom za svakodnevne obaveze, ukoliko primetimo višednevne, a pogotovo višenedeljne promene raspoloženja. Ukoliko imamo crne misli, pomoć stručnjaka je neophodna, a dobrodošla u svim ranije navedenim slučajevima.

Treba najviše da vodimo računa da se dovoljno odmaramo, pravilno hranimo i imamo dovoljno fizičke aktivnosti, da unosimo dovoljno vitamina, da održavamo socijalne, a izbegavamo fizičke kontakte. Da negujemo sebe i dobro postavljamo granice, a da veze sa važnim osobama održavamo na visokom nivou.

Koji će nam najveći izazovi biti u narednom periodu i kako da se izborima sa njima?

Mislim da će nam najveći izazov biti kako da prihvatimo i prilagodimo se na potpuno nov način života i funkcionisanja, jer se neke osnovne postavke tome ko ima kontrolu nad našim životom i kolika je naša moć kao ljudskog društva ovom situacijom temeljno preispituju i moraće biti prilagođene novoj realnosti. Moraćemo da izađemo na kraj sa svojim starim navikama koje se ne uklapaju u novu situaciju, kao i sa svojim otporima da ih menjamo. Da prihvatimo da život nije dužan da ispunjava naša očekivanja i da se prilagođava nama i da samo bića koja su u stanju da se brzo i dobro prilagođavaju u evolutivnom smislu i mogu da opstanu. Da ne zamenjujemo strah i tugu za bes i frustraciju i da ostanemo konstruktivni umesto da se prepustimo destruktivnim ponašanjima i gubitku smisla. Ovo su jako zahtevni zadaci u svim teškim vremenim, pa i u ovima sada.

Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja – dr Bubera za Nedeljnik

Novinarka Zorica Marković je za list Nedeljnik pripremila tekst pod naslovom: „Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja”, u kome se bavila odgovorom na dva važna pitanja: gde je „tačka prekida” u kojoj čovek odustaje od sebe na bilo koji način i zašto treba da živi i bori se. Izjavu dr Bubere, koju je ovim povodom dala, objavljujemo u celosti. Tekst je objavljen u štampanom izdanju lista Nedeljnik, 25. juna 2020.

Kažu da svi imamo tačku prekida, ali od čega zavisi to da li će se i kada čovek slomiti?

Zavisi kako definišemo tačku prekida. Ukoliko mislimo na samoubistvo kao jedan od mogućih ishoda, onda nije tačno da svi imamo tačku prekida, jer većina ljudi zapravo ima odluku da živi šta god da se desi, dokle god „im ne dođe kraj” i kakve god okolnosti bile. Neki manji broj ljudi zapravo je nekada u životu doneo odluku da: „u slučaju da se desi/ne desi X, ja ću se ubiti”. Ova odluka ne mora biti, i najčešće i nije, svesno zapamćena, može biti doneta i rano u detinjstvu, te je posle zaboravimo. Ili je donosimo kasnije u životu pod uticajem nekih važnih događaja.

Ako tačku prekida definišemo kao neki mentalni poremećaj, onako kako ih definišemo u međunarodnoj klaifikaciji bolesti i poremećaja, onda za svakoga postoji „tačka prekida”, odnosno određene okolnosti u kojima mogu imati neki mentalni poremećaj. To opet ne znači da svi možemo pod izuzetno stresnim okolnostima „poludeti”, već da pod izuzetno stresnim i/ili dugotrajno nepovoljnim okolnostima svako od nas može razviti neku vrstu mentalnog poremećaja – na primer poremećaj prilagođavanja, kratkotrajnu depresivnu ili anksioznu epizodu i sl. Za svakoga od nas postoji određeni način dekompenzacije, tj. „sloma” u slučaju izuzetnih i intenzivnih okolnosti. Neko će biti skloniji anksioznosti, neko depresiji, neko sumnjičavosti itd.

Da li se to dogodi kada se izgubi smisao? Kada čovek odustane od sebe?

Razmišljanje o samoubistvu obično ima veze sa zaključkom da život takav kakav jeste, u okolnostima onakvima kakve jesu više nema smisla, jer osoba takva kakva jeste, više nema šanse da ispuni neke od svojih najvažnijih želja.

Kako se to dogodi?

Obično se dešava da neki neželjeni događaj ili izostanak nekog željenog događajabude okidač za od ranije postojećuodluku da se život okonča, baziranu na zaključku da kada nastanu određene okolnosti – teška bolest, neuzvraćena ljubav, profesionalni ili socijalni neuspeh ili bilo šta drugo – jesu važniji od samog života, te ako osoba, život ili drugi ljudi ne ispunjavaju taj neki (pogrešno zaključeni) uslov koji je važniji od života samoga, život više nije vredan da se živi i osoba počinje da razmišlja kako da život okonča.

Možemo li da objasnimo da nije nečija odgovornost ako oseća neizdrživu patnju i bol, usamljenost, nerazumevanje?

Svakako u trenutku kada se osoba tako oseća ne treba pledirati na njenu odgovornost. Isto tako, treba razlučiti koji deo odgovornosti snose životne okolnosti. Međutim, kasnije tokom psihoterapijskog procesa, neophodno je da osoba uvidi kakve su objektivne okolnosti, a šta je njen subjektivni doživljaj. Na primer, ukoliko je osoba pretrpela nedavni traumatičan događaj, naravno da je potrebno da joj se da podrška da se oporavi od pretrpljenog užasa i straha, da se osnaži, pa polako preko procesa žalovanja doći do opravdane ljutnje i besa na vinovnike traumatičnog događaja, a zatim na integraciju celokupnog iskustva i ozdravljenje. Isto tako, ukoliko je osoba izgubila smisao života, a u nedostatku traumatičnog ili veoma stresnog događaja u skorijoj prošlosti, tragamo za zaključcima koje je ta osoba donela o tome da život treba da se završi i pod kojim okolnostima. Bez obzira na to šta je dovelo do takvog procesa zaključivanja, i pored toga, što i u tom procesu osoba obično treba da prođe kroz strah, bol, žalovanje i ljutnju i bes, na kraju treba da uzme u obzir da jeste njena odgovornost da pogrešne zaključke ispravi. Naravno uz stručnu pomoć i da nastavi da živi svoj život na drugim osnovama i uz zaključak da život jeste vredan življenja i uz odluku da ga živi dokle god mu prirodno ne dođe kraj.

Šta to pogoršava?

U situaciji kada osoba oseća akutno osećanje očaja i besmisla definitvno je kontraproduktivno je „prozivati”, „popovati” i kritikovati. Naravno, ukoliko se okolnosti koje su bile okidač pogoršavaju, to će pogoršati i situaciju. Takvoj osobi je potrebna odmerena podrška, vođenje i osnaživanje

Jesmo li mi zainteresovani za osobu koja kaže „ne osećam se dobro”?

To je pitanje na koje ne postoji generalni odgovor i zavisi od mnogo čega. Zavisi u kakvom odnosu smo s osobom, kakvo prethodno mišljenje imamo o njoj i o okolnostima u kojima se ona našla. Poznato je da u što smo bliskijem odnosu sa osobom kako ličnom tako i u okviru neke zajednice da ćemo biti zainteresovaniji. Takođe u uslovima neke zajedničke nevolje, na primer rat, zemljotres, poplava, Covid imamo tendenciju da „zbijemo redove”, da budemo bliži i bolja podrška jedni drugima.

Da li joj zaista pružamo podršku i da li je dobra?

Kao što sam već navela, da li ćemo nekome pružiti podršku ili ne zavisi od mnogo faktora. Što se tiče kvaliteta podrške, to najviše zavisi od toga koliko poznajemo osobu i koliko i sami funkcionišemo na zdravim osnovama. To znači da ukoliko ne umemo da odvojimo pomoć i podršku od onoga što je u psihološkom rečniku poznato pod terminom „spašavanje” osobe koje je u „ulozi Žrtve”, najverovatnije podrška koju pružamo neće biti dobra ni za osobu koja se ne oseća dobro, a ni za nas. Jako je važno da dok pružamo podršku umemo da sačuvamo sebe, da održimo zdravu granicu i da pomognemo osobi da se seti svojih postojećih snaga i resursa. Ukoliko to ne umemo da uradimo, najbolja podrška će se sastojati u tome da pomognemo osobi da potraži stručnu pomoć. Svaki dom zdravlja ima psihologa i psihijatra, a u Beogradu, kao i u nekim drugim mestima, sada postoji i Centar za mentalno zdravlje. Psiholozi, specijalni pedagozi i socijalni radnici su često zaposleni i u drugim zdravstvenim ustanovama, kao i centrima za socijalni rad, a često i mnoge nevladine organizacije, udruženja građanja imaju usluge besplatnog pružanja psihološke i psihoterapijske podrške, pogotovo u situacijama krize.

Zašto čovek ne treba da odustane od sebe? Zašto treba živeti (kako to objasniti nekome ko klizi ka dubokoj depresiji)?

Zato što nam je urođen nagon za životom i opstankom i to je osnovna biološka odrednica, kao i duhovna – najveća većina aktivnih religija kao i drugih duhovnih usmerenja ističe život kao najveću vrednost i jednim od najvećih grehova smatra samoubistvo. Kada kažemo da treba živeti, mi podvlačimo biološku datost, na kojoj se zapravo temelji psihološka zdrava želja za životom. Svako živo biće teži da preživi, pa tako i čovek. Međutim, čovek za razliku od većine ostalih živih bića ima veoma komplikovnu psihu i brojne psihičke funkcije kao što su svest, volja, raspoloženje, mišljenje i tako dalje. Ovo je ono što je ljudska vrsta razvila kao svoju evolutivnu prednost. S druge strane, to nekada komplikuje osnovne biološke postavke na takav način da se ljudi pitaju šta je smisao života, ima li svrhe živeti i slično. I period ovakvog preispitivanja je čak i normalna razvojna faza tokom adolescencije. Nijedno drugo živo biće na planeti, ne preispituje smisao i svrhu života, već – živi. Ljudi, s druge strane imaju određena očekivanja (i ponekada čak uslovljavanja svog postojanja) od sebe, drugih, sveta i života i mogu nekada zaključiti da ukoliko ona nisu ispunjena, život ne vredi da se živi. Smisao života je da se živi. Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja. Život je težak, život je borba, ali je isto tako pun raznih iznenađenja i uživanja. Dobili smo ga na poklon, veoma jedinstven i samo jedan. Na nama je da izaberemo kako ćemo ga živeti, naravno u okviru onih okolnosti u kojima živimo. Neko istraživanje je pokazalo da možemo da utičemo samo na oko 30% okolnosti u svom životu. (Ne znam kako su tačno došli do tog rezultata). Koliki god da je postotak onoga što možemo u svom životu birati, to i dalje ostavlja izbor, mogućnost za rad, kreativnost i ljubav. Ljubav prema sebi i drugima. Kao i za uživanje. Jer jednom kada se izborimo da iz zone preživljavanja pređemo u zonu komfora, postajemo zainteresovani za uživanja koja nam život može pružiti. Ako odlučimo da svoj život završimo, uglavnom jer procenjujemo da ćemo tako prekinuti sve probleme i patnju, mi više nemamo mogućnost da nijedan problem rešimo, da stvari poslažemo na način da budu bolje, pravednije ili da vidimo, čemu se nekada nadamo, da će neko patiti ili biti kažnjen jer nas više nema. Kada završimo svoj život sve mogućnosti prestaju. Veliki filozof Epikur je, na primer, verovao u smrtnost duše i on je rekao: „Tamo gde sam ja nema smrti; tamo gde je smrt, nema mene”. Pa i većina svetskih religija ne obećava „večni” ili „zagrobni” život ukoliko ga završimo samoubistvom, tako da ako posmatramo i sa tog aspekta, činom samoubistva, sve mogućnosti prestaju.

Kako da ne odustane, posebno ako je to što oseća toliko strašno i jako?

Uvek možemo podsetiti i sebe i osobe koje pate da situacija iako jeste ili izgleda strašna jeste najčešće privremena. Poznato je, na primer i da većina ljudi zatočenih u užasnim uslovima koncentarcionih logora ne počini samoubistvo, jer ima zdravu želju za životom i čini sve da preživi i nastavi život nakon oslobađanja. I da, dokle god smo živi imamo neku mogućnost izbora, promene da volimo i da budemo voljeni. Ljudi su bića zajednice i tako su biološki programirani kao i svi sisari. Kada se ubijemo, prestaje i mogućnost bivanja u zajednici sa drugima, što predstvlja često izvor najvećeg uživanja za većinu ljudi, bez obzira da li je ta zajednica porodica, pleme, komuna ili neki drugi vid zajednice. Iako su često interpersonalni problemi i izvor patnje, ako se ubijemo, mi više nemamo mogućnost da ih rešavamo i postignemo mir i zrelost sa sobom i drugima. Takođe, ukoliko osoba uspe da izađe na kraj sa jednom takvom životnom krizom i iz nje nauči kako da živi na zdravim osnovama, a što najčešće uspeva kada nauči da upravlja svojim emocijama i koristi ih na način da mu u životu pomažu, a ne odmažu. Najkorisnija u ovom procesu je obično pomoć obučenog psihoterapeuta.

Kome da se obratim za pomoć?

Razliku između psihoterapeuta, psihologa, psihijatra i kouča objašnjava Aleksandra Bubera, doktor medicine i specijalista psihijatrije, za portal Psihoterapija online, 17.1.2017.