Dr Aleksandra Bubera o povezanosti emocija sa konzumiranjem slatkiša u emisiji Studio znanja, TV RTS, 28.12.2018.

Dr Aleksandra Bubera o povezanosti emocija sa konzumiranjem slatkiša u emisiji Studio znanja, TV RTS, 28.12.2018.

Na koji način je „osećaj sreće” povezan sa konzumiranjem slatkih namirnica? Kako se prave neke od najprivlačnijih poslastica? Jesu li slatkiši opasni, u kojim količinama? Šta su njihove dobre, a šta loše strane i kako utiču na funkcionisanje našeg organizma? Sasvim je sigurno da bi mnogi od nas menjali sve druge namirnice za čokoladu, tortu ili neku poslasticu, ali naš organizam se sa tim svakako ne bi složio i tu dolazimo do jaza između želja i mogućnosti.

Zašto je to tako, kako različiti šećeri utiču na zdravlje, imaju li ipak svojih dobrih strana i čime je uslovljena naša potreba za slatkim razgovaralo se sa Đorđem Pejićem, nutricionistom, doktorom medicine Aleksom Živkovićem iz Doma zdravlja „Simo Milošević” i Marjanom Brkić iz Centra za promociju nauke, doktorandom iz oblasti neurobiologije na Biološkom fakultetu i na Univerzitetu u Gentu. Da li slatkiši i lepe uspomene idu ruku pod ruku, posežemo li za slatkim na nervnoj bazi i zašto ovim ukusom pokušavamo da obojimo različite sfere naših života stremeći ka onom što Italijani nazivaju dolče vita – govorila je psihijatar i psihoterapeut, dr Aleksandra Bubera. U „Studiju znanja” priređena je mala poslastičarska radionica sa prof. dr Miloradom Vukićem iz Visoke hotelijerske škole. Članovi škole glume u okviru pozorišta „Teatrić” izveli su malo „drame” karakteristične za veče dočeka Nove godine. Slatkiši i različite poslastice poslužile su i kao inspiracija za mnoge poznate melodije koje su u ovoj emisiji izvedene u interpretaciji Marije Matić i Marije Lazić.

Urednik „Studija znanja”: Zoran Živković

Urednik emisije i voditelj: Ivana Milenković Kovoditelj: Vinka Marinović

Reditelj: Darko Kamarit



O konfliktima u ljubavi

O konfliktima u ljubavi

Aleksandra Bubera

Šta je najčešće uzrok svađa u vezi ili braku? I kako se treba ponašati u konfliktnim situacijama?

– Uzroci svađa u vezama mogu biti najrazličitiji, kao i inače u životu. Uzroci “velikih” konflikata su obično različite predstave o tome kako veza treba da izgleda, kao i razlike u sistemu vrednosti, a što znači i u listi prioriteta.

Najčešća područja neslaganja u braku su: šta je čija uloga i dužnost, kako se organizuje vreme, zatim u vezi dece (imati ih ili nemati i kada) i njihovog odgajanja, novac, investicije, stambeni prostor, pitanja u vezi religije (opredeljenje, praksa), vaspitanje, štetne navike i poremećaji (alkoholizam, narkomanija, kockanje, nasilje, preterana ljubomora),seks.

Ponašanje u konfliktnim situacijama ćemo lakše shvatiti ako shvatimo šta je konflikt.

Konflikt je sukob dve suprotstavljene želje ili stava. Dakle, ne dve osobe, nego njihovih želja i stavova. Barem bi tako trebalo da bude – to podrazumeva da ljudi raspravljaju o svojim željama i stavovima, a ne o tome ko je kakav, ko je kriv, što često prelazi u sukob dve osobe koji je praćen “teškim rečima”, odnosno uvredama. Poslednje znači da osobe više ne raspravljaju o predmetu sukoba, već jedna o drugoj, što je štetno za njihov odnos.

Zdrav konflikt podrazumeva nekoliko principa:

  1. Da se zadržimo na kritici postupaka i ponašanja, a ne osobe;
  2. Zatim da svako prihvati svoju odgovornost za nastalu situaciju, da sasluša sagovornika.
  3. Posle toga treba dati na znanje sagovorniku da smo ga čuli i razumeli, a ako ga nismo razumeli treba postaviti pitanja koja će razjasniti stvar. Mnogi ljudi se ne razumeju, jer pod istim pojmovima podrazumevaju različite stvari, a ne provere sa sagovornikom da li su u pravu. Recimo kada kažemo “dobar posao” svako od nas će pod tim podrazumevati nešto sasvim drugo, a tako je i sa mnogim drugim pojmovima.
  4. Takođe je potrebno iskazati svoje mišljenje i stav o ponašanju, postupku i obavezno željenom ishodu, jer drugi ljudi nisu dužni da nam čitaju misli i da znaju šta želimo, a šta nam se ne sviđa, šta nam smeta i sl.
  5. Sve to treba raditi bez osuđivanja, lepljenja “etiketa” (npr. umesto – ti si nepreduzimljiv/a, arogantan/na, razmažen/a – ne sviđa mi brzina i efikasnost s kojom to radiš, ponašao/la si se arogantno, ovo tvoje ponašanje deluje razmaženo) i vređanja sagovornika.
  6. I na kraju, obe osobe treba da razmisle u čemu se slažu, a u čemu ne, jer često ljudi podrazumevaju da, ako ih je druga osoba razumela, da se automatski i slaže sa njima, odnosno ako se ne slaže, misle da ih nije dobro razumela, pa objašnjavaju u nedogled.

Dakle, ako smo se dobro razumeli, ishodi su sledeći: razumeo/la sam i slažem se, razumeo/la sam i ne slažem se, razumeo/la sam i ne znam, moram još da razmislim o tome.

I konačno: biće po tvome, po mome, biće nešto treće, nećemo postići nikakav dogovor, ili ćemo naći kompromis.

Uvreženo je mišljenje da je kompromis uvek najbolji, što nije tačno. Ukoliko osoba napravi kompromis oko stvari u vezi kojih zapravo ne želi da bude fleksibilna i ne želi kompromis, biće time nezadovoljna i verovatno pokazivati to na načine koji su štetni za odnos (često je to opstrukcija odnosa, durenje, pasivno agresivno ponašanje, odbijanje razgovora, intimnosti ili oba itd.).

Naravno, kompromisi su nekada i te kako poželjni i neophodni, te ako neko nikada ne želi kompromis trebalo bi ga/je suočiti sa tom činjenicom, jer je to isto tako štetno za odnos, kao i stalno pravljenje kompromisa na svoju štetu.

Bilo bi dobro napraviti balans između ove dve krajnosti i svih mogućnosti između na asertivan način. Asertivnost znači zauzeti se za sebe, ali poštovati i druge.

Psiholozi često ističu kako su konflikti ponekad neophodni kako bi se stvari postavile na svoje mesto. Kada svađe mogu da budu produktivne i da pozitivno utiču na odnos?

– Konflikti su pre svega neizbežni, a zdrav konflikt jeste neophodan kada postoji neslaganje u važnim pitanjima, kada doprinosi poboljšanju odnosa između dvoje ljudi. To znači da, u stvari, ukrštanje različitih želja i argumenata doprinosi da se bolje razumemo, da shvatimo šta ko želi i ne želi i da vidimo šta možemo da uradimo povodom toga.

Ako poštujemo principe zdravog konflikta, to će, i pored toga što je konflikt neprijatan, biti produktivno i doprineti da posle toga odnos bude bolji. Jer, ako stvari koje nam ne odgovaraju i suštinski nam smetaju pokušavamo da ignorišemo i ne rešavamo, one će kad-tad izbiti na površinu, često u „promenjenom obliku” ili „nakupljene” ili oba, što će onda dovesti do još većeg nesporazuma, a često i do nezdravih konflikata i odbacivanja osobe.

Kada se važan problem ne rešava, on vremenom „raste“ i može doći do situacije da „od muve napravimo slona“, odnosno, da smo ljuti i uvređeni, a da ne znamo zašto, ili da reagujemo na minimalan povod maksimalnom ljutnjom, pa i vređanjem, a da drugoj osobi nije jasno kako i zašto, jer zaista objektivno ne može da poveže našu reakciju i svoje ponašanje.

Dodatni problem je i to što svaka osoba može imati drugačiju predstavu šta je to adekvatno ponašanje u slučaju konflikta, pa pored same teme konflikta, imati i konflikt oko konflikta.

To se često dešava u muško-ženskim konfliktima zbog bioloških, ali i vaspitnih razlika – kada je u redu ljutiti se i na koji način, koliko glasno, često itd. Žene u proseku češće doživljavaju jednu istu situaciju kao konfliktnu nego muškarci, i u proseku češće reaguju povlačenjem i nakupljanjem ljutnje, dok muškarci u proseku reaguju brže, glasnije i oštrije i pridaju manji značaj tome od žena. To, naravno, nije opravdanje u slučaju konflikta, već napomena koja nam pomaže da uzmemo i ove razlike u obzir i bolje razumemo jedni druge.

U svađama često gubimo kontrolu i u afektu odreagujemo kako ne želimo i kažemo ono što ne mislimo. Kada treba prećutati, a kada odreagovati?

– Konflikt jeste situacija u kojoj se često ljutimo, jer je ljutnja osećanje kojim se traži promena ponašanja (a ne osobe).

Ljutnja je neprijatna,a ne negativna, kako za onoga ko se ljuti, tako i za onoga na koga se ljutimo. Obično podrazumeva neverbalnu pratnju – skupljene obrve, namršteno čelo, oštriji i glasniji govor, nekada i vikanje, življe pokrete i karakteristično dublje disanje i telesni stav.  Ali to ne znači da postoji gubitak kontrole, kako ste naveli u svom pitanju.

Afekat ljutnje jeste bes. Bes je često osećanje kojim svesno ili nesvesno iznuđujemo, ili pokušavamo da iznudimo od drugih ljudi, da nešto promene u skladu sa onim što mi želimo. Kada smo besni, time želimo da zastrašimo drugu osobu i pokažemo joj šta smo sve u stanju da uradimo, pokušavajući time da je nateramo da nam se podredi.

Iako izgledamo kao da nemamo kontrolu, ona je u stvari očuvana i zato nema opravdanja da u ljutnji ili besu, pravdajući se „afektom” govorimo i radimo stvari koje su uvreda ili telesna povreda sebe ili druge osobe.

Uvek kada poželite da nekoga uvredite ili povredite potrebno je da se odmah zaustavite, smirite se, prećutite, a ako je potrebno i napustite mesto događanja da biste mogli da „se izduvate”, smirite i ponovo razmislite o svemu i razgovarate na korektan način sa osobom sa kojom ste u konfliktu.

Što se tiče povreda, stvar bi trebalo da bude jasna – one su nedozvoljene (sem naravno u krajnjoj nuždi kao što je npr. samoodbrana).

Što se tiče uvreda, iako od osobe koju vređamo zavisi, da li će se na našu uvredu ona uvrediti, naljutiti, rastužiti, ostati ravnodušna ili nešto četvrto, (pod uslovom da je odnos snaga i moći ravnopravan, a ne kao na primer u odnosu između roditelja i deteta, ili osobe sa pištoljem u odnosu na nenaoružanu osobu, ili osobe sa invaliditetom i njenog staratelja), verovatno je da će napraviti „mentalnu zabelešku incidenta“, što može dovesti do promene budućeg ponašanja prema osobi koja ju je vređala.

Zašto se neki parovi stalno svađaju pred prijateljima i na javnom mestu?

– Uzroci su različiti. Parovi se pred prijateljima i porodicom ponekada svađaju zato što ne mogu, zapravo, ne žele da se suzdrže. Zatim, neki parovi ne vide problem u tome da se svađajau o malim i velikim stvarima pred drugim ljudima.

Neki parovi na taj način pokušavaju da dobiju pomoć prijatelja ili porodice, a drugi opet da istima pokažu kako je „teško živeti sa takvom osobom“, odnosno da uz pomoć prijatelja i porodice dobiju podršku za svoje stavove. Ponekad je to zbog toga što svesno ili nesvesno, žele da privuku na sebe pažnju i budu glavna tema okupljanja, pa i danima posle toga.

Svađa na javnom mestu, ukoliko se desi kao veoma redak incident, može govoriti prosto o važnosti teme oko koje se ljudi svađaju i doživljavaju da se stvari moraju rešiti sad i odmah, inače će nešto jako loše da se desi njima, ili njihovom odnosu.

Ukoliko su redovna pojava, onda to govori o nedovoljnoj prilagođenosti kulturnim i socijalnim normama. Parovi koji se redovno vređaju, pa ponekada i tuku na javnim mestima, često su toliko disfunkcionalnii i kao par i kao pojedinci, da nemaju razvijen kapacitet za kulturne i socijalne norme, pa zato na njih i ne obraćaju pažnju.

Koje su to greške koje parovi najčešće prave i šta bi trebalo da izbegavati kako se one ne biponavljale?

  1. Najčešća greška je podrazumevanje. To znači da mi često podrazumevamo da druga osoba misli o istoj stvari kao i mi, ili podrazumevamo da se ponaša na neki način iz istog razloga iz kog bi se mi ponašali na takav način.

Prestanite da podrazumevate, pogotovo sa osobama koje ne poznajete dobro, uvek je bolje proveriti, nego shvatiti pogrešno. Možete pitati nešto u stilu: „Ako sam te dobro razumeo/la, ti si želeo/la da kažeš….“ Tako vi imate šansu da proverite da li ste dobro razumeli, a druga osoba da potvrdi, ili, ako je niste dobro razumeli da vam objasni ponovo, nekada i na drugi način, da biste bolje razumeli

  1. Druga najčešća greška je kada ljudi umesto da zahtevaju promenu ponašanja, počnu da vređaju jedni druge – umesto na primer da kažu: „Ovo što si uradio/la je potpuno neprihvatljivo!“ kažu „Ti si potpuno neprihvatljiv-a!“

Vežbajte da izjave „na ličnost“ prevedete u izjave „na ponašanje“. Prve su odraz prezira, što je loše, a druge ljutnje. Prve podrazumevaju nepromenljivost (npr. „ti si kreten“ znači da vi podrazumevate da ta osoba i ne može da radi stvari drugačije nego kao kreten), a druge promenljivost („ovo si uradio loše, što me iznenađuje, s obzirom da znam koliko si kvalifikovan, vredan i savestan radnik“ – što znači da je ta osoba neko koga cenite i poštujete, da je nešto loše uradila, ali da isto tako očekujete od nje da to ispravi, jer procenjujete da je to u stanju da uradi drugačije).

  1. Očekivanja da drugi znaju šta mi želimo ili ne želimo, iako im to nismo rekli, pa čak to tumačimo kao dokaz ljubavi ili odsustvo iste ukoliko osoba ne postupa kako mi želimo „jer, ako me voli trebalo bi da zna šta ja želim“.

Čak iako jako dobro poznajete neku osobu, ne očekujte da vam čita misli – to za sada još niko nije u stanju. Uvek je bolje reći, izjasniti se i razjasniti.

  1. Osobe imaju različitu predstavu o konfliktu tj. kako se treba raspravljati i svađati, tako da je na primer jednoj osobi normalno da viče kada se naljuti, a drugoj to izgleda kao preterano, jer i kad je ljuta govori smirenim glasom.

Ukoliko ste u vezi s nekom osobom, možete sa njom proveriti kakav je način rešavanja konflikata primenjivala u prošlosti, i ako se to jako razlikuje od onoga na šta ste navikli, možete se dogovoriti na koji način ćete rešavati buduće konflikte. Ovo je bolje raditi pre nego što do konflikta dođe… a do konflikta će sigurno doći kad-tad. Ali, čak i ako je do konflikta već došlo, niste o tome ranije raspravljali, a imate veoma različte načine rešavanja istog – i tada je bolje raspraviti način, nego da oboje mislite o drugoj osobi da nešto sa njom nije u redu.

  1. Relativno često je da ljudi brkaju ljutnju, bes, prezir i gnev i da ljutnju shvataju kao odbacivanje od strane druge osobe, a ne kao legitiman način da se konflikt prevaziđe.

Ovde je potrebno da se osoba koja brka ove stvari emocionalno opismeni, a neretko je potrebno edukovati obe.

Istraživanja su pokazala da suzbijanje emocija i izbegavanje otvorene komunikacije mogu veoma loše da utiču i na fizičko i emotivno zdravlje?

– Emocije (ili osećanja) ne osećamo stalno, za razliku ot telesnih senzacija (ili oseta).

Emocije ne služe zato da bismo ih delili sa drugim ljudima, niti da bi nam bilo lepše u životu. One nisu ni negativne ni pozitivne, jer, to bi značilo da nam negativne ne trebaju, a da su nam pozitivne potrebne.

U stvari, one su prijatne i neprijatne, a obe vrste nam služe u istu svrhu – da bismo se bolje adaptirali i u krajnjoj liniji imali bolje šanse za preživljavanje i produženje vrste.

Ovo vam zvuči čudno?

Pa, zamislite kako bismo se ponašali kada na primer ne bi postojao strah – bili bismo u opasnosti da ukoliko ne odreagujemo na nešto što objektivno može biti ugrožavajuće, zaista nastradamo. Slažem se da suzbijanje adekvatnih emocija može loše uticati na fizičko zdravlje i mentalno blagostanje.

Emocija je adekvatna kada:

  • zaista postoji stimulusna situacija,
  • kada je osoba dobro percipira,
  • pridaje joj tačno značenje i
  • pripiše joj adekvatan značaj (intenzitet emocije je u skladu sa procenjenom važnošću stimulusne situacije, zbog čega je ona nekada adekvatna, a nekada preterana, ili nedovoljna),
  • kada u skladu sa tim reaguje tako da tom reakcijom postigne maksimalnu adaptaciju – bilo da ona podrazumeva promenu u spoljašnjem svetu (u koliko je ona moguća) ili promenu sebe (ako je situacija objektivno nepromenljiva),
  • intenzitet ispoljavanja emocije odgovara intenzitetu emocije (odn. tačno procenjenoj važnosti stimulusne situacije),
  • najzad, ali ne manje važno, adaptivna reakcija treba da bude u okviru kulturnih i socijalnih normi društva u kome pojedinac živi.

Ukoliko je ispunjeno prvih pet uslova i takva emocija se potiskuje ili se po njoj ne postupa, to nije dobro za osobu jer tada ona ne zastupa svoje interese.

To može dovesti do somatizacije (kada neko osećanje nesvesno „prevedemo” u neku telesnu senzaciju, nepravilnost ili bol, pa se onda bavimo fizičkim „simptomima” umesto svojim emocijama), ponekada do psihosomatskih poremećaja, anksioznih poremećaja i depresije itd. Tada se bavimo često (ne i uvek) emocijom koja je zamenjena za prvobitnu adekvatnu emociju (strah ili tuga umesto ljutnje na primer) ali nije retka ni obrnuta situacija, a obavezno se uvek bavimo potisnutom emocijom.

Spisak smetnji i poremećaja koji ovako mogu nastati je veoma dug. Ovde je često potrebna psihoterapija da bi se problem rešio. Emocionalno opismenjavanje i edukacija jeste neophodan deo u psihoterapijskom radu sa osobama koje imaju ovakav poremećaj.

Ukoliko osoba oseća i ispoljava neadekvatne emocije, potrebno je osobu sa tim suočiti, zatražiti od osobe da ih suzbije (ukoliko su preterane), ali joj i omogućiti da razume kako i zašto se ponaša tako kako se ponaša. To se najbolje postiže na način da se sa osobom radi na tome da svaki segment u emocionalnoj reakciji koji je netačan, odnosno neracionalan izmeni, i počne da oseća i ispoljava adekvatno emocije. To će biti bolje i za nju, a često i za njenu okolinu. Ovo takođe zahteva emocionalno opismenjavanje u vidu kurseva, knjiga ili savetovanja, a ponekad i psihoterapiju.

Što se tiče otvorene komunikacije, tu su kriterijumi kod raznih osoba različiti. Kod nekih podrazumevaju da se kaže sve i to u „sirovom” obliku i odmah, dakle po onoj izreci: „Što na umu, to na drumu”.

Ustvari, dobro je uputstvo da se razmisli po principu da se ne mora uvek reći baš sve što se misli, ali da ono što kažemo zaista i mislimo.

Otvorena komunikacija podrazumeva:

  • asertivnost – dakle poštovanje sebe, ali i drugih u zastupanju svojih želja,
  • jasnoću, i
  • relevatnost (da se komunikacija odnosi na zadatu temu),

a sve u cilju da što bolje razumemo jedni druge, da bismo mogli raspraviti i rešiti konflikt na adekvatan način i unaprediti odnos.

Ponekad to podrazumeva i da će obe strane ostati pri svome, možda zbog toga čak neće nastaviti odnos, ukoliko se radi o jako važnim pitanjima u vrednosnom sistemu obe osobe, ali će i dalje poštovati jedno drugo.

Iz toga se izvodi zaključak, koji se u praksi pokazao kao tačan, da najbolje opstaju i funkcionišu parovi koji imaju jednak ili sličan sistem vrednosti, a često i slične predstave o tome kako veza treba da funkcioniše – ili da su oboje ili bar jedan toliko fleksibilni da se ove dve stavke mogu u dovoljnoj meri uskladiti.

To dalje implicira da sve ovo treba saznati, proveriti i isprobati u praksi pre nego što se uđe u odnos kao što je bračni. A to bi značilo da nakon što prođe zaljubljenost i budemo u stanju da racionalno sagledamo: vrednosni sistem, predstave o ljubavi, načinu organizovanja vremena, porodici, vaspitanju, religiji, novcu, štetnim navikama i poremećajima, seksu, kao i vrline i mane potencijalnog bračnog partnera – tek onda odlučimo da li ćemo osnovati bračnu zajednicu.



Marketing

Marketing

Aleksandra Bubera

Neobjavljeni intervju sa novinarkom Sanjom Kostić, decembar 2010.

Šta je u savremenom društvu najviše uticalo na razvoj i veliki uticaj marketinga i reklama?

– Profit. Odnosno to, da ako se dobro izreklamira proizvod ili usluga može mnogo bolje da se proda, što donosi zaradu. U savremenom društvu sve što donosi zaradu, a da pri tome nije protivzakonito se maskimalno eksploatiše.

Stvara li marketing u društvu diktate i ultimativnosti (na primer, u reklamiranju se često susrećemo sa izrazima “ovo morate imati” ili “must have”…)?

– U krajnjoj liniji sve reklame i sve kampanje “ciljaju” da uvere potencijalne kupce da je baš taj proizvod ili usluga ono bez čega ne mogu. Dakle, praktično se cilja na to da nešto što želimo (ili čak i nismo želeli dok nismo videli reklamu) počnemo da doživljavamo kao potrebu.

Žele se stvari koje nam život čine lepšim i kvalitetnijim, ali bez kojih se može, a potrebne su nam stvari bez kojih ne bismo preživeli. Mali je broj neophodnosti u životu, a to su hrana, voda, da nam bude dovoljno toplo, kiseonik i sl. Međutim, mi smo naučili i u svakodnevnom životu i govoru da ono što želimo često pretvorimo u nešto što moramo, pa ova vrsta manipulacije prolazi sasvim neprimetno.

Dakle, reklama nam govori da ćemo bez tog proizvoda biti manje uspešni, srećni itd. ili čak da je on neophodan za naše bitisanje, jer smo već naučili da, npr. uspeh, lepotu, zadovoljstvo smatramo kao nešto što je potreba, a ne želja, tj. da nam je neophodno da bismo opstali.

Pojedini psiholozi trvde da se ljudi danas rađaju “marketinški obrađeni”, šta to zapravo znači?

– To znači da već odmalena u svojoj porodici vide i usvajaju navike da kupuju određenu, a ne onu drugu vrstu proizvoda, a da nikada nisu seli i svesno razmislili zašto baš ovaj, a ne onaj proizvod. Jednostavno u njihovoj porodici se oduvek koristi, npr. taj deterdžent i o tome se više ne razmišlja i ne raspravlja, i to je nešto što bez preispitivanja može da se prenese generacijama.

Takođe, marketinška obrada može početi od ranog detinjstva, tako što se deca od malena privlače na razne načine nekom proizvodu. Na primer, uz određeni proizvod ili marku uvek dobiju igračku, slatkiš i sl. tako da će ovaj brend uvek povezivati sa prijatnošću. Kasnije kada odraste osoba neće razmišljati zašto bira uvek baš tu marku, već će ići za osećanjem zadovoljstva koji joj ona pruža – ne za konkretnim osećajem zadovoljstva od proizvoda, jer to  često i nije najvažnije, već u stvari za osećajem zadovoljstva koji je još u vreme detinjstva asocirala sa datim prozvodom.

Zašto su emocije postale glavni motiv pri odlučivanju da li ćemo nešto kupiti ili ne, i zašto kupci pri izboru proizvoda sve češće zanemaruju razum i racinalnost?

– Zato što su prijatne ili neprijatne emocije često razlog koji određuje da li ćemo kupiti proizvod ili ne, a ne racionalna procena da li nam je potreban i kakvog je kvaliteta dati proizvod. To je povezano i sa tranzicijom iz životne zone preživljavanja u zonu komfora, a (kako reče jedan od čitalaca u komentaru jednog članka), i zonu luksuza.

Kada živimo u zoni preživljavanja, moramo biti vrlo racionalni sa resursima, snagom i vremenom i gledati šta je najefikasnije i najracionalnije rešenje i najbolja investicija, kakav je cost-benefit odnos.

Kada živimo u zoni komfora, preživljavanje je obezbeđeno i tada postaje važan kvalitet života. Više nije toliko važna racionalnost i štednja, već je važno da se osećamo prijatno, da nam je lepo. I zato ćemo kupiti nešto što možda i ne opravdava kvalitetom svoju visoku cenu, ili nam nije potrebno, ali ga mi tumačimo kao simbol kvaliteta života ili našeg prefinjenog ukusa.

O zoni luksuza i da ne govorimo. Tu zaista u pitanju više nije ni preživljavanje, ni racionalna investicija, a kvalitet se sam po sebi uglavnom podrazumeva, tako da jedino važno što preostaje je prijatnost, što zbog mogućnosti zadovoljenja želje za proizvodom, što zbog prestiža.

Šta je to emotivni marketing (nastao iz psihološkog istraživanja o tome šta nas tera da nešto kupimo) i u čemu je suština ovakovog reklamiranja?

– Emotivni marketing se odnosi upravo na reklamiranje proizvoda na način koji pobuđuje emocije potencijalnih korisnika, što snažnije, to bolje. Obično su to  prijatne emocije, često emocije tipa ponos, pripadanje, osećanje moći ili čak nadmoći.

Cilj je “odgajiti” takvog potrošača koji će se poistovetiti sa slikom brenda, uvek izabrati njega kada ima izbor, i koji neće kupiti gotovo identičan proizvod drugog brenda, ukoliko nema njegovog. Potrošača koji će biti u stanju da u svom socijalnom krugu “brani” taj brend, iako ni sam ne zna zašto, jer, kada bi razmislio racionalno kakva je razlika između patika marke A i patika marke B, ne bi pronašao neku “statistički značajnu” razliku.

Dakle, u krajnjoj liniji, cilj je donekle isključiti proces racionalnog odraslog razmišljanja i zaključivanja u korist “valentnog”, dečijeg. “Valentno” zaključivanje je takvo zaključivanje gde se zaključci i odluke ne mogu uvek odbraniti argumentima, a često se argumenata i odričemo, već zaključujemo da je dobro ono što je prijatno, a loše ono što je neprijatno, kao što to rade mala deca. To je tačno kada se radi, na primer, o cipelama, ali je jako netačno kada se radi o alkoholu, slatkišima (prijatno a štetno) i konfliktima (neprijatno, a korisno ukoliko se radi o konstruktivnim konfliktima).

Jedan od glavnih markentiških trikova kojim se kreatori reklama vode je da “proizvodi nastaju u fabrikama, a da se brendovi stvaraju u glavama”, šta to zapravo znači? Brend može da bude čovek (na primer lik Če Gevare sve češće viđamo na šoljama, majicama, kupaćim kostimima…), kafa, parfem, plaža, bend… Šta je to u brendu što ga učini omiljenim na tržištu bez obzira na kvalitet i zbog čega pojedinac uopšte ima potrebu da se veže za brendove?

– Brend je, u stvari, identitet proizvoda i karakteristike proizvoda su na neki način oslikane u brendu. Korisnik vezuje svoj identitet, svoj doživljaj sebe i svoje vrednosti za brend i zato smo toliko individualni i različiti kada je reč o izboru različitih brendova. Ali isto tako, i određeni proizvodi se brendiraju za određene ciljne grupe prema onome što ljudi koji ih reklamiraju procenjuju koja bi to ciljna grupa bila najpogodnija da svoj identitet i svoj sistem vrednosti veže za identitet brenda. Ako je ovaj posao dobro odrađen, većina pripadnika ciljne grupe će zaista to i učiniti i onda će brend koji koriste ili nose indirektno, ali vrlo jasno govoriti i o njima – kakvi su oni i kakav im je sistem vrednosti.

A vrednosni sistem je u najtešnjoj vezi s emocijama. Jer, ne osećamo emocije stalno, već samo kada procenimo da je nešto vredno, važno. Prema stvarima, ljudima i događajima koje procenimo kao nevažne ili bezvredne ne osećamo emocije. I zato, ako je brend uspešno povezan sa vrednosnim sistemom ciljne grupe, onda će on pobuđivati snažne emocije, jer je podražen naš sistem vrednosti. Zbog toga ćemo biti u stanju da se vežemo za neki brend, jer imamo osećaj da on potvrđuje naša vrednosna uverenja i sudove, i da mu budemo dosledni čak i kada  većina argumenata govori suprotno.

U pojedinim reklamama može se videti preterana demonstracija lagodnog života, savršene porodice, visokog životnog standrada, skupocene jahte sa kojih se smeškaju foto modeli savršenih proporcija i piju šampanjac… Kakvu zapravo poruku ovakve slike šalju u svest potrošača?

– Poruka je povezana sa sistemom vrednosti, dakle, ljudi koji žive tako i tako, koriste ovaj proizvod. I ako ga ti budeš koristio, bićeš bliže takvom načinu života.

Ovo je delimično povezano opet sa jednim dečijim načinom razmišljanja koje se naziva konkretno ili magijsko. Znate ono kada dete preskače pukotinu na trotoaru i u sebi “vrača” : “Ako stanem na liniju dobiću jedinicu, a ako izbegnem dobiću peticu”. Objektivno, pukotina na trotoaru nema nikakve veze s ocenama, ali dete veruje da na taj način ima kontrolu nad ocenama, iako je povezalo nepovezivo. Jedan deo uticaja reklama ide preko ovog načina mišljenja. Iako smo odrasli, većina nas donekle i ponekad koristi i ovakav način razmišljanja, iako ga često i nismo svesni.

Dakle, iako to što ja kupim šampanjac nema veze niti uticaja na to da li ću ja imati jahtu i savršenu liniju, nekim malim delom sebe ja to povezujem, i, iako baš i ne volim šampanjac, dok ga pijem to me u mojoj glavi povezuje i približava takvom načinu života.

Drugi deo je opet jedno uverenje koje je i samo dobro marketinški potkovano, a to je, da ako nešto jako želiš, to će ti se i ostvariti, bitno je samo da možeš jako dobro da zamisliš to što želiš, u čemu će ti naravno pomoći neki simbol te tvoje želje. Npr. dok pijem šampanjac, ja mogu jako živo da zamislim i jahtu i sve ostale pojedinosti svoje želje.

Treći deo je nešto što se zove “imprinting” ili utiskivanje – po toj teoriji, ako se neke slike, ideje, mirisi zvuci i sl. počnu dovoljno često ponavljati, ili se pojave u ranim stadijumima razvoja, posle će one biti sasvim normalne i nedostajaće ako ih ne bude bilo. Pretpostavljam da je i ovo jedan od razloga zašto nas bukvalno “bombarduju” reklamama za određeni proizvod, dok se ne utisnu toliko da samo kada vidimo deo ambalaže ili čujemo početni zvuk reklame mi možemo da ga reprodukujemo u potpunosti.

Kada je nešto novo i nepoznato u početku smo najčešće oprezni i zato je potrebno da to nešto postane što pre poznato, jer sviđaju nam se i želimo uglavnom poznate stvari.

Uticaj marketinga je sve veći. Može li se uopšte više, na čemu je kulminacija njegovog uticaja na čoveka?

– Eat, work, buy, procreate and die. To u prevodu znači: “Jedi, radi, kupuj, razmnožavaj se i umri”. U ovu rečenicu bi moglo da se smesti, doduše veoma simplifikovano, ono što većina nas tokom života radi.

Moje strogo lično mišljenje je da je došlo do zamene teza i da su za jako bitne stvari u životu proglašene mnoge koje to objektivno baš i nisu. Odnosno, da se u savremenom svetu mnogo toga pretvorilo u takmičenje i da jurimo za mnogim stvarima koje u stvari baš i nisu tako neophodne kako smo to sebi predstavili.

Takmičimo se sami sa sobom i međusobno, ko će bolje, više, brže, što je pokretač napretka, ali isto tako se takmičimo i u oblastima koje su civilizacijski ćorsokak i ne stvaraju nove vrednosti, već služe preteranom hedonizmu, koji je sam sebi dovoljan i ne vodi napretku, već vodi povećanju zahteva za prijatnošću, koji su svaki put sve veći i veći. Dok je umeti u živati u životu, sebi, drugim ljudima veoma poželjno i potrebno za kvalitetan život. Naravno da uvek može još više što se tiče svega, pa je tako i u marketingu.

Šta je Vaše predviđanje o dometima marketinga? Da li se može reći da je pojedinac, odnosno čovek ili potrošač, žrtva marketinga?

– Što se tiče dometa marketinga, upotrebiću izraz “nebo je granica”, jer se svaki dan uveravamo da uvek može još više i još bolje. Dokle god je pojedinac u stanju da odvoji ove stvari tj. da razlikuje da li neki proizvod kupuje zato što mu je stvarno potreban, zato što je kvalitetan i zato što ga, da tako kažemo, autentično želi, a ne da je propustio da vidi kako je želja za proizvodom postepeno i sistematski građena povezivanjem dela njegovog vrednosnog sistema sa proizvodom, neće biti “žrtva” marketinga.

Uostalom, gotovo uvek imamo izbor da li da nešto kupimo ili ne, ili da se odlučimo za neki drugi sličan proizvod. A dokle god imamo izbor, odluka da li ćemo biti “žrtva” ili ne je samo naša, iako je često i nismo svesni. Čim se odreknemo racionalnog razmišljanja i odmeravanja za i protiv, realnih argumenata, postajemo podložni manipulaciji. Manipulacija nije uvek neophodno loša, ali je dobro da je budemo svesni.

Takođe je dobro obratiti pažnju na proizvode koje kupujemo “oduvek” i prisetiti se kako smo počeli da kupujemo baš taj, da li smo isprobavali pa se odlučili za taj proizvod kao onaj koji se pokazao da nama najviše odgovara po performansama u masi drugih vrlo sličnih, ili smo ga uzeli iz nekih drugih razloga: preporuka, reklama, lepo pakovanje, poznata marka i sl.


Postali smo zli i malodušni

Postali smo zli i malodušni

N.Ž.R, Blic, 28.03.2010.

Koliko puta ste došli u situaciju, ili barem zamišljali, da osobi iz neposrednog okruženja saspete u lice: „Ti si loš čovek! Zao, prevrtljiv, zajedljiv!“ Verovatno se neki u takvoj situaciji nađu i više puta tokom dana. To je, kažu, „ljudski“, kao i to da ljudi čine loše stvari. Ipak, bez obzira na to što postoje zla dela, psihoterapeuti poručuju – ne postoji podela na loše i dobre ljude.

Većina bi konstatovala da loša dela čine upravo loši ljudi i zaista je teško poverovati da uopšte može da bude drugačije.

– Ne postoje dobri ili loši ljudi. Loše ponašanje je nešto što je ljudski, iako nije u redu. Nikad vam niko neće reći sa ponosom „ja sam zao“, osim ako nije satanista. Većina ljudi kada loše postupa smatra da to čini iz pravednih razloga. Na taj način osoba kažnjava one za koje misli da su zle, koje su njoj ili njenoj dragoj osobi nešto nažao učinile – kaže psihoterapeut Aleksandra Bubera.

Zoran Milivojević, naš poznati psihoterapeut, smatra da je crno-bela predstava o tome da su neki ljudi jednostavno „zli“, a drugi „dobri“ primitivna i infantilna. Takva predstava se sreće kod dece i onih odraslih koji nedovoljno razumeju ljudsku psihologiju.

– Verovanje u zlo održava zlo. Sam koncept zla dovodi to toga da se čini zlo u ime dobra. Gotovo niko ne smatra za sebe da je zao: „pakao, to su drugi!” – kaže Milivojević.

Prema njegovim rečima, potrebno je jasno razlikovati ponašanje od osobe:

– Jedno je zao postupak – zločin, a sasvim je drugo osoba koja ga je počinila. I u Bibliji je zapisano „Mrzim greh, a ne grešnika”. Takođe je važna sposobnost razumevanja drugih ljudi, odnosno empatija, i njihove logike koja dovodi do zlih postupaka. Neutralizacija „zla” će pre nastati promenom logike koja je dovela do zlih postupaka, nego uništavanjem ljudi koji je zastupaju. Pa ipak, mnogi zadržavaju dečje gledanje na svet i druge ljude, pa i kao odrasli nastavljaju da svet posmatraju u crno-belim predstavama o zlim i dobrim ljudima.

Da komšiji crkne krava

Ako je zaista tako, šta je onda s onima koji namerno spletkare, „zabijaju nož u leđa“, šire neistine kako bi diskreditovali one koji im, ako ništa drugo, jednostavno nisu simpatični.

– Tu se radi ili o tome da osoba smatra da je taj neko zaslužio da se prema njemu tako postupa, ili mu jednostavno zavidi – kaže Bubera, dodajući da ima tu i iskrivljenih vrednosti i nerealnih pogleda na svet.

Tu dolazimo do domaćeg „specijaliteta“ – „da komšiji crkne krava“. Kako objašnjava Bubera, postoji konstruktivna i destruktivna zavist: Vidim da je komšija kupio kravu, sad ću i ja da radim i zaradim za dve krave! Ovaj će da kaže „vidi ti njega, sad ću ja da radim još više i da kupim tri krave“… To je konstruktivna zavist i tako svi idu napred. Destruktivna zavist je kad moj komšija kupi kravu, a ja ne mogu – e da Bog da da mu crkne krava, pa da budemo jednaki, odnosno da i njemu bude jednako loše kao i meni! Ovakva zavist je veoma loša za celo društvo, jer tako svi nazaduju.

„Stradanje“ nedužne životinje tako je postalo zaštitni znak ovdašnjeg mentaliteta. Gore od ovoga može da bude samo još to da drugom čoveku želimo smrt. A ni to nam nije strano.

Skoči, pa da se razilazimo

Pre godinu dana Beograđani su bili šokirani reakcijom pojedinih sugrađana koji su „bodrili“ mladića samoubicu da „skoči već jednom“ jer je zbog njega most bio blokiran satima u oba pravca. „Dajte, bre, meni da mu priđem, ja ću da ga gurnem, kasnim sat vremena!”, jedna je od reakcija građana koje su mediji preneli. Neki su čak nesreću mladića koristili za zabavu, snimajući ga kamerom na mobilnom telefonu. Vrhunac odsustva saosećanja pokazala je majka koja je iz automobila izvela svoja dva deteta i namestila ih da se zagrle, kako bi na fotografiji ovekovečila taj trenutak – sa mladićem koji na ivici mosta želi sebi da oduzme život!

Aleksandra Bubera smatra da ovaj primer ilustruje apsolutno nerazumevanje i odsustvo saosećanja (empatije) za probleme drugih.

– Pretpostavljam da su ti nervozni vozači mislili nešto u stilu: “Šta sad tu glumiš. Nema tu hoćeš-nećeš da živiš… Naravno da hoćeš, batali to i pusti me da prođem, žurim kući, imam puno obaveza.“ Mi smo, sticajem raznih okolnosti, navikli da gledamo samo kako ćemo da preživimo, u tolikoj meri, da ne stižemo da obraćamo pažnju na druge – smatra Bubera.

Emocije, šta je to?

Tu dolazimo do pitanja emocionalne inteligencije (EQ), pojma koji se pojavio 1990. godine kada su psiholozi Džon Majer i Piter Salovej objavili tekst pod nazivom „Emocionalna inteligencija“, a svoju svetsku afirmaciju doživeo je 1995. godine kada je Danijel Goleman objavio bestseler s istim naslovom.

Jednostavno rečeno, emocionalna inteligencija je sposobnost prepoznavanja osećaja, razumevanja, sposobnosti kontrolisanja i upotrebe za izražavanje misli.

Golemanova knjiga prevedena je i na naš jezik i stekla je veliku popularnost na ovim prostorima, ali emocionalna pismenost kod nas nije pojam koji se često spominje, a još manje primenjuje.

– Ako bih morala da kažem koliko smo emocionalno inteligentni i kada bismo zamislili da postoji skala koja to meri – od jedan do sto, mi smo negde na polovini – kaže Aleksandra Bubera.

Zašto smo tako malo emotivni kao narod? Naša sagovornica nudi nekoliko objašnjenja:

– Stalno smo u zoni preživljavanja, a ne komfora – česti ratovi, krize, previranja, neizvesnost… Ljudi su naučili da se bore za lične i osnovne životne potrebe svoje porodice i nisu imali kada da se bave svojim emocijama, unutrašnjim konfliktima, međuljudskim odnosima. Tipično je razmišljanje „nije bitno što mi je teško, moram da guram” ili „pa i našim precima je bilo teško, pa što sad da mi pravimo frku oko nekih beznačajnih stvari, nekih tamo osećanja”.

Drugo, objašnjava Bubera, u našem narodu je veoma prisutan drajver “budi jak”. Drajveri su takozvani „okrutni goniči”. To je nešto poput uslova za koji nesvesno smatramo da moramo da ga ispunimo da bismo bili u redu, a takav zaključak smo doneli rano u detinjstvu posmatrajući svet i slušajući poruke naših roditelja i okoline.

Ćuti i trpi

– To su osobe koje mogu svašta da pretrpe, da izdrže bol, ne pokazuju emocije, možete da ih mučite, one će da ćute, trpe i pretrpe. Mogu da preživljavaju u zaista minimalnim i lošim uslovima života. Zato oni nemaju razumevanja za ljude koji drugačije razmišljaju, osećaju i vrednuju, smatraju da su njihovi problemi banalni ili ih tretiraju kao razmažene osobe – „ja bi’ sve to na njivu da kopa, pa da vide šta je prava muka, a ne tu da izmišljaju neke kao probleme” – priča Bubera.

Empatija – sposobnost da razumemo kako se druga osoba oseća sa svojom logikom u situaciji u kojoj se zatekla, kao i društvena odgovornost, odnosno svest o doprinosu za opšte dobro, pojmovi su u sklopu EQ sa kojima takođe loše stojimo.

– Nisu nas učili da razumemo ni same sebe, a kamoli druge. Opšta ljudska premisa je da mislimo da svi ljudi razmišljaju isto kao mi. To se vidi i na primeru vozača i mladića sa mosta – „šta, on hoće da se ubije, meni to u životu ne bi palo na pamet“. Osim toga, nekako smo se odrodili i udaljili, jer smo „apsorbovani sobom“. Što se tiče društvene odgovornosti, skloni smo tome da gledamo samo sebe i svoje interese. Mnogi tako ne vide da je neki opšti interes zapravo i njihov lični. Pretpostavljam da to ima korene i u tome što je kod nas vrlo često taj „opšti“ interes bio u stvari samo u interesu elite. Dakle, ima i nepoverenja i razočaranja – smatra Bubera.

Deca bez podrške

S obzirom na to kakva je situacija kod odraslih, ne čudi činjenica da su nam i deca nedovoljno emocionalno pismena. Prema rečima Maje Vračar, pedagoga u Tehničkoj školi „Drvo art” i člana Pedagoškog društva Srbije, emocionalno opismenjavanje kod dece niko ne neguje.

– Roditelji su preoukupirani svakodnevnim obavezama, školu posete nekoliko puta godišnje i jedino što ih zanima su ocene i izostanci. Prvo interesovanje za to kakve emocionalne veštine poseduju sačeka ih tek kada treba da se zaposle, kroz testove ličnosti koje kompanije danas sve češće praktikuju kada otvaraju konkurse za nova radna mesta – kaže Maja Vračar.

Zato je, dodaje ona, naročito važno raditi s roditeljima koji bi, osim pitanja „šta ste danas radili iz matematike”, trebalo da saznaju i to kako se dete provelo u školi, da li se dobro slaže s vršnjacima, da li ga nešto tišti, brine i slično.

– Roditelji ih to skoro i ne pitaju, a upravo su to ključne odrednice za postizanje dobrog uspeha u školi. Deci manjka samopouzdanje jer nemaju podsticaj u porodici. Osim toga, okruženje je uglavnom surovo i veoma je teško snaći se, a problem s prihvatanjem i diskriminacijom naročito zadaje muke adolescentima. U tom periodu, uspeh im je totalno nebitan u odnosu na to prihvatanje vršnjaka. Da su emocionalno pismeni, mnogo bi se bolje izborili sa svim problemima – kaže Maja Vračar.

To se pokazalo kroz brojne seminare, edukacije i radionice o sprečavanju nasilja u školama, empatiji, veštinama komunikacije i slično, a u kojima je naša sagovornica učestvovala. Posle ovih projekata kod dece je primećeno smanjenje agresije, naučila su da kontrolišu bes, kako da spoznaju sebe i svoje potrebe i da saosećaju s drugima. Deci se povećalo samopouzdanje, što je rezultiralo većom spremnošću da pomognu i razumeju druge.

Truli brakovi

Od sveopšteg nerazumevanja i bezosećajnosti, neminovno dolazimo i do pitanja kako sve to utiče na brak, a već je uveliko poznato da se svaki peti završi razvodom.

Lidija Filipovski, klinički psiholog, porodični i bračni psihoteraput u Savetovalištu za brak i porodicu pri Gradskom centru za socijalni rad, kaže da kada parovima nedostaju emocionalne veštine, onda se to najpre odrazi na partnersku komunikaciju, na sposobnost da uspešno razrešavaju probleme i konstruktivno izađu na kraj sa svojim razlikama.

– Osnovne veštine koje partneri treba da nauče su samokontrola, kao i sposobnost da se sasluša drugi. Veoma je važna i sposobnost napuštanja svog gledišta i sagledavanja problema iz perspektive partnera, odnosno da možemo da osećamo ono što partner oseća – kaže Lidija Filipovski.

Ona dodaje da parovi koji znaju „zdravo“ da se svađaju umeju da smanje napetost tokom rasprave ili sukoba i imaju razvijenu neagresivnu komunikaciju koja podrazumeva, pre svega, poštovanje partnera.

To znači da zamerke koje imaju ne izražavaju kroz optuživanje i omalovažavanje ličnosti, već kritikovanje konkretnog dela. Nije „glup si“, već „mislim da taj tvoj postupak u ovom slučaju nije bio previše pametan“. Upravo ovaj princip je veoma važan kada su u pitanju deca, jer čuva njihovo samopouzdanje.

Prema rečima Lidije Filipovski, hronični, dugogodišnji nekonstruktivni sukobi i posebno neprimereni izlivi besa i ljutnje mogu da budu veoma toksični za celu porodicu, a posebno za decu koja su često direktni ili indirektni svedoci takvih odnosa.

To je možda i najveća posledica jer su takva deca u velikom riziku da ponove isti model ponašanja i u svojim vezama, pa ih tako prenesu i na sledeće generacije. Idealno da nastavimo da se vrtimo u krugu loših međuljudskih odnosa, nerazumevanja, nepoštovanja i nebrige.

Deset zapovesti emocionalne inteligencije

1. Neka ljubav bude središte vašeg emocionalnog života. EQ u čijem središtu se nalazi ljubav daje moć svima koje dotakne.

2. EQ zahteva da ne lažete niti prećutkujete. Nemojte lagati, osim ako nije u pitanju sigurnost vaš i vaših bližnjih.

3. Zauzmite se za svoje osećanja i želje. Ako to ne uradite vi, niko drugi neće.

4. Emocionalna pismenost zahteva da ne igrate igre moći s drugima. Čvrsto, ali sa mnogo obzira, tražite ono što želite sve dok ne budete zadovoljni.

5. Ne dozvolite da neko igra igru moći sa vama. Ljubazno, ali čvrsto odbijte da uradite nešto što iz svoje slobodne volje ne želite.

6. Tuđe ideje, osećanja i želje poštujte kao svoje. Poštovati ideju ne znači da joj se mora podrediti.

7. Izvinite se i ispravite svoje greške. Ništa više neće doprineti vašem razvoju.

8. Ne prihvatajte lažna izvinjenja, onda je bolje uopšte ih ne dobiti.

9. Jednako volite sebe, druge i istinu. Nikada nemojte žrtvovati jedno zarad drugog.

10. Sledite ove zapovesti najbolje što možete. Na kraju krajeva, nisu uklesane u kamenu.

Iz knjige „Školovanje srca“

Izvor: Blic


Hipohondrija

Hipohondrija

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Branislavom Laćarak, objavljenog u Večernjim novostima 29.03.2014.

O hipohondriji se najčešće misli kao o stanju prevelikog straha od bolesti, koje nije dovoljno važno da bismo se njime ozbiljnije bavili. Koliko je hipohondrija zaista ozbiljna i u kojoj meri može da utiče na život pojedinca? Da li je ona samo u glavi ili može da daje i neke konkretne tegobe kod čoveka?

– Pod hipohondrijom se podrazumeva preterana preokupiranost telesnim simptomima, zdravljem i bolestima a zbog patološkog straha da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti. Za hipohondriju se znalo još u antičkoj Grčkoj, a u termin se u medicinskoj praksi koristi od 16 – 17. veka.

Ona spada u poremećaje povezane sa strahom i spada u red neuroza, tj. lakših psihičkih poremećaja. Kada kažem lakših, ne mislim na patnju koju pacijent zbog poremećaja doživljava, nego mislim na uzrok, tok i prognozu poremećaja koji su lakše dostupni uvidu i lečenju, često psihoterapijskim metodama za razliku od teških psihičkih poremećaja. I zbog toga  hipohindriju treba razlikovati od sumanutih hipohondrijskih ideja koje se javljaju u teškim, psihotičnim poremećajima – sumanute ideje su nerealne, a ponekada i veoma bizarne kao na primer kada je pacijent potpuno uveren da ga boli stomak jer ima žabe u želucu, ili da ima rak zbog uticaja zlih sila sa neke nepoznate planete. U ovakvim slučajevima obično se radi o veoma ozbiljnom poremećaju koji zahteva dugotrajno i neizbežno medikamentozno lečenje, a psihoterapija se ponekada može primeniti.

Hipohondrija je, kao i svi ostali poremećaji povezani sa strahom, poremećaj koji veoma utiče na kvalitet života, odnosno osoba je u stalnom strahu, preokupirana, uverena da je veoma bolesna što je ometa u svakodnevnom funkcionisanju i uživanju. Kada dijagnostikujemo hipohondriju, to znači da je pacijent u potpunosti pregledan i ispitan i utvrđeno je da nema nikakvu telesnu bolest. Iako to što neko nema telesnu bolest, ne znači da ne može osećati razne senzacije u telu. Svaka emocija, prijatna i neprijatna, zbog fiziološke telesne reakcije na emociju, a koja u stvari priprema telo za akciju, se oseća u telu kao skup senzacija i može biti pogrešno shvaćena kao simptom neke bolesti.

Šta je izaziva, kako ona nastaje i šta može povoljno da utiče na njen razvoj?

– Upravo takozvana emocionalna nepismenost (alexitimia), koja podrazumeva da osoba ne prepoznaje emocije, ne zna čemu one služe, pa tako ni ne povezuje (normalne) reakcije tela na (najčešće neprijatne) emocije jeste osnovni uzrok razvoja poremećaja. Dakle, osoba oseti neku emociju, što ne prepozna (najčešće je to neka vrlo intenzivna i neprijatna emocija), telo fiziološki reaguje pripremom za akciju, a što se odražava bukvalno na celo telo – srce, disanje, krvotok, pritisak, nivoe šećera, kiseonika i ugljen dioksida, mišićni tonus, rad unutrašnjih organa, žljezda sa spoljašnjim i unutrašnjim lučenjem, mozga itd, a onda osoba, pošto nije svesna emocije koju je osetila, ne primećuje emociju, već samo telesnu reakciju. Pošto je telesna reakcija na intenzivnu emociju takođe intenzivna, a osoba je svesna samo nje, a ne i psihološkog mehanizma koji je doveo do reakcije tela – osoba zaključi da se u telu dešava nešto neobično, nešto što je znak bolesti. Na primer lupanje srca, stezanje i bol u stomaku, glavobolja, preznojavanje, trnci u rukama i nogama, otežano disanje itd.  Takođe je potreban uslov da osoba razvije i takozvanu „hipohondrijsku mentalizaciju“ odnosno sistem uverenja  o tome da će ga njeno telo , neki organ ili organski sistem zasigurno „izdati“.

Povoljno na njen razvoj utiču sredine i vaspitanje koje se ne bave emocijama, a što je kod nas često iz više razloga: generacijama se bavimo preživljavanjem, a ne kvalitetom života, a bavljenje emocionalnim životom spada u domen zone komfornog života, a ne preživljavanja, što naravno za sobom povlači i neobraćanje pažnje na emocije, sve ili samo pojedine, zatim, ako i sami nismo emocionalno pismeni teško da to možemo naučiti svoju decu, učenike, studente.

Koliko okruženje doprinosi da se kod čoveka preko noći pojavi preokupiranost bolestima (mediji, novine, TV, filmovi, serije…)?

– Ovakvi poremećaji se retko razvijaju „preko noći“, mada postoje slučajevi kada tačno možemo da identifikujemo situaciju kada je sve počelo.

Kao, na primer, slučaj pacijenta koji se nekoliko godina lečio zbog hipohondrije, bio ispitivan gotovo svake nedelje na telesnu bolest u tačno određenom, uvek istom delu tela, a kroz psihoterapiju se došlo do događaja kada je prvi put osetio intenzivno neprijatno osećanje i povezao svoju burnu telesnu reakciju sa tim osećanjem, a ne sa nekom bolešću.

Nakon ovoga, kada je „vratio film“, shvatio je da se bolovi u tom određenom delu tela javljaju UVEK kada oseti tu istu emociju, a koju je zbog određenog konteksta i okolnosti bio potpuno potisnuo. Obično je potrebno više ponavljanja emocija – neprepoznavanje – telesna reakcija -tumačenje kao simptom, da bi osoba zaključila da je zasigurno bolesna.

Često se dešava, da kada u okolini osobe neko oboli ili umre od neke teške bolesti, a pogotovo ako joj je ta osoba bila bliska i draga, onda ona počinje da ima neke simptome koje mogu da ukazuju na istu tu ili sličnu tešku bolest. Pogotovo ukoliko je  u pitanju bio rođak, osoba se pribojava da zbog „genetske sličnosti“ i ona može oboleti.

Zbog preplavljenosti neprijatnim osećanjima (tuga, strah, ljutnja), a koje osoba ne prepoznaje kao takve i oseća ih u telu, što dovodi do zaključka da nešto sa telom nije u redu, osoba zaključuje da se i sa njom dešava nešto strašno i da se i ona razbolela.

I razni traumatski događaji, kao preživljavanje sopstvene teške bolesti ili nesreće, ali i razni drugi traumatski događaji mogu pokrenuti ovaj patološki ciklus razvoja hipohondrije.

Poznat je i fenomen studenata medicine, koji tokom svojih studija, kako uče o kojoj bolesti, tako „prepoznaju“ kod sebe jedan po jedan simptom, dok na kraju ne shvate da nisu bolesni, već su se samo „uživeli“ učeći o bolestima.

Sličan efekat mogu imati, posebno na mlađe osobe, koje još nemaju dovoljno životnog iskustva, neki medijski uticaji, pogotovo ako se bave nekom bolešću senzacionalistički i na veoma zastrašujuć način.

Koje su najčešće bolesti od kojih ljudi koji pate od hipohondrije strahuju?

– U današnje vreme ljudi najčešće strahuju da su oboleli od raka, mada se boje i nekih drugih, obično teških i teško izlečivih, ili neizlečivih bolesti. Danas je to dosta često strah od SIDA-e (AIDS-a), koji je najčešće povezan sa krivicom zbog nekog seksualnog ponašanja koje osoba procenjuje kao neadekvatno.

Prisutni su i strahovi od „ptičjeg“ i „svinjskog“ gripa, SARS-a, ebole i sličnih teških zaraznih bolesti.

Ranije su mnogo češće bili prisutni strahovi od bolesti koje su tada bile neizlečive, kao što su tuberkuloza, kuga, kolera itd.

Da li su simptomi koje oni osećaju i opisuju umišljeni ili predstavljaju realne smetnje (lupanje srca, vrtoglavica, drhtanje ruku…)?

– Pacijenti osećaju veoma realne simptome u vidu bolova u raznim delovima tela – bolovi u stomaku, glavobolja, bolovi u grudima, otežano disanje, lupanje srca, vrtoglavica, preznojavanje, drhtavica, imaju utisak da imaju povišenu temperaturu, slabost, malaksalost, imaju utisak da su napipali izrasline na raznim delovima tela itd.

I zbog toga se često i ponavljanu podvrgavaju raznim laboratorijskim ispitivanjima, rentgenskim pregledima, ultrazvučnim pregledima, pregledima CT-om, magnetnom rezonancom, ergometriji, spirometriji, raznim skopijama (bronhoskopija, kolonoskopija itd.)…

Ukoliko lekari ne žele da im izađu u susret i uveravaju ih da su pre nedelju dana uradili pregled i da je sve bilo u redu i da ne treba da ga ponavljaju, često će se na lekara naljutiti, jer će doživeti da on nema razumevanja i da oni stvarno imaju telesni simptom i da to mora biti znak neke bolesti.

I, ukoliko imaju finansijske mogućnosti, promeniće lekara i ustanovu i otići na ispitivanja iz početka – i tako u nedogled.

U kom uzrastu se najčešće hipohondrija javlja?

– Najčešće se javlja od kasnih dvadesetih do četrdesetih godina, mada ima slučajeva kada se javlja kod tinejdžera, kao i u zrelim godinama i u starosti.

Koji ili bolje rečeno kakvi ljudi najčešće oboljevaju (obrazovanje, interesovanje, fizičko i psihičko stanje…)?

– Hipohondrija „ne bira“. Odnosno, ne postoji „profil“ osobe po obrazovanju, interesovanjima, fizičkom stanju  koja je podložna ovakvom poremećaju.

Najuopštenije rečeno, hipohondriji su podložne osobe koje su emocionalno nepismene ili nedovoljno pismene, te emocionalnu telesnu reakciju tumače kao simptom bolesti, a ne kao normalnu fiziološku reakciju tela na emociju.

Dakle, što smo više u kontaktu sa svojim emocijama i znamo zašto se osećamo tako kako se osećamo, sa kojim razmišljanjem, situacijom ili interpretacijom situacije je ta emocija povezana, koja je to tačno emocija, čemu služi, kako da je adekvatno ispoljimo i upotrebimo za takvu akciju koja će najbolje doprineti prilagođavanju trenutnim uslovima života, to ćemo manje biti podložni ovom i svim drugim poremećajima koji su vezani za somatizaciju.

Somatizacija je tendencija da psihičke konflikte ne prepoznajemo kao takve, već ih ispoljavamo u obliku telesnih tegoba.

Koji su znaci koji ukazuju na hipohondriju i šta treba uraditi kada se ona kod nekoga prepozna? (Da li razgovarati sa tim nekim i posavetovati ga šta dalje da radi, gde da ide, kome da se obrati ili ne i šta je vaš savet u tom smislu)?

Kada je prisutno uporno verovanje da postoji neko telesno oboljenje, bez obzira što brojna ispitivanja ne ukazuju da takvo oboljenje zaista postoji, i naravno neverovanje lekarima da telesnog oboljenja  nema, osoba trpi zbog preokupiranosti bolešću u tolikoj meri da su joj u značajnoj meri narušeni razni aspekti funkcionisanja.

Ako ovi simptomi traju šest meseci i duže, možemo reći da se radi o hipohondriji.

U tom slučaju je najbolje razgovarati sa osobom i ukazati joj na mogućnost da možda sve tegobe ne potiču od telesne bolesti, već da postoji psihički konflikt koji ona ne prepoznaje i da bi bilo dobro da se obrati psihoterapeutu, psihologu ili psihijatru.

U većini slučajeva će osoba, ukoliko nije dovoljno informisana, doživeti ovo kao „prozivanje“ da je „luda“ i imati otpor prema ovakvom pristupu.

Ali, možete joj pomoći da se obavesti da postoji mehanizam potiskivanja i somatizacije emocija, da postoji aleksitimija, a da isto tako većina psihoterapijskih škola u sklopu tretmana radi na ispravljanju iskrivljenih uverenja i istovremeno na emocionalnom opismenjavanju i na taj način se postiže i kontrola simptoma tj. telesne reakcije na emociju, a može se često doći i do okidača, tj. zbog čega je poremećaj počeo baš tada kada je počeo i koji je psihički konflikt u pozadini.

Kada se sve ovo razjasni, osoba može pristupiti rešavanju konflikta i učenju kako da ubuduće konflikte rešava umesto da somatizuje i tada je izlečena.

Kako se hipohondrija leči, koliko traje lečenje i da li može uspešno da se izleči ili samo zaleči?

– „Spontana“ izlečenja ne postoje – odnosno, moguće je da osoba i sama prestane da se boji, ukoliko osvesti svoja iskrivljena uverenja, psihički konflikt i okolnosti pod kojima je do poremećaja došlo.

Ali u dosta velikom broju slučajeva potrebna je psihoterapija, koja će osobi pomoći da sve ovo brže razjasni.

Ponekada su potrebni i lekovi – anksiolitici (benzodiazepini) i lekovi koji deluju anksiolitički i bolji su na duge staze, a to su antidepresivi, koji gotovo bez iszuzetka imaju dobro anksiolitičko dejstvo.

Šta se dešava kada se hipohondrija ne leči i do kojih sve daljih problema to može da dovede?

– Ukoliko osoba sama ne stekne uvid u prirodu svojih problema, može veoma oštetiti kvalitet života i u nekim slučajevima zbog toga osoba sebe krivi, a što onda može dovesti do sekundarne depresije.

Da li postoje osobe koje glume hipohondriju, koje se kriju iza te dijagnoze i kako njih razdvojiti od pravih?

– Retke su osobe koje glume hipohondriju, jer hipohondrija nije takav poremećaj da iz njega može da se izvuče neka konkretna korist – kao kad biste na primer uspešno glumili neke teške poremećaje na osnovu kojih biste mogli da ostvarite neku konkretnu dobit.

Teško da bi neko pristao na sva ispitivanja kojima sebe podvrgavaju hipohondri, koji će biti u stanju da ponavljano podnose neprijatna i nepotrebna ispitivanja iz nedelje u nedelju da bi se barem do sledećeg smirili.

Da li hipohondrija može da se glumi i zbog čega bi to neko radio?

– Svaki poremećaj može da se glumi, ali postoji kliničko iskustvo, kao i testiranja koja mogu razdvojiti prave od „glumljenih“ poremećaja u najvećem broju slučajeva.

Osoba koja glumi hipohondra bi vrlo brzo uvidela da je korist koju ima vrlo kratkog daha – tj. zabrinutost bližnjih će se vrlo brzo pretvoriti u pridike i/ili ignorisanje, jer se to na žalost dešava i sa osobama koje zaista imaju hipohondriju, jer one opterećuju ne samo sebe, nego i svoju okolinu, pa često bliskim ljudima to isto tako teško pada, jer ne znaju više kako da se ponašaju prema pacijentu – obično su već isprobali i brigu, razumevanje, pridiku, ljutnju, ignorisanje, molbe, pretnje i slično, a pacijent i dalje ima iste tegobe koje je imao.

Da li pravi hipohondri stalno posećuju lekare i traže pomoć ili ne, i od čega to zavisi?

– Pravi hipohondri stalno traže pomoć lekara, stalno traže upute na nova ispitivanja, boje se da su lekari nešto propustili, da nisu obratili dovoljno pažnje na neki simptom ili nalaz, traže da ih lekari smire da je sve u redu, ali im isto tako i ne veruju.

Obično reaguju na topao pristup i na razumevanje, ali empatija nije dovoljna da se problem reši.

Potrebno je sistematično rešavanje problema, počevši od rada sa simptomima, povezivanjem istih sa telom, emocijama, razmišljanjem i konfliktima ili traumama da bi se problem rešio.

Koji procenat stanovništva može da se svrsta u hipohondre, da li postoje neke podkategorije ovog stanja, i koliko takvih ljudi ima u našoj zemlji (ako negde postoji takav podatak)?

– Ne postoji tačan podatak koliko je ovaj poremećaj čest u našoj zemlji, procene su da od ovog poremećaja pati 1% pa do čak 7% stanovništva. Ovi viši procenti se odnose na broj pacijenata koji se obraćaju primarnoj zdravstvenoj zaštiti, dakle lekarima opšte prakse.

Do psihijatra, psihologa i psihoterpeuta stigne manje od polovine ovih osoba, jer se neki slučajevi  tretiraju u opštoj praksi, što je u redu ukoliko je ovakav tretman uspešan.

Intervju je dostupan i na sajtu Večernjih novosti.