narcizam – Bubera

Paradoks moći, ili: Zašto su „poznati” tako nasilni?– dr Bubera za Nedeljnik

Dr Aleksandra Bubera je govorila za list Nedeljnik na temu povezanosti pozicije moći i nasiljnog ponašanja. Izjavu koju je dr Bubera dala novinarki Zorici Marković, objavljujemo u celosti.

Kada govorimo o ljudima koje promeni pozicija moći ili pozicija vlasti, ili slave, ili novca…i postaju nasilni, agresivni, posebno prema slabijima od sebe? Kod kakvih tipova ličnosti se to javlja, da li je u pitanju takva struktura ličnosti?

Po mom mišljenju pozicija moći, slave i slično obično ne može tako drastično da promeni ljude. Obično se radi o tome da su već i od ranije postojale crte ličnosti ili karakterne osobine koje predisponiraju osobu za ovakav način ponašanja. Ono što pokazuju istraživanja, na primer jedno koje je rađeno na uzorku najuspešnijih ljudi sa Wall Street-a, jeste da često osobe koje su najuspešnije imaju narcisoidne i/ili antisocijalne crte, adaptaciju ili organizaciju ličnosti, što su različite gradacije izraženosti ovih karakteristika. To zapravo znači da su za ekstremnu slavu, uspeh i moć često predisponirane iste one osobe koje kao karakteristiku imaju smanjenu ili čak potpuni nedostatak empatije, što im omogućava da se beskompromisno, pa i surovo bore i obračunavaju sa svima za koje procene da su im se našli kao prepreka na putu za ostvarivanje njihovih ciljeva. Bilo da je ova procena tačna ili ne.

Zašto onda postoji ono da „moć kvari ljude”, mišljenje da su „poznati
ljudi obesni”? Pa i zbog one rečenice „znaš li ti ko sam ja?“

Delimično smo pojasnili ovo u odgovoru na prethodno pitanje. Zapravo pozicija moći i slave samo pogoršava od ranije postojeće karakterne osobine. Takođe postoje i poznati i slavni i moćni ljudi koji se trude i uspevaju da ostanu skromni, altruistični, da budu korisni članovi društva i da pomažu drugima koji su u lošijoj poziciji od njih. Samo se o njima manje piše, jer se ne ponašaju incidentno i upadljivo i trude se da ne dolaze u žižu javnosti, za razliku od ljudi koje možemo svrstati u neku od dve gore pomenute kategorije.

Da li može da se kaže da novac, vlast ili moć ili slava utiču kao dodatni faktori koji podstiču bahatost kod ljudi, pa i kod onih koji inače nisu skloni? Ne kao da su to loše stvari, nego kao nešto zbog čega se osete kao da im je sve dozvoljeno? Da li može da bude problem što se previše puta izvuku?

Po mom mišljenju, novac, vlast moć i slava i te kako utiču kao dodatni faktori koji ako ne podstiču, a ono omogućavaju da se osoba oseti da neće imati ozbiljne posledice svojih postupaka, da ima više prava nego ostali ljudi. Što je zapravo i osnova bahatog ponašanja, obezvređivanja i destruktivne agresije prema drugim ljudima, jer druge ljude stavljaju u nižu poziciju, smatrajući da su manje vredni, a samim tim i da imaju manje prava od njih samih. Jedini izuzeci su osobe za koje procene da su moćnije od njih, ili da na neki način od njih zavise. Prema njima se mogu ponašati sa poštovanjem, strahopoštovanjem, ili čak snishodljivo. Na žalost svedoci smo da su slava, moć i bogatstvo faktori koji u većini zemalja u svetu omogućavaju da se osoba izvuče od posledica, ili da one budu toliko blage da je ne sprečavaju da ponovi prestup. Čime se još i potvrđuje njihovo osećanje nadmoći, „imanja većeg prava“ u odnosu na druge ljude i omogućava dalja, a ponekada i još surovija i bezprizornija agresija prema drugima. Zato je neophodno da se beskompomisno i to ne samo formalno, već i suštinski u svakodnevnom životu i praksi, kako institucionalnoj, tako i na individualnom nivou sprovodi jednak tretman za sve.

Tekst pod naslovom: „Paradoks moći, ili: Zašto su „poznati” tako nasilni?” priredila je novinarka Zorica Marković za štampano izdanje lista Nedeljnik, a objavljen je 19. decembra 2019. godine.

Ovo je epoha narcizma i predatora – dr Aleksandra Bubera za magazin Karakter

Dr Aleksandra Bubera je o pojmu karakter napisala članak za izdanje magazina Karakter koji je izašao u decembru 2019. Tekst koji je napisala prenosimo u celosti.

Strukturalno, ličnost se sastoji od temperamenta, karaktera i inteligencije. Temperament oslikava biološki doprinos, karakter oslikava socijalni i kulturni doprinos, dok inteligencija impregnira konstitucionalne i socijalne faktore i modifikuje ukupne funkcije ličnosti. Bazične funkcije ličnosti su da oseća, misli, i shvata i da to ugradi u svrsishodno ponašanje.

Temperament je stilska komponenta ponašanja (kako) , različita od motivacije (zašto) i sadržaja (šta) ponašanja. Četiri glavne crte temperamenta su: izbegavanje opasnosti (melanholični), potraga za novim (kolerični), zavisnost od nagrada (sangvinični) i upornost (flegmatični) . Kada su jako izražene, imaju svoje dobre i loše strane. Mogu se povezati sa ranijim fazama razvoja. Temperament je emocionalno jezgro ličnosti. Četiri osnovne crte temperamenta mogu se povezati i sa osećanjima: straha (izbegavanje opasnosti ), ljutnje (potraga za novim), pripadanje (zavisnost od nagrađivanja) i moć/ovladavanje (upornost).

Karakter odgovara procesima simbolizacije i apstraktnog mišljenja, zasnovanog na konceptualnom učenju. Za razliku od temperamenta, na njegov razvoj mnogo više utiču faktori okoline, ličnog iskustva, učenja i slično. Tri glavne crte karaktera su samodirektivni, kooperativni i samoprevazilazeći. Kada su potpuno razvijene, odraz su zrele ličnosti. One su adaptivne, ali ako su slabo izražene, nemaju prednosti, jer je mnogo veći broj situacija kada je potrebno da su izražene. U smislu tipologije ličnosti u kliničkom miljeu razlikujemo – opsesivne, paranoidne, histrionične, šizoidne, pasivno agresivne, narcistične i antisocijalne crte ličnosti.

Motivacija: Pod normalnim okolnostima, nakon što su zadovoljene potrebe, ciljevi osobe koja se normalno razvija uključuje ne samo fizički, već i mentalni integritet. Tu se javljaju sekundarni motivi rasta i emocije: samovrednovanje, stid, ponos, empatija i blisko su povezani sa razvojem karaktera. Osećanja se transformišu u kompleksnija, preovlađujuće pozitivna osećanja kao ljubav, empatija, saosećanje. Ova transformacija se odigrava kroz interakciju internalizovanih koncepata udruženih sa karakterom i emocija udruženih sa temperamentom. Bazične karakterne komponente kao poverenje, samopouzdanje i sigurnost se razvijaju rano, ali za kompletiranje diferenciranog karaktera potrebno je i razvijanje sekundarnih emocija i karakternih crta što se razvija već do 3 godine života.

Šta sve otkriva naš karakter o nama?

Ako karakter posmatramo kao kompleksnu komponentu ličnosti, onda će on ocrtavati naše osnovne karakteristike u smislu obrazaca koji čine skup emocija, kognitivnog sklopa i ponašanja. I zbog toga govorimo o karakternim crtama, koje su osnove za ono što zovemo tipovi ličnosti. Kada znamo kakav tip ličnosti neka osoba ima, a ako uz to znamo i na kom nivou organizacije ličnosti ona funkcioniše (nivo funkcionisanja može biti zreliji ili nezreliji, i što je nivo funkcionisanja zreliji, to je ličnost integrisanija i funkcionalnija), onda možemo sa velikom verovatnoćom proceniti kakav obrazac mišljenja, osećanja i ponašanja ta osoba ima, kao i način reagovanja u određenim situacijama.

Kakvi karakteri danas dominiraju u našem društvu?

U velikoj većini civilizovanih društava, pa i našem, uglavnom dominiraju osobe sa narcističnim i antisocijalnim karakteristikama, jer su ta dva sklopa orjentisana na zadovoljavanje svojih potreba, a sa manjkom, pa čak ponekada i potpunim nedostatkom empatije za druge. Stepen neempatičnosti će zavisiti od nivoa zrelosti ličnosti. Razlika između njih je u tome, što u prvom slučaju ne postoji namera da se drugi ošteti (sem u slučaju malignog narcizma, koji zapravo ima vrlo malo razlike sa antisocijalnim crtama), već šteta nastaje kolateralno. Dok kod drugog slučaja šteta se nanosi „po principu zakona jačega“, odnosno, ako se neko proceni kao slabiji, on će biti pregažen i posmatran kao prepreka ostvarivanju cilja za koji se sredstva ne biraju. Pored nedostatka empatije, u oba slučaja je prisutna, nekada svesno, a nekada nesvesno izražena sposobnost manipulacije drugih. Mada najčešće u korenu svega ovoga stoji duboki osećaj nesigurnosti, praznine, pa i ugroženosti, od kojih se ovakve osobe brane svim napred navedenim načinima. Nažalost, ovakve, u osnovi predatorske crte ličnosti se sve više neguju i uzdižu kao vrline, pogotovo u poslovnom i političkom okruženju. Na sreću, još uvek postoje društva koja gaje i neguju drugačiji sistem vrednosti i od njih je moguće učiti.

Svi ostali karakteri su takođe prisutni i manje-više statistički pravilno raspoređeni, ali osobe sa gore navedenim karakternim crtama često zauzimaju dominantne pozicije moći u društvu.

Može li se govoriti o ženskom i muškom karakteru i ako može, na koji način?

Karakter po svojoj definiciji nije rodna i polna kategorija, tako da ne možemo govoriti o razlikama između muškog i ženskog karaktera. Ali možemo govoriti o tome da se muška i ženska deca od početka vaspitavaju drugačije i često im se pripisuju različita prava, emocije i osobine. Temeljna naučna istraživanja su jasno pokazala da su razlike između muškaraca i žena gotovo zanemarljive statistički gledano, ako poredimo prosečne muškarce i prosečne žene. Najveće razlike se dobijaju u motoričkim veštinama, a najmanje u domenima ličnosti, inteligencije i slično. Ovo je i logično, jer je fizička konstitucija žena i muškaraca pod uticajem genetske predispozicije – da krenemo samo od razlike u DNK materijalu uslovljene razlikom u polnom hromozomu, koja dalje uslovljava različit razvoj i karakteristike muškog i ženskog organizma. Ali kada dođemo do mozga, razlike su zanemarljive, što je postalo i laicima jasno nakon što decenijama unazad žene imaju mnogo ravnopravniji položaj u svetu školovanja, nauke, zaposlenja itd. Mozak je bitan kao sedište psihičkih funkcija i organ koji se najviše preoblikuje u prvim, ranim godinama razvoja, koje su i najbitnije za formiranje osnove ličnosti, pa i karaktera. Dakle razlika između muškog i ženskog karaktera ne postoji, ali postoji razlika u načinu kako vaspitavamo mušku i žensku decu, zbog čega su u proseku kod žena češće razvijeni određeni setovi mišljenja, ponašanja i osećanja, a kod muškaraca drugi. Ne možemo, naravno, isključiti evolutivni smisao ovih razlika, kao ni uticaj transgeneracijskog prenošenja tradicije, i u proseku se žene u određenim aspektima češće ponašaju na jedan, a muškarci na drugi način, ali to nema veze sa „muškim“ i „ženskim“ karakterom, jer takvo šta, jednostavno – ne postoji.

Koliko je karakter bitan za realizaciju životnih i profesionalnih ciljeva?

Karakter je jedan od najbitnijih „sastojaka“ kada govorimo i o ostvarivanju ciljeva, kao i uopšte o načinu funkcionisanja ličnosti. Zato što od toga kakve su nam karakterne crte, zavisi u kojim oblastima ćemo biti dobri, a šta će nam biti „slabosti“. Na primer ako ste sumnjičavi, imaćete odlične predispozicije za zanimanja gde je ovo dobrodošla crta – kao na primer tužilac, sudija, advokat, detektiv itd. Ukoliko ste prefekcionista, bićete dobri za poslove kontrolisanja, iako za samu izvedbu, verovatno ćete trošiti previše vremena i bićete neefikasni. Ukoliko imate teatralne crte ličnosti, bićete odlični za sva zanimanja koja podrazumevaju nastupanje. Sa pasivno agresivnim crtama, verovatno ćete imati veoma specifičan smisao za humor i biti sjajni u poslovima gde je to neophodno itd. Druga najvažnija stvar je, ponavljam, nivo zrelosti na kome funkcioniše ličnost. Veoma nezrela ličnost koja je sumnjičava će biti sumnjičava do sumanutosti i stoga nesposobna za funkcionisanje i saradnju sa drugim ljudima, za razliku od zrele ličnosti koja je sumnjičava i koja tu sumnjičavost može da usmeri tamo gde je ona zaista neophodna i da dobro sarađuje sa drugima.

Kakav karakter ima uspešan čovek ili to ne zavisi od toga?

U idealnom slučaju, uspešna osoba je zrela, integrisana ličnost, a to znači da je „pokupila“ sve pozitivne osobine svih tipova ličnosti u meri koje joj omogućavaju balansirano funkcionisanje, a da je negativne sublimirala u korisnu formu. Idealan slučaj u praksi ne postoji.

U praksi ljudi različitih karaktera mogu biti uspešni i to zavisi prvenstveno od toga šta je u nekom trenutku u nekom društvu ono što se preferira i nagrađuje.

Generalno gledano kroz istoriju zapadnih civilizacija, uspešnost se nažalost merila većinom u odnosu na moć i materijalno bogatstvo, a manje u odnosu na kreativni i inovativni doprinos društvu. U savremenim zapadnim društvima u većini je i dalje tako. A takvim merilima mereno, najuspešniji će biti oni koji se bespoštedno bore za moć, novac, materijalno i slavu, dakle, antisocijalni i narcistični.

Kako na „prvu loptu“ možemo da kod nekoga prepoznamo vrstu karaktera?

Na „prvu loptu“ možete da prepoznate vrstu karaktera jedino ako imate bogato iskustvo u praktičnom, „uživo“ upoznavanju i proučavanju raznih tipova ličnosti. Ovakvu vrstu treninga imaju klinički psiholozi i psihijatri, kao i neke druge humanističke struke koje u okviru svog treninga prolaze i obuku ovakve vrste, kao na primer, psihoterapeuti. Mogućnost brzog prepoznavanja tipova ličnosti najviše zavisi od broja ljudi koji ste imali prilike da proučite razgovarajući s njima, slušajući njihove životne priče, probleme, obrasce ponašanja, mišljenja i osećanja uz iskusnog mentora i standardizovane alate koji vam pomažu da razlikujete pojedine crte. Naravno, ako serijski imate problem u svom ličnom životu sa određenim tipom ličnosti, na primer birate serijski za partnere, prijatelje ili saradnike osobe sa istim tipom ličnosti, vremenom naučite da ih prepoznajete vrlo brzo.

Kako se ponaša čovek strastvenog karaktera, a kako apatični ili sentimentalni ljudi? Šta ih odaje?

Ovde je reč o temperamentu, a ne o karakteru i već smo ranije napomenuli da su vrste temperamenta kolerični, sangvinični, flegmatični i melanholični. Strastvene od apatičnih ljudi razlikujemo jednostavno, već po neverbalnoj komunikaciji – apatični će biti usporeniji, a strastveni brži, življi i intenzivniji generalno gledano, mada za pojedine teme, apatična osoba može biti vrlo strastvena i obrnuto.

O Y generaciji

Aleksandra Bubera

Milenijumska i Y generacija su te koje žive “najbolje godine” u vreme jake ekonomske krize. Kako da njihove veze potraju uprkos činjenici da mnogi od njih nemaju posao, pre svega mislim na muškarce? Kako se to što se muškarac ne ostvari u tom smislu odražava na njegov odnos sa suprotnim polom, pre svega sa partnerom?

– Hajde da prvo razumemo šta podrazumevaju termini Milenijumska, Y, Bumerang, Petar Pan generacija…To se odnosi na mlade ljude koji su rođeni posle 1980-e godine. Nazivi potiču iz zapadnih kultura, prvenstveno Američke, gde je primećeno da se mladi ljudi ponašaju drugačije nego prethodne generacije. Kada govorimo o psihologiji i ličnosti, primećeno je da je u porastu narcizam i osećanje da osoba ima pravo na razne privilegije, tehnološki i drugi komfor, koji ranije generacije nisu smatrale za „Bogom-dano“ pravo. Ne znaju se još tačni i kompletni uzroci, ali često se spominje takozvano „helikopter roditeljstvo“ kada dete odrasta okruženo stalnim „nadletanjem“ i osmatranjem roditelja koji dete tretiraju kao specijalno, ispunjavajući mu želje, dajući mu pravo, ali i dužnost da odlučuje u stvarima u kojima bi trebalo da odlučuje roditelj, jer bolje zna šta detetu treba (na primer šta će da jede, a dete uvek radije izabere slatkiš ili neku „brzu hranu“ nego neko povrće, kao i što će radije da izabere da igra video igricu nego da pospremi sobu, na primer, vodeći se principom prijatnosti).

Pod uticajem ovakvog vaspitanja, dete će odrasti u osobu koja očekuje „da joj sve padne s neba“, da sa što manje neprijatnosti sve bude završeno (ako može bez njenog truda i zalaganja), izborima u životu će takođe upravljati princip prijatnosti…

Tako ćemo dobiti mladu sobu koja se odlično snalazi u moru tehnoloških novotarija, radi više stvari istovremeno, dobro je informisana i snalažljiva u virtuelnom svetu, voli da se druži i komunicira na taj način, ali je često slabije osposobljena za stvari koje od uvek, za nju rade drugi ljudi – završavanje kućnih poslova, nabavka, administracija (pod uslovom da se to ne može obaviti preko interneta, u tom slučaju su superiorni).

Ovakve osobe češće odlažu odrastanje, odlazak iz roditeljske kuće, traženje posla i ulazak u posvećene veze, jer čekaju da nađu „pravi posao“ i „pravu osobu“ koji će se uklopiti u njihovo viđenje šta im pripada, budući da su tako “specijalni“. Na zapadu, ovakve studente nazivaju „šoljicama za čaj“, jer se „raspadnu“ na najmanji stres ili kritiku, jer ih roditelji nisu naučili u dovoljnoj meri da frustriraju svoje želje, da se bore za svoje ciljeve i da izađu na kraj sa stresom.

Osobe kod kojih je narcisoidnost izražena inače imaju problem ako se u realnosti ne uklapaju u svoju idealnu sliku sebe, pa će takve osobe imati zaista veliki problem ako nemaju posao i ne žive život onako kako oni misle da to zaslužuju. To je često praćeno besom, frustracijom, optuživanjem, prebacivanjem odgovornosti na druge ljude ili društvo. Takav partner, bilo muškarac ili žena, nije baš neko s kim je lako živeti.

Ako sada deo ovoga primenimo na našu kulturu, koja se razlikuje od američke, a dodamo da je naša sredina ipak malo više patrijarhalna, kod mladih ljudi često možemo sresti nekakav „miks“ – mlade ljude koji veruju da su posebni, pa još ako su muškarci i samim tim već posebni, a veruju da treba da budu glava porodice i preuzmu odgovornosti za koje zapravo nisu spremani, možemo dobiti svašta.

Razumemo da je okej da muškarac bude taj koji ne radi ili je izdržavan neko vreme, ali kad to potraje, kako tu žena reaguje? Ili je došlo vreme, kao što kažu da jeste, da su žene apsolutno jake i da su one te koje nose, vode, bivaju dominantne? Jer, ako se uporedimo sa zapadom i nekim novim savremenim ženama kod nas, sve je više onih koje rade, i koje su neka vrsta mame u tim vezama/braku?

– Model muškarca „provajdera“ i žene domaćice odavno je prestao da postoji u realnosti.

Koncept ravnopravnosti se često preobraćao u koncept istovetnosti na štetu žene tj. da žena treba i može sve kao muškarac, a da i dalje radi sve kućne poslove i glavna je odgovorna za sve oko dece. To nije tako svugde – u Skandinaviji recimo, muškarci i žene dele odgovornost i oko zarađivanja novca, ali i oko kućnih poslova i brige o deci. Kod nas je ovo prethodno, ipak, češći slučaj.

To što žena radi, ne znači da je ona neophodno mama u braku, ali može biti, ako su partneri zapravo u simbiotskoj, a ne u partnerskoj vezi tj. kada neko od njih preuzme ulogu odraslog i roditelja a drugi ulogu deteta. To mogu biti i muškarci i žene, a najčešće to zavisi od toga kakva je postavka odnosa bila u njihovoj primarnoj porodici i kako su oni shvatili da stvari treba da budu u partnerskoj vezi.

Realno je da je jedan partner dominantan u nekim aspektima života, a drugi u nekim drugim i ako se oboje oko toga slažu i uklapaju, ako imaju sličan sistem vrednosti i funkcionalan i obostran dogovor oko toga ko šta radi, onda će veza funkcionisati kao partnerski odnos dve odrasle, samostalne osobe koje imaju zajedničke ciljeve.

Kažu da je sve više brakova u kojima je muškarac iz interesa. Ali, zar to ne postoji već u našoj svesti od ranije, kada su naše bake i prabake morale da daju dobar miraz da bi se dobro udale, i da se tražila devojka iz dobre porodice?

– Ne postoje statistički podaci o tome, ali, mislim da se o tome sada samo više priča nego ranije. Uvek je bilo i muškaraca i žena koji su stupali u brak iz interesa, samo što je ranije to za muškarca bilo sramota, pa su se onda za takve slučajeve nalazile razne racionalizacije, ne bi li se cela stvar malo zataškala.

Koji tip muškaraca pristaje na taj aranžman, tačnije na oba, da ih žene izdržavaju, i na ovaj drugi da ulaze u brak iz interesa (uz objašnjenje da će ionako imati neku sa strane)? Sa dosta muškaraca sam pričala, i iznenadila se da oni zaista pozitivno ili bar neutralno gledaju na to, tako da shvatam da je to postalo normalno. Treba li da budemo moderni i kažemo da je to danas okej?

– Ko će koga da izdržava je obostrani, nekada eksplicitni, a nekada implicitni, psihološki dogovor između partnera. I to da li će neko imati vanbračne afere ne zavisi od toga ko koga izdržava. Dakle to su posebni, odvojeni fenomeni, i tako ih treba i posmatrati.

Što se tiče toga da je muškarac izdržavano lice, treba uzeti u obzir da i onaj partner koji ostaje kod kuće da se brine za kućne poslove i decu takođe mnogo radi, samo što je taj rad, na žalost mnogo slabije plaćen od obavljanja nekih profesionalnih poslova i ne ceni se dovoljno ni u ekonomskom ni u psiholopkom smislu. Dakle, ako se partneri dogovore ko će šta da radi, i ako to za njih funkcioniše i ako su oni sa tim zadovoljni, onda je stvar u redu.

Druga dimenzija je da se takva podela ne mora sviđati porodicama iz kojih partneri potiču, kao i široj društvenoj sredini i kako će oni kao par ili porodica izaći s tim na kraj.

A sa druge strane, možemo pogletati i gej zajednice – gde su spartneri istog pola i opet je stvar dogovora ko će šta da radi, ili će oboje da rade i dele i druge obaveze, ili će neko preuzeti tradicionalno „žensku“ ili „mušku ulogu.

Što se tiče pitanja vernosti i posvećenosti, to ne treba brkati sa ekonomskim aspektima partnerskog odnosa. Ako se te dve stvari brkaju, onda je došlo do objektifikacije jednog od partnera, pa se materijalno zamenjuje za emotivno, duhovno ili seksualno. Ali to je neka druga tema.