Specijalistička ordinacija iz oblasti psihijatrije
Dr Bubera Ninić napisla je za portal Velike priče autorski tekst „Da li pazite šta želite?“
Tekst oslikava kako se odvija drama sa željama tokom odrastanja deteta i objašnajva zašto je roditeljima u savremenom dobu često lakše da deci ispune želje nego da ih u tome osujete i govori o nekoliko krajnjih mogućih ishoda.
Autorski tekst je objavljen na portalu Velike priče ovde.
Aleksandra Bubera
Intervju sa Sanjom Kostić, čiji je deo objavljen u Večernjim novostima u junu 2012.
Šta je ustvari sreća? Da li se ona može definisati s obzirom na to da je svi drugačije doživljavamo?
– Sreću osećamo kada se ispune neke naše najvažnije želje. I zbog toga što je svakoj osobi nešto drugo najvažnije, razni ljudi su srećni zbog potpuno različitih stvari, mada postoje neke sličnosti između većin ljudi, pa i po ovom pitanju. Odnosno, većini ljudi u sličnoj kulturi i istom vremenskom razdoblju su slične stvari najvažnije.
Psiholozi ističu da sreća i zadovoljstvo nisu isto. U čemu je razlika?
– Zadovoljna je ona osoba koja je u stanju da ispuni sve svoje potrebe i neke svoje želje, i da zna da je to u mogućnosti u kontinuitetu.
Potrebe su ono bez čega ne možemo: dakle hrana, voda, odevanje, zaklon, kretanje, fiziološke potrebe. Potreba za seksom nije potreba sa stanovišta pojedinca, već sa stanovišta vrste – niko još bez seksa nije umro, ali bi vrsta izumrla da nije bilo seksa. Kako će biti u budućnosti razvojem tehnologije, videćemo. Takođe ljubav za odraslu ljudsku jedinku nije potreba, već želja. To znači da odrasla osoba može preživeti bez ljubavi, kao što može preživeti i bez kontakta i stimulacije od strane drugih ljudi. Dok je su za decu ljubav i stimulacija potrebe, bez kojih se ne razvijaju pravilno, ili se ne razvijaju uopšte.
S druge strane, želje su ono bez čega možemo, ali sa čijim ostvarenjem nam se popravlja kvalitet života. Dakle većina ljudi ima želju za socijalnim kontaktom, ljubavlju, vezama, kao i za određenim materijalnim dobrima, putovanjima i iskustvima raznih vrsta.
Što znači da bi zadovoljna osoba mogla da pokrije sve svoje potrebe, a zatim da realno proceni svoje mogućnosti, talente, resurse i u odnosu na to postavi svoje želje dostižno i realno, a zatim ih ispunjava. Nijedan čovek ne može nikada ispuniti SVE svoje želje i to treba prihvatiti. S druge strane, postoje ljudi koji su se odrekli svojih želja, što često vodi osećanju gubitka smisla života – iako ne možemo ispuniti sve svoje želje, to ne znači da treba od svih odustati, pogotovo od onih realnih. Pa čak i ako su neke naše želje nerealne, opet je želeti besplatno i lepo je maštati o tome šta bi bilo kada bi nam se i te želje ispunile, pod uslovom da ne dovedemo sebe u situaciju da budemo frustrirani činjenicom da su one neostvarive. S druge strane, nekada neke želje i jesu neostvarive u sadašnjem trenutku, ali ih zato ostavrujemo u nekom drugom.
Sreća je s druge strane kada neke naše najvažnije i najveće želje budu ispunjene. „Najveće i najvažnije“ je veoma individualna kategorija pa tako to za nekoga može biti zaposlenje, za drugog sklapanje braka, za trećeg diplomiranje, za četvrtog kupovina kola ili stana, rađanje deteta, ali i neke stvari koje bi drugim ljudima bile razlog za sasvim suprotna osećanja – razvod, na primer.
Sreća je veoma intenzivno osećanje, kada se mobilišu i određeni neurotransmiteri u mozgu i tada smo u stanju koje bismo najpribližnije okarakterisali kao euforiju, koja po samoj svojoj prirodi ne može trajati dugo, jer i hemijske supstance koje se tom prilikom oslobađaju vrlo brzo se raspadaju i nemaju više uticaja na organizam.
Postoji takođe i patološka euforija kada je osoba euforična bez ikakvog racionalnog razloga i takvo stanje može trajati danima, nedeljama, pa čak i mesecima (a što osobu iscrpljuje, jer često nema potrebu za snom, hranom, stalno je aktivna i preduzima korake koje ne može realno da isprati što je često dovodi u situacije koje su po nju finasijski, psihološki i telesno štetne), a javlja se u maničnoj fazi bipolarnog afektivnog poremećaja, gde se u višku pojavljuju i neki drugi neurotransmiteri koji imaju duži uticaj na raspoloženje i osećanja.
Kako u životu osoba za koje se kaže da su „rođene pod srećnom zvezdom“ sve nekako izgleda lakše, u čemu je tajna njihovog uspeha? Zašto neko ima više, a neko manje sreće?
– „Imati sreće“ i „biti srećan“ su dve različite stvari. Imati sreće znači da vam se desilo nešto što je inače malo verovatno da vam se desi, a pri tome je ishod pozitivan. Kao na primer kada dobijete na lutriji, ili ako ste nepažnjom istrčali na put, a vozilo u velikoj brzini ipak uspelo da se zaustavi i da se izbegne nesreća i za sebe i za vas, iako je izgledalo da je to neverovatno.
Postoji dve vrste ljudi za koje se kaže da u „rođeni pod srećnom zvezdom”. Prvi su oni o kojima sam upravo malo pre govorila, dakle ljudi koji su imali pozitivan ishod događaja u malo verovatnim okolnostima, i to je ređe. Druga vrsta ljudi za koje kažemo „da su rođeni pod srećnom zvezdom” su, ustvari, ljudi koji su zadovoljni sobom i svojim životom. To znači da su to ljudi koji su osposobljeni da obezbede sve svoje potrebe i da ispunjavaju neke svoje želje. Da mogu da žive samostalno, ali isto tako da mogu id a se uklapaju u manje i veće društvene zajednice (porodica,škola,poslovno okruženje, prijatelji, rodbina, komšiluk, komunalna zajednica itd.) i da budu s njima povezani na adekvatan način, odnosno da mogu da ostvare i bliskost i distancu.
Roditelji su ti koji su odgovorni za ovakvo osposobljavanje dece u današnjim uslovima, a u ranijim zajednicama važilo je pravilo „potrebno je celo selo da bi se odgojilo jedno dete”, što je podrazumevalo mnogo više podrške i povezanosti nego danas, pa samim tim i manje pritiska na same roditelje nego sada.
Da li postoji formula sreće koju bi svi mogli da primenimo?
– Na žalost, recept ili formula, kao ni za mnoge druge stvari u životu, ne postoji i to baš zato što je sreća individualna kategorija. Ipak, ono što se preporučuje jesu: realnost, umerenost i aktivnost.
Kada pogledate ove tri reči one u glavama ljudi često izazivaju baš suprotne asocijacije od onih koje imamo kada kažemo reč sreća. I baš zato nekim ljudima nikada ne uspeva da budu „srećni“ jer smatraju da bi bili srećni jedino ako im se dese neke stvari koje se dešavaju u holivudskim filmovima i petparačkim romanima. Ovakav, jezički pasivan način (da se desi) takođe podrazumeva da osoba ne mora ništa sama da uradi, već da će sreća jednostavno da joj se „desi“ – što je u realnom životu izuzetno retko, mada nije nemoguće. Ali, ako se oslanjamo na tako malu verovatnoću i verujemo da će se baš nama desiti neki izuzetak od pravila, mi u stvari nismo realni i šanse za ovakve obrte su nam veoma male.
Umerenost često u predstavama ljudi teško ide u kombinaciji sa euforijom, koju osećamo kada smo srećni. Međutim, kada kažem umerenost mislim na realnu (umesto grandioznu) procenu svojih mogućnosti, okolnosti, odvajanje realnih od nerealnih želja i ciljeva, kao i uporan i sistematičan rad u ostvarivanju istih uz poštovanje svojih kapaciteta, kao i kapaciteta okoline i trenutka.
Evo još nekih preporuka:
Šta najviše utiče na to koliko ćemo biti srećni? Koliko na to utiču naši stavovi, razmišljanja, vaspitanje, odnos i poruke roditelja…?
– Naši stavovi i razmišljanje utiču mnogo na to koliko ćemo biti srećni.
Stara je izreka da čak i u okolnistima na koje ne možemo nikako da utičemo, uvek možemo uticati barem na jednu stvar – a to je kakav ćemo imati stav prema svemu tome, a na osnovu stavova, razmišljanja, pripisivanja značenja i vrednovanja se javljaju i emocije.
Naši stavovi i razmišljanje zavise od naših uverenja. Naša uverenja opet u velikoj meri zavise od toga kakva smo iskustva imali u životu i kako smo ih sebi objasnili i da li smo ih objasnili sebi na realan ili iskrivljen način i d ali su zasnovana na dobro hijerarhijski postavljenom sistemu vrednosti. Dobro zasnovan system vrednosti kao najvažniju vrednost ima na prvom mestu sam život, pa zatim sve ostalo.
Ukoliko imamo sistem uverenja koji se zasniva na pogrešnoj hijerarhiji, ili pogrešno objašnjenom i obrađenom iskustvu, imaćemo i iskrivljenu sliku (mapu) sveta, koja će dovesti do toga da se u tom istom svetu jako teško i snalazimo (jer imamo pogrešnu mapu (sliku), a svi znamo da kada imamo pogrešnu mapu, lako zalutamo i imamo problem u snalaženju u prostoru.
Na našu „unutrašnju mapu sveta“, odnosno na naš system vrednosti, informacija i uverenja kada smo mali, najviše utiču osobe koje nas odgajaju i od kojih zavisimo, a kasnije i vršnjače grupe, uzori itd. Kada osoba odraste potrebno je da svesno revidira ovu svoju mapu i prilagodi je realnosti, jer je ona puna tačnih, ali i pogrešnih podataka. Što češće usklađujemo ovu mapu sa realnošću, bićemo sposobniji da živimo zadovoljan život i da povremeno budemo srećni.
Postoji takođe u psihoterapiji i nešto što zovemo „hedonistička zabluda“, a to je zabluda zbog koje ljudi očekuju da treba stalno da budu srećni, što je po samoj definiciji sreće – nemoguće. I onda su frustrirani, ljuti, nesrećni i nezadovoljni ne zato što im je loše u životu, nego zato što oni očekuju da treba da bude mnogo bolje i da život stalno bude na „vrhuncu“.
Nekad je ta zabluda razlog za uzimanje psihoaktivnih supstanci koje dovode do stanja euforije, jer osoba veruje da je to stanje u kome treba stalno da bude, a pošto je to nemoguće izvesti u realnom životu, onda osoba sebe dovodi do takvog stanja uz pomoć psihoaktivne supstance.
Koji su najvažniji izvori sreće, odnosno šta treba u životu promeniti, šta zaboraviti, a čemu se okrenuti kako bi popravili naše emotivno stanje? Koji su to faktori, odnosno putevi koji vode ka sreći?
– Postoje mnogi putevi koji vode ka sreći i za svakog čoveka postoji mnogo puteva kojima može stići do toga da bude zadovoljan i povremeno srećan. Neki od njih su već navedeni ranije u preporukama.
Ne treba naglašavati negativne stvari koje su nam se desile, već iz njih naučiti nešto i ići dalje, a podsećati sebe na sve pozitivno i na dobre ishode.
O sreći postoji dosta mitova, koji su najčešći i koliko nam oni odmažu da shvatimo njenu suštinu?
Mit: Sreća je povezana sa posedovanjem novca i materijalnih dobara.
Istina: Potrebno je da budu zadovoljene osnovne životne potrebe i neke želje za šta je potrebno u našim trenutnim uslovima oko 500 eura mesečno po članu porodice ili da zaradite oko 12000 dolara godišnje – ljudi u Srbiji većinom ne mogu da zadovolje ovaj uslov zbog čega im je ugrožena pristojna egzistencija, a kada nje nema, teško je postići da budete srećni, mada nije nemoguće, kao što sam već navela primere iz nekih zemalja gde ljudi žive još mnogo lošije nego kod nas.
Preko ove granice više novca će doprinositi sreći samo ako ste u mogućnosti da ga date drugima kao pomoć.
Mit: Sreća uključuje izbegavanje bola i traganje za prijatnošću
Istina: Prijatnost je manje važna za sreću nego svrha i smisao. A ova dva poslednja imaju mnogo više veze sa srećom, nego puki hedonizam.
Mit: Sreća znači biti neozbiljan, razigran i neodgovoran.
Istina: Ljudi koji su srećni su istovremeno i odgovorni, vredni i radni, produktivni što ne isključuje zabavu i razigranost kada je to adekvatno.
Mit: Sreća ne postoji u životu, jer je život suviše surov i ružan.
Istina: U životu postoje mnogi i veliki problemi, ali tim pre je važno da budemo zadovoljni i ponekada srećni.
Mit: Postoji tajni recept i samo jedan put ka sreći i potrebno ga je otkriti da bismo bili srećni.
Istina: Pošto su različite stvari važne različitim ljudima i sreća je različit pojam za sve nas, tako da je potrebno da otkrijemo šta je to što mi radimo u trenucima kada osećamo sreću – što zahteva lično istraživanje, eksperiment, a zatim rad i disciplinu da bi se to postiglo.
Mit: Stariji ljudi su nesrećniji od mlađih.
Istina: To zavisi prvo od toga da li su osnovno materijalno obezbeđeni i koliko su zdravi, da li trpe bol, a ako su ovi osnovni uslovi u redu, da li će biti srećni ili ne, zavisi od toga da li procenjuju da su živeli život svrsishodno, a istraživanja pokazuju da se stari ljudi ne osećaju manje srećno nego mladi, pa čak i da su često manje tužni, nesrećni i nezadovoljni (pod napred navedenim uslovima).
Mit: Takmičarski nastrojeni ljudi su srećniji.
Istina: Netačno,čak su često više frustrirani i strožije procenjuju sebe.
Mit: Invalidnost donosi godine provedene u nesreći.
Istina: Razna istraživanja potvrđuju da nakon incidenta koji je prouzrokovao invalidnost osoba zaista doživljava veliki stres i diskomfor, ali nakon nekoliko meseci, najduže do 3 godine, nivo sreće i zadovoljstva se vraća na isti onakav kakav je bio pre incidenta.
Mit: Više slobodnog vremena i uživanja će nas učiniti srećnijima.
Istina: Ljudi koji su zauzetiji su srećniji od ljudi koji vreme provode pasivno (naravno u nekim granicama – ne uzimamo ovde u obzir ljude koji preterano rade i nemaju nikakvih drugih sadžaja u životu).
Mit: Kada budem srećan, to će značiti da dobijam sve što želim od života i to će ići bez problema i napora.
Istina: Niko nikada ne može dobiti sve što želi. Prepreke su normalne i koliko god da smo sposobni i koliko god da imamo sreće, uvek će biti prepreka na putu.
Mit: Srećni ljudi su stalno srećni.
Istina: Netačno. Zadovoljni su, a srećni su povremeno. Ljudi koji umeju da budu duboko srećni isto tako imaju i kapacitet da budu duboko tužni i da podnesu veliku patnju.
Mit: Drugi ljudi/stvari/događaji su odgovorni za to da li smo srećni i kako se osećamo.
Istina: To je tačno samo ukoliko ste u objektivno zavisnom položaju od nekoga, kao na primer dete od roditelja. U ostalim slučajevima svako je kovač svoje sudbine i odgovoran za to koliko je srećan ili nesrećan.
Mit: Drugi ljudi su srećniji nego ja.
Istina: Idealizujete druge i njihov život, a sebe i svoj preterano kudite. Svi imamo neke srećne trenutke i svi imamo trenutke patnje. Ničiji život nije pošteđen problema, bola, prepreka, zabrinutosti itd. Samo može izgledati savršen u onom trenutku kada ga vi posmatrate, a da je taj trenutak baš neki sjajan u životu te osobe.
Mit: Ne mogu biti srećan, a sam.
Istina: Možete biti srećno neudati/neoženjeni, razvedeni ili udati/oženjeni kao i srećan udovac/udovica. Sreća ne zavisi toliko od okolnosti (sem ako one nisu životno i zdravstveno ugrožavajuće, pa nekada čak ni tada) već od našeg stava prema njima.
Mit: Nikada ne stavljaj svoju sreću ispred sreće drugih ljudi.
Istina: Tačno je da nas čini srećnim da pomažemo drugim ljudima, ali nije tačno da njihovu sreću treba da stavimo ispred svoje. Zadovoljni, srećni i uspešni ljudi će biti bolje u stanju da pomognu drugima. Istovremeno, dokazano je da u ljudi koji su sposobni za empatiju srećniji od drugih.
Mit: Sreća je sudbinski dodeljenja – ili je imaš, ili nemaš i ne možeš učiniti ništa po tom pitanju.
Istina: Posvećenost, napor, rad, planiranje koje se zasniva na realnosti daće rezultat i u postizanju zadovoljstva, kao i bilo kog drugog cilja.
Mit: Sreća je destinacija i jednom kada budem postigao/imao ovo ili ono, biću srećan.
Istina: Niko i ništa vas ne može učiniti srećnim do vas samih, bez obzira šta postigli ili uradili, i dalje možete biti jednako srećni/nesrećni kao pre postignuća. Zadovoljni ljudi će kada ne uspeju naučiti nešto iz toga i nastaviti dalje, a nezadovoljni će i kada uspeju biti nezadovoljni, a često i odmah postaviti, novi, viši cilj.
Mit: Svaka sreća traje kratko.
Istina: U stvari, ljudi se jako brzo adaptiraju i na prijatne i na neprijatne stvari, tako da prestaju na isti način da zapažaju i vrednuju stvari posle nekog vremena. Ali ako podsećamo sebe na sve dobre stvari koje smo uradili ili koje su nam se desile, postoji manja mogućnost da ih prihvatimo kao podrazumevane i da više i duže uživamo u njima
Mit: Sreća je hedonizam.
Istina: U stvari aktivnost, a ne pasivno uživanje, je ono što nas čini srećnijima.
Istraživanja su pokazala da su najvažniji elementi sreće dobro zdravlje, zadovoljstvo na poslu i u ljubavi. Neke osobe imaju sve to pa ipak misle da nisu dovoljno srećne i stalno im se čini kako im treba još nešto više od toga što su postigli. Da li čovek kada je u pitanju sreća uopšte može da postavi granicu?
– Može, samo je pitanje da li hoće, a isto tako to je često pitanje uslovnog odnosa prema sebi. Gde se sreća ne ogleda u tome da težimo našim autonomno i u skladu sa sopstvenom suštinom odabranim ciljevima, već u postignućima koja će u očima drugih biti cenjena i pohvaljena. Ti drugi su roditelji, komšiluk, nadređeni, institucije, društvo….Gde osoba smatra da je vredna tek nakon što ostvari određene stvari. Međutim, čak i kada ih ostvari i dalje se oseća bezvredno, jer sebe ne voli bezuslovno i onda ponavlja ceo krug, ali nikako nije srećna.
U kojoj meri i kako na sreću koju priželjkujemo utiču i naša očekivanja?
– U velikoj. Rađena su, na primer, istraživanja o tome da su dobitnici bronzane medalje često srećniji od dobitnika zlatne i srebrne, pogotovo ako nisu očekivali da osvoje jedno od prva tri mesta, dok su oni sa srebrnom razočarani jer im je zlatna „izmakla“ za malo, a oni sa zlatnom podrazumevaju svoj uspeh kao rezultat teškog rada i discipline i ne smatraju to često razlogom za neku preteranu sreću.
Šta je karakteristično za srećne ljude, ko su srećni ljudi?
– Karakteristično je da dobro funkcionišu u svim poljima života, odnosno da su funkcionalni u dovoljnoj meri. To ne znači da su uvek srećni i raspoloženi, ali znači da su u stanju da se uhvate u koštac sa problemima i uživaju u lepim trenucima.
Da li su oni i emotivno inteligentniji i kako to emocije određuju naše poglede na sreću?
– Jesu. Kada smo svesni svojih emocija, kada su one adekvatne (primerene) i kada ih koristimo za bolju adaptaciju, što su sve odlike emocionalne inteligencije, to znači i da imamo realnu sliku sebe i stvarnosti da se bolje snalazimo, zbog čega smo u stanju da donosimo bolje procene, kao i vrednosne procene.
Emocije imaju uticaj na razmišljanje, ali i obrnuto. Tako da ako želite da popravite mišljenje možete krenuti od emocija i obrnuto, ako se osećate loše, treba ispitati o čemu razmišljate, pa ako postoji realan razlog da se osećate loše, pozabavite se njime, a ako ne, naglasite to sebi i učinite šta je potrebno da počnete da se osećate bolje.
Sreća se veoma često vezuje za ljubav. Šta zapravo znači imati sreće u ljubavi?
– To u stvari nema nikakve veze sa „imati sreće“. To u stvari znači da dobro poznajete sebe, da umete da procenite kakav vam partner treba, da ga prepoznate, a da odbijete i ne prihvatate one koje su za vas loši, čak i ako razumete razloge zbog kojih rade disfunkcionalne stvari koje rade. I naravno, da ukoliko sami imate neke neprihvatljive osobine da istrajete na putu da ih se rešite i izgradite neke pozitivne umesto njih.
Koje su to vrste sreće?