Dr Aleksandra Bubera Ninić je za portal Biznis.rs u razgovoru sa novinarkom Julijanom Vincan govorila o sindromu sagorevanja na poslu.
Izjavu dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je priredila novinarka pod naslovom Zašto dolazi do sindroma sagorevanja na poslu i kako ga rešiti? možete pročitati ovde.
Da bismo se uspešno nosili sa radnim obavezama i stresom na poslu, potrebno je da imamo niz veština koje će nam omogućiti da dobro procenimo kolike su naše realne mogućnosti i kapaciteti i da u odnosu na to odaberemo prioritete na poslu i na koje zahteve je potrebno i moguće odgovoriti, a koje da asertivno odbijemo ili pregovaramo o tome šta je moguće u odnosu na zahtevano, kao i koliki je dovoljno dobar kvalitet urađenog posla u odnosu na ideal.
Sindrom sagorevanja je posledica nakupljanja hroničnih i ponavljajućih stresogenih, a ponekada i traumatičnih situacija na poslu tokom vremena (mada ne mora biti vezan samo za posao,već i za druge situacije).
Ovaj sindrom je zapravo posledica neuspele adaptacije pojedinca na visok stepen stresa i najpodložnije su mu osobe koje su sklone perfekcionističkom načinu funkcionisanja, što podrazumeva nerealno visoka očekivanja od sebe, ali neretko i svoje okoline.
Ko je podložan sindromu sagorevanja?
Sagorevanju su podložniji mlađi radnici i početnici, jer ne procenjuju realno niti sebe niti zahteve posla, niti kako ono što su učili tokom školovanja „funkcioniše u stvarnom poslovnom okruženju” i ne umeju da rasporede svoje kapacitete „na duže staze” i da dobro postave prioritete. Takođe, često žele da se dokažu na novom poslu.
I druge kategorije zaposlenih su takođe ugrožene, pogotovo ukoliko su preopterećene brojnim zahtevima, ekstenzivnom komunikacijom i sa nadređenima i sa klijentima te se nalaze prirtisnuti u svojevrsnom „sendviču” između često suprotnih zahteva. Identifikuju se sa klijentima, a žele da udovolje nadređenima i ne umeju da postave dobro granicu ni u jednom smeru – dakle, nedostaju im veštine asertivne komunikacije.
Još neki predisponirajući faktori su:
preterani rad, osećanje odgovornosti, preterana želja za dokazivanjem, postojanje mobinga i nepoštovanja prava radnika na poslu, preterana brižnost i od ranije postojeće anksioznost i/ili depresivnost, slabiji socijalni kontakti i mreža, nepoznavanje i/ili zanemarivanje svojih želja i
„potreba” da se ugađa drugima, nepostojanje bazične psihološke i emocionalne pismenosti i asertivnosti – osoba ne ume da upravlja konfliktima, ne poznaje dovoljno dobro sebe i ne ume da se izbori ni sa intrapsihičkim ni sa interpersonalnim konfliktima što vodi u izbegavanje uvida u, i rešavanje problema i često umesto da traži podršku svoje socijalne mreže, osoba se povlači.
O sindromu sagorevanja se govori poslednjih tridesetak godina i opisivan je u sklopu opšte teorije adaptacije na stres, gde se navodi da postoje tri faze – alarmna, bori se/beži faza i faza iscrpljenosti.
Sindrom sagorevanja zapravo spada u ovu treću fazu, jer kada kažemo daje neko sagoreo, on je već dospeo u fazu iscrpljenosti.
Ipak, to se ne dešava preko noći i postoje nekoliko faza kroz koje prolazimo dok sasvim ne sagorimo:
I faza: osoba počinje da radi,ima visoka očekivanja i od sebe i od svog radnog okruženja, kako od kolega, tako i od uslova rada i očekuje da su svi jednako entuzijastični kao ona.
Neštedimice se ulaže u posao, često zanemarujući ostale aspekte života, preuzima na sebe mnoge zadatke i odgovornosti, ne vodeći računa o realnim kapacitetima, kao ni mogućnostima da se njene ideje i projekti sprovedu. Radi prekovremeno i ne vodi računa o tome da treba da prerasporedi svoje snage i kapacitete, jer treba da radi još dugi niz godina. Idealizuje radno mesto kolege i sebe, očekuje da je sve sistematično organizovano i pravedno, ne uviđa da je relanost, ipak, drugačija od toga.
II faza: osoba počinje da shvata da nije baš sve tako kako joj je na početku izgledalo, shvata da posao nije jedino polje iz koga treba i moguće je crpeti satisfakciju, shvata da postoje i druge važne stvari u životu kao što su porodica, prijatelji, zabava, stručno usavršavanje ,napredovanje itd. Osoba počinje realnije da sagledava svoje radno okruženje zahteve i mogućnosti. Ovu fazu obeležava pad entuzijazma iako osoba i dalje voli ono što radi.
III faza: osoba počinje da bude frustrirana, vidi brojna ograničenja u poslovnom okruženju kao i u širem sistemu, počinje da shvata da je sistem daleko od savršenog i da postoje brojne prepreke koje je potrebno svakodnevno savladavati, a ona više nema toliko snage ni volje da ih rešava. Počinje da se preispituje oko smisla onoga što radi i oko načina života koji vodi. Sve je manje zadovoljna, ne uspeva joj da se dovoljno odmori i da krene na posao sveža, početak nove radne nedelje ili dana su mučni. Česti su konflikti na poslu, veoma je snižen prag tolerancije na frustraciju.
IV faza: osoba gubi interesovanje i volju za posao, postaje apatična i nezaintersovana, oseća gubitak i depresivna je, radi samo koliko je neophodno da ne dobije otkaz, izbegava odgovornost i povlači se u svakom smislu.
Simptome sindroma sagorevanja možemo grupisati u telesne, emocionalno-kognitivne i bihejvioralne (vezane za ponašanje)
Telesni simptomi su:
postojanje zamora, smanjen imunitet i duže trajanje bezazlenih infekcija nego što je uobičajeno, bolovi – najčešće u vratu, leđima, lumbalnom predelu, veoma česte su i glavobolje. Zatim problemi sa spavanjem i probavom, česte su promene telesne težine, češće gojaznost, ali je moguće i mršavljenje, osobe često posežu za alkoholom,cigaretama i raznim vrstama sedativa ili psihostimulanasa,energetskim pićima i slično, teže se bude i teže usnivaju, a bude se prenadražene ili umorne.
Emocionalno-kognitivni simptomi:
čest je osećaj praznine i emocionalne krutosti, anksioznost, depresivno raspoloženje, gubitak entuzijazma i motivacije, zaboravnost, pad koncentracije, u ranim fazama moguće su i manične odbrane kao pokušaj da se kompenzuje depresija, osećaj tuge i bespomoćnosti, gubitka , negativan stav prema sebi drugima i svetu, a posebno prema poslu, bes, sumnjičavost, nervoza i napetost, gubitak kapaciteta za empatiju ka sebi i drugima, nisko samovrednovanje i samopoštovanja do doživljaja potpune bezvrednosti i samoprezira , preosetljivost, iritabilnost, „kratak fitilj” i nizak prag tolerancije na bilo kakvu frustraciju, gubitak libida, a u terminalnim fazama i osećaj gubitka smisla pa i suicidalne ideje kod nekih pojedinaca.
Bihejvioralni simptomi (ponašanje):
Često je eksplozivno i impulsivno ponašanje, rigidnost i neprilagodljivost, otpor, kao i potpuni krah adaptivnih mehanizama kada osoba može plakati, tresti se i osećati se preplavljeno i ugroženo, česte svađe i konflikti ili regresija i inat, nesaradljivost i beg u fantaziju, rizična ponašanja, gubitak kritičnosti, grubost, preterana osetljivost na zvuke, posebno buku, mirise, gužvu, svetlo, česti međuljudski sukobi gde se osoba postavlja bezosećajno, osoba može biti preokupirana stalno poslom, odnosom plate, odgovornosti i uslova rada, dodatnim beneficijama. Ukoliko se ne interveniše, problemi na poslu se prelivaju na porodicu i prijatelje, može doći do raskida dugogodišnjih važnih odnosa, te osoba ostaje usamljena i oseća se napušteno i bez kapaciteta za dalje, što kod nekih osoba na kraju dovodi do zaključka da je situacija bezizlazna i da je jedini način da prekinu patnju: suicid.
Šta možemo da uradimo da bismo predupredili sagorevanje na poslu i kada do njega već dođe, njegove posledice?
Prvo i osnovno je da se izbegne prekovremeni rad i da se poštuje 40-osatna radna nedelja
na žalost, svi smo svedoci da ,mnoge kompanije u Srbiji očekuju od svojih radnika da rade i po 10-12 sati svakodnevno, kao i trenutne situacije gde zdravstveni radnici nemaju odmor mesecima, a neki i godinu dana i rade potpuno nezdrava dežurstva – drugi dan i sl. Neophodna su dva dana odmora – tokom vikenda, kao i dnevni i godišnji odmor.
Idealna i zdrava formula bi bila – 8 sati dnevno rad, 8 odmora i 8 spavanja, dva dana nedeljno odmora kao i 7 nedelja godišnjeg odmora godišnje. Vidimo koliko je to za većinu ljudi daleko od realnosti.
Posao bi trebalo „ostaviti na poslu”, a ne „nositi ga kući”, završavati ga savesno, ali na vreme i ne sa preteranim očekivanjima, o svom učinku i odgovornostima.
Savladavanje adekvatnih strategija i tehnika za nošenje sa stresom – sticanje potrebne emocionalne pismenosti, komunikacijskih veština i veština asertivne komunikacije
Podrazumeva da jasno zauzmemo stav da tražimo za sebe ono što nam treba uz poštovanje drugih, ali ne povlačeći se prednjihovim zahtevima, željama i potrebama, kada one prelaze granice onoga što je za nas moguć i zdravo.Takođe podrazumeva da upoznamo svoje želje i mogućnosti i da ih jasno izrazimo, da diskutujemo i da dobro upravljamo konfliktima.
Ovo je moguće organizovati u okviru firme, a i svaki zaposleni za sebe može pronaći razne kurseve koji su u ponudi i van okvira svog radnog mesta. Takođe zaposleni mogu da se obrate svojim službama za ljudske resurse i dobiju podršku, pomoć a često i obuku u ovom važnom polju.
Fizička aktivnost i relaksacija su veoma važne, a mnogi ih pod pritiskom obaveza, zanemaruju
Pogotovo su važne aerobne fizičke aktivnosti – trčanje, plivanje, hodanje, brze šetnje, vožnja bicikla, jer one dokazano pomažu regulaciji ne samo psihološkog već i fizičkog stresa i oslobađanju od istog. Pomažući metabolizam, pogotovo glukoze i utičući i na količinu određenih neurotransmitera i neuropeptida poboljšavaju psihofizičke mogućnosti organizma. Važno je savladati i tehnike disanja koje su neophodne za uvod u relaksaciju koja se isto može naučiti i pomaže u prevenciji, aponekadi u oslobađanju od stresa.
Jačanje ili izgrađivanje socijalne i porodične mreže i mreže podrške, izgrađivanje ili jačanje samopouzdanja i samovrednovanja
Čovek je socijalno biće i potrebni su nam drugi ljudi da bismo se osećali prijatno, vredno i prihvaćeno, iako odrasla osoba mora imati i kapacitet za samoću i podnošenje socijalne izolacije neko ograničeno vreme. Ali svima nam je poznato da se bolje osećamo ukoliko imamo oko sebe krug ljudi kojima verujemo, sakojima nam je prijatno i sa kojima možemo da razgovaramo i delimo na način koji je uzajamno ispunjavajući. Samopouzdanje nije direktno vezano za kvalitet socijalnih odnosa, ali jedno drugo potpomažu (socijalni odnosi i samopouzdanje), tako da je potrebno raditi i na jednom i na drugom, jer to povećava našu otpornost na stres i kapacitete za nošenje sa stresom. Ponekad pored pomoći prijatelja, potrebno je potražiti i profesionalnu pomoć psihoterapeuta, psihologa ili psihijatra.
Upoznavanje sa svojim željama i pronalaženje aktivnosti van posla u skladu sa njima
Stres na poslu ćemo lakše podnositi ukoliko imamo neka druga polja interesovanja van posla, to može biti hobi, kućni ljubimac ili drugi načini provođenja slobodnog vremena koji nas ispunjavaju zadovoljstvom. Često osobe koje su zadovoljne i u stanju da izađu u susret svojim preferencijama i željama (a to ne znači da takve želje podrazumevaju mnogo novca) imaju doživljaj da je život iako pun prepreka, izazova i problema, vredan življenja, lep i ispunjen smislom.