psihologija mase

Nasilje među mladima u Srbiji

Aleksandra Bubera

Dilema, 15.10.2009.

Nasilje među mladima najčešće, na žalost, svoje najdublje korene ima u primarnoj porodici, vaspitanju i stepenu emocionalne i socijalne pismenosti (ili nepismenosti) koja iz toga proističe.

Naime, svako dete kad se rodi ima neko svoje genetsko nasleđe i temperament. Gotovo sve ostalo se da „ukalupiti“. Tako da, pod uslovom da imamo jedno barem prosečno inteligentno dete, koje je fizički zdravo, od njega možete da vaspitanjem oblikujete gotovo bilo kakvu osobu.

Dakle, kakvo će dete sutra biti zavisi u mnogome od vaspitanja.

Vaspitanje nije samo ono što se detetu govori, već i ono što vidi od roditelja, kako se oni ponašaju, i kako se oni osećaju. Ukoliko je vaspitanje uravnoteženo, odnosno ukoliko je dete željeno, voljeno, ako mu se priznaje osnovno ljudsko pravo da postoji i da bude voljeno i važno roditeljima, i ima uravnoteženu količinu uslovne i bezuslovne ljubavi – ono će sutra biti jedna zdrava odrasla osoba koja će biti sposobna da se snalazi samostalno u svetu.

Pored ljubavi, jedna od osnovnih uloga roditelja je da dete stimulišu. Istraživanja su pokazala da deca koja nemaju osobu za koju će se vezati i koja će se o njima starati, neće se snalaziti dobro u životu. Takva deca zaostaju za drugom, postaju tužna i depresivna, češće se razboljevaju, pa čak i umiru. Dakle, deci je neophodna stimulacija, odnosno, neko ko će o njima brinuti, ko će im pričati i za koga će se vezati.

Zanemarena deca kasnije u životu imaju problema, jer ne mogu da se socijalizuju, i nisu naučila kao da se uklope u društvo. Tada se uklapaju onako kako ona misle da treba, i tu može da dođe do raznih devijacija od toga da je dete povučeno, neuspešno, pa do toga da se ono ponaša nesocijalizovano, „divlje“…

Zlostavljana deca, sa druge strane, imaju i previše stimulacije, i to one negativne.

Takva deca su najčešće teško fizički i psihički kažnjavana, povređivana i ponižavana.

Takva deca su naučila da je ovaj svet jedno opasno mesto, džungla, gde važi zakon jačeg. Posmatrajući svet tako, i ono će ili da gazi ili će biti zgaženo, i ponašaće se tako dalje tokom svog života. Dakle, prema onome ko je od njih jači oni će se potčiniti, a slabije će gaziti.

jedan deo zlostavljane dece za razliku od prethodne grupe postaju hronične žrtve i kasnije tokom života često nesvesno ulaze u takve situacije i odnose, bilo lično, bilo profesionalno koje će imati sličnosti sa situacijom u primarnoj porodici. I kao odrasle osobe, često nastavljaju da trpe verbalno i fizičko nasilje, i slično kao kada su bili mali, ne umeju da se iz te situacije “izvuku”.

Jedan deo zlostavljane dece, pak, izraste u uravnotežene osobe, koje, niti vrše, niti trpe nasilje. Ipak, čak i takva deca, najčešće imaju posledice u psihološkom smislu, sa kojima je potrebno da se izbore.

Međutim, problematična deca mogu da budu i ona razmažena, koje ima sve više u poslednje vreme. To su deca kojoj nisu postavljene granice, od kojih nije mnogo traženo i nisu kažnjavana kad nešto pogreše. Jer, još jedna od osnovnih potreba dece je i potreba za strukturom i granicama. Takva deca imaju osećaj da im je sve dozvoljeno, šta god da požele, da ništa nije kažnjivo.

Psihologija mase

Psihologija mase je vrlo interesantna stvar. Kada se ljudi nađu u grupi, cela grupa će biti na nivou pojedinca koji je na najnižem razvojnom nivou.

Drugi fenomen grupe je fenomen vođe. Članovi grupe u vođu projektuju svoje grandiozne nerealne fantazije, očekivanja i predstave moći i vlasti. Vođa, sa druge strane, obično nesvesno, „pristane” da to sve „pokupi“ od članova grupe i, budući da je nedovoljno svestan šta se u stvari događa i šta je „njegov“ a šta sadržaj članova grupe, umesto njih ispoljava agresivnost, predstavu moći i vlasti, strahove i „ludilo”.

I onda imamo s jedne strane grupu koja funkcioniše na najnižem mogućem nivou, a s druge strane vođu sa nerealnim „potencijalima“, pa je tako moguće da grupa radi sve ono što pojedinac van grupe ne bi mogao, ili ne bi hteo da uradi. Tako vrlo lako dolazi do masovnih incidenata, proganjanaja drugih grupacija – „njih“ na osnovu različitosti među grupama.
Važan faktor je i to što se na osnovu različitosti druga grupa dehumanizuje. To se manifestuje tako što smatramo da smo „mi“ „dobri“, a oni „loši“ samo zato što su druge vere, boje, nacije ili navijaju za drugi klub, dakle, da manje vrede kao bića od nas, pa su tako „oni“: stoke, majmuni, „crnje“, „žabari“ ili šta god što sa sobom povlači predstavu da je u redu da budu ponižavani, prebijeni, ili ubijeni. Gubi se slika pojedinca koji je vredno ljudsko biće kao i mi, te nastaje slika neke manje vredne osobe ili grupe koja je toliko loša da zavređuje da bude istrebljena. Ovo je uvek uslov, uz potčinjavanje vođi ili autoritetu, da bi se desile stvari poput nasilja među grupama, rata, genocida i sl.

Mladi koji su agresivni u grupama su sugestibilni, još su u fazi razvoja pa je njima lakše manipulisati. Nisu sasvim razvijene ličnosti, podložniji su sugestiji od zrele ličnosti, i uradiće pre ono što se od njih traži, da bi se dokazali i pripadali vršnjačkoj grupi. „Drugačije izgleda kad smo svi zajedno… Svi to rade pa ću i ja”.

Efekat grupe na razmišljanje pojedinog člana grupe je i eksperimentalno dokazan u psihologiji putem više eksperimenata kada je, na primer, od ispitanika traženo da daju tačne odgovore. Ako svi ostali članovi grupe trvde da je pogrešan odgovor tačan, u oko 80% slučajeva i odrasli ispitanici, nakon nekoliko ovakvih ponavljanja, počinju da tvrde da je pogrešan odgovor tačan, jer više veruju socijalnoj stvarnosti (ostalima kojih je 10, na prema njemu jednom). I tako crno može postati – belo!

Tu je i podeljena odgovornost, jer kada se osobe nalaze u grupi onda se ne zna tačno ko je nešto skrivio, nego je to uradila „grupa“, pa time odgovornost subjektivno izgleda manja, nego kada pojedinac nešto sam uradi pa posle odgovara za svoje delo… ili nedelo.

Istorijsko-socijalni kontekst

Zatim, veliki je problem što se ne bavimo prvo samim sobom, pa tako ni svojom decom i mladima uopšte. Godinama su ljudi bili ušuškani i uljuljkani. Bili su takođe delom i lišeni lične odgovornosti. Bilo je dovoljno završiti školu i svi ostali problemi su bivali ubrzo rešeni: posao, kredit, kuća, kola… Međutim, došle su devedesete, rat, nemaština, zatim i tranzicija, a na kraju i kriza i mnogi se nisu snašli. Neki ljudi još ne mogu da shvate da, ukoliko oni sami sebi nešto ne obezbede, neće niko drugi to za njih da učini – ni pojedinci, ni institucije društva.

Takođe, došlo je do jednog kvalitativnog pomaka unazad u smislu rasplamsavanja nacionalnih opredeljenja. Bilo je mnogo gneva i mržnje, ljudi su bili razočarani, besni, osećaju se prevarenim i nemaju smernice kako da srede život. A mnogi su još uvek egzistencijalno ugroženi. Tako da smo iz nekog relativnog komfornog života prešli u surovo preživljavanje.

Roditelji tako nisu imali vremena da se bave decom, jer su gledali kako da prežive. Ljudi su postali suroviji. Deca su sve to gledala i slušala. Videli su da se ne isplati završiti fakultet jer su takvi ljudi preživljavali, živeli kod svojih roditelja i nisu mogli pošteno da zarade. Dok su se oni, koji su se odali kriminalu, i te kako dobro snalazili i zarađivali. Pa tako, kako je društvo postalo brutalnije, tako je to postajala i omladina.

Sistem vrednosti se izmenio, ili nestao, pa je takvo postalo i ispoljavanje agresivnosti – destruktivno, umesto kreativno, s mržnjom, umesto uz zdravu kompeticiju, sirovo umesto socijalizovano…

Celoj klimi doprinosi i društvena situacija: u poslednjih 20-ak godina, država je menjala nekoliko puta ime i uređenje, ništa više ne deluje stalno i sigurno, sve je na „klimavim nogama” i ne deluje da će ono što je važilo juče, važiti i sutra. Ove društvene promene pratile su i promene na nivou manjih društvenih jedinica: porodice, škole, firme, komšiluka.

Prestalo je da važi bazično poverenje među ljudima i u ljude, a nasilje je na velika vrata ulazilo sa svih strana, sa TV-a , radija, iz novina. A onda se odomaćilo svuda oko nas. Oružje ste mogli da kupite gotovo svugde, nasilni likovi su postali uzori, kao i njihovo ponašanje. Sem toga, ne kaže se zabadava da „nužda zakon menja”- pa su tako mnogi ljudi bili prinuđeni na razne, inače i njima samima neprihvatljive, oblike ponašanja da bi preživeli. U takvim situacijama neke „više” vrednosti, koje dolaze do izražaja kada živimo u zoni komfora, otpadaju sa liste prioriteta i koncentrišemo se na „golo” preživljavanje. Što svakako ne treba da bude opravdanje za ovakvo ponašanje.

Mlad čovek, u periodu formiranja svoga identiteta, prolazi kroz proces i razne faze traženja. Ako nije imao stabilnog i dostupnog roditelja ili staratelja, zdravo socijalno okruženje, ako mu nisu čvrsto postavljane granice i zahtevi, ako nije kažnjavan za ono što je skrivio, ako nije hvaljen zbog svojih dobrih osobina i postupaka, teško da će sam postati stabilan, da će poštovati svoje i tuđe granice, da će osećati krivicu kada nešto skrivi i da će sebe na zdrav način poštovati i voleti.

Smatraće da je za njegovu frustraciju odgovoran neko drugi: roditelji, društvo, ili „oni drugi”. Pri tome neće zastati da se zapita kako može konstruktivno da reši problem. Tražiće sebe i svoj identitet pokušavajući da se identifikuje sa svojim uzorima, koji će biti iz „priče” slične njegovoj – naduvane veličine, bez granica, bez kriterijuma i poštovanja a koje se nameću zbog svoje neartikulisane agresivnosti, koja potiče iz straha ili razmaženosti.

Agresivnost, ukoliko je odbrambena ili kreativna, je neophodna i poželjna. Znači, nije cilj da iskorenimo agresivnost, već da je upotrebimo kreativno i socijalno prihvatljivo, a to se onda zove asertivnost – zauzimaj se za sebe, ali znaj da i drugi imaju to isto pravo, poštuj njih kao što poštuješ sebe. Iz toga je jasno da prvo moramo znati da sebe zdravo volimo i poštujemo.

Suzbijanje i prevencija nasilja

Preventivno bi bilo neophodno uvesti u škole emocionalno opismenjavanje od strane obučenih eukatora koji imaju psihoterapijsko iskustvo, da drže radionice koje bi uključivale razne sub-grupe, što bi posledično dovelo do toga da deca počnu da primećuju više međusobnih sličnosti, nego razlika, kao i da shvate da svi imamo jednaka prava i da pripadamo istom plemenu – ljudskom.

Ovo je već rađeno u SAD i stručnjaci koji su pratili ovakve projekte zabeležili su veoma izražen pad nasilja među vršnjacima, u školama, pa i u zajednici.

Takođe, važno je i strukturisanje vremena, posebno u populacijama dece kojom se niko ne bavi, kroz pružanje raznih sadržaja koji će biti edukativni, zabavni, a gde će se ona osećati prihvaćenom i njihov doprinos biti prepoznat.

Poznat mi je i „domaći“ primer pokojnog profesora Silvestera Hajnala, koji je mnogo voleo horsku muziku. Osnovao je hor mladih i primao sve koji su želeli da pevaju, jedini uslov je bio da imaju sluha. Pred njim nije bilo važno da li ste bili dobar ili loš učenik, iz kakve ste bili porodice. Jedino je beskompromisno tražio disciplinu u dolaženju na probe i nastupe, hvalio članove za svaki uspeh, govorio im koliko su dobri i posebni, jasno postavljao granice ako je neko kršio pravila… Mnoga deca, koja su bila „problematična“, našla su sebe u tom horu, uz svoje vršnjake, uz uživanje u muzici, druženje, putovanja i osećala su se voljena. I izrasla su kroz to korektivno iskustvo u samostalne, sposobne osobe, koje su bile u stanju da vole i poštuju sebe i druge.

Kazna je takođe sekundarno – preventivna mera i zbog toga krivica uvek treba da bude individualna, a takve treba a budu i konsekvence. Represija nikada nije iskorenila nasilje, ali je potrebno da postoje represivne mere, koje bi, poželjno, trebalo da budu i korektivne, što je teško ostvarivo, ali nije nemoguće. Takvi primeri su zabeleženi u istoriji psihoterapije.

Moguće je da postojeće grupe nasilnika, koje su se provlačile kao legalna udruženja, odu u „ilegalu”, ali da li će i dalje opstajati, zavisi od opšte društvene postavke, ali i od „vakcinisanja” mladih prema uticajima ovakvih grupa. Ako se mladima ovakve grupe predstave kao grupe osoba koje se tako ponašaju zato što su njihovi članovi „nezreli”, „nesposobni da se drugačije iskažu” i da je „in” upravo odupreti se pozivu na takve aktivnosti, jer to pokazuje karakter, čvrstinu, sposobnost da se razmišlja svojom glavom. Onda je verovatnije da većina mladih neće biti zainteresovana da im se pridruže niti da ih podržavaju, i takve grupe će moći da opstanu samo u neizbežnom statističkom procentu koji postoji kao očekivan u svakom društvu.

Odgovornost za ovu „vakcinaciju” je prvenstveno na porodici, a zatim na svim medijima i svim strukturama društva, koje treba da nasilje kategorišu kao nedopustivo, neprihvatljivo i da predlažu druge, konstruktivne modele (i kroz lični primer) rešavanja problema – jer kao što nasilje rađa nasilje, tako se i ljubav, poštovanje i razumevanje multiplicira.

Naša omladina, a i omladina svih zemalja, je sada mnogo povezanija nego pre, zahvaljujući medijima, internetu i mogućnosti da se stigne brzo s kraja na kraj sveta. Tako se “nova moda” na primer, virtuelno nasilje, brzo širi i kod nas. Nije čudno da povremeno potpuno neselektivno „presađuju“ u naše uslove sve što je „in“.

Ali isto tako, ove nove trendove možemo da iskoristimo i u preventivne svrhe.

Izbor je na nama.

Navijanje

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Bijelić, čiji je deo objavljen u dodatku Večernjih novosti Život plus u avgustu 2012.

U kom životnom dobu i kako se postaje fan? Kakvu ulogu u tome imaju uzori u kući, odnosno otac, stric, ujak…?

– Fan (obožavalac) se najčešće postaje u dobu kada sem porodice postaju važni mišljenje vršnjačkih grupa i uzori. To se obično dešava od sedme do petnaeste godine života, mada se u nekim porodicama deca od malena uče da navijaju za određeni klub i to se uvrštava u vaspitanje, ravnopravno sa ostalim vrednostima u porodičnom sistemu vrednosti. Nekada osoba i posle izlaska iz puberteta ili adolescencije postaje fan. Što je osoba mlađa, to će više uticaja imati porodica, prvo najuža, a zatim i ona šira, a što je osoba bliža pubertetu to će veći uticaj imati vršnjačke grupe i uzori. Kada osoba u odraslom dobu postane fan, to onda obično ima više veze sa njenim sopstvenim, više autonomnim sistemom vrednosti i oblastima interesovanja, nego sa uticajem porodice i vršnjaka.

Zašto su navijači grupnih sportova agresivniji od ostalih, a naročito fudbalski?

– Naziv fan, najverovatnije potiče od reči fanatik, mada je moguće da potiče i od reči fancy. U svakom slučaju prva reč bolje opisuje suštinu fenomena. Fan je, dakle, osoba koja je jako entuzijastična u vezi neke aktivnosti, osobe ili tima, i to želi da iskazuje na razne načine, što je češće moguće i ponosna je na to. Postoje razne vrste fanova, a obično su najaktivniji i najagresivniji sportski fanovi.

Postoji više teorija zašto je to tako. Neke govore o tome da su sportske aktivnosti reprezent lovačko – borbeno – zaštitničkih aktivnosti kroz evoluciju čoveka i da sportisti predstavljaju najprominentnije pojedince u društvu što se toga tiče. Zatim ima govora o uticaju testosterona, gde su istraživanja pokazala da se učestvovanjem u navijanju njegov nivo u krvi podiže. Za razliku od drugih fanova, sportski fanovi imaju utisak kao da zaista učestvuju u igri ili takmičenju i da mogu doprineti pobedi svoga tima. Sportisti su osobe sa kojima se fanovi identifikuju i samim tim imaju utisak da su i oni, samo zbog pukog navijanja „preuzeli” neke od osobina sportskih zvezda. Postoji čak i „lestvica penjanja po nivoima posvećenosti” gde se navode sledeći stepenici:

__ Pomamni fan

____ Zaštitinik, branilac kluba ili sportiste

______ Član

________ Klijent

__________ Potrošač

____________ Kandidat

Pretpostavljeni kandidat

Ova interesantna klasifikacija govori o još jednom fenomenu, a to je da će fan ostati fan i kada njegov tim konstantno gubi, pateći zbog poraza, ali samim tim i dokazujući lojalnost, kao da time stiče „poene” za posebne zasluge – što često podržavaju i sami sportski klubovi.

Kada sve ovo uzmemo u obzir, zajedno sa nekim karakteristikama funkcionisanja u gomili, koje su kasnije opisane (deindividuacija, anonimnost, raspršena odgovornost, sugestibilnost i slično) izgleda kao da što je fan agresivniji, to se bolje kotira i raste mu vrednost u svojim očima i očima ostalih pripadnika navijačke grupe do nivoa kada postane vođa navijačke grupe – tzv. alfa pojedinac, koji onda u toj hijerarhiji ima moć upravljanja grupom.

Čuvena je teorija Gistava le Bona o psihologiji gomile. Primenjena na sportske navijače, može li ona da objasni gde leže koreni njihovog nasilničkog ponašanja i zašto i kako se od fana sklizne do huligana?

– Po teoriji Gistava le Bona, kada se pojedinci sakupe u masu ili gomilu, dolazi do nestajanja distance između pojedinaca i oni se spajaju u jedan „veći organizam” zbog čega deluju kao mentalno jedinstvo, te se gube individualne karatkteristike pojedinaca, a pojavljuje se „nesvesna ličnost” i ovaj „organizam” se ponaša drugačije nego kao prosti skup pojedinaca. On takođe navodi da se u masi pojedinac oseća anonimno, što dovodi do toga da slabije kontroliše svoje instinkte, te „nesvesno” preuzima kontrolu nad ponašanjem, što je od kasnijih teoretičara i istraživača nazvano deindividuacija. Deindividuacija se povezuje sa otpisivanjem lične odgovornosti što znači da kada se ljudi nađu u gomili, ponašaju se manje odgovorno nego kao pojedinci, jer je odgovornost „raspršena” ili prenesena na autoritet, a ne individualna. Ovo je potvrđeno brojnim eksperimentima u psihologiji (Milgram, Zimbardo), kao i u istraživanjima koja se bave solidarnim ponašanjem: kada osoba ima utisak da je odgovornost u rukama nekog autoriteta, a ne njegova lična, ili kada je u eksperimentalnim uslovima postignita anonimnost (jednaka odeća i druge izjednačavajuće karakteristike) uz fizičku bliskost, pritisak, pojedinci će se ponašati agresivnije i manje humano nego da su sami. Isto tako, veća je verovatnoća da će ugroženoj osobi u pomoć priteći pojedinac, nego ako ugrožavajući događaj posmatra više ljudi – jer većina se oslanja da će akciju preuzeti neko drugi. Takođe poznati Ash-ov eksperiment govori o tome kako pojedinac suočen sa pritiskom grupe, često menja svoje mišljenje, iako je očigledno da je ono ispravno.

Po le Bonu, bitne karakteristike funkcionisanja mase su i zaraznost, sugestibilnost i iracionalnost – dakle svaka emocija i čin je zarazna za druge pripadnike mase, masama je lakše manipulisati i sklonije su da se povedu za vođom i zanemare lične interese zarad kolektivnih, a isto tako često i zdrav razum. Le Bon takođe navodi da su dela mase aktivna, ekspresivna ili hostilna.

Kasniji teoretičari su kritikovali njegove stavove, rekavši da gomila nije homogena, već sastavljena od pojedinaca i manjih grupa, da pojedinci u gomili nisu anonimni u svojoj motivaciji ni jedni drugima, da retko deluju unisono, a ako i deluju, da to traje kratko, kao i da gomila ne onesposobljava individualno mišljenje, kao i da gomila ne ispoljava neophodno neadekvatno ili nasilničko ponašanje. Takođe je upitna i konstatacija o preovlađivanju nesvesnih u odnosu na svesne mehanizme u slučaju funkcionisanja u gomili, mada u nekom delu ona može biti tačna – pogotovo u delu gde se agresivni i osvajački impulsi, koje svako od nas ima, pripisuju vođi grupe, a zatim se on sledi, pri čemu vođa ima nerealno „napumpanu”, grandioznu sliku o sebi, što dovodi do toga da cela gomila fukcioniše po principu nerealnosti i iracionalnosti.

Takođe, teorija konvergencije govori o tome da nije efekat gomile na razmišljanje i ponašanje ono što čini tipična ponašanja, već da se u stvari osobe prema svojim preferencama ujedinjuju u manje, a zatim u veće grupe.

Postoji i termin „ponašanje stada ili čopora” u ljudskim velikim grupama, koji opisuje da se ljudi nekada ponašaju kao stado, odnosno da velika većina ljudi radi iste stvari u isto vreme, iako bi možda neka druga opcija bila povoljnija – tj. pojedinci se povode za većinom u ponašanju, umesto da iznalaze bolje opcije za sebe.

Zatim i pojam dezinhibicije, koji govori o tome da će ljudi koji su inače dobro socijalizovani u situaciji mase ili gomile češće pokazivati agresivno, nasilno, nepristojno ili egzibicionističko ponašanje nego u drugim socijalnim kontekstima.

Kasniji mislioci su se pozabavili deindividualizacijom, čiji su glavni faktori anonimnost i grupna odgovornost. Šta sve pojedinac, odnosno navijač, nastoji da sakrije kada postane deo grupe, odnosno gomile?

– Glavni motiv udruživanja u navijačku grupu nije sakrivanje, već udruživanje, pripadanje, kohezija, pa i moć. Deindividualizacija, anonimnost i grupna odgovornost proizilaze kao rezultat grupnog funkcionisanja, dakle nisu uzrok već posledica funkcionisanja u gomili. Druga je stvar što pojedinac u grupi često počinje da funkcioniše drugačije, pa možemo steći utisak da je motiv udruživanja bio da se nešto sakrije. Motiv je pre da se popune praznine nego da se nešto sakriva. Pod prazninama mislim na nedostatke u svojoj slici o sebi, koja može biti nerealno dobra ili nerealno loša, a u oba slučaja potiče od primarno loše slike o sebi iz vrlo ranog perioda detinjstva. Zatim praznine u društvenom funkcionisanju i pripadanju, kao i praznine u ličnoj vrednosti koje se često vezuju za nemogućnost željenih postignuća, a za šta se u grupi ima utisak da se ostvaruje.

Mnogi psiholozi smatraju da su neki najzagriženiji fanovi ustvari usamljene osobe, sklone depresiji i otuđenju. Ima li u tome istine?

– Navodi se 8 velikih motiva da neko postane fan: pozitivan stres, beg, zabava, ekonomski faktori, estetski faktori, pripadanje grupi, samopouzdanje i potreba za porodicom.

Zato neki istraživači tvrde da je biti fan ispunjenje neispunjene potrebe za porodicom i pripadanjem u vremenu kada se tradicionalne institucije porodice i religije raspadaju i da je ovakvo udruživanje način da se ispuni ovako nastala praznina u ljudskoj psihi. Međutim, jednako su važni i svi ostali ranije navedeni razlozi.

Zašto navijač, kada pobedi njegov tim, kaže „pobedili smo”, a kada izgubi, nastoji da se distancira rečima „izgubili su”?

– Zato što se identifikuje sa pobedama svog tima, a teško podnosi poraz – ovakve izjave ukazuju i na raspodelu odgovornosti o kojoj je već bilo reči – fan oseća da je sudelovao u pobedi, da je delom i sam odgovoran za nju, a kada dođe do poraza, tipično je da kaže ili „izgubili su” ili da svoj tim pravda nefer suđenjem, okolnostima, „nameštenim” utakmicama i slično, u svakom od ovih slučajeva isključujući svoju odgovornost za poraz, a razlika je samo da li odgovornost prebacuje na tim za koji navija ili za suparnike, okolnosti itd.

Čime se objašnjava to da su najzagriženiji navijači, pa samom tim i huligani – muškarci? Zašto se žene ponašaju drugačije? Ima li to veze sa hormonima?

– Najviše ima veze sa vaspitanjem i rodnim ulogama. Muška deca se od rođenja vaspitavaju da budu agresivnija od ženske, da ispoljavaju agresivnija osećanja i da se angažuju u agresivnijim igrama i aktivnostima, kao i takmičenju, za razliku od ženske dece koja se vaspitavaju da budu „nežniji” i „slabiji” pol. Tako se i u kasnijem životnom dobu ponavljaju ovi obrasci osećanja i ponašanja. To sve ima veze i sa polnim hormonima, kao i evolutivnim razvojem polnih i rodnih uloga kroz istoriju ljudskog društva.

Studije su pokazale da se navijačima čiji tim pobedi nivo testosterona povisi za trećinu, a za toliko navijačima gubitničkog tima opadne. Takođe, pobednicima rastu i samopouzdanje i neke mentalne sposobnosti. Šta se događa u telu?

– Nivo testosterona, kao i još nekih supstanci – adrenalina, endorfina, serotonina se povećavaju u krvi kada se angažujemo u sportskim aktivnostima, pa i u navijanju, zbog čega se osećamo bolje, življe, snažnije, skoncentrisanije i zbog toga osobe koje se redovno bave sportom se osećaju bolje nego one koje se ne bave. U nekoj meri ovaj efekat imaju i osobe koje navijaju, ali je on kratkotrajniji zbog manjeg psihičkog i fizičkog angažmana – osoba koja obavlja neku sportsku aktivnost je angažovana ne samo fizički, već i psihički da bi što bolje, preciznije i efikasnije izvela aktivnost.

Čak i ljudi koji su uglavnom stidljivi i rezervisani u svakodnevnim odnosima, utopljeni u grupu navijača eksplodiraju i postanu egzibicionisti, nasilni i slično. Šta im se dogodi? Kao da su pod hipnozom…

– Ove pojave objašnjavaju svi napred navedeni koncepti: deindividuacije, anonimnosti, dezinhibicije, sugestibilnosti, raspršene odgovornosti itd.

Zašto su ostali fanovi, oni koji obožavaju filmske i muzičke zvezde, mnogo umereniji. Zato što u tim oblastima nema pobednika i poraženih?

– I zbog toga, ali i zato što nemaju utisak da učestvuju u aktivnosti koju izvodi slavna ličnost ili grupa. Oni su samo posmatrači i ne doživljavaju sebe kao učesnike. I to je tako u većini slučajeva, mada postoje i obožavaoci koji počnu da proganjaju osobe koje obožavaju, što može ići do slučajeva klinički jasne paranoje – erotomanije, gde je potrebno ozbiljno psihijatrijsko lečenje.

Od svih odlika gomile, koja je za navijače najpogubnija? Podložnost sugestiji? Netolerantnost? Impulsivnost? Sklonost preterivanju?

– Kada se udruže u neku grupu, ljudi formiraju svoj sistem vrednosti, svoju kulturu, pripadnost, norme, sistem nagrađivanja lojalnosti (a lojalnost se može demonstrirati na razne načine, pa ponekada i agresivne i bizarne), uloge i vođstvo, način komunikacije, ciljeve, moć i slično. Ono što jeste najpogubnije je da, kada se ovakav sistem formira, pripadnici grupe počinju da gledaju na pripadnike drugih grupa kao manje vredne ili ugrožavajuće, samo zbog toga što se njihovi sistemi razlikuju. Tu je koren osećanja prezira, čak nekada i mržnje, što onda protivnike pretvara u neprijatelje iz čega se često izrodi nasilje. Kada se uzme u obzir da je pripadnik druge grupe ovako dehumanizovan, uz ranije navedene karakteristike funkcionisanja u gomili, jasno je da se lako pređe granica od navijanja ka nasilju.

Uočene su sličnosti između sportskog navijanja i religije, kako po rečniku (koji u oba slučaja uključuje veru, posvećenost, žrtvovanje, obavezivanje, duh, molitvu, patnju, slavlje…), tako i po ritualnom ponašanju (pravljenje „talasa” na tribinama, nošenje odeće sa obeležjima tima, pevanje himne…). Može li se uopšte praviti takva paralela?

– Paralela može da se pravi u smislu osećanja pripadanja, posvećenosti i donekle rituala, ali ne i u smislu religiozne prakse, učenja, učestvovanja i osećanja kontrole koje je izraženo kod navijanja, a nema ga u religijskoj praksi, jer sve zavisi od neke više sile. Takođe, religijska učenja većinom propovedaju jednakost, poštovanje, dobronamernost itd. (izuzimamo ekstremna učenja, ekstremistička tumačenja inače miroljubivih učenja i neke sekte), a navijačka kultura kompetitivnost, „mi” i „oni”, da je neko „gornji” a neko „donji” i slično. Takođe, tokom religijske prakse se aktiviraju neki drugi delovi mozga, nije uobičajen porast testosterona i adrenalina, dok serotonin i endorfin mogu da se izlučuju u nekoj meri u zavisnosti od stadijuma religijskog zanosa.

Intervju u skraćenoj varijanti je dostupan na portalu Večernje novosti.