Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja – dr Bubera za Nedeljnik

Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja – dr Bubera za Nedeljnik

Novinarka Zorica Marković je za list Nedeljnik pripremila tekst pod naslovom: „Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja”, u kome se bavila odgovorom na dva važna pitanja: gde je „tačka prekida” u kojoj čovek odustaje od sebe na bilo koji način i zašto treba da živi i bori se. Izjavu dr Bubere, koju je ovim povodom dala, objavljujemo u celosti. Tekst je objavljen u štampanom izdanju lista Nedeljnik, 25. juna 2020.

Kažu da svi imamo tačku prekida, ali od čega zavisi to da li će se i kada čovek slomiti?

Zavisi kako definišemo tačku prekida.  Ukoliko mislimo na samoubistvo kao jedan od mogućih ishoda, onda nije tačno da svi imamo tačku prekida, jer većina ljudi zapravo ima odluku da živi šta god da se desi, dokle god „im ne dođe kraj” i kakve god okolnosti bile. Neki manji broj ljudi zapravo je nekada u životu doneo odluku da: „u slučaju da se desi/ne desi  X, ja ću se ubiti”. Ova odluka ne mora biti,  i najčešće i nije,  svesno zapamćena, može biti doneta i rano u detinjstvu, te je posle zaboravimo. Ili je donosimo kasnije u životu pod uticajem nekih važnih događaja.

Ako tačku prekida definišemo kao neki mentalni poremećaj, onako kako ih definišemo u međunarodnoj klaifikaciji bolesti i poremećaja, onda za svakoga postoji „tačka prekida”, odnosno određene okolnosti u kojima mogu imati neki mentalni poremećaj. To opet ne znači da svi možemo pod izuzetno stresnim okolnostima „poludeti”, već da pod izuzetno stresnim i/ili dugotrajno nepovoljnim okolnostima svako od nas može razviti neku vrstu mentalnog poremećaja – na primer poremećaj prilagođavanja, kratkotrajnu depresivnu ili anksioznu epizodu i sl. Za svakoga od nas postoji određeni način dekompenzacije, tj. „sloma” u slučaju izuzetnih i intenzivnih okolnosti. Neko će biti skloniji anksioznosti, neko depresiji, neko sumnjičavosti itd.

Da li se to dogodi kada se izgubi smisao? Kada čovek odustane od sebe?

Razmišljanje o samoubistvu obično ima veze sa zaključkom da život takav kakav jeste, u okolnostima onakvima kakve jesu više nema smisla, jer osoba takva kakva jeste, više nema šanse da ispuni neke od svojih najvažnijih želja.

Kako se to dogodi?

Obično se dešava da neki neželjeni  događaj ili izostanak nekog željenog događajabude okidač za od ranije postojećuodluku da se život okonča, baziranu na zaključku da kada nastanu određene okolnosti – teška bolest, neuzvraćena ljubav, profesionalni ili socijalni neuspeh ili bilo šta drugo – jesu važniji od samog života, te ako osoba, život ili drugi ljudi ne ispunjavaju taj neki (pogrešno zaključeni) uslov koji je važniji od života samoga, život više nije vredan da se živi i osoba počinje da razmišlja kako da život okonča.

Možemo li da objasnimo da nije nečija odgovornost ako oseća neizdrživu  patnju i bol, usamljenost, nerazumevanje?

Svakako u trenutku kada se osoba tako oseća ne treba pledirati na njenu odgovornost. Isto tako, treba razlučiti koji deo odgovornosti snose životne okolnosti. Međutim, kasnije tokom psihoterapijskog procesa, neophodno je da osoba uvidi kakve su objektivne okolnosti, a šta je njen subjektivni doživljaj. Na primer, ukoliko je osoba pretrpela nedavni traumatičan događaj, naravno da je potrebno da joj se da podrška da se oporavi od pretrpljenog užasa i straha, da se  osnaži, pa polako preko procesa žalovanja doći do opravdane ljutnje i besa na vinovnike traumatičnog događaja, a zatim na integraciju celokupnog iskustva i ozdravljenje. Isto tako, ukoliko je osoba izgubila smisao života, a u nedostatku traumatičnog ili veoma stresnog događaja u skorijoj prošlosti, tragamo za zaključcima koje je ta osoba donela o tome da život treba da se završi i pod kojim okolnostima. Bez obzira na to šta je dovelo do takvog procesa zaključivanja, i pored toga, što i u tom procesu osoba obično treba da prođe kroz strah, bol, žalovanje i ljutnju i bes, na kraju treba da uzme u obzir da jeste njena odgovornost da pogrešne zaključke ispravi. Naravno uz stručnu pomoć i da nastavi da živi svoj život na drugim osnovama i uz zaključak da život jeste vredan življenja i uz odluku da ga živi dokle god mu prirodno ne dođe kraj.

Šta to pogoršava?

U situaciji kada  osoba oseća akutno osećanje očaja i besmisla definitvno je kontraproduktivno je „prozivati”, „popovati” i kritikovati. Naravno, ukoliko se okolnosti koje su bile okidač pogoršavaju, to će pogoršati i situaciju. Takvoj osobi je potrebna odmerena  podrška, vođenje i osnaživanje

Jesmo li mi zainteresovani za osobu koja kaže „ne osećam se dobro”?

To je pitanje na koje ne postoji generalni odgovor i zavisi od mnogo čega. Zavisi u kakvom odnosu smo s osobom, kakvo prethodno mišljenje imamo o njoj i o okolnostima u kojima se ona našla. Poznato je da u što smo bliskijem odnosu sa osobom kako ličnom tako i u okviru neke zajednice da ćemo biti zainteresovaniji. Takođe u uslovima neke zajedničke nevolje, na primer rat, zemljotres, poplava, Covid imamo tendenciju da „zbijemo redove”, da budemo bliži i bolja podrška jedni drugima.

 Da  li joj zaista pružamo podršku i da li je dobra?

Kao što sam već navela, da li ćemo nekome pružiti podršku ili ne zavisi od mnogo faktora. Što se tiče kvaliteta podrške, to najviše zavisi od toga koliko poznajemo osobu i koliko i sami funkcionišemo na zdravim osnovama. To znači da ukoliko ne umemo da odvojimo pomoć i podršku od onoga što je u psihološkom rečniku poznato pod terminom „spašavanje” osobe koje je u „ulozi Žrtve”, najverovatnije podrška koju pružamo neće biti dobra ni za osobu koja se ne oseća dobro, a ni za nas. Jako je važno da dok pružamo podršku umemo da sačuvamo sebe, da održimo zdravu granicu i da pomognemo osobi da se seti svojih postojećih snaga i resursa. Ukoliko to ne umemo da uradimo, najbolja podrška će se sastojati u tome da pomognemo osobi da potraži stručnu pomoć. Svaki dom zdravlja ima psihologa i psihijatra, a u Beogradu, kao i u nekim drugim mestima, sada postoji i Centar za mentalno zdravlje. Psiholozi, specijalni pedagozi i socijalni radnici  su često zaposleni i u drugim zdravstvenim ustanovama, kao i centrima za socijalni rad, a često i mnoge nevladine organizacije, udruženja građanja imaju usluge besplatnog pružanja psihološke i psihoterapijske podrške, pogotovo u situacijama krize.

Zašto čovek ne treba da odustane od sebe? Zašto treba živeti (kako to objasniti nekome ko klizi ka dubokoj depresiji)?

Zato što nam je urođen nagon za životom i opstankom i to je osnovna biološka odrednica, kao i duhovna – najveća većina aktivnih religija kao i drugih duhovnih usmerenja ističe život kao najveću vrednost i jednim od najvećih grehova smatra samoubistvo. Kada kažemo da treba živeti, mi podvlačimo biološku datost, na kojoj se zapravo temelji psihološka zdrava želja za životom. Svako živo biće teži da preživi, pa tako i čovek. Međutim, čovek za razliku od većine ostalih živih bića ima veoma komplikovnu psihu i brojne psihičke funkcije kao što su svest, volja, raspoloženje, mišljenje i tako dalje. Ovo je ono što je  ljudska vrsta razvila kao svoju evolutivnu prednost. S druge strane, to nekada komplikuje osnovne biološke postavke na takav način da se ljudi pitaju šta je smisao života, ima li svrhe živeti i slično. I period ovakvog preispitivanja je čak i normalna razvojna faza tokom adolescencije. Nijedno drugo živo biće na planeti, ne preispituje smisao i svrhu života, već – živi. Ljudi, s druge strane imaju određena očekivanja (i ponekada čak uslovljavanja svog postojanja) od sebe, drugih, sveta i života i mogu nekada zaključiti da ukoliko ona nisu ispunjena, život ne vredi da se živi. Smisao života je da se živi. Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja. Život je težak, život je borba, ali je isto tako pun raznih iznenađenja i uživanja. Dobili smo ga na poklon, veoma jedinstven i samo jedan. Na nama je da izaberemo kako ćemo ga živeti, naravno u okviru onih okolnosti u kojima živimo. Neko istraživanje je pokazalo da možemo da utičemo samo na oko 30% okolnosti u svom životu. (Ne znam kako su tačno došli do tog rezultata). Koliki god da je postotak onoga što možemo u svom životu birati, to i dalje ostavlja izbor, mogućnost za rad, kreativnost i ljubav. Ljubav prema sebi i drugima. Kao i za uživanje. Jer jednom kada se izborimo da iz zone preživljavanja pređemo u zonu komfora, postajemo zainteresovani za uživanja koja nam život može pružiti.  Ako odlučimo da svoj život završimo, uglavnom jer procenjujemo da ćemo tako prekinuti sve probleme i patnju, mi više nemamo mogućnost da nijedan problem rešimo, da stvari poslažemo na način da budu bolje, pravednije ili da vidimo, čemu se nekada nadamo, da će neko patiti ili biti kažnjen jer nas više nema. Kada završimo svoj život sve mogućnosti prestaju. Veliki filozof Epikur je, na primer, verovao u smrtnost duše i on je rekao: „Tamo gde sam ja nema smrti; tamo gde je smrt, nema mene”. Pa i većina svetskih religija ne obećava „večni” ili „zagrobni” život ukoliko ga završimo samoubistvom, tako da ako posmatramo i sa tog aspekta, činom samoubistva, sve mogućnosti prestaju.

Kako da ne odustane, posebno  ako je to što oseća toliko strašno i jako?

Uvek možemo podsetiti i sebe i osobe koje pate da situacija iako jeste ili izgleda strašna jeste najčešće privremena. Poznato je, na primer i da većina ljudi zatočenih u užasnim uslovima koncentarcionih logora ne počini samoubistvo, jer ima zdravu želju za životom i čini sve da preživi i nastavi život nakon oslobađanja. I da, dokle god smo živi imamo neku mogućnost izbora, promene da volimo i da budemo voljeni. Ljudi su bića zajednice i tako su biološki programirani kao i svi sisari. Kada se ubijemo, prestaje i mogućnost bivanja u zajednici sa drugima, što predstvlja često izvor najvećeg uživanja za većinu ljudi, bez obzira da li je ta zajednica porodica, pleme, komuna ili neki drugi vid zajednice. Iako su često interpersonalni problemi i izvor patnje, ako se ubijemo, mi više nemamo mogućnost da ih rešavamo i postignemo mir i zrelost sa sobom i drugima. Takođe, ukoliko osoba uspe da izađe na kraj sa jednom takvom životnom krizom i iz nje nauči kako da živi na zdravim osnovama, a što najčešće uspeva kada nauči da upravlja svojim emocijama i koristi ih na način da mu u životu pomažu, a ne odmažu. Najkorisnija u ovom procesu je obično pomoć obučenog psihoterapeuta.


Dr Aleksandra Bubera za Večernje novosti o “altruističnom ubistvu i samoubistvu” koje se počini u životnoj poziciji očaja, 22. 6.2019.

Dr Aleksandra Bubera za Večernje novosti o “altruističnom ubistvu i samoubistvu” koje se počini u životnoj poziciji očaja, 22. 6.2019.

Dr Aleksandra Bubera je povodom slučaja ubistva i pokušaja samoubistva u Novoj Crnji dala izjavu za Večernje novosti

Stručnjaci o ubistvu Andraša Darušija (60) i pokušaju samoubistva njegove majke Ilone (82) u Novoj Crnji

U sredu 20. juna u ranim jutarnjim časovima u porodičnoj kući u Ulici Petefi Šandora 34 u Novoj Crnji, komšinica i gerontodomaćica, koja je bila zadužena za zdravstvenu negu Andraša, nepokretnog već 50 godina, pronašla je njegovo beživotno telo i pored njega staricu, koja je u besvesnom stanju prevezena u zrenjaninsku bolnicu.

Prema nezvaničnim tvrdnjama komšija, motiv ubistva, po svemu sudeći velikom količinom lekova za smirenje, jeste zajednička odluka starice i bolesnog sina da prekrate muke oko teškog života i brojnih problema usled bolesti. Starica je navodno dala veću količinu bensedina najpre svom sinu, a onda je pokušala da i sebi oduzme život, ali nije uspela.

U Centru za socijalni rad u Novoj Crnji, kažu da su znali Ilonu i Andraša, koji je bio vrlo društven, čak i da su više puta neformalno razgovarali sa njim, ali su im se nesrećni Darušijevi zvanično obratili samo jednom.

– Na osnovu njihovog zahteva doneli smo pozitivno rešenje i Andrašu odobrili pravo na uvećan dodatak za tuđu negu i pomoć, koju je primao preko Fonda PIO – kaže Ljiljana Kovačević, direktor Centra u Novoj Crnji. – Osim toga, uplatili smo im i jednokratnu novčanu pomoć. Da su nam se ikada ponovo obratili učinili bismo sve što je u našoj moći, po Zakonu o socijalnoj zaštiti. Koristili su uslugu “pomoć u kući” preko jedne nevladine organizacije i privatno plaćali gerontodomaćicu.

Iako je “spolja” izgledalo da se majka i sin dostojanstveno bore sa svim svojim nedaćama, način na koji su, po svemu sudeći, rešili da okončaju život govori da u “njihova četiri zida” nije bilo tako. Po rečima dr Aleksandre Bubere, specijaliste psihijatrije, sertifikovanog transakcionog analitičara (CTA), redovnog edukatora i supervizora transakcione analize (TSTA), sa velikom verovatnoćom može se pretpostaviti da je reč o “altruističnom ubistvu i samoubistvu” koje se počini u životnoj poziciji očaja.

– To znači da osoba smatra da će onog koga ubija spasti mnogo većih muka nego što je muka umiranja ubistvom, a potom će ubiti i sebe, jer joj je onaj koga ubija najveća vrednost – objašnjava dr Bubera. – Tako veruje da će i sebe spasti muka i daljeg življenja i patnje za važnom osobom, a istovremeno će smrću i sebe kazniti. Šta je bio “okidač” za ovu odluku majke i sina iz Nove Crnje ne možemo da znamo, ali je logično da su procenili da ona uskoro više neće biti u stanju da se brine o njemu, pa ni o sebi, i da tu brigu nema ko da preuzme, kao i da su dani koji slede nedostojni života. Da neće biti više nikakve radosti niti zadovoljstva i da je ono što sledi samo mučenje i polagano umiranje te da je zato bolje da umiranje preuzmu u svoje ruke, umesto da budu prepušteni na milost i nemilost sudbini. Ukoliko je tačan podatak da je u oproštajnoj poruci pisalo “ne okrivljujte nikoga”, to može ukazivati takođe i da su procenili da bi daljim svojim bivstvovanjem bili nekome na teretu i da su to želeli da izbegnu.

Da li bi drugačije socijalno i finansijsko okruženje sprečilo ovakav Andrašev kraj i tragediju njegove majke, kako kaže naša sagovornica, ne može se sa sigurnošću znati. Ipak, doktorka smatra da su i ti činioci važni u donošenju odluke o smrti:

– Da su oboje imali stabilan, širok i čvrst sistem socijalne i finansijske podrške, pretpostavljam da bi mogli na situaciju da gledaju sasvim drugim očima i da, verovatno, ishod ne bi bio ovako tragičan. U boljem socijalnom i finansijskom okruženju osećali bi da su važni članovi zajednice, da su voljeni i željeni, da nisu na teretu i da je normalno da zajednica preuzme brigu o svojim članovima koji više nisu u stanju da sami brinu o sebi.

Novinari: J. Matijević i B.Grujić

Izvor: Novosti.rs





Aleksandra Bubera o temi samoubistva u Jutarnjem programu RTV Pink

AlekSandra Bubera u Jutarnjem programu RTV Pink

AlekSandra Bubera u Jutarnjem programu RTV Pink govori o temi samoubistva

Objavil/a Simendic Dragan dne Ponedeljek, 09. maj 2011

Aleksandra Bubera o motivima za samoubistvo, intervju za Pink.rs

Aleksandra Bubera o motivima za samoubistvo, intervju za Pink.rs

Doktorka Aleksandra Bubera za PINK.RS: Osoba izvrši SAMOUBISTVO kada oceni da ona ili život nisu dovoljno vredni da se živi

-Samoubistvo je u krajnoj liniji samoprezir ili samomržnja sprovedena u delo. Najčešći motivi su da osoba spase sebe ili svoje najbliže od patnje koju više ne može da podnese – rekla je u intervjuu za PINK.RS, doktorka Aleksandra Bubera, spec. psihijatrije.

Ona je objasnila šta su to okidači za ovaj potez, koji su najčešći motivi, ali i kako možemo pomoći sebi i drugima u ovoj nemiloj situaciji.

1. Da li osoba koja je na putu da izvrši samoubistvo planira priča o tome ili odjednom naprosto samo odluči?

– Da li osoba planira samoubistvo ili odjednom odluči zavisi od vrste psihodinamike koja se kod osobe postoji. Najčešće osobe razmišljaju duže vreme da li njihov život ima smisla i da li uopšte postoji smisao. Tako da jednim delom sebe veruju da nema više smisla živeti iz različitih razloga, a drugim delom sebe ipak želi da živi i pokušava da nađe razloge da nastavi život. Što znači da postoji tzv. “unutrašnji konflikt” unutar same osobe između delova njene ličnosti. U nekom trenutku, jedan od ovih delova “nadvlada”, pa u zavisnosti od toga osoba nastavlja ka planiranju i eventualnom izvršenju samoubistva, ili se odluči da potraži pomoć i da nastavi da živi – rekla je doktorka Aleksandra Bubera.

Kako kaže, osobe koje razmišljaju o samoubistvu, nekada to podele sa svojom okolinom, a nekada ne.

– Postoje i slučajevi kada osoba odjednom odluči da pokuša ili izvrši samoubistvo. Tada se najčešće radi o osobama koje su pod uticajem naredbodavnih halucinacija – osoba ima utisak da čuje glas koji joj naređuje da bespogovorno i odmah izvrši takav čin. Ovo se ponekada dešava kod nekih teških psihičkih poremećaja – psihoza – rekla je Bubera, i dodala:

– Povremeno se javi i impulsivno odlučivanje po ovom pitanju, mada i tada najčešće postoji neki period u kojem osoba razmišlja o ovakvom činu, ali mnogo impulsivnije odlučuje, nego što je to prethodno opisano. Ovo se najčešće dešava kod osoba koje i inače imaju impulsivan obrazac odlučivanja, kao što su to npr. osobe sa određenim poremećajima ili organizacijom ličnosti.

2. Šta su najčešći razlozi, da li se može prepoznati okidač kod osobe koja je blizu odluke da izvrši samoubistvo?

– Razlozi i okidači su obično dve različite stvari. Okidač je nešto što je “poslednja kap u čaši”, neki događaj koji se desio stvarno u spoljašnjosti, ali i neko sećanje ili predviđanje u budućnosti o kome osoba misli i to bude onaj “teg” koji pretegne ka samoubistvu. Razlozi su različiti i individualni za svaku osobu. Ono što je zajedničko jeste da iz različitih razloga, različitom logikom zaključivanja koju prate različiti životni događaji i emocije osoba dođe do krajnjeg zaključka da za nju takvu kakva jeste, u svetu takvom kakav je, nema smisla više da živi, da probleme ne može da reši, da nije u stanju da više trpi patnju, ponekada i da ne opterećuje svoju okolinu (ili ponekad čak i da okolina konačno shvati koliko im je teško) i da je stoga najbolje rešenje da se ubije – rekla je Bubera.

Kako kaže, samoubistvo je u krajnoj liniji samoprezir ili samomržnja sprovedena u delo.

– Samoprezir je kada procenimo da nismo dovoljno vredni ili da smo čak potpuno bezvredni, a samomržnja kada procenimo da smo zli i da zavređujemo da umremo. Zašto neka osoba dođe do ovakvih vrednosnih zaključaka o sebi, veoma je individualno. Često samoprezir i samomržnja predstavljaju retroflektovanu agresiju koju osoba nije u stanju da asertivno, socijalno prihvatljivo i efikasno iskaže – rekla je ona.

3. Najaviljuje li osoba na neki način čin svoj plan? Možemo li to da prepoznamo u nekom gestu ili u određenom ponašanju?

– Nekada će osoba najaviti svoje razmišljanje, pa ponekada i plan, jasno, verbalno, ili pismeno kao pokušaj, vapaj da je neko čuje i pomogne, pošto ima doživljaj da sama sebi ne može pomoći. Dosta česte su i indirektne “natuknice” kada osoba neko vreme govori o tome kako joj je teško, kako više ne može da izdrži i podnese, kako je sve crno i nema smisla, kako ne vredi živeti, saopštava da je očajna i slično – iako ne spominje samoubistvo direktno. Ovakva saopštavanja treba shvatiti izuzetno ozbiljno, jer zapravo time delimično prikrivaju svoju nameru i time su teža za sprečavanje nego kada neko direktno izjavi nameru da se ubije – objasnila je Bubera.

4. Imate li uvid u to da li osoba koja preživi pokušaj samoubistva, ostaje pri svojoj nameri ili ipak opada želja za tim da naudi sebi?

– Dokle god se ne razreši unutrašnji konflikt zbog kojeg osoba i razmišlja da sebi naudi i dok osoba ne odluči da ni pod kojim okolnostima, koliko god one bile loše neće nauditi sebi, ne možemo biti sigurni da osoba neće pokušati ponovo. Nekada osoba posle neuspelog pokušaja samoubistva odluči da će živeti, šta god da se desi, a nekada je potreban dugotrajan rad da bi osoba donela ovakvu odluku – rekla je Bubera.

Prema njenim rečima, najčešće je da se ovakvim osobama ozbiljno pristupi posle pokušaja i uz adekvatno lečenje uspe da im se pomogne. S druge strane, dodaje Bubera, neke osobe nastave da pokušavaju dok konačno ne uspeju u svojoj nameri, a postoje i osobe koje imaju nekoliko pokušaja dok konačno ne odluče da žive.

5. Postoje li uobičajeni motivi i ukoliko postoje, koji su najčešći?

– Najčešći motivi su da osoba spase sebe ili svoje najbliže od patnje koju više ne može da podnese. U ređim slučajevima to jeste zapravo način da se okolini pokaže koliko je osobi teško, te da na taj način konačno dobije vrednovanje koje ni na koji drugi način nije mogla od te iste okoline da dobije. Ovaj motiv je često nesvestan, ili “prisvestan” tj. osoba ga nije svesna ili ne u dovoljnoj meri – rekla je ona.

6. Kako pomoći osobi koja pokuša da se ubije u našem prisustvu? I kako pomoći ukoliko nam se neko požali da će da se ubije, postoji li pravi savet, možemo li pomoći, šta uraditi u tom trenutku?

– Najčešće osoba koja pokušava da se ubije, ukoliko je odlučna u toj nameri, to pokušava na način koji će joj obezbediti uspeh u izvršenju namere, a to znači, da se osami i napravi uslove koji će onemogućiti da joj se pomogne – rekla je Bubera.

Kako kaže, ukoliko osoba pokušava da se ubije a prisutni su drugi ljudi, to najčešće govori o tome da je još uvek prisutna psihička energija u delu ličnosti koji želi da živi, te se uslovi tome prilagođavaju, tj. da ipak postoji mogućnost da neko priskoči u pomoć.

– Ukoliko osoba priča o tome, najbolje je da je uverite, ukoliko ne možete sami, uz pomoć porodice i prijatelja, da pomoć postoji i da osobu odvedete u najbližu ustanovu gde joj se može pomoći : dom zdravlja, dispanzer za mentalno zdravlje, hitnu pomoć, psihijatrijsko odeljenje, kliniku i slično. Ukoliko je pokušaj u toku, naujbolje je da ukoliko je ikako moguće pozovete policiju i hitnu pomoć. Ukoliko vam je osoba bliska i u mogućnosti je da razborito rasuđuje možete biti negujući, topli i empatični. Čak i ako je to neko koga ne poznajete – objasnila je ona.

Bubera objašnjava da nikada ne treba da budete sarkastični, da se podsmevate i provocirate, to će osobi u takvom trenutku samo opravdati zaključak da ni ona, ni drugi ljudi, ni svet nisu u redu i da je najbolje da se ubije. A takođe može povrediti i vas.

– Ukoliko osoba nije u stanju da zdravorazumski rasuđuje, onda je najbolje pozvati hitne službe, jer je to posao za profesionalce, pa čak ni oni neće uvek uspeti da pomognu osobi u takvom stanju – dodala je Bubera.

A. A.

Izvor: Pink.rs