emocionalna pismenost

O konfliktima u ljubavi

Aleksandra Bubera

Šta je najčešće uzrok svađa u vezi ili braku? I kako se treba ponašati u konfliktnim situacijama?

– Uzroci svađa u vezama mogu biti najrazličitiji, kao i inače u životu. Uzroci “velikih” konflikata su obično različite predstave o tome kako veza treba da izgleda, kao i razlike u sistemu vrednosti, a što znači i u listi prioriteta.

Najčešća područja neslaganja u braku su: šta je čija uloga i dužnost, kako se organizuje vreme, zatim u vezi dece (imati ih ili nemati i kada) i njihovog odgajanja, novac, investicije, stambeni prostor, pitanja u vezi religije (opredeljenje, praksa), vaspitanje, štetne navike i poremećaji (alkoholizam, narkomanija, kockanje, nasilje, preterana ljubomora),seks.

Ponašanje u konfliktnim situacijama ćemo lakše shvatiti ako shvatimo šta je konflikt.

Konflikt je sukob dve suprotstavljene želje ili stava. Dakle, ne dve osobe, nego njihovih želja i stavova. Barem bi tako trebalo da bude – to podrazumeva da ljudi raspravljaju o svojim željama i stavovima, a ne o tome ko je kakav, ko je kriv, što često prelazi u sukob dve osobe koji je praćen “teškim rečima”, odnosno uvredama. Poslednje znači da osobe više ne raspravljaju o predmetu sukoba, već jedna o drugoj, što je štetno za njihov odnos.

Zdrav konflikt podrazumeva nekoliko principa:

Da se zadržimo na kritici postupaka i ponašanja, a ne osobe;
Zatim da svako prihvati svoju odgovornost za nastalu situaciju, da sasluša sagovornika.
Posle toga treba dati na znanje sagovorniku da smo ga čuli i razumeli, a ako ga nismo razumeli treba postaviti pitanja koja će razjasniti stvar. Mnogi ljudi se ne razumeju, jer pod istim pojmovima podrazumevaju različite stvari, a ne provere sa sagovornikom da li su u pravu. Recimo kada kažemo “dobar posao” svako od nas će pod tim podrazumevati nešto sasvim drugo, a tako je i sa mnogim drugim pojmovima.
Takođe je potrebno iskazati svoje mišljenje i stav o ponašanju, postupku i obavezno željenom ishodu, jer drugi ljudi nisu dužni da nam čitaju misli i da znaju šta želimo, a šta nam se ne sviđa, šta nam smeta i sl.
Sve to treba raditi bez osuđivanja, lepljenja “etiketa” (npr. umesto – ti si nepreduzimljiv/a, arogantan/na, razmažen/a – ne sviđa mi brzina i efikasnost s kojom to radiš, ponašao/la si se arogantno, ovo tvoje ponašanje deluje razmaženo) i vređanja sagovornika.
I na kraju, obe osobe treba da razmisle u čemu se slažu, a u čemu ne, jer često ljudi podrazumevaju da, ako ih je druga osoba razumela, da se automatski i slaže sa njima, odnosno ako se ne slaže, misle da ih nije dobro razumela, pa objašnjavaju u nedogled.

Dakle, ako smo se dobro razumeli, ishodi su sledeći: razumeo/la sam i slažem se, razumeo/la sam i ne slažem se, razumeo/la sam i ne znam, moram još da razmislim o tome.

I konačno: biće po tvome, po mome, biće nešto treće, nećemo postići nikakav dogovor, ili ćemo naći kompromis.

Uvreženo je mišljenje da je kompromis uvek najbolji, što nije tačno. Ukoliko osoba napravi kompromis oko stvari u vezi kojih zapravo ne želi da bude fleksibilna i ne želi kompromis, biće time nezadovoljna i verovatno pokazivati to na načine koji su štetni za odnos (često je to opstrukcija odnosa, durenje, pasivno agresivno ponašanje, odbijanje razgovora, intimnosti ili oba itd.).

Naravno, kompromisi su nekada i te kako poželjni i neophodni, te ako neko nikada ne želi kompromis trebalo bi ga/je suočiti sa tom činjenicom, jer je to isto tako štetno za odnos, kao i stalno pravljenje kompromisa na svoju štetu.

Bilo bi dobro napraviti balans između ove dve krajnosti i svih mogućnosti između na asertivan način. Asertivnost znači zauzeti se za sebe, ali poštovati i druge.

Psiholozi često ističu kako su konflikti ponekad neophodni kako bi se stvari postavile na svoje mesto. Kada svađe mogu da budu produktivne i da pozitivno utiču na odnos?

– Konflikti su pre svega neizbežni, a zdrav konflikt jeste neophodan kada postoji neslaganje u važnim pitanjima, kada doprinosi poboljšanju odnosa između dvoje ljudi. To znači da, u stvari, ukrštanje različitih želja i argumenata doprinosi da se bolje razumemo, da shvatimo šta ko želi i ne želi i da vidimo šta možemo da uradimo povodom toga.

Ako poštujemo principe zdravog konflikta, to će, i pored toga što je konflikt neprijatan, biti produktivno i doprineti da posle toga odnos bude bolji. Jer, ako stvari koje nam ne odgovaraju i suštinski nam smetaju pokušavamo da ignorišemo i ne rešavamo, one će kad-tad izbiti na površinu, često u „promenjenom obliku” ili „nakupljene” ili oba, što će onda dovesti do još većeg nesporazuma, a često i do nezdravih konflikata i odbacivanja osobe.

Kada se važan problem ne rešava, on vremenom „raste“ i može doći do situacije da „od muve napravimo slona“, odnosno, da smo ljuti i uvređeni, a da ne znamo zašto, ili da reagujemo na minimalan povod maksimalnom ljutnjom, pa i vređanjem, a da drugoj osobi nije jasno kako i zašto, jer zaista objektivno ne može da poveže našu reakciju i svoje ponašanje.

Dodatni problem je i to što svaka osoba može imati drugačiju predstavu šta je to adekvatno ponašanje u slučaju konflikta, pa pored same teme konflikta, imati i konflikt oko konflikta.

To se često dešava u muško-ženskim konfliktima zbog bioloških, ali i vaspitnih razlika – kada je u redu ljutiti se i na koji način, koliko glasno, često itd. Žene u proseku češće doživljavaju jednu istu situaciju kao konfliktnu nego muškarci, i u proseku češće reaguju povlačenjem i nakupljanjem ljutnje, dok muškarci u proseku reaguju brže, glasnije i oštrije i pridaju manji značaj tome od žena. To, naravno, nije opravdanje u slučaju konflikta, već napomena koja nam pomaže da uzmemo i ove razlike u obzir i bolje razumemo jedni druge.

U svađama često gubimo kontrolu i u afektu odreagujemo kako ne želimo i kažemo ono što ne mislimo. Kada treba prećutati, a kada odreagovati?

– Konflikt jeste situacija u kojoj se često ljutimo, jer je ljutnja osećanje kojim se traži promena ponašanja (a ne osobe).

Ljutnja je neprijatna,a ne negativna, kako za onoga ko se ljuti, tako i za onoga na koga se ljutimo. Obično podrazumeva neverbalnu pratnju – skupljene obrve, namršteno čelo, oštriji i glasniji govor, nekada i vikanje, življe pokrete i karakteristično dublje disanje i telesni stav. Ali to ne znači da postoji gubitak kontrole, kako ste naveli u svom pitanju.

Afekat ljutnje jeste bes. Bes je često osećanje kojim svesno ili nesvesno iznuđujemo, ili pokušavamo da iznudimo od drugih ljudi, da nešto promene u skladu sa onim što mi želimo. Kada smo besni, time želimo da zastrašimo drugu osobu i pokažemo joj šta smo sve u stanju da uradimo, pokušavajući time da je nateramo da nam se podredi.

Iako izgledamo kao da nemamo kontrolu, ona je u stvari očuvana i zato nema opravdanja da u ljutnji ili besu, pravdajući se „afektom” govorimo i radimo stvari koje su uvreda ili telesna povreda sebe ili druge osobe.

Uvek kada poželite da nekoga uvredite ili povredite potrebno je da se odmah zaustavite, smirite se, prećutite, a ako je potrebno i napustite mesto događanja da biste mogli da „se izduvate”, smirite i ponovo razmislite o svemu i razgovarate na korektan način sa osobom sa kojom ste u konfliktu.

Što se tiče povreda, stvar bi trebalo da bude jasna – one su nedozvoljene (sem naravno u krajnjoj nuždi kao što je npr. samoodbrana).

Što se tiče uvreda, iako od osobe koju vređamo zavisi, da li će se na našu uvredu ona uvrediti, naljutiti, rastužiti, ostati ravnodušna ili nešto četvrto, (pod uslovom da je odnos snaga i moći ravnopravan, a ne kao na primer u odnosu između roditelja i deteta, ili osobe sa pištoljem u odnosu na nenaoružanu osobu, ili osobe sa invaliditetom i njenog staratelja), verovatno je da će napraviti „mentalnu zabelešku incidenta“, što može dovesti do promene budućeg ponašanja prema osobi koja ju je vređala.

Zašto se neki parovi stalno svađaju pred prijateljima i na javnom mestu?

– Uzroci su različiti. Parovi se pred prijateljima i porodicom ponekada svađaju zato što ne mogu, zapravo, ne žele da se suzdrže. Zatim, neki parovi ne vide problem u tome da se svađajau o malim i velikim stvarima pred drugim ljudima.

Neki parovi na taj način pokušavaju da dobiju pomoć prijatelja ili porodice, a drugi opet da istima pokažu kako je „teško živeti sa takvom osobom“, odnosno da uz pomoć prijatelja i porodice dobiju podršku za svoje stavove. Ponekad je to zbog toga što svesno ili nesvesno, žele da privuku na sebe pažnju i budu glavna tema okupljanja, pa i danima posle toga.

Svađa na javnom mestu, ukoliko se desi kao veoma redak incident, može govoriti prosto o važnosti teme oko koje se ljudi svađaju i doživljavaju da se stvari moraju rešiti sad i odmah, inače će nešto jako loše da se desi njima, ili njihovom odnosu.

Ukoliko su redovna pojava, onda to govori o nedovoljnoj prilagođenosti kulturnim i socijalnim normama. Parovi koji se redovno vređaju, pa ponekada i tuku na javnim mestima, često su toliko disfunkcionalnii i kao par i kao pojedinci, da nemaju razvijen kapacitet za kulturne i socijalne norme, pa zato na njih i ne obraćaju pažnju.

Koje su to greške koje parovi najčešće prave i šta bi trebalo da izbegavati kako se one ne biponavljale?

Najčešća greška je podrazumevanje. To znači da mi često podrazumevamo da druga osoba misli o istoj stvari kao i mi, ili podrazumevamo da se ponaša na neki način iz istog razloga iz kog bi se mi ponašali na takav način.

Prestanite da podrazumevate, pogotovo sa osobama koje ne poznajete dobro, uvek je bolje proveriti, nego shvatiti pogrešno. Možete pitati nešto u stilu: „Ako sam te dobro razumeo/la, ti si želeo/la da kažeš….“ Tako vi imate šansu da proverite da li ste dobro razumeli, a druga osoba da potvrdi, ili, ako je niste dobro razumeli da vam objasni ponovo, nekada i na drugi način, da biste bolje razumeli

Druga najčešća greška je kada ljudi umesto da zahtevaju promenu ponašanja, počnu da vređaju jedni druge – umesto na primer da kažu: „Ovo što si uradio/la je potpuno neprihvatljivo!“ kažu „Ti si potpuno neprihvatljiv-a!“

Vežbajte da izjave „na ličnost“ prevedete u izjave „na ponašanje“. Prve su odraz prezira, što je loše, a druge ljutnje. Prve podrazumevaju nepromenljivost (npr. „ti si kreten“ znači da vi podrazumevate da ta osoba i ne može da radi stvari drugačije nego kao kreten), a druge promenljivost („ovo si uradio loše, što me iznenađuje, s obzirom da znam koliko si kvalifikovan, vredan i savestan radnik“ – što znači da je ta osoba neko koga cenite i poštujete, da je nešto loše uradila, ali da isto tako očekujete od nje da to ispravi, jer procenjujete da je to u stanju da uradi drugačije).

Očekivanja da drugi znaju šta mi želimo ili ne želimo, iako im to nismo rekli, pa čak to tumačimo kao dokaz ljubavi ili odsustvo iste ukoliko osoba ne postupa kako mi želimo „jer, ako me voli trebalo bi da zna šta ja želim“.

Čak iako jako dobro poznajete neku osobu, ne očekujte da vam čita misli – to za sada još niko nije u stanju. Uvek je bolje reći, izjasniti se i razjasniti.

Osobe imaju različitu predstavu o konfliktu tj. kako se treba raspravljati i svađati, tako da je na primer jednoj osobi normalno da viče kada se naljuti, a drugoj to izgleda kao preterano, jer i kad je ljuta govori smirenim glasom.

Ukoliko ste u vezi s nekom osobom, možete sa njom proveriti kakav je način rešavanja konflikata primenjivala u prošlosti, i ako se to jako razlikuje od onoga na šta ste navikli, možete se dogovoriti na koji način ćete rešavati buduće konflikte. Ovo je bolje raditi pre nego što do konflikta dođe… a do konflikta će sigurno doći kad-tad. Ali, čak i ako je do konflikta već došlo, niste o tome ranije raspravljali, a imate veoma različte načine rešavanja istog – i tada je bolje raspraviti način, nego da oboje mislite o drugoj osobi da nešto sa njom nije u redu.

Relativno često je da ljudi brkaju ljutnju, bes, prezir i gnev i da ljutnju shvataju kao odbacivanje od strane druge osobe, a ne kao legitiman način da se konflikt prevaziđe.

Ovde je potrebno da se osoba koja brka ove stvari emocionalno opismeni, a neretko je potrebno edukovati obe.

Istraživanja su pokazala da suzbijanje emocija i izbegavanje otvorene komunikacije mogu veoma loše da utiču i na fizičko i emotivno zdravlje?

– Emocije (ili osećanja) ne osećamo stalno, za razliku ot telesnih senzacija (ili oseta).

Emocije ne služe zato da bismo ih delili sa drugim ljudima, niti da bi nam bilo lepše u životu. One nisu ni negativne ni pozitivne, jer, to bi značilo da nam negativne ne trebaju, a da su nam pozitivne potrebne.

U stvari, one su prijatne i neprijatne, a obe vrste nam služe u istu svrhu – da bismo se bolje adaptirali i u krajnjoj liniji imali bolje šanse za preživljavanje i produženje vrste.

Ovo vam zvuči čudno?

Pa, zamislite kako bismo se ponašali kada na primer ne bi postojao strah – bili bismo u opasnosti da ukoliko ne odreagujemo na nešto što objektivno može biti ugrožavajuće, zaista nastradamo. Slažem se da suzbijanje adekvatnih emocija može loše uticati na fizičko zdravlje i mentalno blagostanje.

Emocija je adekvatna kada:

zaista postoji stimulusna situacija,
kada je osoba dobro percipira,
pridaje joj tačno značenje i
pripiše joj adekvatan značaj (intenzitet emocije je u skladu sa procenjenom važnošću stimulusne situacije, zbog čega je ona nekada adekvatna, a nekada preterana, ili nedovoljna),
kada u skladu sa tim reaguje tako da tom reakcijom postigne maksimalnu adaptaciju – bilo da ona podrazumeva promenu u spoljašnjem svetu (u koliko je ona moguća) ili promenu sebe (ako je situacija objektivno nepromenljiva),
intenzitet ispoljavanja emocije odgovara intenzitetu emocije (odn. tačno procenjenoj važnosti stimulusne situacije),
najzad, ali ne manje važno, adaptivna reakcija treba da bude u okviru kulturnih i socijalnih normi društva u kome pojedinac živi.

Ukoliko je ispunjeno prvih pet uslova i takva emocija se potiskuje ili se po njoj ne postupa, to nije dobro za osobu jer tada ona ne zastupa svoje interese.

To može dovesti do somatizacije (kada neko osećanje nesvesno „prevedemo” u neku telesnu senzaciju, nepravilnost ili bol, pa se onda bavimo fizičkim „simptomima” umesto svojim emocijama), ponekada do psihosomatskih poremećaja, anksioznih poremećaja i depresije itd. Tada se bavimo često (ne i uvek) emocijom koja je zamenjena za prvobitnu adekvatnu emociju (strah ili tuga umesto ljutnje na primer) ali nije retka ni obrnuta situacija, a obavezno se uvek bavimo potisnutom emocijom.

Spisak smetnji i poremećaja koji ovako mogu nastati je veoma dug. Ovde je često potrebna psihoterapija da bi se problem rešio. Emocionalno opismenjavanje i edukacija jeste neophodan deo u psihoterapijskom radu sa osobama koje imaju ovakav poremećaj.

Ukoliko osoba oseća i ispoljava neadekvatne emocije, potrebno je osobu sa tim suočiti, zatražiti od osobe da ih suzbije (ukoliko su preterane), ali joj i omogućiti da razume kako i zašto se ponaša tako kako se ponaša. To se najbolje postiže na način da se sa osobom radi na tome da svaki segment u emocionalnoj reakciji koji je netačan, odnosno neracionalan izmeni, i počne da oseća i ispoljava adekvatno emocije. To će biti bolje i za nju, a često i za njenu okolinu. Ovo takođe zahteva emocionalno opismenjavanje u vidu kurseva, knjiga ili savetovanja, a ponekad i psihoterapiju.

Što se tiče otvorene komunikacije, tu su kriterijumi kod raznih osoba različiti. Kod nekih podrazumevaju da se kaže sve i to u „sirovom” obliku i odmah, dakle po onoj izreci: „Što na umu, to na drumu”.

Ustvari, dobro je uputstvo da se razmisli po principu da se ne mora uvek reći baš sve što se misli, ali da ono što kažemo zaista i mislimo.

Otvorena komunikacija podrazumeva:

asertivnost – dakle poštovanje sebe, ali i drugih u zastupanju svojih želja,
jasnoću, i
relevatnost (da se komunikacija odnosi na zadatu temu),

a sve u cilju da što bolje razumemo jedni druge, da bismo mogli raspraviti i rešiti konflikt na adekvatan način i unaprediti odnos.

Ponekad to podrazumeva i da će obe strane ostati pri svome, možda zbog toga čak neće nastaviti odnos, ukoliko se radi o jako važnim pitanjima u vrednosnom sistemu obe osobe, ali će i dalje poštovati jedno drugo.

Iz toga se izvodi zaključak, koji se u praksi pokazao kao tačan, da najbolje opstaju i funkcionišu parovi koji imaju jednak ili sličan sistem vrednosti, a često i slične predstave o tome kako veza treba da funkcioniše – ili da su oboje ili bar jedan toliko fleksibilni da se ove dve stavke mogu u dovoljnoj meri uskladiti.

To dalje implicira da sve ovo treba saznati, proveriti i isprobati u praksi pre nego što se uđe u odnos kao što je bračni. A to bi značilo da nakon što prođe zaljubljenost i budemo u stanju da racionalno sagledamo: vrednosni sistem, predstave o ljubavi, načinu organizovanja vremena, porodici, vaspitanju, religiji, novcu, štetnim navikama i poremećajima, seksu, kao i vrline i mane potencijalnog bračnog partnera – tek onda odlučimo da li ćemo osnovati bračnu zajednicu.

Nasilje među mladima u Srbiji

Aleksandra Bubera

Dilema, 15.10.2009.

Nasilje među mladima najčešće, na žalost, svoje najdublje korene ima u primarnoj porodici, vaspitanju i stepenu emocionalne i socijalne pismenosti (ili nepismenosti) koja iz toga proističe.

Naime, svako dete kad se rodi ima neko svoje genetsko nasleđe i temperament. Gotovo sve ostalo se da „ukalupiti“. Tako da, pod uslovom da imamo jedno barem prosečno inteligentno dete, koje je fizički zdravo, od njega možete da vaspitanjem oblikujete gotovo bilo kakvu osobu.

Dakle, kakvo će dete sutra biti zavisi u mnogome od vaspitanja.

Vaspitanje nije samo ono što se detetu govori, već i ono što vidi od roditelja, kako se oni ponašaju, i kako se oni osećaju. Ukoliko je vaspitanje uravnoteženo, odnosno ukoliko je dete željeno, voljeno, ako mu se priznaje osnovno ljudsko pravo da postoji i da bude voljeno i važno roditeljima, i ima uravnoteženu količinu uslovne i bezuslovne ljubavi – ono će sutra biti jedna zdrava odrasla osoba koja će biti sposobna da se snalazi samostalno u svetu.

Pored ljubavi, jedna od osnovnih uloga roditelja je da dete stimulišu. Istraživanja su pokazala da deca koja nemaju osobu za koju će se vezati i koja će se o njima starati, neće se snalaziti dobro u životu. Takva deca zaostaju za drugom, postaju tužna i depresivna, češće se razboljevaju, pa čak i umiru. Dakle, deci je neophodna stimulacija, odnosno, neko ko će o njima brinuti, ko će im pričati i za koga će se vezati.

Zanemarena deca kasnije u životu imaju problema, jer ne mogu da se socijalizuju, i nisu naučila kao da se uklope u društvo. Tada se uklapaju onako kako ona misle da treba, i tu može da dođe do raznih devijacija od toga da je dete povučeno, neuspešno, pa do toga da se ono ponaša nesocijalizovano, „divlje“…

Zlostavljana deca, sa druge strane, imaju i previše stimulacije, i to one negativne.

Takva deca su najčešće teško fizički i psihički kažnjavana, povređivana i ponižavana.

Takva deca su naučila da je ovaj svet jedno opasno mesto, džungla, gde važi zakon jačeg. Posmatrajući svet tako, i ono će ili da gazi ili će biti zgaženo, i ponašaće se tako dalje tokom svog života. Dakle, prema onome ko je od njih jači oni će se potčiniti, a slabije će gaziti.

jedan deo zlostavljane dece za razliku od prethodne grupe postaju hronične žrtve i kasnije tokom života često nesvesno ulaze u takve situacije i odnose, bilo lično, bilo profesionalno koje će imati sličnosti sa situacijom u primarnoj porodici. I kao odrasle osobe, često nastavljaju da trpe verbalno i fizičko nasilje, i slično kao kada su bili mali, ne umeju da se iz te situacije “izvuku”.

Jedan deo zlostavljane dece, pak, izraste u uravnotežene osobe, koje, niti vrše, niti trpe nasilje. Ipak, čak i takva deca, najčešće imaju posledice u psihološkom smislu, sa kojima je potrebno da se izbore.

Međutim, problematična deca mogu da budu i ona razmažena, koje ima sve više u poslednje vreme. To su deca kojoj nisu postavljene granice, od kojih nije mnogo traženo i nisu kažnjavana kad nešto pogreše. Jer, još jedna od osnovnih potreba dece je i potreba za strukturom i granicama. Takva deca imaju osećaj da im je sve dozvoljeno, šta god da požele, da ništa nije kažnjivo.

Psihologija mase

Psihologija mase je vrlo interesantna stvar. Kada se ljudi nađu u grupi, cela grupa će biti na nivou pojedinca koji je na najnižem razvojnom nivou.

Drugi fenomen grupe je fenomen vođe. Članovi grupe u vođu projektuju svoje grandiozne nerealne fantazije, očekivanja i predstave moći i vlasti. Vođa, sa druge strane, obično nesvesno, „pristane” da to sve „pokupi“ od članova grupe i, budući da je nedovoljno svestan šta se u stvari događa i šta je „njegov“ a šta sadržaj članova grupe, umesto njih ispoljava agresivnost, predstavu moći i vlasti, strahove i „ludilo”.

I onda imamo s jedne strane grupu koja funkcioniše na najnižem mogućem nivou, a s druge strane vođu sa nerealnim „potencijalima“, pa je tako moguće da grupa radi sve ono što pojedinac van grupe ne bi mogao, ili ne bi hteo da uradi. Tako vrlo lako dolazi do masovnih incidenata, proganjanaja drugih grupacija – „njih“ na osnovu različitosti među grupama.
Važan faktor je i to što se na osnovu različitosti druga grupa dehumanizuje. To se manifestuje tako što smatramo da smo „mi“ „dobri“, a oni „loši“ samo zato što su druge vere, boje, nacije ili navijaju za drugi klub, dakle, da manje vrede kao bića od nas, pa su tako „oni“: stoke, majmuni, „crnje“, „žabari“ ili šta god što sa sobom povlači predstavu da je u redu da budu ponižavani, prebijeni, ili ubijeni. Gubi se slika pojedinca koji je vredno ljudsko biće kao i mi, te nastaje slika neke manje vredne osobe ili grupe koja je toliko loša da zavređuje da bude istrebljena. Ovo je uvek uslov, uz potčinjavanje vođi ili autoritetu, da bi se desile stvari poput nasilja među grupama, rata, genocida i sl.

Mladi koji su agresivni u grupama su sugestibilni, još su u fazi razvoja pa je njima lakše manipulisati. Nisu sasvim razvijene ličnosti, podložniji su sugestiji od zrele ličnosti, i uradiće pre ono što se od njih traži, da bi se dokazali i pripadali vršnjačkoj grupi. „Drugačije izgleda kad smo svi zajedno… Svi to rade pa ću i ja”.

Efekat grupe na razmišljanje pojedinog člana grupe je i eksperimentalno dokazan u psihologiji putem više eksperimenata kada je, na primer, od ispitanika traženo da daju tačne odgovore. Ako svi ostali članovi grupe trvde da je pogrešan odgovor tačan, u oko 80% slučajeva i odrasli ispitanici, nakon nekoliko ovakvih ponavljanja, počinju da tvrde da je pogrešan odgovor tačan, jer više veruju socijalnoj stvarnosti (ostalima kojih je 10, na prema njemu jednom). I tako crno može postati – belo!

Tu je i podeljena odgovornost, jer kada se osobe nalaze u grupi onda se ne zna tačno ko je nešto skrivio, nego je to uradila „grupa“, pa time odgovornost subjektivno izgleda manja, nego kada pojedinac nešto sam uradi pa posle odgovara za svoje delo… ili nedelo.

Istorijsko-socijalni kontekst

Zatim, veliki je problem što se ne bavimo prvo samim sobom, pa tako ni svojom decom i mladima uopšte. Godinama su ljudi bili ušuškani i uljuljkani. Bili su takođe delom i lišeni lične odgovornosti. Bilo je dovoljno završiti školu i svi ostali problemi su bivali ubrzo rešeni: posao, kredit, kuća, kola… Međutim, došle su devedesete, rat, nemaština, zatim i tranzicija, a na kraju i kriza i mnogi se nisu snašli. Neki ljudi još ne mogu da shvate da, ukoliko oni sami sebi nešto ne obezbede, neće niko drugi to za njih da učini – ni pojedinci, ni institucije društva.

Takođe, došlo je do jednog kvalitativnog pomaka unazad u smislu rasplamsavanja nacionalnih opredeljenja. Bilo je mnogo gneva i mržnje, ljudi su bili razočarani, besni, osećaju se prevarenim i nemaju smernice kako da srede život. A mnogi su još uvek egzistencijalno ugroženi. Tako da smo iz nekog relativnog komfornog života prešli u surovo preživljavanje.

Roditelji tako nisu imali vremena da se bave decom, jer su gledali kako da prežive. Ljudi su postali suroviji. Deca su sve to gledala i slušala. Videli su da se ne isplati završiti fakultet jer su takvi ljudi preživljavali, živeli kod svojih roditelja i nisu mogli pošteno da zarade. Dok su se oni, koji su se odali kriminalu, i te kako dobro snalazili i zarađivali. Pa tako, kako je društvo postalo brutalnije, tako je to postajala i omladina.

Sistem vrednosti se izmenio, ili nestao, pa je takvo postalo i ispoljavanje agresivnosti – destruktivno, umesto kreativno, s mržnjom, umesto uz zdravu kompeticiju, sirovo umesto socijalizovano…

Celoj klimi doprinosi i društvena situacija: u poslednjih 20-ak godina, država je menjala nekoliko puta ime i uređenje, ništa više ne deluje stalno i sigurno, sve je na „klimavim nogama” i ne deluje da će ono što je važilo juče, važiti i sutra. Ove društvene promene pratile su i promene na nivou manjih društvenih jedinica: porodice, škole, firme, komšiluka.

Prestalo je da važi bazično poverenje među ljudima i u ljude, a nasilje je na velika vrata ulazilo sa svih strana, sa TV-a , radija, iz novina. A onda se odomaćilo svuda oko nas. Oružje ste mogli da kupite gotovo svugde, nasilni likovi su postali uzori, kao i njihovo ponašanje. Sem toga, ne kaže se zabadava da „nužda zakon menja”- pa su tako mnogi ljudi bili prinuđeni na razne, inače i njima samima neprihvatljive, oblike ponašanja da bi preživeli. U takvim situacijama neke „više” vrednosti, koje dolaze do izražaja kada živimo u zoni komfora, otpadaju sa liste prioriteta i koncentrišemo se na „golo” preživljavanje. Što svakako ne treba da bude opravdanje za ovakvo ponašanje.

Mlad čovek, u periodu formiranja svoga identiteta, prolazi kroz proces i razne faze traženja. Ako nije imao stabilnog i dostupnog roditelja ili staratelja, zdravo socijalno okruženje, ako mu nisu čvrsto postavljane granice i zahtevi, ako nije kažnjavan za ono što je skrivio, ako nije hvaljen zbog svojih dobrih osobina i postupaka, teško da će sam postati stabilan, da će poštovati svoje i tuđe granice, da će osećati krivicu kada nešto skrivi i da će sebe na zdrav način poštovati i voleti.

Smatraće da je za njegovu frustraciju odgovoran neko drugi: roditelji, društvo, ili „oni drugi”. Pri tome neće zastati da se zapita kako može konstruktivno da reši problem. Tražiće sebe i svoj identitet pokušavajući da se identifikuje sa svojim uzorima, koji će biti iz „priče” slične njegovoj – naduvane veličine, bez granica, bez kriterijuma i poštovanja a koje se nameću zbog svoje neartikulisane agresivnosti, koja potiče iz straha ili razmaženosti.

Agresivnost, ukoliko je odbrambena ili kreativna, je neophodna i poželjna. Znači, nije cilj da iskorenimo agresivnost, već da je upotrebimo kreativno i socijalno prihvatljivo, a to se onda zove asertivnost – zauzimaj se za sebe, ali znaj da i drugi imaju to isto pravo, poštuj njih kao što poštuješ sebe. Iz toga je jasno da prvo moramo znati da sebe zdravo volimo i poštujemo.

Suzbijanje i prevencija nasilja

Preventivno bi bilo neophodno uvesti u škole emocionalno opismenjavanje od strane obučenih eukatora koji imaju psihoterapijsko iskustvo, da drže radionice koje bi uključivale razne sub-grupe, što bi posledično dovelo do toga da deca počnu da primećuju više međusobnih sličnosti, nego razlika, kao i da shvate da svi imamo jednaka prava i da pripadamo istom plemenu – ljudskom.

Ovo je već rađeno u SAD i stručnjaci koji su pratili ovakve projekte zabeležili su veoma izražen pad nasilja među vršnjacima, u školama, pa i u zajednici.

Takođe, važno je i strukturisanje vremena, posebno u populacijama dece kojom se niko ne bavi, kroz pružanje raznih sadržaja koji će biti edukativni, zabavni, a gde će se ona osećati prihvaćenom i njihov doprinos biti prepoznat.

Poznat mi je i „domaći“ primer pokojnog profesora Silvestera Hajnala, koji je mnogo voleo horsku muziku. Osnovao je hor mladih i primao sve koji su želeli da pevaju, jedini uslov je bio da imaju sluha. Pred njim nije bilo važno da li ste bili dobar ili loš učenik, iz kakve ste bili porodice. Jedino je beskompromisno tražio disciplinu u dolaženju na probe i nastupe, hvalio članove za svaki uspeh, govorio im koliko su dobri i posebni, jasno postavljao granice ako je neko kršio pravila… Mnoga deca, koja su bila „problematična“, našla su sebe u tom horu, uz svoje vršnjake, uz uživanje u muzici, druženje, putovanja i osećala su se voljena. I izrasla su kroz to korektivno iskustvo u samostalne, sposobne osobe, koje su bile u stanju da vole i poštuju sebe i druge.

Kazna je takođe sekundarno – preventivna mera i zbog toga krivica uvek treba da bude individualna, a takve treba a budu i konsekvence. Represija nikada nije iskorenila nasilje, ali je potrebno da postoje represivne mere, koje bi, poželjno, trebalo da budu i korektivne, što je teško ostvarivo, ali nije nemoguće. Takvi primeri su zabeleženi u istoriji psihoterapije.

Moguće je da postojeće grupe nasilnika, koje su se provlačile kao legalna udruženja, odu u „ilegalu”, ali da li će i dalje opstajati, zavisi od opšte društvene postavke, ali i od „vakcinisanja” mladih prema uticajima ovakvih grupa. Ako se mladima ovakve grupe predstave kao grupe osoba koje se tako ponašaju zato što su njihovi članovi „nezreli”, „nesposobni da se drugačije iskažu” i da je „in” upravo odupreti se pozivu na takve aktivnosti, jer to pokazuje karakter, čvrstinu, sposobnost da se razmišlja svojom glavom. Onda je verovatnije da većina mladih neće biti zainteresovana da im se pridruže niti da ih podržavaju, i takve grupe će moći da opstanu samo u neizbežnom statističkom procentu koji postoji kao očekivan u svakom društvu.

Odgovornost za ovu „vakcinaciju” je prvenstveno na porodici, a zatim na svim medijima i svim strukturama društva, koje treba da nasilje kategorišu kao nedopustivo, neprihvatljivo i da predlažu druge, konstruktivne modele (i kroz lični primer) rešavanja problema – jer kao što nasilje rađa nasilje, tako se i ljubav, poštovanje i razumevanje multiplicira.

Naša omladina, a i omladina svih zemalja, je sada mnogo povezanija nego pre, zahvaljujući medijima, internetu i mogućnosti da se stigne brzo s kraja na kraj sveta. Tako se “nova moda” na primer, virtuelno nasilje, brzo širi i kod nas. Nije čudno da povremeno potpuno neselektivno „presađuju“ u naše uslove sve što je „in“.

Ali isto tako, ove nove trendove možemo da iskoristimo i u preventivne svrhe.

Izbor je na nama.

Prvo reč, pa onda lek – O empatiji

Aleksandra Bubera

Intervju objavljen u Večernjim novostima, Život plus, 20.06.2010.

Empatija je sposobnost da razumemo druge i saosećamo sa njima.

Koliko ste samo puta rekli ili čuli da neko kaže “Imam ja dosta svojih briga, ne mogu još da mislim o tuđim”… Ovo gotovo da je postala uzrečica koju izgovorimo tek tako, i ne misleći koliko zvučimo sebično i bezosećajno. Činjenica je da živimo u vremenu kada nije lako izdvojiti trenutak za tuđa osećanja, ali prisetite se samo koliko ste puta i vi bili u situaciji kada ste poželeli da podelite sa nekim svoj problem, svoju brigu, svoja osećanja? Kada bi shvatili koliko znači slušati i uputiti lepu reč, možda bi bolje razumeli i empatiju koja toliko nedostaje ovom društvu. A, uvek je bila deo društva, čak je i Hipokrat opisao u samo jednoj rečenici “Prvo reč, onda lek”! Nešto više o empatiji, sposobnosti da razumemo jedni druge za “Život plus” govori dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut.

– Empatija, “uosećavanje”, je sposobnost da osetimo kako se druga osoba oseća u određenoj situaciji. Saosećanjem šaljemo poruku da su nam osećanja drugih ljudi važna, pa time da su nam i oni sami važni i tako afirmišemo prijateljski odnos među ljudima. Osećanja koja su rezultat empatije i saosećanja su vikarna osećanja,“vicarius” znači zastupnik, zamenik, apostol, što znači da, na neki način, možemo zastupati i biti pri ruci drugim ljudima.

Da li se sa empatijom rađamo, ili je možemo razviti tokom života?

– Da bismo bili u stanju da osećamo empatiju i saosećanje potrebna je socijalizacija, što znači da se sa ovim sposobnostima ne rađamo, nego se one uče, odnosno empatija se razvija i tokom života. Mala deca su, na primer, nesocijalizovana, funkcionišu po principu svojih potreba i zadovoljstva i dok su sasvim mala nemaju nikakvo saosećanje za druge ljude, životinje…, već roditelji moraju da ih uče: “da nije u redu udariti macu, jer to macu boli, kao što i tebe boli kada te neko udari”, što dete i dalje neće shvatiti ako mu se ne pokaže na njemu.

Koliko je moguće razviti sposobnost saosećanja sa drugima u vreme kada ljudi sve manje vremena imaju jedni za druge?

– Savremeni način života jako je različit od ranijih zajednica, kada je sposobnost saosećanja bila izrazito podržavana i gajena. Danas se deca vaspitavaju drugačije nego ranije – da više gledaju sebe, svoje želje i potrebe nego druge ljude. Nekada je važio biblijski princip “Voli drugoga kao što voliš samoga sebe”, i tumačio se da se treba žrtvovati za druge, a danas se ta ista rečenica tumači narcisoidno kao “Prvo ja, pa jedno 350 mesta, pa onda svi ostali”. Preterivanje je i jedno i drugo tumačenje. Realna pozicija je da zaista prvo treba gledati sebe, ali ne u tolikoj meri da drugi od toga imaju štete, ako već nemaju koristi. Prilike i ljudsko društvo se stalno menjaju, ali to ne treba da bude izgovor za razmaženost, sebičnost, narcisoidnost i preterani hedonizam.

Koji su sve načini razvijanja empatije?

– Razvoj empatije uvek mora početi od nas samih i naših doživljaja. Odnosno, da zamišljamo kako bismo se mi osećali u nekoj situaciji, u čemu počinju da nas treniraju roditelji. Jedna od funkcija bajki, igara, priča i pesama za decu jeste i da deca u mašti mogu zamišljati situacije i slike kako to druge osobe “prolaze” u određenim situacijama, šta mogu osećati i kako mogu razmišljati. Bilo bi dobro kada bismo odmalena decu emocionalno opismenjavali prvo u porodici, a zatim u vrtićima i u školi. Da bismo to mogli, prvo moramo sami biti emocionalno pismeni. Potrebno je da decu naučimo kako da razumeju sebe, a zatim i kako da se distanciraju od sebe i shvate i prihvate da su drugi ljudi nekada veoma različiti od njih, da imaju drugačije želje, razmišljanja i osećanja nego što su njihova sopstvena. Ako je nama samima to jasno, i ako na jasan način učimo decu, za njih to više neće biti neka enigma i misteriozna stvar, već, automatska radnja, kao i vožnja bicikla. Srećom, i odrasli ljudi mogu da nauče kako da budu emocionalno inteligentni, pismeni i empatični. Danas postoji mnogo knjiga, treninga, psiholoških i edukativnih radionica koje se na razne načine bave ljudima, osećanjima i odnosima među ljudima. Svima koje ove teme više zanimaju preporučujem sledeće knjige za čitanje: “Emocije” dr Zorana Milivojevića, “Školovanje srca” dr Kloda Štajnera, “Emocionalna inteligencija” Daniela Golemana.

Da li je istina da ljudi sa razvijenom empatijom imaju kvalitetnije ljubavne veze?

– Jeste, jerkada ste u stanju da tačno doživite ono što se dešava u drugima, onda ste u stanju da osobu i dobro i tačno razumete. Mogućnost nesporazuma je tada manja, nego ako ovu sposobnost nemate, pa druge ljude, njihova osećanja, razmišljanja i postupke tumačite u skladu sa sobom, a ne onako kako to zaista jeste. Sposobnost gledanja sveta kroz “naočare” drugih ljudi, a ne samo kroz svoje, daje bogat izvor nijansi u spektru ljudskih odnosa.

Mnoga istraživanja pokazala su da je empatija bitna odlika uspešnih poslovnih ljudi. Ako jeste važna, otkud onda nepisano pravilo da emocije ne treba unositi u posao i poslovno okruženje?

– Tačnije, pravilo bi trebalo da bude da je na poslu uvek bolja objektivnost, nego subjektivnost. Nemoguće je ne unositi emocije u posao, osim ako niste osoba koja je potpuno odsečena od svojih emocija, a to bi bila veoma nezdrava osoba, pre robot. Tako da iskustvo potvrđuje rezultate istraživanja da su empatični, kao i emocionalno i socijalno inteligentni ljudi uspešniji u poslu od onih koji to nisu. Kako sesvaki posao, u manjoj ili većoj meri, sastoji od komunikacije i saradnje sa drugim ljudima, umeće da se dobro proceni kako je drugima u “njihovoj koži”, šta im smeta, šta žele…, omogućava da se s njima lakše i bolje komunicira. Naravno to podrazumeva i da ih motivišete na saradnju kakva je potrebna i koja će za sve biti korisna.

Zašto je empatija posebno važna u napetim poslovnim okruženjima?

– Ona nam pomaže da ne “uletimo” u nepotreban “klinč”, i reagujemo neadekvatno. Od poslovnih ljudi se očekuje da budu “na visini zadatka”, da razumeju suštinu stvari i odnose među ljudima i svi očekuju od onog drugog da je spreman i sposoban da razume i da se prilagodi. Zbog toga se u poslednje vreme toliko i polaže na ljudske resurse i trening ne samo profesionalnih, nego i veština u odnosima sa drugima, počevši od veština komunikacije, verbalne i neverbalne, otvorene, pa do senzibilizacije za načine kako različiti ljudi komuniciraju putem svojih osećanja.

Bitno je razgraničiti pojam empatije od sažaljenja. U čemu je suštinska razlika?

– Sažaljenje je kada nam je žao što se nekome događa nešto neprijatno. To je oblik ljubavi, a ne, kao što ga često doživljavamo, izraz prezira ili neprijateljstva. Kada osoba ne želi sažaljenje onda ona misli da je ono izraz neprijateljstva, likovanja zato što mu je loše, ili ne razume sažaljenje, pa smatra da je takva vrsta saosećanja rezervisana za osobe koje nisu dovoljno vredne, ili sposobne da se izbore sa nedaćama koje im život nosi. Sažaljenje je, zapravo, saosećanje prema bližnjem koji pati, prema bližnjem sa kojim se identifikujemo, zbog čega i možemo da saosećamo, dakle bližnji je neko ko je za nas vredan, i zato nam je važno kako se on oseća. Dakle, sasvim suprotno od toga da ga preziremo, osobu sa kojom saosećamo, smatramo vrednom.

Kako pokazati empatiju?

– Empatiju možemo pokazati verbalno i neverbalno. Što se ljudi više poznaju, manje su potrebne reči, pa zagrljaj, pogled, stisak ruke mogu biti dovoljni. Ali, u koliko se radi o osobama koje malo poznajemo, ili ih ne poznajemo, najbolje je da proverimo sa njima da li smo dobro razumeli značenje onoga što su rekli, kao i to kako se osećaju.

Koliko je empatija značajna u svakodnevnoj komunikaciji?

– Značajna je u svim odnosima, a budući da većina nas komunicira sa dosta ljudi tokom dana, na poslu, u kući, u prevozu, tokom odmora i zabave, praktično nam je potrebna svo vreme dok smo u budnom stanju.

Ako je empatija sposobnost uživljavanja u osećanja drugih, da li je moguće u tome i preterati?

– Empatija je po definiciji realna, te teško da u njoj možemo preterati. Možemo preterati jedino u angažovanju prema drugima koje nastaje kao posledica toga što znamo kako se neko oseća, pa zaključimo da moramo odmah po tom pitanju nešto i da preduzmemo. Ako tu akciju od nas niko nije tražio, ako radimo više nego što je naš deo i mešamo se u stvari u koje ne treba da se mešamo, upleli smo se u tzv. “psihološku igru”. Ukoliko toga ne postanemo svesni, u najboljem slučaju ćemo završiti osećajući se vrlo neprijatno. Međutim, ako zaista imamo sposobnost da tačno razumemo zašto se neko oseća onako kako se oseća, verovatno je da ćemo imati i sposobnost da procenimo koje su to akcije koje treba, a koje ne treba preduzimati. Tako da glasam “za” empatiju, jer smatram da se sa njom ne može preterati budući da je tačna i realna.

Ž.P.

Članak je objavljen 21.6.2010. na sajtu Večernjih novosti.

Hipohondrija

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Branislavom Laćarak, objavljenog u Večernjim novostima 29.03.2014.

O hipohondriji se najčešće misli kao o stanju prevelikog straha od bolesti, koje nije dovoljno važno da bismo se njime ozbiljnije bavili. Koliko je hipohondrija zaista ozbiljna i u kojoj meri može da utiče na život pojedinca? Da li je ona samo u glavi ili može da daje i neke konkretne tegobe kod čoveka?

– Pod hipohondrijom se podrazumeva preterana preokupiranost telesnim simptomima, zdravljem i bolestima a zbog patološkog straha da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti. Za hipohondriju se znalo još u antičkoj Grčkoj, a u termin se u medicinskoj praksi koristi od 16 – 17. veka.

Ona spada u poremećaje povezane sa strahom i spada u red neuroza, tj. lakših psihičkih poremećaja. Kada kažem lakših, ne mislim na patnju koju pacijent zbog poremećaja doživljava, nego mislim na uzrok, tok i prognozu poremećaja koji su lakše dostupni uvidu i lečenju, često psihoterapijskim metodama za razliku od teških psihičkih poremećaja. I zbog toga hipohindriju treba razlikovati od sumanutih hipohondrijskih ideja koje se javljaju u teškim, psihotičnim poremećajima – sumanute ideje su nerealne, a ponekada i veoma bizarne kao na primer kada je pacijent potpuno uveren da ga boli stomak jer ima žabe u želucu, ili da ima rak zbog uticaja zlih sila sa neke nepoznate planete. U ovakvim slučajevima obično se radi o veoma ozbiljnom poremećaju koji zahteva dugotrajno i neizbežno medikamentozno lečenje, a psihoterapija se ponekada može primeniti.

Hipohondrija je, kao i svi ostali poremećaji povezani sa strahom, poremećaj koji veoma utiče na kvalitet života, odnosno osoba je u stalnom strahu, preokupirana, uverena da je veoma bolesna što je ometa u svakodnevnom funkcionisanju i uživanju. Kada dijagnostikujemo hipohondriju, to znači da je pacijent u potpunosti pregledan i ispitan i utvrđeno je da nema nikakvu telesnu bolest. Iako to što neko nema telesnu bolest, ne znači da ne može osećati razne senzacije u telu. Svaka emocija, prijatna i neprijatna, zbog fiziološke telesne reakcije na emociju, a koja u stvari priprema telo za akciju, se oseća u telu kao skup senzacija i može biti pogrešno shvaćena kao simptom neke bolesti.

Šta je izaziva, kako ona nastaje i šta može povoljno da utiče na njen razvoj?

– Upravo takozvana emocionalna nepismenost (alexitimia), koja podrazumeva da osoba ne prepoznaje emocije, ne zna čemu one služe, pa tako ni ne povezuje (normalne) reakcije tela na (najčešće neprijatne) emocije jeste osnovni uzrok razvoja poremećaja. Dakle, osoba oseti neku emociju, što ne prepozna (najčešće je to neka vrlo intenzivna i neprijatna emocija), telo fiziološki reaguje pripremom za akciju, a što se odražava bukvalno na celo telo – srce, disanje, krvotok, pritisak, nivoe šećera, kiseonika i ugljen dioksida, mišićni tonus, rad unutrašnjih organa, žljezda sa spoljašnjim i unutrašnjim lučenjem, mozga itd, a onda osoba, pošto nije svesna emocije koju je osetila, ne primećuje emociju, već samo telesnu reakciju. Pošto je telesna reakcija na intenzivnu emociju takođe intenzivna, a osoba je svesna samo nje, a ne i psihološkog mehanizma koji je doveo do reakcije tela – osoba zaključi da se u telu dešava nešto neobično, nešto što je znak bolesti. Na primer lupanje srca, stezanje i bol u stomaku, glavobolja, preznojavanje, trnci u rukama i nogama, otežano disanje itd. Takođe je potreban uslov da osoba razvije i takozvanu „hipohondrijsku mentalizaciju“ odnosno sistem uverenja o tome da će ga njeno telo , neki organ ili organski sistem zasigurno „izdati“.

Povoljno na njen razvoj utiču sredine i vaspitanje koje se ne bave emocijama, a što je kod nas često iz više razloga: generacijama se bavimo preživljavanjem, a ne kvalitetom života, a bavljenje emocionalnim životom spada u domen zone komfornog života, a ne preživljavanja, što naravno za sobom povlači i neobraćanje pažnje na emocije, sve ili samo pojedine, zatim, ako i sami nismo emocionalno pismeni teško da to možemo naučiti svoju decu, učenike, studente.

Koliko okruženje doprinosi da se kod čoveka preko noći pojavi preokupiranost bolestima (mediji, novine, TV, filmovi, serije…)?

– Ovakvi poremećaji se retko razvijaju „preko noći“, mada postoje slučajevi kada tačno možemo da identifikujemo situaciju kada je sve počelo.

Kao, na primer, slučaj pacijenta koji se nekoliko godina lečio zbog hipohondrije, bio ispitivan gotovo svake nedelje na telesnu bolest u tačno određenom, uvek istom delu tela, a kroz psihoterapiju se došlo do događaja kada je prvi put osetio intenzivno neprijatno osećanje i povezao svoju burnu telesnu reakciju sa tim osećanjem, a ne sa nekom bolešću.

Nakon ovoga, kada je „vratio film“, shvatio je da se bolovi u tom određenom delu tela javljaju UVEK kada oseti tu istu emociju, a koju je zbog određenog konteksta i okolnosti bio potpuno potisnuo. Obično je potrebno više ponavljanja emocija – neprepoznavanje – telesna reakcija -tumačenje kao simptom, da bi osoba zaključila da je zasigurno bolesna.

Često se dešava, da kada u okolini osobe neko oboli ili umre od neke teške bolesti, a pogotovo ako joj je ta osoba bila bliska i draga, onda ona počinje da ima neke simptome koje mogu da ukazuju na istu tu ili sličnu tešku bolest. Pogotovo ukoliko je u pitanju bio rođak, osoba se pribojava da zbog „genetske sličnosti“ i ona može oboleti.

Zbog preplavljenosti neprijatnim osećanjima (tuga, strah, ljutnja), a koje osoba ne prepoznaje kao takve i oseća ih u telu, što dovodi do zaključka da nešto sa telom nije u redu, osoba zaključuje da se i sa njom dešava nešto strašno i da se i ona razbolela.

I razni traumatski događaji, kao preživljavanje sopstvene teške bolesti ili nesreće, ali i razni drugi traumatski događaji mogu pokrenuti ovaj patološki ciklus razvoja hipohondrije.

Poznat je i fenomen studenata medicine, koji tokom svojih studija, kako uče o kojoj bolesti, tako „prepoznaju“ kod sebe jedan po jedan simptom, dok na kraju ne shvate da nisu bolesni, već su se samo „uživeli“ učeći o bolestima.

Sličan efekat mogu imati, posebno na mlađe osobe, koje još nemaju dovoljno životnog iskustva, neki medijski uticaji, pogotovo ako se bave nekom bolešću senzacionalistički i na veoma zastrašujuć način.

Koje su najčešće bolesti od kojih ljudi koji pate od hipohondrije strahuju?

– U današnje vreme ljudi najčešće strahuju da su oboleli od raka, mada se boje i nekih drugih, obično teških i teško izlečivih, ili neizlečivih bolesti. Danas je to dosta često strah od SIDA-e (AIDS-a), koji je najčešće povezan sa krivicom zbog nekog seksualnog ponašanja koje osoba procenjuje kao neadekvatno.

Prisutni su i strahovi od „ptičjeg“ i „svinjskog“ gripa, SARS-a, ebole i sličnih teških zaraznih bolesti.

Ranije su mnogo češće bili prisutni strahovi od bolesti koje su tada bile neizlečive, kao što su tuberkuloza, kuga, kolera itd.

Da li su simptomi koje oni osećaju i opisuju umišljeni ili predstavljaju realne smetnje (lupanje srca, vrtoglavica, drhtanje ruku…)?

– Pacijenti osećaju veoma realne simptome u vidu bolova u raznim delovima tela – bolovi u stomaku, glavobolja, bolovi u grudima, otežano disanje, lupanje srca, vrtoglavica, preznojavanje, drhtavica, imaju utisak da imaju povišenu temperaturu, slabost, malaksalost, imaju utisak da su napipali izrasline na raznim delovima tela itd.

I zbog toga se često i ponavljanu podvrgavaju raznim laboratorijskim ispitivanjima, rentgenskim pregledima, ultrazvučnim pregledima, pregledima CT-om, magnetnom rezonancom, ergometriji, spirometriji, raznim skopijama (bronhoskopija, kolonoskopija itd.)…

Ukoliko lekari ne žele da im izađu u susret i uveravaju ih da su pre nedelju dana uradili pregled i da je sve bilo u redu i da ne treba da ga ponavljaju, često će se na lekara naljutiti, jer će doživeti da on nema razumevanja i da oni stvarno imaju telesni simptom i da to mora biti znak neke bolesti.

I, ukoliko imaju finansijske mogućnosti, promeniće lekara i ustanovu i otići na ispitivanja iz početka – i tako u nedogled.

U kom uzrastu se najčešće hipohondrija javlja?

– Najčešće se javlja od kasnih dvadesetih do četrdesetih godina, mada ima slučajeva kada se javlja kod tinejdžera, kao i u zrelim godinama i u starosti.

Koji ili bolje rečeno kakvi ljudi najčešće oboljevaju (obrazovanje, interesovanje, fizičko i psihičko stanje…)?

– Hipohondrija „ne bira“. Odnosno, ne postoji „profil“ osobe po obrazovanju, interesovanjima, fizičkom stanju koja je podložna ovakvom poremećaju.

Najuopštenije rečeno, hipohondriji su podložne osobe koje su emocionalno nepismene ili nedovoljno pismene, te emocionalnu telesnu reakciju tumače kao simptom bolesti, a ne kao normalnu fiziološku reakciju tela na emociju.

Dakle, što smo više u kontaktu sa svojim emocijama i znamo zašto se osećamo tako kako se osećamo, sa kojim razmišljanjem, situacijom ili interpretacijom situacije je ta emocija povezana, koja je to tačno emocija, čemu služi, kako da je adekvatno ispoljimo i upotrebimo za takvu akciju koja će najbolje doprineti prilagođavanju trenutnim uslovima života, to ćemo manje biti podložni ovom i svim drugim poremećajima koji su vezani za somatizaciju.

Somatizacija je tendencija da psihičke konflikte ne prepoznajemo kao takve, već ih ispoljavamo u obliku telesnih tegoba.

Koji su znaci koji ukazuju na hipohondriju i šta treba uraditi kada se ona kod nekoga prepozna? (Da li razgovarati sa tim nekim i posavetovati ga šta dalje da radi, gde da ide, kome da se obrati ili ne i šta je vaš savet u tom smislu)?

Kada je prisutno uporno verovanje da postoji neko telesno oboljenje, bez obzira što brojna ispitivanja ne ukazuju da takvo oboljenje zaista postoji, i naravno neverovanje lekarima da telesnog oboljenja nema, osoba trpi zbog preokupiranosti bolešću u tolikoj meri da su joj u značajnoj meri narušeni razni aspekti funkcionisanja.

Ako ovi simptomi traju šest meseci i duže, možemo reći da se radi o hipohondriji.

U tom slučaju je najbolje razgovarati sa osobom i ukazati joj na mogućnost da možda sve tegobe ne potiču od telesne bolesti, već da postoji psihički konflikt koji ona ne prepoznaje i da bi bilo dobro da se obrati psihoterapeutu, psihologu ili psihijatru.

U većini slučajeva će osoba, ukoliko nije dovoljno informisana, doživeti ovo kao „prozivanje“ da je „luda“ i imati otpor prema ovakvom pristupu.

Ali, možete joj pomoći da se obavesti da postoji mehanizam potiskivanja i somatizacije emocija, da postoji aleksitimija, a da isto tako većina psihoterapijskih škola u sklopu tretmana radi na ispravljanju iskrivljenih uverenja i istovremeno na emocionalnom opismenjavanju i na taj način se postiže i kontrola simptoma tj. telesne reakcije na emociju, a može se često doći i do okidača, tj. zbog čega je poremećaj počeo baš tada kada je počeo i koji je psihički konflikt u pozadini.

Kada se sve ovo razjasni, osoba može pristupiti rešavanju konflikta i učenju kako da ubuduće konflikte rešava umesto da somatizuje i tada je izlečena.

Kako se hipohondrija leči, koliko traje lečenje i da li može uspešno da se izleči ili samo zaleči?

– „Spontana“ izlečenja ne postoje – odnosno, moguće je da osoba i sama prestane da se boji, ukoliko osvesti svoja iskrivljena uverenja, psihički konflikt i okolnosti pod kojima je do poremećaja došlo.

Ali u dosta velikom broju slučajeva potrebna je psihoterapija, koja će osobi pomoći da sve ovo brže razjasni.

Ponekada su potrebni i lekovi – anksiolitici (benzodiazepini) i lekovi koji deluju anksiolitički i bolji su na duge staze, a to su antidepresivi, koji gotovo bez iszuzetka imaju dobro anksiolitičko dejstvo.

Šta se dešava kada se hipohondrija ne leči i do kojih sve daljih problema to može da dovede?

– Ukoliko osoba sama ne stekne uvid u prirodu svojih problema, može veoma oštetiti kvalitet života i u nekim slučajevima zbog toga osoba sebe krivi, a što onda može dovesti do sekundarne depresije.

Da li postoje osobe koje glume hipohondriju, koje se kriju iza te dijagnoze i kako njih razdvojiti od pravih?

– Retke su osobe koje glume hipohondriju, jer hipohondrija nije takav poremećaj da iz njega može da se izvuče neka konkretna korist – kao kad biste na primer uspešno glumili neke teške poremećaje na osnovu kojih biste mogli da ostvarite neku konkretnu dobit.

Teško da bi neko pristao na sva ispitivanja kojima sebe podvrgavaju hipohondri, koji će biti u stanju da ponavljano podnose neprijatna i nepotrebna ispitivanja iz nedelje u nedelju da bi se barem do sledećeg smirili.

Da li hipohondrija može da se glumi i zbog čega bi to neko radio?

– Svaki poremećaj može da se glumi, ali postoji kliničko iskustvo, kao i testiranja koja mogu razdvojiti prave od „glumljenih“ poremećaja u najvećem broju slučajeva.

Osoba koja glumi hipohondra bi vrlo brzo uvidela da je korist koju ima vrlo kratkog daha – tj. zabrinutost bližnjih će se vrlo brzo pretvoriti u pridike i/ili ignorisanje, jer se to na žalost dešava i sa osobama koje zaista imaju hipohondriju, jer one opterećuju ne samo sebe, nego i svoju okolinu, pa često bliskim ljudima to isto tako teško pada, jer ne znaju više kako da se ponašaju prema pacijentu – obično su već isprobali i brigu, razumevanje, pridiku, ljutnju, ignorisanje, molbe, pretnje i slično, a pacijent i dalje ima iste tegobe koje je imao.

Da li pravi hipohondri stalno posećuju lekare i traže pomoć ili ne, i od čega to zavisi?

– Pravi hipohondri stalno traže pomoć lekara, stalno traže upute na nova ispitivanja, boje se da su lekari nešto propustili, da nisu obratili dovoljno pažnje na neki simptom ili nalaz, traže da ih lekari smire da je sve u redu, ali im isto tako i ne veruju.

Obično reaguju na topao pristup i na razumevanje, ali empatija nije dovoljna da se problem reši.

Potrebno je sistematično rešavanje problema, počevši od rada sa simptomima, povezivanjem istih sa telom, emocijama, razmišljanjem i konfliktima ili traumama da bi se problem rešio.

Koji procenat stanovništva može da se svrsta u hipohondre, da li postoje neke podkategorije ovog stanja, i koliko takvih ljudi ima u našoj zemlji (ako negde postoji takav podatak)?

– Ne postoji tačan podatak koliko je ovaj poremećaj čest u našoj zemlji, procene su da od ovog poremećaja pati 1% pa do čak 7% stanovništva. Ovi viši procenti se odnose na broj pacijenata koji se obraćaju primarnoj zdravstvenoj zaštiti, dakle lekarima opšte prakse.

Do psihijatra, psihologa i psihoterpeuta stigne manje od polovine ovih osoba, jer se neki slučajevi tretiraju u opštoj praksi, što je u redu ukoliko je ovakav tretman uspešan.

Intervju je dostupan i na sajtu Večernjih novosti.