poremećaji ličnosti

Porodične traume kao jedan od mogućih uzroka devijantnog ponašanja

Novinarka Tamara Sekulović je povodom članka koji je priredila za portal Mondo razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom Ninić o tome da li porodične traume mogu biti jedan od uzroka devijantnog ponašanja. Razgovor prenosimo u celosti, a članak koji je priredila novinarka možete pogledati ovde.

U skladu sa nedavnim pisanjem medija o podacima koje su izneli zvanični organi proteklih meseci o celom nizu okrutnih zločina, da li možemo nešto uopšteno da kažemo o ljudima koji takve zločine izvršavaju?

U psihologiji, psihijatriji, kriminologiji i sociologiji je odavno poznato da su određene vrste krivičnih dela mnogo češće kod osoba sa određenom strukturom i poremećajima ličnosti.

Postoji predrasuda da okrutno izvršena krivična dela protiv života i tela mnogo češće izvršavaju osobe koje pate od teških psihijatrijskih poremećaja iz grupe psihoza, ali to zapravo nije tačno.

Tačno je da određeni mali broj pacijenata koji imaju psihozu, pod uticajem sumanutih ideja i halucinacija povremeno izvrše krivična dela, ali je procenat takvih krivičnih dela koje izvrše pacijenti sa psihotičnim poremećajem zapravo veoma mali u ukupnom broju izvršenih dela.

Pa ko su onda ljudi koji većinom izvršavaju takva teška krivična dela?

To su mnogo češće ljudi koji imaju poremećaje koje svrstavamo u kategoriju poremećaja ličnosti, i to ne svih poremećaja ličnosti, već onih koje svrstavamo u antisocijalne poremećaje ličnosti.

Antisocijalni poremećaj ličnosti, pored ostalih osobenosti, karakterišu :”nepoštovanje i kršenje prava drugih, egocentričnost, samopouzdanje koje se dobija iz moći ili zadovoljstva, nedostatak pro-socijalnih unutrašnjih standarda, nedostatak empatije i kajanja, nesposobnost za intimne odnose s ljudima i korišćenje moći ili zastrašivanja za kontrolu drugih” (Izvor: Ramani Durvasula “Znaš ti ko sam ja?”, Laguna 2021)

Ili prosto rečeno, to su ljudi koji će “gaziti preko leševa” (ili čega god drugog), ne osvrćući se, samo da ostvare ono što žele, a naročito je bitno naglasiti i da uživaju u tome da prođu nekažnjeno.

Postoje i kategorije “psihopata” i “sociopata” koje su možda više zastupljene u svakodnevnom govoru i medijima, ali one zapravo ne postoje kao dijagnostičke kategorije u okviru zvaničnih klasifikacija, što ne znači da ova dva konstrukta nisu korisna za istraživanje i za praksu.

Iako i psihopate i sociopate imaju nedostatak empatije i osećanja krivice i uživaju u tome što prolaze nekažnjeno, postoje neke razlike.

Psihopate zapravo i nemaju jasan uvid da to što rade nije moralno etički (a često i zakonski) prihvatljivo i stoga su proračunati, hladni i zastrašujuće efikasni u svojim namerama i izvršenju, i u stanju su da minuciozno skuju plan i da po njemu postupaju uvremenjeno (sposobni su da čekaju i godinama da se “sve kockice sklope kako treba” da bi ishod bio najbolji za njih i da se izvuku bez posledica).

Sociopate znaju šta je dozvoljeno i prihvatljivo, ali biraju da rade suprotno od toga, nisu toliko sračunati, veoma su impulsivni (zbog čega lošije prolaze nego psihopate), koji umeju da budu veoma šarmantni zavodljivi i zbog toga teže prepoznatljivi. Sociopate često nisu tako dobro uklopljene u društvo kao psihopate.

Da li traume mogu da utiču ili dovedu do toga da neko muči i ubija ljude bez pokazivanja empatije?

Istraživači i praktičari širom sveta su se oduvek bavili i dalje se intenzivno bave ovom temom.

U svim istraživanjima je primećeno češće prisustvo određenih iskustava tokom odrastanja u ličnoj istoriji kod osoba koje kao odrasle razviju psihopatiju i sociopatiju.

Svakako da su traumatska iskustva jako česta.

Međutim, veoma je bitno da naglasimo da kada govorimo o vrsti traumatizacije za koje se istraživanjima došlo da su čest faktor oblikovanja ovakvih ličnosti podjednako učestvuju zlostavljanje i zanemarivanje, a najčešće oba u kombinaciji.

Zanemarivanje se odnosi ne samo na izostanak brige o osnovnim potrebama deteta, što takođe nije retkost, već i u izostanku toplog ljudskog kontakta, empatije, brige o razvoju deteta, te izostanku vaspitanja i obrazovanja.

Pored toga što su ova deca često zlostavljana, ona su i zanemarena u svim mogućim smislovima i što se tiče svog razvoja, obrazovanja i vaspitanja, često prepuštena samoj sebi (ili ulici, a kasnije vršnjačkim grupama koje ih prihvataju za razliku od njihove porodice u kojoj se često osećaju poniženo i omraženo).

Kada odrastanje deteta prepustimo njemu samom, ulici i u kombinaciji sa nasiljem, bilo u porodici ili u okruženju, rezultat je često odrasla osoba koja savršeno ume da preživi, ali ne ume da živi u zajednici sa drugima, već samo da ih upotrebljava a zatim bez osvrtanja odbaci, ili zloupotrebjava.

Takođe je bitno naglasiti da je poslednjih decenija, ne samo kod nas, već i šire, prisutna jedna posebna vrsta zanemarivanja – a to je neuočavanje i neispravljanje stava, ponašanja i osećanja privilegovanosti dece od strane roditelja. Time je zanemaren jedan važan razvojni aspekt i zadatak, a to je da dete shvati da smo svi jednako vredni i da je nedozvoljeno ponašati se bahato i “s visine”, ne poštovati druge ljude, a što ne tako retko, vodi i u nasilje i iskorišćavanje.

Ovakvi roditelji često i sami smatraju da su privilegovani (a nekada to situaciono i jesu zbog bogatstva, moći ili društvene uloge) i zahtevaju takav tretman za sebe od drugih ljudi. A takav tretman podrazumeva da su ostali manje vredni i shodno tome, neophodno u službi onih “vrednijih”, “privilegovanih”.

Deca ovo posmatraju i uče po modelu, mada se može desiti da neki roditelji koji nisu i sami takvi razvijaju ovakav obrazac kod svoje dece da bi ona “bolje prošla od njih samih”.

Osećanje privilegovanosti se sreće u svim, pa i blažim poremećajima i crtama ličnosti koje karakterišu narcisoidnost.

Nevolja je u tome što je većina društava danas zapravo sklona favorizovanju narcizma i privilegovanosti i zbog toga toliko često imamo priliku da slušamo o raznim slučajevima gde osobe godinama, pa i decenijama nekažnjeno i često uz zaklon iza svoje uloge, pozicije ili institucije zloupotrebljavaju svoju moć da bi finansijski, psihološki, fizički, seksualno itd. iskorišćavale ljude koji su u pozicij da na neki način od njih zavise (ili veruju da zavise, iako to objektivno nije slučaj).

I radi razjašnjenja, još da dodamo, da kod psihopata obavezno imamo prisutnu narcisoidnost, dok nisu sve osobe koje su narcisoidne i psihopate – iako se osećanje privilegovanosti registruje i kod jednih i kod drugih u različitoj meri.

U kojim sve pravcima nasilne trauma mogu da oblikuju decu?

Još jednom da ponovim da je jednako bitna trauma zanemarivanja kao i nasilja.

A što se tiče nasilnih trauma, one mogu, ali ne moraju oblikovati decu u pravcu onih koji će zaključiti da samo najjači opstaju, da je svet surovo mesto i da jedino mogu ostvarivati svoje potrebe i želje tako što će oni “biti gornji”, te se u skladu sa tim i ponašati surovo i ne birajući sredstva izbegavati da budu oni koji su gaženi, pa samim tim i gaziti sve pred sobom.

Isto tako, ovakva vrsta traume može oblikovati decu u odrasle koji će se često nalaziti u stuacijama da budu žrtve nekih novih nasilnika, biti sa njima u intimnim odnosima, ostajati na poslovima ili prijateljstvima gde je neko prema njima nasilan.

U najboljem slučaju, nekada ovakva deca nauče da opstanu i postanu rezilijentna i nadrastu užasne uslove u kojima su odrastali i uspeju da sublimiraju svoja iskustva u rad, kreativnost i smislene intimne veze.

Da li će se traumatizovana osoba razviti u prvom, drugom ili trećem pravcu, zavisi od mnogo pridruženih faktora – da li je bilo korektivnih faktora u porodici, zajednici , školi, da li je dete imalo pristup ranim psihosocijalnim intervencijama, da li je neko priskočio u pomoć (porodica, institucije, škola) i mnoštvo drugih faktora.

U sva tri slučaja, traumatizacija ostavlja neizbrisiv trag u centralnom i autonomnom nervnom sistemu, kao i u telu i najčešće je potrebno, čak i u slučaju da dete izraste u rezilijentnu osobu, reparativno psihoterapisjko ili/i socioterapijsko iskustvo koje će joj pomoći da breme traume ostavi iza sebe.

Nažalost, ako se osoba razvije u pravcu psihopatije ili sociopatije, istraživanja takođe pokazuju da oni teško uče iz svojih grešaka (jer ih i ne smatraju za greške) i da su jako teško korektibilni.

Ovim takođe želim da naglasim i da, iako možemo razumeti zašto je neko izrastao u osobu kakvu je izrastao, to nije opravdanje za bilo koje ponašanje i svako mora biti odgovoran za svoje ponašanje i trpeti posledice koje uz njega idu.

Dvogodišnjaci sa poremećajem ličnosti

Autor: Katarina Đorđević, Politika, 25.12.2016.

Kada roditelji primećuju devijaciju u ponašanju dece i kako mogu da reaguju

Koliko rano možemo da dijagnostikujemo antisocijalni poremećaj ličnosti, glasi intrigantan naziv studije koja je nedavno objavljena u uglednom naučnom časopisu „Psihologija danas“, iza koga stoje rezultati sedmogodišnje studije kojom je ustanovljeno da se rani znaci poremećaja ličnosti mogu videti već na uzrastu od dve godine. Prateći odrastanje i razvoj 731. deteta od druge do devete godine života, profesorka psihologije sa Univerziteta u Mičigenu dr Rebeka Valer došla je do zaključka da deca koja ne osećaju krivicu zbog svog lošeg ponašanja – ne menjaju ponašanje nakon roditeljske kazne, često ulaze u sukobe sa drugom decom, uništavaju igračke i stvari po kući i imaju napade besa – često razvijaju poremećaj ličnosti. To važi i za one dvogodišnjake koji su sebični, ne žele da dele svoje stvari ni po koju cenu, lažu i maltretiraju životinje.

„Što je raniji uzrast na kome deca pokazuju ova ponašanja, veća je verovatnoća da će dete imati ozbiljne probleme u ponašanju i razviti antisocijalni poremećaj ličnosti. Dobra vest je da roditelji mogu da spreče razvoj ovog poremećaja ličnosti tako što će uticati na promenu detetovog ponašanja”, zaključuje dr Rebeka Valer.

Dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut, ocenjuje da ključni nalaz ovog istraživanja glasi da od roditelja, to jest od njihovog vaspitnog stila, zavisi kakvo će dete biti.

„Ako roditelj vidi da dvogodišnje dete maltretira drugu decu ili životinje, on se tome može nasmejati, može sprečiti dete da to radi, a može ga i kazniti. Dete će učvrstiti ono ponašanje koje roditelj potkrepljuje. Zato je važno da dete dobije sankcije za loše ponašanje. Kao što je važno da ga roditelji pohvale i poljube kada uradi nešto dobro“, objašnjava naša sagovornica.

Dr Aleksandra Bubera ističe da stručnjaci nisu saglasni kada je u pitanju uzrok poremećaja ličnosti – neki smatraju da se oni nasleđuju, a drugi da je njihov nastanak u zavisi sa vaspitnim stilom.

„Ja smatram da je istina na sredini, a iz svog velikog psihoterapijskog iskustva mogu da zaključim da je očevima i majkama jedan od najprihvatljivijih alibija za loše roditeljstvo – nasleđe. Jer ako smatraju da je dete „povuklo” karakter na „problematičnu” tetku onda se oni ne osećaju odgovornim za to što je dete „nemoguće“. Zato je važno da roditelji razumeju da tri vaspitna stila pospešuju nastanak poremećaja ličnosti – jedan je popustljivo vaspitanje, drugi preterano, surovo i nepravedno kažnjavanje deteta, a treći zanemarivanje“, kaže dr Bubera.

Kada treba početi sa postavljanjem vaspitnih pravila?

„Prosečno dete je do druge godine već naučilo šta se sme, šta se ne sme. Ili nije naučilo. Verovatnoća da će dete koje nije naučilo šta se sme, kome se ne postavljaju granice i kome je sve dozvoljeno razviti poremećaj ličnosti veoma visoka je i iznosi oko 70 odsto, pod uslovom da se ništa ne promeni u daljem vaspitanju”, smatra naša sagovornica.

Dr Aleksandra Bubera ističe da je nekim roditeljima, nažalost, lakše da razmaze svoje dete i daju mu sve što poželi, nego da ga vaspitaju.

„Mi od roditelja često čujemo tu rečenicu: „Sve sam mu dao, sve sam mu kupio, svugde sam ga vodio, obišao je pola sveta… a tako mi vraća.“ Jer je mnogo lakše kupiti detetu šta hoće, dati mu da jede šta hoće i dozvoliti mu da se ponaša kako hoće, nego provesti sate, dane, nedelje i meseci objašnjavajući mu šta je ispravno, a šta ne. Ali posledice tog nevaspitanja trpe svi. Ako dete dobije sve što poželi, ono će i od drugih ljudi u odraslom dobu očekivati da udovoljavaju svim njegovim željama. Ako se granice ne postave na vreme, dete u pubertetu često razvija verbalno i fizičko nasilje. Ono nastavlja da laže, krade i ponaša se manipulativno, samo što su posledice ovakvog ponašanja u pubertetu i kod adolescenata mnogo ozbiljnije nego kod predškolskog deteta. Zbog tog ponašanja trpe svi – i roditelji, i braća i sestre, i bračni partner. Ako se granice ne postave do puberteta, ta bitka je u većini slučajeva izgubljena“, zaključuje naša sagovornica.

Dr Goran Knežević, profesor psihologije individualnih razlika na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da ovo istraživanje potvrđuje da postoji kontinuitet u strukturi ličnosti od detinjstva do odraslog doba.

– Brojna istraživanja ličnosti koja su rađena u poslednje dve decenije potvrđuju da postoje veoma jasne veze između ponašanja deteta u veoma ranom detinjstvu i njegove strukture ličnosti u odraslom dobu. Studije o prokriminalnom ponašanju pokazuju da postoji velika verovatnoća da bezosećajna, neemotivna i „tvrdokorna“ trogodišnja deca sa problemima u ponašanju odrastaju u osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti – kaže naš sagovornik.

Goran Knežević objašnjava da je veliki deo naše strukture ličnosti – čak 30 do 40 odsto, oblikovan genima. Novije psihološke studije pokazale su da su čak i oni faktori za koje se smatralo da predstavljaju uticaj sredine zapravo genskog porekla. Međutim, istraživanja su takođe pokazala da se ono što nam je dato u genskom paketu može promeniti uz pomoć puno ljubavi i pozitivnih tehnika disciplinovanja.

– Pozitivni roditeljski stil može da neutrališe negativni uticaj gena. To znači da ponašanje roditelja prema bezosećajnom i „nemogućem“ dvogodišnjaku mora biti dosledno, principijelno i sa puno pozitivnih potkrepljenja. Dete se mora nagraditi, poljubiti i zagrliti svaki put kada učini nešto dobro, a ako ono maltretira drugo dete ili ima napad besa, mora se zaustaviti u toj „akciji“, ali ga ne treba kazniti. Takvom detetu stalno treba pokazivati pozitivne primere i pružati mu ljubav u neograničenim količinama. Ljubav je po svemu sudeći najmoćnija „gumica“ koja briše negativno genetsko nasleđe – zaključuje Goran Knežević.

Originalan tekst je dostupan na sajtu Politike.