sumnja – Bubera

Ljubomora

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Natalijom Živanović Popović objavljen u Blicu 21.2.2011.

Zašto se ljubomora javlja?

– Ljubomora je emocija (osećanje). Ne osećamo stalno osećanja. Ono što stalno osećamo su oseti, senzacije. Osećanja osećamo samo kada procenimo da se dešava nešto važno. Ljubav je jedna od veoma važnih vrednosti u životu, bez koje odrasla osoba može, ali ukoliko je nema, to značajno snižava kvalitet života. Onog momenta kada uđemo u odnos ljubavi, logično je da postoji i strah da bez ljubavi možemo ostati.

Ljubomora je specifičan strah da ljubav može biti izgubljena jer osoba oseća/ misli da postoji opasnost da voljena osoba voli nekog trećeg. To znači da je za ljubomoru potreban neko treći u odnosu – bilo da treća osoba zaista postoji, ili se radi samo o netačnoj sumnji ili fantaziji.

Ljubomora ne postoji bez ljubavi i bez strepnje da bismo je mogli izgubiti zbog nekog trećeg. Osećanje ljubomore je prirodan pratilac odnosa ljubavi, jer uvek postoji rizik da voljena osoba zavoli nekog trećeg, ili da bi drugog mogla da voli više nego samu osobu (na primer kada smo ljubomorni na braću ili sestre).

Ljubomora nas pokreće na akciju kojom ćemo sačuvati ljubav voljene osobe, i to je njena dobra strana i funkcija. Međutim, što je neko manje siguran da je ljubavni odnos stabilan, to je veća sklonost ljubomori, i obrnuto, što je osoba više sigurna da je neko voli, imaće manju sklonost ka ljubomori, do te mere da ne primeti situacije u kojima je ljubomora potrebna.

Dakle, adekvatna ljubomora je ona koja nastaje u situacijama kada osoba realno procenjuje da postoji realna mogućnost da neko treći „osvoji“ ljubav voljene osobe. Da bi bila adekvatna, mora se izražavati na socijalno prihvatljiv način, i pokretati nas na akciju koja će kao rezultat imati očuvanje ljubavnog odnosa.

Ljubomora se zasniva na proceni realnosti mogućnosti da se ljubav „da“ nekom trećem – što znači da procena može biti tačna i pogrešna. Pogrešna u smislu da ili ne postoji situacija zbog koje bi ljubomora uopšte trebalo da postoji, ili nije toliko značajna koliko je osoba procenjuje.

Adekvatnost socijalnog izražavanja podrazumeva kulturološke obrasce, pa se tako na primer u nekim zajednicama smatra kao sasvim adekvatno da kada je osoba ljubomorna primeni fizičko nasilje ili prema partneru ili prema „trećoj“ osobi, dok je u nekim drugim zajednicama ovo potpuno neprihvatljivo.

Sa stanovišta ljudskih prava, ljubav se može slobododno davati kome poželimo i niko nema prava da nas u tome spreči – ima prava da mu se ne sviđa, da teško prihvata tu činjenicu, da se ljuti i buni, ali ne i da nas zlostavlja – fizički ili psihički. Kod nas se na to još uvek manje-više blagonaklono gleda, pogotovo ako je muškarac taj koji pokušava da zaštiti odnos ljubavi tako što će biti nasilan prema partnerki ili prema „trećoj osobi“.

Ukoliko smo, motivisani ljubomorom, preuzeli neke socijalno prihvatljive akcije koje su zaista dovele do očuvanja odnosa ljubavi, o čemu se slažu oba partnera, onda je takva ljubomora adekvatna – konstruktivna (čak i ako nije postojao objektivni razlog za ljubomoru). A ako su akcije doprinele uništavanju odnosa ili njegovom pogoršanju, onda je takva ljubomora neadekvatna, odnosno destruktivna – i takva ljubomora je česta tema novinarskih priloga, jer se može završiti ne samo uništenjem odnosa ljubavi, već i ubistvom i/ili samoubistvom.

Postoji više načina kako osobe reaguju na ljubomoru.

Prvi način je da se ljubomora pokazuje kao ljutnja kroz napad. Napad na treću osobu, da bi se ona oterala, zastrašila, ili ponizila što se ispoljava kao direktna i otvorena agresija, ili, u sofisticiranijim oblicima kao nadmetanje sa trećom osobom kako bi se dokazala superiornost. Ili se napada partner, smatrajući da je on kriv, jer daje povoda trećoj osobi. Ako ovakvo ponašanje eskalira, ljutnja se pretvara u bes, a bes u fizičko nasilje.

Zastrašivanjem osoba pokušava da više veže partnera za sebe, tako da nijedan partner više u odnosu nije slobodan: prvi da slobodno bira kome daje ljubav, a drugi da voli na zadovoljavajući način. Često ovakva ljubomora postaje razlog da se odnos prekine, a ne da se osoba u odnosu zadrži. Za osobe koje na ovakav način „zaoštre“ osnos ljubavi, korisna bi bila poruka „da bi nekoga zadržao, moraš ga pustiti“.

Drugi način je ispoljavanje mržnje koje vodi ka uništenju rivala ili voljene osobe. Mržnja je kada procenjujemo da je druga osoba zla, da „ničim izazvana“ , svesno i namerno pokušava da uništi nešto što nam je izuzetno vredno, u ovom slučaju naš ljubavni odnos i da je ona uništitelj koga je potrebno da uništimo. Zbog toga se ubija ili partner koji je „izdao i prevario“ i tako uništio odnos (što je češće) ili rival koji je uništio odnos. Ljubav i mržnja u ovom slučaju idu zajedno. Oko trećine svih ubistava je motivisano ljubomorom.

Posmatraču sa strane je često čudno zašto osobe ostaju u ovako poremećenim odnosima. Ali, ukoliko osoba smatra da „što je veća ljubomora, to znači da je veća i ljubav“, bez obzira koliko joj je u ovakvom odnosu teško, ona na taj način dobija potvrdu – dokaz ljubavi, jer partner „mora da me mnogo voli kada je toliko ljubomoran“. Takve osobe će nesvesno često tražiti slušaoce i tešitelje, u svrhu ventilacije tj. da nekom ispričaju svoju priču, da ih drugi razumeju, a bez stvarne želje za promenom, smatrajući (nekad svesno, a nekada nesvesno) da u takvom odnosu dobijaju iskrenu i intenzivnu ljubav, „što je vredno svake muke“, i pravdaće time partnerovo psihičko ili fizičko nasilje. Ova predstava o ljubomori kao dokazu ljubavi je još jedan razlog zašto se u društvu na ljubomoru gleda blagonaklono.

Treći način reagovanja je da ljubomorna osoba postaje tužna i time, kao i svojim povlačenjem, pokušava da izazove kod partnera osećaj krivice, da bi partner video kako osoba pati i promenio ponašanje, kao dokaz ljubavi. Ovo može ići do pokušaja ili izvršenja samoubistva ljubomornog partnera u nadi da će ga voljena osoba zaustaviti ili sprečiti.

Četvrti način je da osoba koja je ljubomorna pokušava da zadrži partnera tako što mu ugađa u svemu, da bi partner shvatio koliko je ta osoba dobra i vredna i šta će on sve izgubiti u koliko se odluči za treću osobu.

Prvi i drugi način češće ispoljavaju muškarci, a treći i četvrti žene. Koren je u tome da od rođenja drugačije vaspitavamo mušku i žensku decu, tako da su kod muške dece poželjnija „jaka, muška, agresivna“ osećanja, kao i prateća ponašanja – ljutnja, bes, gnev, kompeticija, fizičko i verbalno „pesničenje“, a „slaba“ su im zabranjena. Sa druge strane su ženskoj deci branjena „agresivna“, a potkrepljivana „ženska, slaba“ osećanja i ponašanja – tuga, pasivnost, trpljenje, strah. To je toliko ubikvitarno da u psihijatriji i psihoterapiji postoji izreka da u stresnim situacijama „Men tend to become mad, and women tend to become – sad“, što se klinički ispoljava kao hostilnost u prvom i depresivnost u drugom slučaju.

Vrste ljubomore

Kada je osoba ljubomorna često, u neopravdanim situacijama, tokom čitavog života i sa različitim partnerima, uzrok mogu biti različite logike i svaka od njih može biti uzrok nasilja. Zato je nasilje zbog ljubomore veoma čest uzrok porodičnog nasilja.

Postoji nekoliko vrsta ljubomore, u zavisnosti od logike koja je pokreće:

Ljubomora iz inferiornosti: Ako osoba veruje da je manje vredna, po bilo kojem kriterijumu (fizički izgled, pamet, uspeh, potencija…) boji se da će neko ko je vredniji preoteti voljenu osobu. Osoba takođe veruje da će se ovo desiti pre ili kasnije, da je sasvim izvesno i ljubomorom pokušava da odloži trenutak kada će to da se desi.
Ako osoba pripisuje drugome svoje svesne i nesvesne želje ili fantazije tj. osoba ono što radi ili želi da radi projektuje na partnera. Ili, ukoliko osoba toliko idealizuje partnera da misli da se on ili ona svakome moraju dopasti – radi se o projektivnoj ljubomori.
Ako je osoba uopšteno nepoverljiva i sumnjičava prema ljudima, jasno je da u okviru toga neće verovati ni svom partneru i tada se radi o paranoidnoj ljubomori.

Paranoidna ljubomora koja ne dostiže nivo sumanutosti, može imati kvalitet precenjene ideje, koja se uz terapijski proces može olabaviti i ponekad sasvim rešiti – što je retko, jer osoba veruje da je u pravu i nema problem s tim. Zbog toga će se retko obratiti za pomoć, smatrajući da joj pomoć i ne treba. Ovakvi ljudi obično dolaze na terapiju (bilo psiho ili farmakoterapiju) pod pritiskom okoline koja ima problem sa njihovim ponašanjem.
Kada ljubomora prelazi u domen sumanutosti, dolazi do delimičnog ili potpunog gubitka veze sa realnošću, a osoba je potpuno, bolesno i nepokolebljivo uverena u partnerovo neverstvo. Kada je priča o ljubomori u granicama mogućeg, sa dobro organizovanim sistemom ideja, radi se o paranoičnoj sumanutoj ljubomori i u praksi se često pitamo „ko je ovde lud?“, jer priča deluje moguće, konzistentno i uverljivo, i tek dužim ili višekratnim razgovorom počinjemo da dolazimo do sve nerealnijih uverenja dok se ne pokaže da su ove ideje samo u početku „lanca“ izgledale relativno realno i moguće, a kasnije sve nerealnije do nivoa sumanutosti.
Kada su sumanutosti bizarne (jako upadljivo čudne i već na prvi pogled nemoguće ili gotovo potpuno nemoguće), lako je ustanoviti da se radi o sumanutoj paranoidnoj ljubomori – na primer, partner čini preljube sa predsednikom SAD, predsednik ga/je zasipa dijamantima pomoću kojih posle putuje po svetu i vara osobu sa svim državnicima na organizovanim orgijama i slično, ili ih vara sa rođenom decom i unucima itd.

U bilo kojoj vrsti ljubomore, osoba može smatrati da ima puno pravo da učini sve da zadrži voljenu osobu, da je „popravi“ da bude bolja tj. da se okrene partneru umesto rivalu, ili da kazni nju ili rivala, pod devizom „cilj opravdava sredstvo“. Jasno je da ovo često može rezultirati psihičkim i fizičkim maltretiranjem, patološkim afektom, nasiljem, teškim povredama, ubistvima, ponekad praćenih samoubistvom (jer se partner istovremeno i mrzi i voli).

Skraćenu verziju teksta možete pročitati na portalu Blica.

Poverenje

Aleksandra Bubera

Integralni intervju sa novinarkom Vesnom Marić, čiji je deo objavljen u Blicu, 10.04.2011.

Koliko je važno poverenje među ljudima, da li je moguće graditi odnose bez poverenja?

– Bez odnosa poverenja, ljudsko društvo ne bi moglo uopšte da funkcioniše, jer u tom slučaju bismo stalno bili zaokupljeni da li nam i ko smera nešto zlo i kako da se od toga zaštitimo. Reč poverenje ima koren u glagolu „verovati“, odnosno, poverenje govori o tome da mi iako ne znamo kako će se drugi ljudi ponašati, a priori verujemo da će se oni ponašati dobronamerno. Odnosi među ljudima koji funkcionišu zasnivaju se na delimičnom ili potpunom odnosu poverenja tj. mi iako ne možemo to sa sigurnošću da znamo i predvidimo, verujemo da će se ljudi prema nama ponašati dobronamerno i konzistentno u svim ili nekim aspektima zajedničkih aktivnosti.

Šta je presudno da bismo stekli poverenje u nekoga?

– Presudno je to da je osoba u koju imamo poverenja proverena tj. koliko nekoga poznajemo – otuda i izreka da „ne poznaješ nekoga zaista dok s njim ne pojedeš džak soli“. To govori o dužini poznanstva, ali i o njegovom kvalitetu, jer obedovati s nekim jeste u neku ruku intiman čin (sem ukoliko se ne radi o poslovnim ručkovima), tj. obično obedujemo u društvu ljudi koji su nam bliski. Dakle, potrebno je nekoga poznavati dovoljno dugo i dovoljno dobro da bismo na osnovu tog prethodnog iskustva mogli da procenimo njegovo buduće ponašanje, jer se poverenje odnosi na budućnost.

Šta kad nas neko izneveri, kako reagujemo i kako se to odnosi na građenje poverenja sa drugim ljudima, da li smo oprezniji?

– Kada nas neko izneveri, možemo različito reagovati i to najviše zavisi od toga kakve smo ličnosti, ali isto tako i od okolnosti. Odnosno, ako je osoba naivna, ona će verovatno reagovati iznenađenjem i zapitati se kako je moguće da joj se to opet dešava. Ako je osoba inače sumnjičava, potvrdiće svoje stavove da ljudima ne treba verovati. A osobe koje imaju optimalan odnos poverenje – sumnja će proanalizirati situaciju i osobu i, ukoliko shvate da je njihova procena bila pogrešna, naučiće to iz svoje greške. Ukoliko nije bilo nikakvih nagoveštaja da bi do izneveravanja moglo doći onda će biti iznenađene, tužne, ljute, a moguće i uplašene, ali će to prevazići i objasniti sebi da se i takve stvari dešavaju i krenuti dalje. Takođe će uzeti u obzir i okolnisti pod kojima se incident desio i u odnosu na iste proceniti koliki je deo do okolnosti, a koliki do osobe koja ju je izneverila. Sem u slučaju naivnih, posle ovakvih događaja postajemo oprezniji i sumnjičaviji, što je adaptivna reakcija, ukoliko sa njom ne preteramo i odemo u drugi ekstrem, tj. da zbog jedne osobe koja nas je izneverila prestanemo da verujemo i svima ostalima, ili svim ostalima iz „iste kategorije ljudi“, što se u psihologiji naziva generalizacija.

Svetska istraživanja pokazuju da ljudi najviše veruju policajcima, vatrogascima, lekarima, a najmanje savetnicima, fudbalerima, prodavcima automobila i političarima. Zašto?

– Prve tri profesije koje se navode jesu takozvane pomagačke profesije, pa ljudi pretpostavljaju da, kada se već neko bavi takvom profesijom, onda on mora biti osoba od poverenja. Jer ukoliko smo imali adekvatno detinjstvo, naučili smo da su roditelji tu kada nam je loše, kada smo bolesni, uplašeni i povređeni, ili kada se nađemo u opasnosti i da nam pomognu. Kada je čovek kasnije u nekoj opasnosti ili bolestan i u kontaktu sa policijom, vatrogascima i lekarima, odnos je sličan – bespomoćan ili manje moćan u odnosu na spasioca koji je sposoban da mu pomogne, što je slično odnosu dete – roditelj u detinjstvu. Zatim, osobe koji se bave ovom profesijom, ljudi često doživljavaju kao omnipotentne, tj. svemoćne, a ne samo moćne, a tu su i uniforme, diplome, zakletve, kontrolni mehanizmi koji ulivaju poverenje da je osoba proverena i dobronamerna, sposobna i da će uraditi svoj posao do kraja – što i jesu četiri važne komponente poverenja.

Što se tiče ostalih profesija, ljudi često doživljavaju da su osobe koje se njima bave sklone da preuveličavaju i iskrivljuju činjenice i istinu u svrhu manipulacije zbog lične, ili koristi onih za koje rade, te je to postao stereotip. Kada nešto postane stereotip, više se ne zadržavamo mnogo da o tome razmišljamo u pojedinačnom slučaju, već sve „stavljamo u isti koš“ pa tako to postaje „opštepoznata i prihvaćena činjenica“. A ako se u stvarnosti često događaju potvrde takvih stereotipa, onda on postaje duboko ukorenjen, i deluje i na ljude koji se za te profesije odlučuju i njima se bave, a ne samo na one koji ih posmatraju, što se onda vidi i u rezultatima istraživanja.

Koliko se oslanjamo na sud drugih i u kojoj meri je to dobro? (na primer, kada čitamo preporuke i kritike drugih ljudi na netu da bismo doneli sud o nekom prodavcu nekretnina, na primer?

– Klasičnim psihološkim eksperimentima je odavno potvrđeno da je uticaj drugih ljudi na pojedince iznenađujuće i veoma veliki, čak toliki da u Ash-ovom eksperimentu većina ispitanika iako vidi svojim očima da svi ostali tvrde nešto što je pogrešno, npr. da je jasno uočljivo najduža linija B, a ne linija C, počinju da tvrde isto što i ostali, ukoliko su ostali u većini, a da je veoma mali broj ispitanika koji se držao svojih očiju i svojih tvrdnji iako su ostalih desetoro tvrdili nešto drugo.

I o ovome imamo narodnu poslovicu koja kaže „više očiju bolje vidi“. Odnosno trenirani smo da proveravamo s drugim ljudima pogotovo kada u nešto nismo sigurni, i to je najčešće veoma korisno, jer svi smo mi subjektivni, pogrešivi i ne možemo imati sve informacije o svemu. Ali isto tako treba zadržati i kritičku distancu i samostalno proceniti šta je od onog što je napisano i rečeno primenljivo, a šta deluje kao „lovačka priča“. Pogotovo kada se radi o raznim forumima na internetu, na kojima se može pročitati i mnoštvo korisnih informacija, često se može uočiti da ljudi komuniciraju tako da se praktično nadmeću kome se deilo nešto strašnije, što u je u psihologiji poznato kao psihološka igra ili razonoda „Strašno, strašno“.

Često radim sa ljudima koji pročitaju razne strahote o dijagnozama koje su i njima postavljene ili o užasnim nuzefektima lekova ili ostale potpuno netačne podatke na raznim forumima na internetu, pa se onda prvo nekoliko susreta bavimo davanjem tačnih i naučno zasnovanih i proverenih informacija i preporukom pouzdanih izvora gde mogu pronaći i dobiti tačne informacije – pogotovo što kada ljudi traže podatke o obolestima, lekovima ili drugim važnim stvarima zbog kojih su uplašeni, osećaju se manje moćni i skloni su da poveruju svašta, opet kao kad smo bili mali… ili što bi rekao narod „u straha su velike oči“.

Zato kada sledeći put pročitate neku informaciju iz neproverenog izvora, proverite je s nekim stručnjakom ili nađite pouzdan izvor.