depresija

Danas ste bili depresivni i neraspoloženi? Psiholog objašnjava zašto smo loše volje kada je i vreme loše

Danas ste bili depresivni i neraspoloženi? Psiholog objašnjava zašto smo loše volje kada je i vreme loše

Loše vreme, kiša i tmurni oblaci najčešće izazivaju takvo i raspoloženje – depresivno i tmurno. Većina ljudi za svoje melanholično ponašanje, uzrok prepisuje upravo lošem vremenu, pa većina očekuje da će sledeći sunčan dan sigurno „oporaviti njihovo raspoloženje“.

– Postoje razne teorije da vreme dosta utiče na raspoloženje, i to jeste tako, ali samo u određenim okolnostima – kaže za protal Pink.rs psihijatar i psihoterapeut Aleksandra Bubera.

Ona tvrdi da vremenske prilike mogu da utiču na nečije raspoloženje uglavnom kada je u pitanju selidba iz jednog kraja zemlje u drugi.

– Činjenica da neko ko je, na primer, živeo u nekom meditarnskom kraju odluči da se preseli u zemlju gde je vreme uglavnom tmurno,potpuno promeni svoje raspoloženje, jer nije navikao na takvo vreme – objašnjava ona.

Bubera takođe kaže da kod nas postoji taj trend „ da vreme utiče na raspoloženje“ i da je ono uglavnom alibi za ljutnju, depresiju ili aksioznost.

– Mi međutim ne možemo da kažemo da postoji neki poremećaj koji se zove „sezonska depresije“. Činjenica je da se nečije ponašanje naglo menja kada se promeni i vreme, ali to još uvek nije u potpunosti i naučno objašnjeno – objašnjava ona, i dodaje da postoje pretpostavake da to ima veze sa određenom količinom svetlosti koja svakako može da utiče i na ovaj problem.

Neki naučnici tvrde da postoje dva hormona koja su zapravo odgovor na ovo pitanje – serotonin i melatonin.

Kako kažu, metaltonin uzrokuje pospanost, a njegov nivo raste čim ima manje svetlosti. Tada oči šalju signal mozgu koji otpušta više ovog hormona, pa zbog toga smo lakše zaspino, pišu strani portal.

Serotonin radi upravo suprutno, daje nam energiju i raspoloženje, ali njegov nivo opada čim bude manje sunca, pa u kombinaciji sa metaltoninom povećava osećaj umora i melanholije.

J. Stanković

Izvor: Pink.rs

Stanja maničnih depresija od bolesnika za tren prave ubicu

Stanja maničnih depresija od bolesnika za tren prave ubicu

Marko Petković, Blic, 03.07.2011.

BEOGRAD – Građani Srbije zbog stida i straha od diskriminacije nerado rešavaju svoje psihičke probleme odlaskom kod stručnjaka. Uvreženo je mišljenje da će zauvek biti obeleženi kada jednom otvore karton, pa zato veoma teško odlaze čak i u dispanzere domova zdravlja, objašnjava za “Blic nedelje” psihijatar Aleksandra Bubera.

Bubera se, pritom, posebno osvrnula i na prošlonedeljnu tragediju u Nišu, kada je majka sa dvoje dece skočila u smrt sa terase. Članovi porodice pretpostavljaju da su njeni psihički problemi verovatno izazvani bolešću sina.

Psihijatar Milan Milić smatra da na agresivno i autoagresivno ponašanje, kad je reč o uzrocima koji leže u duševnim bolestima, najviše utiču šizofrenija paranoidnog tipa i bipolarni afektivni poremećaj, odnosno manično depresivna psihoza.

Nisu svi oboleli – ubice

Stručnjaci posebno ističu da nije svaka osoba sa psihičkim problemima potencijalni ubica. Da li će neko da počini zločin, više zavisi od strukture ličnosti, nego od bolesti. Naime, podaci pojedinih istraživanja pokazali su da osobe obolele od duševnih bolesti ne predstavljaju dominantnu društvenu populaciju u ovim tipovima agresivnog ponašanja. Od svih analiziranih ubistava 11 odsto počinilaca bolovalo je od šizofrenije, dok je depresiju imalo svega osam odsto.

– Smatra se da ovi poremećaji uvećavaju rizik od pojave agresivnosti tri do devet puta u odnosu na opštu populaciju, dok je rizik značajnije veći ako su oni u kombinaciji sa narkomanijom ili alkoholizmom. Kod obolelih postoji veći rizik za pojavu agresivnosti zbog poremećaja mehanizama koji kontrolišu njeno ispoljavanje, što je uslovljeno bolešću. No, s obzirom da agresivnost, praktično, postoji kod svih ljudi, samo je pitanje koliko to dobro kontrolišemo – kaže Milić.

Posledice agresivnog ponašanja nije lako predvideti, pogotovo što procena verovatnoće agresivnih ispada varira između 10 i 70 odsto. Neki od faktora koji mogu da utiču na pojavu agresivnosti jesu niži obrazovni nivo, agresivno ponašanje i duševne bolesti u porodici, prethodni agresivni nastupi, korišćenje droge ili alkohola, sumanute ideje proganjanja, doživljaji ugroženosti ili sopstvene ogromne vrednosti i moći, kao i odbijanje ili izbegavanje lečenja.

Ipak, rođaci i prijatelji obolele osobe mogu na osnovu određenih simptoma da primete ukoliko nešto nije u redu sa njihovim bližnjima i da na taj način na vreme pomognu da se problem reši.

– Osim uobičajenih simptoma, poput halucinacija, sumanutih ideja, manije proganjanja ili bezvoljnosti, povlačenja u sebe, stava da je svet loše mesto i da nije vredno živeti, treba obratiti pažnju i na to kako osoba gleda na druge u svojoj okolini. Ako obolela osoba smatra da je neko bezvredan ili ukoliko postoje znaci izrazitog prezira i mržnje, kada se za opisivanje nekih osoba upotrebljavaju pogrdni izraze i o njima se razmišlja kao o životinjama ili stvarima, onda lako može da dođe do ubistva jer osobi koja ima takvu percepciju žrtva nije vredna života – objašnjava Aleksandra Bubera.

Kriminolog Dobrivoje Radovanović mišljenja je da duševno obolele osobe sklone agresivnom ponašanju ne mogu da se izleče, već da je sve što može da se uradi njihova kontrola.

Šizofrenija

– Slušne halucinacije (oboleli čuju glasove koji im nešto govore ili zapovedaju, pričaju sami sa sobom), sumanute ideje da ih neko proganja, prati, prisluškuje, da imaju kontakt sa bogom, da mogu da šalju misli na daljinu, deluju kao da nemaju emocije, pokazuju bezvoljnost, povlače se od ljudi, imaju isprekidane misli, nelogične rečenice, strahove…

Bipolarni afektivni poremećaj

– Javlja se u maničnom ili depresivnom obliku koji mogu da se smenjuju. Tipični simptomi manične faze jesu povišena energija, odnosno oboleli su stalno u pokretu, malo spavaju, ponašaju se euforično ili razdražljivo, puni su nerealnih ideja i planova, upadljivo se oblače i šminkaju, pričaju bez prestanka, hipererotizovani su, često su ubeđeni da imaju posebne moći, da su svetski poznate ličnosti…

– Oni mogu da se drže pod kontrolom uz redovno uzimanje lekova pošto je to uslov da budu dnevno prilagođeni životu. Čim prestanu da uzimaju lekove, dolaze u situaciju da zapadnu u maničnu depresiju ili u neki drugi oblik psihoze koji nosi pojavu veće agresivnosti. Oni, zapravo, ubijaju u toj fazi nemira. Slučajevi poput onog u Nišu najčešće se i dešavaju kada osoba prestane da uzima terapiju ili ako nikada nije ni bila pod terapijom – govori Radovanović.

On naglašava i da nijedna duševno obolela osoba ne smatra da je bolesna i zato odbijaju uzimanje lekova. Takvim ljudima najveću pomoć treba da pruže bliske osobe.

– Ukoliko se osoba razgovorom privoli da ode kod psihijatra, onda može da joj se pomogne terapijom. Lekar će da proceni da li je neophodna hospitalizacija ili je dovoljno da se samo daju lekovi – kaže Aleksandra Bubera.

Ona dodaje da niko ne može da bude nateran da se leči, osim u slučajevima kada to naloži sud.

– Postoje zakonska rešenja o “nedobrovoljnoj hospitalizaciji”. To se sprovodi ukoliko postoji osnovana sumnja da osoba ne može sama da upravlja svojim postupcima ili da podleže uticaju glasova i sumanutosti. Posebno ako preti da će da povredi sebe ili drugoga. Tada hitna pomoć odvodi obolelu osobu na procenu u psihijatrijsku ustanovu, gde može da bude zadržana 48 sati. Tamo ga obavezno pregleda konzilijum od pet lekara specijalista, posle čega sud odlučuje da li će ta osoba i protiv svoje volje ostati hospitalizovana – objašnjava Bubera.

Izvor: Blic

Depresija i bipolarni afektivni poremećaj

Depresija i bipolarni afektivni poremećaj

Aleksandra Bubera

Intervju sa Vesnom Marić Brajković, čija je skraćena verzija objavljena u Blicu 21.8.2011.

Koji su simptomi depresije? Kad zapravo možemo da kažemo da smo u depresiji? To nije baš svako stanje nezadovoljstva….

– Depresija se kvalitativno i kvantitativno razlikuje od toga kada smo nezadovoljni.

Kada smo nečime nezadovoljni, to nas motiviše da preduzmemo one korake koji će dovesti do toga da promenimo one stvari koje nas čine nezadovoljnim, ili ukoliko je to nešto nepromenljivo da to prihvatimo, ili ukoliko je moguće da se iz te situacije ili mesta sklonimo.

Kada je depresivna, osoba oseća da su stvari nepromenljive ili/i da nema snage da ih promeni, a često sebe optužuje, ili da je kriva za nastalu situaciju, ili oseća da je ona nedovoljno vredna i zbog toga sebe prezire, ili  misli da je loša i sebe mrzi.

Ukupno uzev, osoba je depresivna kada proceni da ona takva kakva jeste u svetu takvom kakav jeste ne može nikada ispuniti neke svoje najvažnije želje u skladu sa svojim postojećim sistemom vrednosti.

Takođe, postoje i depresije koje počinju nekim velikim emotivnim gubitkom i u tom slučaju se osoba ne prilagođava na gubitak normalnim tugovanjem tj. da razveže i dezinvestira sebe od važne osobe ili nečega što joj je jako važno i tako „krene dalje“, već  se ovim procesom i dalje „drži“ za nešto čega više nema i tako živi u prošlosti umesto da se bolje prilagodi novonastaloj situaciji i sebe pripremi za budućnost i nove mogućnosti. Ovaj slučaj se i dalje uklapa u gore navedenu definiciju.

Dakle “uslov” za depresiju jeste loša procena ili sebe, ili drugih, ili sveta, ili dva ili sva tri od navedenog.

Simptomi depresije su: depresivno raspoloženje – što je veoma različito od ravnodušnosti, jer je to intenzivno afektivno stanje patnje, zatim smanjenje energije, gubitak interesovanja i zadovoljstva, povećana zamorljivost, često i kod malih napora koji su pre osobi bili uobičajeni.

Zatim oštećena koncentracija i pažnja, smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje, osećanje krivice i bezvrednosti, sumoran i pesimističan pogled na budućnost. Obično su poremećeni san (nesanica ili previše spavanja) i apetit (najčešće snižen, ali nekada može biti i povišen), nekada postoje ideje o samopovređivanju ili samoubistvu. Nekada ove ideje i nisu osvešćene, ali se osoba često slučajno povređuje ili sebe dovodi u situacije da bude povređena ili ubijena.

Takođe su često prisutni gubitak zadovoljstva u aktivnostima u kojima je osoba ranije uživala, nedostatak „životne radosti“, buđenje dva ili više sati ujutro ranije nego što je to uobičajeno za osobu. Depresija je obično gora ujutro, a kasnije je osobi lakše, a zatim tu je i gubitak telesne težine, mada je ponekad prisutan i dobitak na istoj, gubitak zainteresovanosti za seksualne aktivnosti, kao i anksioznost. Često je prisutna i izmenjena aktivnost: osobu ne drži mesto, nervozna je ili na drugi način agitirana, ili je pak preterano mirna, nekada čak do toga da ima utisak da ne može ustati iz kreveta.

Ne moraju biti prisutni svi simptomi, niti oni moraju biti izraženi ekstremno, ali da bismo govorili o depresivnoj epizodi, a ne o depresivnom osećanju ili privremenom stanju, oni moraju trajati konstantno makar dve nedelje, ali se najčešće dešava da osoba trpi ovo stanje mnogo duže pre nego što ona sama ili njena okolina konstatuju da nešto nije u redu i da neće proći samo od sebe, te se obično tek onda osoba javlja za stručnu pomoć.

Ko češće upada u depresiju, muškarci ili žene? Da li pogađa decu?

– Depresija je dva do tri puta češća kod žena nego kod muškaraca. Česte su rasprave u stručnim krugovima zašto je to tako, a neki od razloga su: razlike u vaspitanju u odnosu na to šta je dopušteno i poželjno kod žena (plač, tuga, strah), a šta kod muškaraca (ljutnja, agresivnost), a šta zabranjeno, zatim razlike u funkcionisanju muškarca i žene uslovljene telesnim i fiziološkim, pogotovo hormonskim razlikama itd. U psihoterapijskim krugovima čak postoji anegdotalna izreka:”Women go sad, men go mad” – što u prevodu upućuje na to, da kada imaju problem, žene u proseku  češće reaguju “tužnim”, a muškarci “agresivnim” sprektrom osećanja.

Depresija se javlja i kod dece i to različitog uzrasta i različite težine kao i kod odraslih, samo što ipak nije toliko učestala.

Da li ima osoba sklonijih depresiji, ko su te osobe?

– Sklonije depresiji su one osobe koje uslovno prihvataju sebe. To znači da osećaju da vrede i da su u redu samo dok ispunjavaju neki uslov. Uslov može biti bilo šta: da budemo savršeni, jaki, da se trudimo, da ugađamo ili bilo šta drugo, a osoba može sebi postavljati i više ovih uslova. Dokle god je u stanju da ispunjava ovaj uslov, osoba oseća da vredi, a čim više nije u stanju da ga ispunjava, aktivira se osećanje manje vrednosti ili bezvrednosti koje je povezano sa osećanjem samoprezira. Nekada je neispunjenje ovog uslova povezano i sa osećanjem samomržnje. Veći procenat ovakvih osoba se nalazi u kulturama i društvima gde se očekuje da se pojedinac uklopi, adaptira postavljenim normama da bi bio prihvaćen, i u takvim kulturama je i češći ishod depresije u vidu samoubistva – jer, kada osoba proceni da ne ispunjava uslove, da nije dobro uklopljena, procenjuje da više nije vredna da postoji.

Ovakvi obrasci odgajanjem mogu da se prenose i s genreacije na generaciju (transgeneracijski).

Tako da uvek ostaje otvoreno pitanje da li je depresija nešto što ima veze sa genetikom i nasleđem ili sa odgajanjem i vaspitanjem.

Novija istraživanja koja se bave epigenetikom, zapravo su sve bliže stanovištu da vaspitanje, odgajanje i psihoterapija mogu mnogo da utiču na izmenu genske ekspresije, pa samim tim i utiču na to kako će unapred data genetska potka biti izražena.

To u prevodu znači da ako imamo dobre uslove odgajanja, odrastanja, vaspitanja, ili dobre korektivne faktore tokom školovanja, uzore, socijalno okruženjea ili kasnije rad na sebi  i psihoterapiju, čak i ako zaista imamo genetsku predispoziciju za depresiju do nje uopšte ne mora da dođe, i obrnuto – usled izuzetno loših okolnosti, iako nismo genetski skloni ipak možemo razviti depresiju.

Da li svi bar jednom u životu prođu kroz neki period depresije?

– Ukoliko osoba bezuslovno voli, poštuje i prihvata sebe, i ne vezuje svoje postojanje za osobe, stvari i događaje koji su po svojoj prirodi konačni, te ih može izgubiti, onda, sem ukoliko ne dođe do nekog patofiziološkog procesa u organizmu (upala, trovanje, povreda), ona ne može imati kapacitet za depresiju. Tako da je odgovor – ne.

Koji  oblici depresije postoje (faze)?

– Postoje depresivne epizode, rekurentni depresivni poremećaj (kada se epizode depresije ponavljaju).

Postoji i bipolarni afektivni poremećaj gde se faze depresije smenjuju sa fazama euforičnog raspoložena.

Distimija je oblik depresivnog poremećaja koju opisujemo kao „depresiju niskog stepena” gde su osobe obično od kada znaju za sebe neraspoložene, smanjene energije i koncentracije, život im teško pada a dobar je opis da imaju utisak da sve u životu rade kao kada bismo pokušavali da vozimo „pod ručnom kočnicom” – znači sa mnogo napora i teškoća. Distimija nije toliko česta kao „klasična depresija” i ove osobe ponekada mogu imati uz ovo i klasičnu depresivnu epizodu i to onda zovema „dupla depresija”.

Postoje i atipične i maskirane depresije, kada osobe mogu ispoljavati češće simptome hiperaktivnosti nego kod klasičnih oblika i često je to u stvari mehanizam odbrane kojim osoba pokušava da nesvesno izbegne patnju koju sa sobom nosi depresija.

Takođe postoje i razlike u simptomima ispoljavanja kod muškaraca i žena. Kod muškaraca je češće depresija udružena sa nervozom, ljutnjom i nestrpljenjem, a kod žena više sa utučenošću i plakanjem.

Kako se depresija leči?

– Za blaže oblike depresije terapija izbora je psihoterapija. A za teže oblike prema rezultatima svih istraživanja neophodna je kombinacija lekova i psihoterapije. Lekovi su neophodni da bi se osobi pomoglo da dobije snagu da se sa poremećajem izbori, a psihoterapija da bi u korenu rešila probleme koji su do depresije doveli. Naravno, ukoliko se radi o depresiji uzrokovanoj neurotransmiterskim disbalansom, lekovi su treapija izbora.

Stručnjaci koji se bave mentalnim poremećajima, a to su psihijatri, psiholozi i psihoterapeuti raznih orijentacija, su obučeni da prepoznaju kada je koji način lečenja najbolji.

Da li se depresivne epizode češće ponavljaju u životu i kako ih preduhitriti?

– Depresivne epizode će se ponavljati dokle god se ne reši problem, bilo da je on psihološke ili „hemijske” prirode. I zato je prevencija recidiva da se problem rešava uzročno, a ne posledično tj. da se leče uzroci, a ne simptomi.

Da li su ljudi nekad bili manje depresivni u odnosu na današnje doba i ako jesu zašto je to tako?

– Depresija je češća danas nego, recimo, početkom 20-og veka, a pogotovo veliki porast je primećen od 1965. do 1975. godine u razvijenim zemljama, a taj trend se posle osetio i u drugim zemljama. Ne zna se tačno zašto je to tako, ali neki od mogućih razloga koje istraživači navode su: povećana urbanizacija, praćena povećanom socijalnom izolacijom, gubitak smisla, promene u profesionalnim ulogama i karijernim trajektorijama i kod muškaraca i kod žena, povećana sekularizacija (pomak od religiozno – duhovnog ka materijalnom i konačnom), uticaj kulturno ekonomskih faktora (krize i slično), starenje populacije u razvijenim zemljama, povećana zloupotreba psihoaktivnih supstanci među mlađom populacijom itd.

Nije isključeno i da je povećan broj dijagnostikovanih slučajeva od strane profesionalaca, samim razvojem i većom dostupnosti stručne pomoći – odn. moguće je da je ranije veliki broj slučajeva ostao neprepoznat, ili da se ljudi jednostavno i nisu obraćali za pomoć.

Za koliko se ljudi smatra da boluje od depresije (neki opšti podaci), koliko je to često i čime prouzrokovano?

– Učestalost depresije u Srbiji se ne razlikuje mnogo u odnosu na druge zemlje u svetu, a ona iznosi oko 3,5% za muškarce i oko 7% za žene. Ovi procenti se razlikuju nešto u odnosu na starost, kao i na zemlju u kojoj su rađena istraživanja, ali su dosta slična. Životna prevalenca je oko 10-25% za žene i oko 5-12% za muškarce. Prevalenca znači da se u navedenom procentu osoba očekuje da će nekada u životu imati depresiju.  Uzroci su već navedeni kod opisa depresije.

Ako možete da u nekoliko rečenica objasnite šta je bipolarni poremećaj. Koji su njegovi simptomi i zašto se češće javlja kod slavnih?

– Bipolarni afektivni poremećaj se tako zove jer je to poremećaj koji ima dva pola – maniju i depresiju. Depresiju smo već objasnili, a manija je takvo stanje kada je čovek preterano raspoložen, do euforije, bez vidljivog i realnog razloga.

Često to podrazumeva da osoba ima grandioznu predstavu sebe i svojih sposobnosti, što je često odbarana od nihilističke slike sebe, bezvrednosti koju ima kada je depresivna.

Poremećaj može biti blag u smislu subdepresije i hipomanije, kada su i jedan i drugi pol blago izraženi, pa sve do izraženih depresivnih simptoma sa sumanutim depresivnim idejama, ponekada i halucinacijama. Sumanute depresivne ideje su nihilističke ( sve propada, umire, raspada se, nema nade, smisla, života, zdravlja…)

I u maničnoj fazi mogu postojati, obično grandiozne, sumanutosti npr. kako je osoba najpametnija, najbogatija, najsposobnija, kada se često upušta u grandiozne i neostvarljive projekte čime sebe dovodi do komplikovanih i teško rešivih situacija, jer troši više novca nego što ima, iscrpljuje se fizički do krajnjih granica, upušta se u poslove i odnose koje nije u stanju da iznese itd..

Često jedna faza prelazi direktno u drugu, a nekada postoje faze normalnog raspoloženja, razmišljanja i ponašanja pre prelaska u drugu fazu.

Neophodno je lečenje od strane stručnjaka lekovima iz grupe stabilizatora raspoloženja, a često su potrebni i antidepresivi i ponekada antipsihotici uz psihoterapiju.

Nisam sigurna da li se češće javlja kod slavnih, pre mislim da je u pitanju da za slavne osobe češće znamo da imaju taj poremećaj. Moguće je takođe ali je to samo pretpostavka da neke od slavnih osoba baš zato što imaju dvojno, nihilističko-grandiozno doživljavanje sebe, baš zato se i bave stvarima koje ih čine slavnima – s jedne strane jer imaju više energije u odnosu na „obične” ljude, a s druge strane, jer se bolje osećaju kada su izuzetni, slavni i sl. nego da se osećaju inferiorni i bezvredni.

Ali, ponavljam da je to samo pretpostavka i da BAP ima istu prevalencu u populaciji bez obzira na slavu i ostale okolnosti i da je to jedan od poremećaja za koje je istraživanjima najviše dokazana genetska predispozicija.

Možete li navesti nekoliko načina kako da se sami borimo protiv depresije?

– Kada je reč o depresiji, ne treba se boriti sam protiv nje, već je neophodno potražiti pomoć stručnjaka.

Ono što možemo preventivno da učinimo jeste da imamo realno viđenje sebe, a to znači da smo vredne osobe bez obzira na svoje postupke tj. i kada nešto pogrešimo tako da to izazove štetu, treba da sebe kritikujemo zbog tog postupka, da se naljutimo na sebe, jer ljutnja je zahtev za promenu ponašanja, a istovremeno i poruka da smo kao biće u redu i to se zove odrasla krivica. Sa druge strane, struktura infantilne krivice je povezana sa depresijom, tj, saporukom da kada nešto loše uradimo, kao biće smo loši tj. sebe preziremo, što će dovesti samo do toga da se i dalje ponašamo na loš način, jer loša osoba teško da može da se ponaša na dobar način.

Dakle, na primer, bankrotirao sam u poslu, to znači da sam uradio niz loših postupaka, ljutim se na sebe zbog toga, ispravljam grešku, baš zato što sam kao osoba u redu, zato i mogu uvideti svoju grešku i baš zato što sam OK osoba mogu promeniti svoje ponašanje i činiti dobre postupke. To je osnova.

Ostale stvari koje možemo uraditi su:

  • Da u životu pronađemo smisao i da ne mislimo da ne možemo živeti bez nekih ili drugih ljudi uopšte, jer se uvek može desiti da ih izgubimo i zato jer je odrasla osoba sposobna da živi sama.
  • Da ne povezujemo svoju vrednost i sliku o sebi s tim koliko smo uspešni ili sa kim smo u vezi ili sa kim se družimo.
  • Da se ponašamo prema onoj izreci:  Bože, daj mi snage da promenim ono što mogu da promenim, da izdržim ono što ne mogu da promenim, i mudrosti da razlikujem to dvoje.
  • Da potražimo stručnu pomoć kada uvidimo da rešavanje problema prevazilazi naše trenutne kapacitete.
  • Da naučimo da u životu budemo zadovoljni i ispunjeni i da znamo da možemo imati kontrolu nad svojim životom onoliko koliko je to u našoj moći i da u toj meri u vezi s tim budemo aktivni.

Perfekcionizam

Perfekcionizam

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Bijelić, objavljen u Blicu u maju 2011.

Šta je perfekcionizam?

– Perfekcionizam je osobina koja se može posmatrati kao pozitivna i kao negativna osobina.

U kliničkoj praksi je posmatramo kao negativnu, jer u kliničkom smislu pod perfekcionizmom podrazumevamo da osoba sebe prihvata ekstremno uslovno. To znači da osoba veruje da je OK (odnosno dovoljno vredna) ako i samo ako je savršena. Izovoga se izvodi dalja logika: ukoliko nisam savršen, ja ne vredim dovoljno, ili u gorim slučajevima ne vredim uopšte, a u najgorem slučaju  ako nisam savršen, ne treba ni da živim.

Koren je u životnom skriptu – nesvesnom životnom planu koji donosimo od druge do sedme godine života, a sastoji se od raznih skriptnih poruka, zaključaka i odluka koje ne odgovaraju realnosti, ali ih dete usvaja kao realne zbog nerazvijenog procesa mišljenja i objektivne  zavisnosti od roditelja.Skriptni  imperativi (okrutni goniči, moranja, ili  stručno: drajveri) su u stvari roditeljske poruke kojima se ekstremno uslovljava detetovo pravo na život ili pravo na ljubav.

Dakle, kada osoba ne uspe  da zadovolji uslov da je savršena, aktivira se osećanje inferiornosti (osoba se oseća manje vrednom) ili samoprezira (osoba se oseća bezvrednom) ili samomržnje (osoba procenjuje da je zaslužila da umre).

Jasno je da niko ne može biti u stanju da uvek ispunjava uslov da bude savršen. Pogotovu što se uslov „Budi savršen” može odnositi na sveukupno funkcionisanje, što je gori slučaj, ili na samo neka polja života (rad, izgled, intelekt, performans i sl.).

Ono što treba razlikovati od perfekcionizma kao uslovljavanja lične vrednosti i prava na postojanje, jeste autonomna težnja za izvanrednošću u postignućima, koja je inherentna ljudima. Razlika je u tome da perfekcionista u koliko ne uradi nešto savršeno, smatraće da nije OK kao osoba. Dok osoba koja teži izvanrednim rezultatima autonomno, odvaja sebe od svog ponašanja, što znači da bez obzira da li je uspela ili nije uspela u svojoj težnji za izvanrednim dostignućem ona zna da je OK, vredna osoba, sa punim pravom na život i na osećanje lične vrednosti, sa ili bez vrhunskih poistignuća. Takođe, ovakva osoba zna da savršenstvo ne postoji, pa sebe neće kritikovati ako ga ne dostigne, i pored toga procenjivaće sebe kao osobu koja zavređuje da živi i da bude važna i voljena.

Šta odlikuje perfekcionistu? Kako ga već na prvi pogled prepoznati?

– Perfekcionisti vole da rade savršeno, zbog čega im je potrebno mnogo vremena da to i postignu, jer rade polako, detaljno i pažljivo. Vole da budu precizni. Pre nego što prikažu svoj rad, proveravaju ga više puta i na njihov rad se možemo osloniti. Nekada zakasne, probiju rokove, jer im uvek treba još vremena za doterivanje i proveru.

U grupi teže da zadrže posao za sebe, jer smatraju da ga drugi neće uraditi tako savršeno.Tipično su to ljudi koji su proaktivni prilikom rešavanja problema kao i u interakcijama sa drugim ljudima, lakše izlaze na kraj u situacijama „jedan na jedan”, nego sa većim grupama ljudi.

Ove osobe obično izgledaju skladno, harmonično, kako telesno tako i u uređivanju i u oblačenju. Problem je obično u tome što im je teško da uživaju u onome što su postigli, jer teško da sebi mogu da dozvole da se zabave i opuste, jer su preterano odgovorni i savesni. Tipično bi bilo da dok ostali uživaju u plesu, na primer, perfekcionista teži da savršeno izvede korake, brojeći u sebi „je’n dva tri, dva dva tri…”

Često su napeti, sami su sebi najgori kritičari. Očekuju istu perfekciju i od drugih ljudi i, takođe, mogu i prema njima biti kritikujući kao i prema sebi, mada, gledajući u praksi većina ih je mnogo više kritikujućaa prema sebi nego prema drugima.

Nepoznat im je koncept „dovoljno dobro”-  kod njih je formula sledeća: nesavršeno = loše.

U odnosu na razmišljanje, osećanje i ponašanje, perfekcionista će najčešće izabrati razmišljanje, dok će imati problem sa osećanjima.

To su osobe koje su pouzdane, dobri radnici i često stubovi društva.

Kako dolazi do toga da neko postane perfekcionista u negativnom smilsu?Kakvu ulogu u svemu tome imaju roditelji, koji kroz decu teže da ostvare svoje nedostižne ciljeve?

– Razlog za upućivanje ovakvih poruka može biti disfunkcionalnost roditelja, ali u većini slučajeva je u pitanju dobra namera, uz nedostatak informacije o pravilnom vaspitanju.

Većina roditelja snažno želi da dete bude izvanredno.

U tom slučaju, roditelj da bi osigurao da će dete prihvatiti njegove vrednosti, povezuje ih ili s indirektnom, a nekada i direktnom pretnjom na sam život, ili odbacivanjem, jer ne ume drugačije. To se kod deteta svodi na istu stvar, jer dete zavisi od svojih roditelja i njegovo preživljavanje je i objektivno uslovljeno njihovim prisustvom i ljubavlju, ono veruje da je zapoveđena vrednost prava potreba (poput hrane i vode), jer će, ako je ne ispuni, biti odbačen i/ili umreti.

Budući da dosta roditelja ne ume da razdvoje biće od ponašanja, i budući da malo dete ne ume da odvoji sebe od svog ponašanja to praktično znači da dete veruje da važi sledeće:

Uradio sam nešto loše= ja sam loš

Nesavršeno=loše

Iz čega se izvodi formula:

Nesavršeno urađeno=>loše urađeno=>ja sam loš

Obično postoje dva načina na koja osoba usvaja ovakva uverenja:

  1. U raznim situacijama roditelj ponavlja detetu da ono ima pravo da postoji samo ako je savršeno, ili da će dete voleti(prihvatiti) samo ako je savršeno.
  2. Dete pogrešno razume da roditelji uslovljavaju njegovo postojanje i vrednost savršenstvom.

U svakom slučaju, dete zaključuje da je toliko važno biti savršen, da to doživljava kao pitanje života i smrti, i kasnije, ne revidiravši ovakav svoj pogrešan zaključak, tokom života pokušava stalno da bude savršeno da bi imalo pravo da živi i oseća se vrednim.

 Da li je perfekcionizam zapravo psihološki problem?

– Da. Iako u psihoterapiji smatramo da je imperativ – drajver ili gonič patološki, ljudi koji su pod njegovim uticajem misle sasvim suprotno.Oni su ponosni na svoj perfekcionizam.

Važno je da razumemo da su takvi ljudi kao deca upravo bili voljeni samo onda kada su ispunjavali imperativ da budu savršeni, da su na osnovu toga razvili očekivanje da će ih i drugi ljudi prihvatiti ili poštovati samo ako su savršeni, kao i da poštuju sebe samo ako su savršeni. Zato ovi ljudi stavljaju perfekcionizam u prvi plan kada se predstavljaju jer je perfekcionizam vrednost te osobe. Takva osoba se predstavlja: „Znate ja sam perfekcionista…”

Do kakvih sve zdravstvenih problema može dovesti težnja ka perfekciji? Kažu da određeni oblici perfekcionizma mogu da prouzrokuju emocionalne i fizičke probleme, da vode u depresiju, pa i samoubistvo.

– Znajući sve prethodno navedeno, to jest da osoba zapravo ekstremno uslovljava svoje pravo na  ličnu vrednost i/ili život  savršenstvom, jasno je da kada osoba ne uspe da ispuni ovaj uslov javiće se osećanje inferiornosti, samoprezira, bezvrednosti ili eventualno samomržnje.

Depresija zapravo podrazumeva lošu sliku o sebi, dakle neko od gore navedenih osećanja.Osoba je depresivna kada proceni da je vredna jedino prezira, ili da je bezvredna, a u koliko procenjuje da zavređuje da umre, jer nije ispunila traženi uslov, moguć ishod postaje samoubistvo.

Zato je važno u psihoterapiji uvek poći od slike o sebi, kakva je ona i da li osoba svoju vrednost i postojanje nečim uslovljava. Zbog toga je u praktičnom radu važno da terapeut polazi odproblema zbog kojeg je osoba i tražila pomoć. Tek kada je klijent shvatio da postoji čvrsta veza između njegovog problema i njegovog perfekcionizma, postaje spreman da se perfekcionizmom bavi kao problemom, a ne kao nečim što je njegova vrednost i  na šta je ponosan.

Dalje, perfekcionizam bi prema Frojdu spadao u tzv. „analne” karakteristike ličnosti, a što bi dakle imalo veze sa funkcionisanjem digestivnog trakta u širem smislu. Tako da u blažim slučajevima može dovesti do poremećenih funkcija, tipa zatvora ili proliva, muke gađenja i povraćanja u situacijama kada osoba nije u stanju da ispuni kriterijum savršenstva. Ukoliko su ove situacije česte, a kod perfekcionista jesu, to može dovesti do predispozicije nastanka raznih oboljenja kao što su čir na želucu, crevima i nekih bolesti koje za okidač imaju stres, iako im se ne zna tačan uzrok, kao što je, na primer, ulcerozni kolitis.

Budući da perfekcionista funkcioniše pod velikim pritiskom, to može dovesti i do sklonosti poremećaja u krvnom pritisku, hipertenzije i njenih posledica na srce i krvne sudove. Ovo ne znači da je perfekcionizam uzročnik ovih oboljenja, već, da uz druge brojne faktore može činiti osobu lakše podložnom ovim oboljenjima.

Da li velika želja da se uspe i zablista usporava postizanje uspeha?

– Da. Jer, kada su ova moranja povezana sa pravom na život, onda ona funkcinišu kao prave potrebe, kao uslovi koje neko mora ispuniti da ne bi umro, što dovodi osobu u sitaciju da stalno radi pod velikim pritiskom, i paradoksalno da zbog toga  više greši, što perfekcionisti jako smeta.

Osoba  dakle, „mora” biti savršena da bi izbegla katastrofu (bezvrednost ili smrt).

Svako ljudsko biće ima pravo da postoji i pravo na ličnu vrednost, to su osnovna ljudska prava, i zato jeste katastrofa u koliko nam to pravo neko, ili mi sami sebi uslovimo ili ukinemo.

S jedne strane osoba je naučila da ovako jača motivaciju, a s druge strane gubi iz vida da ima izbor zato što u stvarnosti niti je reč o pravoj katastrofi, niti o pravoj nužnosti.

Da bismo bili efikasni, potrebno je da razlikujemo kada treba da radimo stvari dovoljno dobro, vrlo dobro, odlično, a kada savršeno. Na primer,dobro je imati hirurga koji teži izvanrednosti, jer će bolje uraditi operaciju. Međutim, u situacijama hitnosti, na primer prilikom neke nesreće, kada stvari moraju da se rade brzo da bi se spasao život, hirurg perfekcionista bi  mogao da se suviše zadrži oko detalja i da mu pacijent, na primer, iskrvari.

Dakle, kada bismo sve radili savršeno, mogli bismo da uradimo jako malo stvari, jer ne bismo imali dovoljni vremena.

Za perfekcioniste je bitno da se informišu o Paretovom pravilu efikasnosti ili optimuma. Pareto je bio ekonomista po kojem je ovo pravilo dobilo naziv, jer je on prvi upotrebio odnos 20-80. U konkretnom slučaju to bi značilo da perfekcionista uloži 80 posto vremena da uradi 20 posto stvari, što mu ostavlja samo 20 posto vremena da uradi svih ostalih 80 posto. Što znači da je pefekcionista globalno gledano – neefikasan, iako u stvarima koje odradi jeste savršen.

 Pojasnite vezu između ove „boljke” i nastanka socijalnih fobija.Jer, i najmanja greška perfekcionisti deluje kao katastrofalna, nepopravljiva.

– Socijalna fobija je strah da se govori pred drugima jer osoba smatra da je katastrofa ukoliko pogreši. Odnosno, osoba smatra da je u redu da nešto kaže jedino ako je to savršeno tačno i lepo sročeno.

Naravno i ovde je zahtev za savršenstvo uslov koji osoba mora da ispuni da bi se osećala vrednom.Pošto je gotovo nemoguće ispuniti ove zahteve, osoba najčešće bira da ne govori uopšte i kada je primorana da to učini pred drugima ima simptome straha od moguće katastrofe u smislu crvenjenja, lupanja srca, glavobolje, vrtoglavice, preznojavanja, ponekada čak do nagona za mokrenje ili muke sa nagonom na povraćanje.

Ovakvim osobama je potrebno pomoći da razuslove osećanje vrednosti savršenstvom, kao i da daju sebi dozvolu da greše, a pre čega ih je potrebno naučiti da greška nije katastrofa, već mogućnost za učenje i saznavanje.

 Nije sporno da su naročito naporni šefovi perfekcionisti, zar ne?

– Perfekcionisti su simpatični podređeni koji su takođe perfekcionisti, a ne sviđaju mu se saradnici koji nisu perfekcionisti. Perfekcionisti se međusobno cene, poštuju i  pohvaljuju, a jako su kritički nastrojeni prema ljudima koji to nisu, jer ih smatraju površnim i neodgovornim, kao i nedovoljno preciznim i pouzdanim.

Kada je perfekcionizam zdrava, a kada nezdrava težnja za velikim delima?

– Perfekcionizam je uvek nezdrav. Zdrava je autonomna želja da se bude izvanredan, dakle ne savršen. NEKADA  u NEKIM  aktivnostima i poljima života, kada je zaista važno da uradimo stvari izvanredno, a što su realno gledano, jako retke situacije u životu prosečnog čoveka.

Važno je da razlikujemo koje su to situacije u kojima je porebna izvanredna, a ne dovoljno dobra „izvedba”.

Takođe, važno je naglasiti razliku između izvanrednosti i savršenstva. Izvanredno znači da je nešto van-reda, znači toliko dobro da nije uobičajeno, a što je različito od sa-vršenog, nečega gde je sve takvo da ništa više ne treba i ne može da se uradi i doda, jer je to vrh-unac i kraj, dalje i bolje od toga ne može.A ako malo bolje razmislimo, savršenstvo u prirodi zapravo i  ne postoji.

Perfekcionizam se često pripisuje talentovanim ljudima. Upravo oni sebi, i kada su bili najbolji, zameraju da nisu bili na visini zadatka. Ne umeju da se raduju uspehu… Zašto?

– Perfekcionista ima pogrešnu logiku: Ili sam nešto uradio savršeno (pa samim tim i vredim) ili sam uradio loše (pa sam bezvredan). Kod njih ne postoje kategorije prolazan, dobar, dovoljno dobar, vrlo dobar, odličan, izvanredan, već samo kategorije ili savršeno ili loše. A savršeno ne postoji, tako da često dolaze u situaciju da procenjuju svoje dostignuće kao loše, kad već nije savršeno.

Sezonska depresija

Sezonska depresija

Aleksandra Bubera

Članak,  objavljen u Blicu 13.11.2011., u saradnji sa novinarkom Vesnom Marić Brajković.

Naziv sezonska depresija potiče od toga, jer je primećeno da se kod nekih ljudi ovaj poremećaj javlja u zavisnosti od sezone – kod nekih ljudi javlja u proleće ili u jesen, a ne u zimskom preriodu. Ipak, najčešće se javlja zimi i to počinje u vreme kada se skraćuje obdanica i ne prestaje sve dok se dani ponovo ne produže, a to znači u kasno proleće ili leto.

Zbog ovoga je i prva teorija koja se bavila uzrocima sezonske depresije bila teorija koja je povezivala smanjenu količinu sunčevog svetla, a koja utiče na povećanje melatonina, supstance koja se luči u centralnom nervnom sistemu i utiče na ritmove spavanje – budnost.

I zaista je i primećeno da kod određenog broja ljudi koji imaju ovu vrstu poremećaja pomaže izlaganje sunčevoj ili veoma jarkoj veštačkoj svetlosti. Međutim, kada bi to bilo tačno, onda bismo očekivali veću incidencu ovih poremećaja u zemljama gde je povećan broj dana sa smanjenom Sunčevom svetlošću. Istraživanja koja su rađena su pokazala da ovo nije tačno.

Tako na primer u skandinavskim zemljama nije pronađen veći broj sezonskih depresija u odnosu na neke druge zemlje. Pogotovo je to tačno za Island. Pretpostavka je bila da postoji genetska otpornost na sezonsku depresiju. Istraživanja pokazuju da je incidenca takođe manja u Japanu, što isključuje teoriju o genetici, a zajedničko za ove dve zemlje je da stanovništvo obe zemlje jede mnogo više ribe nego u nekim drugim delovima sveta.

Ovo ne važi za doseljenike u severnije delove Zemljine polulopte, pogotovo za one koji dolaze iz južnijih krajeva, a koji nisu navikli na izmenjen režim svetlost – tama. Kod njih je zaista povećana incidenca sezonske depresije. Moguće je da duge periode tame doživljavaju kao značajan pad u kvalitetu života uz neophodan period prilagođavanja i opstanka u novoj sredini, što sve može biti i telesni i psihološki okidač za depresiju.

Tako da u stvari ne znamo da li postoje neki drugi uzroci sezonske depresije, u odnosu na druge oblike depresije.

Inače, to je jedna vrsta depresije, jedina je razlika što da bismo depresiju nazvali sezonskom, potrebno je da se najmanje dve godine za redom javlja u istom preiodu godine.

Simptomi su loše raspoloženje, nedostatak energije i volje, potreba za snom, teško buđenje i započinjanje svakodnevnih aktivnosti, povećana potreba za hranom, pogotovo ugljenim hidratima, zbog čega se osobe u tom periodu često ugoje. Povećana anksioznost je takođe čest pratilac.

Kod nekih drugih oblika depresije, češće je rano buđenje i smanjena količina sna, kao i smanjena potreba za hranom, zbog čega osobe češće izgube na telesnoj masi. Smanjena želja za seksualnim odnosima često prati sve oblike depresije, pa i ovaj.

Dakle, ovo jeste prava depresija, a razlika između fiziološkog smanjenja aktivnosti kod većine ljudi u zimskom periodu i sezonske depresije jeste u kvalitetu i kvantitetu. To znači da osoba nije samo manje raspoložena i manje aktivna i da teže započinje aktivnosti, kao što je to uobičajeno zimi, nego je često i nefunkcionalna do te mere da nije u stanju da ode na posao, radi i slično.

Depresivno raspoloženje, kao i kod svih drugih oblika depresije karakteriše loše mišljenje o sebi, ponekada i svetu, i može kao i kod svih ostalih oblika depresije voditi do razmišljanja o samoubistvu, do pokušaja ili izvršenja istog.

Zbog toga, sem što se javlja u određenim periodima godine, nema razlike između ovoga i bilo kog drugog depresivnog poremećaja, što znači da ga treba ozbiljno tretirati kao i svaki drugi.

Jedina razlika u terapiji ovog oblika depresije jeste što kod određenog procenta osoba fototerapija daje rezultate. Fototerapija je terapija jarkim svetlom koje dolazi iz posebno konstruisanih lampi koje daju svetlo mnogo veće jačine nego obične sijalice, mada se najbolji rezultati postižu izlaganjem prirodnom sunčevom svetlu ili pomoću naprava koje sunčevo svetlo usmeravaju kroz prozore prostora gde osoba živi i radi.

Međutim, kod ostalih osoba, terapija svetlom nije efikasna i potrebno je primeniti antidepresive i to iz grupe selektivnih inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI), kao što su kod nas registrovani fluoksetin, sertralin, paroksetin i slično.

Ni fotototerapiju ni terapiju lekovima ne treba da pokušavate sami, već je potrebno obratiti se stručnjaku koji će zajedno sa vama proceniti da li patite od sezonske depresije ili je u pitanju nešto drugo, a zatim vam pomoći da odaberete najbolji oblik terapije za vas. Pre početka fototerapije neophodan je pregled očnog lekara, jer ovaj vid terapije može izazvati bol u očima i glavobolju, a ovakve lampe često nisu dovoljno testirane, a i teško se nabavljaju kod nas.

Kao i kod svakog drugog oblika depresije, najbolje se pokazala kombinacija farmakoterapije (antidepresivi) i psihoterapije, zato što, bez obzira što se sezonska depresija javlja u određenim periodima godine, obično postoje i psihološki razlozi, a oni se najbolje i najtrajnije rešavaju psihoterapijom. Jer, ako imate sezonsku depresiju, ona će prestati kada prođe zima, a dok traje zima, biće vam dobro samo dok uzimate lekove, a kada prestanete, ponovo će se „vratiti“.

I zato je najbolje trajno rešavati psihoterapijom probleme koji su do depresije doveli, pa makar se ona javljala samo zimi, a lekove koristiti samo kada je to neophodno.