Specijalistička ordinacija iz oblasti psihijatrije
Dr Aleksandra Bubera Ninić napisla je autorski tekst „Da li psihijatru treba psihijatar?“ za portal Velike priče.
Dr Bubera Ninić obrazlaže da li je stručnjanicima koji se bave pitanjma ljudske duše potrebno da i sami rade na sebi i svojim nerazrešenim pitanjima.
Autorki tekst je objavljen ovde.
Image by Gerd Altmann from Pixabay
Psiholog Marica Živkovič, stručna saradnica u ordinaciji Bubera u “Blic žena studiju” odgovara na pitanje da li je moguće izlečiti se čitanjem molitve i da li psihoterapija ima istu moć kao i vera.
Ceo razgovor možete pročitati na portalu ŽenaBlic.rs
Novinar Marko Tašković je pripremio članak za Blic nedelje na temu: „Kako ćemo živeti sa koronom” u kome je obuhvatio viđenja epidemiologa, ekonomiste i psihoterapeuta. Iz ugla psihoterapeuta na ovu temu govorila je dr Aleksandra Bubera, a njenu izjavu prenosimo u celosti.
Štampano izdanje dnevnog lista Blic nedelja u kome je objavljen navedeni tekst je izašlo 19. jula 2020.
Da li je sada situacija psihički teža nego u martu i aprilu kada smo manje više bili zatvoreni u kućama? U martu i aprilu smo se nadali da će virus korona proći do juna i da ćemo tokom leta živeti normalno, a sada se ispostavlja da ćemo morati da živimo sa koronom sigurno do kraja godine, a možda i do kraja 2021. godine. Koliko je ta neizvesnot opasna i kako je prebroditi?
U martu je situacija bila teža s aspekta da je bila nova i bilo joj je potrebno prilagoditi se. Nismo znali šta da očekujemo i šta nas čeka, ljudi su bili uplašeni za svoje zdravlje i život, mere koje su se sprovodile i uopšte i individualno su bile veoma striktne. Bilo je potrebno prilagoditi se i uslovima ograničenog kretanja, što je dovelo do povećanog pritiska unutar zatvorenih sistema. S druge strane situacija koju imamo u julu je situacija da smo shvatili da nije u pitanju sprint, već maraton i ona je teška sa te strane. Prognoze stručnjaka je da će ova situacija da traje i da se nastavlja narednih godinu pa čak i dve, dokle god se ne pronađe pouzdana vakcina koja nas može zaštititi od virusa. Neka istraživanja govore da osobe sa teškom kliničkom slikom mogu imati posledice na određenim organskim sistemima i nakon izlečenja, kao i da se svugde u svetu beleže slučjevi da su ljudi oboleli, preboleli, pa posle nekoliko meseci ponovo zaraženi istim virusom i opet sa jednako teškom kliničkom slikom. Sve ovo postavlja pred čovečanstvo, društvo, nauku i struku veoma veliki zadatak, sa kakvim se još nismo sreli u ovom obliku. U istoriji je bilo raznih epidemija i pandemija, ali sa istorijske distance o njima sada znamo sve, a o novom virusu, njegovom ponašanju i uticaju na ljudski organizam, iako imamo visokorazvijenu nauku i thenologiju, još ne znamo dovoljno. Isto tako ne znamo dovoljno o posledicama oboljevanja kao ni sticanju (ili nesticanju otpornosti) i kako ćemo se s njim izboriti. Sve ovo sasvim normalno budi osećanje neizvesnosti i neugodan osećaj da nemamo kontrolu nad situacijom. To je suprotno svemu onome što mi ljudi težimo – a to su sigurnost, izvesnost, kontrola nad našim životima i sudbinom. Trenutno je situacija obrnuta – naše ponašanje, živote, zdravlje ekonomiju itd. kontroliše jedan sićušan virus na granici živog i neživog i traži od nas kompletnu izmenu načina života, navika, ponašanja, pa čak i sa svim tim, nismo sigurni kakav će ishod na kraju biti.
Kako naći meru između potrebe da se zaštitimo od Covid-19 i potrebe da radimo i normalno živimo? Kako psihički to sve izdržati?
Potrebno je pridržavati se propisanih mera, jer to je jedino što možemo da uradimo i što može u priličnoj meri da nas zaštiti. Potrebno je raditi na svesti ljudi, a kako se to ne može dovoljno brzo postići, nije loše da se uvedu i konsekvence za one koji ih ne poštuju – pričam naravno o osnovnim merama zaštite – beskompromisno nošenje zaštitinih maski u zatvorenim prostorima, pa i na otvorenim ukoliko ne postoji dovoljna distanca, izbegavanje okupljanja, ljubljenja, grljenja i svih bliskih kontakata sem u okviru svoje najuže socijalne grupe u zatvorenim prostorima, a na otvorenom uz distancu, često pranje ruku, dezinfekcija obuće. Treba naći načina kako da se i dalje radi i živi uz navedene mere. Kao što smo već videli u najvećem broju industrija to je moguće. U najvećem problemu su industrije koje podrazumevaju proizvodne procese sa puno radnika na jednom mestu u zatvorenom prostoru, pogotovo ukoliko imaju centralnu klimatizaciju. Sve ostalo je lakše organizovati, ali čak i u tim uslovima moraju se iznalaziti rešenja kako da život funkcioniše u novim uslovima.
Ljudi su „pravljeni“ da se prilagođavaju, pa ćemo se prilagoditi i ovoj „novoj realnosti“. U tome nam mogu pomoći porodica i prijatelji (kafa može da se „popije“ i preko platforme Skype, a svakako smo videli koliko znači takva „čašica razgovora“ i kontakta pomoću novih tehnologija. A ako to nije dovoljno, tu su psihoterapeuti koji nude besplatnu podršku građanima.
Da li i dalje pružate besplatnu psihološku pomoć našim građanima? Na šta se sada najviše žale? Ima li razlike u odnosu na mart, april ili maj?
Projekat „Podrška psihoterapeuta“ je počeo 26. marta i još uvek traje i trajaće. Jedino smo imali prekid u radu besplatne telefonske linije 19833 koju nam je ustupilo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. I ona će nadamo se već od sledeće nedelje biti ponovo u funkciji i kolege iz Asocijacije edukativnih praksi koja je partner na projektu vredno rade na tome da linija ponovo proradi. Web aplikacija koju je razvio Igor Graić sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, kao projekt menadžer sa grupom programera i dizajnera volontera i koja je podržana od strane Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj u okviru inicijative “Budi i ti heroj” na adresi https://podrskapsihoterapeuta.com/home nije ni prestajala da radi, kao što i dalje postoji spisak dostupnih psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom na stranici Saveza društava psihoterapeuta Srbije.
Ukupno smo imali uključeno preko 400 kolega volontera i imali smo preko 2 000 intervencija do sada.
U početku su se građani najviše žalili na strah i zabrinutost u vezi sa zarazom, zatim na strahove u vezi sa dostupnošću zdravstvenih usluga i sistema, zatim su počeli problemi sa povećanim pritiskom u odranije disfunkcionalnim porodičnim odnosima zbog zabrane kretanja i odranije postojećih psihičkih i emocionalnih problema, a zatim zabrinutost za ekonomske okolnosti. Trenutno se građani obraćaju sa najrazličitijim životnim problemima i dilemama, nekima koje su nastale zbog situacije sa koronavirusom, a a nekima koje su nezavisne od te situacije, ali dodatno facilitirane ili „okinute“ istom.
Kad bi trebalo da se obratimo psihologu za pomoć? O čemu najviše treba da vodimo računa?
Kada vidimo da otežano funkcionišemo – pogotovo ako primetimo ili nam naši prijatelji ili porodica skrenu pažnju da smo izmenili ponašanje i navike, da smo stalno zabrinuti, uplašeni, preokupirani ili da imamo „kratak fitilj“, odnosno da preterano reagujemo na sitnice. Takođe, ukoliko imamo problema sa spavanjem, voljom i snagom za svakodnevne obaveze, ukoliko primetimo višednevne, a pogotovo višenedeljne promene raspoloženja. Ukoliko imamo crne misli, pomoć stručnjaka je neophodna, a dobrodošla u svim ranije navedenim slučajevima.
Treba najviše da vodimo računa da se dovoljno odmaramo, pravilno hranimo i imamo dovoljno fizičke aktivnosti, da unosimo dovoljno vitamina, da održavamo socijalne, a izbegavamo fizičke kontakte. Da negujemo sebe i dobro postavljamo granice, a da veze sa važnim osobama održavamo na visokom nivou.
Koji će nam najveći izazovi biti u narednom periodu i kako da se izborima sa njima?
Mislim da će nam najveći izazov biti kako da prihvatimo i prilagodimo se na potpuno nov način života i funkcionisanja, jer se neke osnovne postavke tome ko ima kontrolu nad našim životom i kolika je naša moć kao ljudskog društva ovom situacijom temeljno preispituju i moraće biti prilagođene novoj realnosti. Moraćemo da izađemo na kraj sa svojim starim navikama koje se ne uklapaju u novu situaciju, kao i sa svojim otporima da ih menjamo. Da prihvatimo da život nije dužan da ispunjava naša očekivanja i da se prilagođava nama i da samo bića koja su u stanju da se brzo i dobro prilagođavaju u evolutivnom smislu i mogu da opstanu. Da ne zamenjujemo strah i tugu za bes i frustraciju i da ostanemo konstruktivni umesto da se prepustimo destruktivnim ponašanjima i gubitku smisla. Ovo su jako zahtevni zadaci u svim teškim vremenim, pa i u ovima sada.
Novinarka Zorica Marković je za list Nedeljnik pripremila tekst pod naslovom: „Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja”, u kome se bavila odgovorom na dva važna pitanja: gde je „tačka prekida” u kojoj čovek odustaje od sebe na bilo koji način i zašto treba da živi i bori se. Izjavu dr Bubere, koju je ovim povodom dala, objavljujemo u celosti. Tekst je objavljen u štampanom izdanju lista Nedeljnik, 25. juna 2020.
Kažu da svi imamo tačku prekida, ali od čega zavisi to da li će se i kada čovek slomiti?
Zavisi kako definišemo tačku prekida. Ukoliko mislimo na samoubistvo kao jedan od mogućih ishoda, onda nije tačno da svi imamo tačku prekida, jer većina ljudi zapravo ima odluku da živi šta god da se desi, dokle god „im ne dođe kraj” i kakve god okolnosti bile. Neki manji broj ljudi zapravo je nekada u životu doneo odluku da: „u slučaju da se desi/ne desi X, ja ću se ubiti”. Ova odluka ne mora biti, i najčešće i nije, svesno zapamćena, može biti doneta i rano u detinjstvu, te je posle zaboravimo. Ili je donosimo kasnije u životu pod uticajem nekih važnih događaja.
Ako tačku prekida definišemo kao neki mentalni poremećaj, onako kako ih definišemo u međunarodnoj klaifikaciji bolesti i poremećaja, onda za svakoga postoji „tačka prekida”, odnosno određene okolnosti u kojima mogu imati neki mentalni poremećaj. To opet ne znači da svi možemo pod izuzetno stresnim okolnostima „poludeti”, već da pod izuzetno stresnim i/ili dugotrajno nepovoljnim okolnostima svako od nas može razviti neku vrstu mentalnog poremećaja – na primer poremećaj prilagođavanja, kratkotrajnu depresivnu ili anksioznu epizodu i sl. Za svakoga od nas postoji određeni način dekompenzacije, tj. „sloma” u slučaju izuzetnih i intenzivnih okolnosti. Neko će biti skloniji anksioznosti, neko depresiji, neko sumnjičavosti itd.
Da li se to dogodi kada se izgubi smisao? Kada čovek odustane od sebe?
Razmišljanje o samoubistvu obično ima veze sa zaključkom da život takav kakav jeste, u okolnostima onakvima kakve jesu više nema smisla, jer osoba takva kakva jeste, više nema šanse da ispuni neke od svojih najvažnijih želja.
Kako se to dogodi?
Obično se dešava da neki neželjeni događaj ili izostanak nekog željenog događajabude okidač za od ranije postojećuodluku da se život okonča, baziranu na zaključku da kada nastanu određene okolnosti – teška bolest, neuzvraćena ljubav, profesionalni ili socijalni neuspeh ili bilo šta drugo – jesu važniji od samog života, te ako osoba, život ili drugi ljudi ne ispunjavaju taj neki (pogrešno zaključeni) uslov koji je važniji od života samoga, život više nije vredan da se živi i osoba počinje da razmišlja kako da život okonča.
Možemo li da objasnimo da nije nečija odgovornost ako oseća neizdrživu patnju i bol, usamljenost, nerazumevanje?
Svakako u trenutku kada se osoba tako oseća ne treba pledirati na njenu odgovornost. Isto tako, treba razlučiti koji deo odgovornosti snose životne okolnosti. Međutim, kasnije tokom psihoterapijskog procesa, neophodno je da osoba uvidi kakve su objektivne okolnosti, a šta je njen subjektivni doživljaj. Na primer, ukoliko je osoba pretrpela nedavni traumatičan događaj, naravno da je potrebno da joj se da podrška da se oporavi od pretrpljenog užasa i straha, da se osnaži, pa polako preko procesa žalovanja doći do opravdane ljutnje i besa na vinovnike traumatičnog događaja, a zatim na integraciju celokupnog iskustva i ozdravljenje. Isto tako, ukoliko je osoba izgubila smisao života, a u nedostatku traumatičnog ili veoma stresnog događaja u skorijoj prošlosti, tragamo za zaključcima koje je ta osoba donela o tome da život treba da se završi i pod kojim okolnostima. Bez obzira na to šta je dovelo do takvog procesa zaključivanja, i pored toga, što i u tom procesu osoba obično treba da prođe kroz strah, bol, žalovanje i ljutnju i bes, na kraju treba da uzme u obzir da jeste njena odgovornost da pogrešne zaključke ispravi. Naravno uz stručnu pomoć i da nastavi da živi svoj život na drugim osnovama i uz zaključak da život jeste vredan življenja i uz odluku da ga živi dokle god mu prirodno ne dođe kraj.
Šta to pogoršava?
U situaciji kada osoba oseća akutno osećanje očaja i besmisla definitvno je kontraproduktivno je „prozivati”, „popovati” i kritikovati. Naravno, ukoliko se okolnosti koje su bile okidač pogoršavaju, to će pogoršati i situaciju. Takvoj osobi je potrebna odmerena podrška, vođenje i osnaživanje
Jesmo li mi zainteresovani za osobu koja kaže „ne osećam se dobro”?
To je pitanje na koje ne postoji generalni odgovor i zavisi od mnogo čega. Zavisi u kakvom odnosu smo s osobom, kakvo prethodno mišljenje imamo o njoj i o okolnostima u kojima se ona našla. Poznato je da u što smo bliskijem odnosu sa osobom kako ličnom tako i u okviru neke zajednice da ćemo biti zainteresovaniji. Takođe u uslovima neke zajedničke nevolje, na primer rat, zemljotres, poplava, Covid imamo tendenciju da „zbijemo redove”, da budemo bliži i bolja podrška jedni drugima.
Da li joj zaista pružamo podršku i da li je dobra?
Kao što sam već navela, da li ćemo nekome pružiti podršku ili ne zavisi od mnogo faktora. Što se tiče kvaliteta podrške, to najviše zavisi od toga koliko poznajemo osobu i koliko i sami funkcionišemo na zdravim osnovama. To znači da ukoliko ne umemo da odvojimo pomoć i podršku od onoga što je u psihološkom rečniku poznato pod terminom „spašavanje” osobe koje je u „ulozi Žrtve”, najverovatnije podrška koju pružamo neće biti dobra ni za osobu koja se ne oseća dobro, a ni za nas. Jako je važno da dok pružamo podršku umemo da sačuvamo sebe, da održimo zdravu granicu i da pomognemo osobi da se seti svojih postojećih snaga i resursa. Ukoliko to ne umemo da uradimo, najbolja podrška će se sastojati u tome da pomognemo osobi da potraži stručnu pomoć. Svaki dom zdravlja ima psihologa i psihijatra, a u Beogradu, kao i u nekim drugim mestima, sada postoji i Centar za mentalno zdravlje. Psiholozi, specijalni pedagozi i socijalni radnici su često zaposleni i u drugim zdravstvenim ustanovama, kao i centrima za socijalni rad, a često i mnoge nevladine organizacije, udruženja građanja imaju usluge besplatnog pružanja psihološke i psihoterapijske podrške, pogotovo u situacijama krize.
Zašto čovek ne treba da odustane od sebe? Zašto treba živeti (kako to objasniti nekome ko klizi ka dubokoj depresiji)?
Zato što nam je urođen nagon za životom i opstankom i to je osnovna biološka odrednica, kao i duhovna – najveća većina aktivnih religija kao i drugih duhovnih usmerenja ističe život kao najveću vrednost i jednim od najvećih grehova smatra samoubistvo. Kada kažemo da treba živeti, mi podvlačimo biološku datost, na kojoj se zapravo temelji psihološka zdrava želja za životom. Svako živo biće teži da preživi, pa tako i čovek. Međutim, čovek za razliku od većine ostalih živih bića ima veoma komplikovnu psihu i brojne psihičke funkcije kao što su svest, volja, raspoloženje, mišljenje i tako dalje. Ovo je ono što je ljudska vrsta razvila kao svoju evolutivnu prednost. S druge strane, to nekada komplikuje osnovne biološke postavke na takav način da se ljudi pitaju šta je smisao života, ima li svrhe živeti i slično. I period ovakvog preispitivanja je čak i normalna razvojna faza tokom adolescencije. Nijedno drugo živo biće na planeti, ne preispituje smisao i svrhu života, već – živi. Ljudi, s druge strane imaju određena očekivanja (i ponekada čak uslovljavanja svog postojanja) od sebe, drugih, sveta i života i mogu nekada zaključiti da ukoliko ona nisu ispunjena, život ne vredi da se živi. Smisao života je da se živi. Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja. Život je težak, život je borba, ali je isto tako pun raznih iznenađenja i uživanja. Dobili smo ga na poklon, veoma jedinstven i samo jedan. Na nama je da izaberemo kako ćemo ga živeti, naravno u okviru onih okolnosti u kojima živimo. Neko istraživanje je pokazalo da možemo da utičemo samo na oko 30% okolnosti u svom životu. (Ne znam kako su tačno došli do tog rezultata). Koliki god da je postotak onoga što možemo u svom životu birati, to i dalje ostavlja izbor, mogućnost za rad, kreativnost i ljubav. Ljubav prema sebi i drugima. Kao i za uživanje. Jer jednom kada se izborimo da iz zone preživljavanja pređemo u zonu komfora, postajemo zainteresovani za uživanja koja nam život može pružiti. Ako odlučimo da svoj život završimo, uglavnom jer procenjujemo da ćemo tako prekinuti sve probleme i patnju, mi više nemamo mogućnost da nijedan problem rešimo, da stvari poslažemo na način da budu bolje, pravednije ili da vidimo, čemu se nekada nadamo, da će neko patiti ili biti kažnjen jer nas više nema. Kada završimo svoj život sve mogućnosti prestaju. Veliki filozof Epikur je, na primer, verovao u smrtnost duše i on je rekao: „Tamo gde sam ja nema smrti; tamo gde je smrt, nema mene”. Pa i većina svetskih religija ne obećava „večni” ili „zagrobni” život ukoliko ga završimo samoubistvom, tako da ako posmatramo i sa tog aspekta, činom samoubistva, sve mogućnosti prestaju.
Kako da ne odustane, posebno ako je to što oseća toliko strašno i jako?
Uvek možemo podsetiti i sebe i osobe koje pate da situacija iako jeste ili izgleda strašna jeste najčešće privremena. Poznato je, na primer i da većina ljudi zatočenih u užasnim uslovima koncentarcionih logora ne počini samoubistvo, jer ima zdravu želju za životom i čini sve da preživi i nastavi život nakon oslobađanja. I da, dokle god smo živi imamo neku mogućnost izbora, promene da volimo i da budemo voljeni. Ljudi su bića zajednice i tako su biološki programirani kao i svi sisari. Kada se ubijemo, prestaje i mogućnost bivanja u zajednici sa drugima, što predstvlja često izvor najvećeg uživanja za većinu ljudi, bez obzira da li je ta zajednica porodica, pleme, komuna ili neki drugi vid zajednice. Iako su često interpersonalni problemi i izvor patnje, ako se ubijemo, mi više nemamo mogućnost da ih rešavamo i postignemo mir i zrelost sa sobom i drugima. Takođe, ukoliko osoba uspe da izađe na kraj sa jednom takvom životnom krizom i iz nje nauči kako da živi na zdravim osnovama, a što najčešće uspeva kada nauči da upravlja svojim emocijama i koristi ih na način da mu u životu pomažu, a ne odmažu. Najkorisnija u ovom procesu je obično pomoć obučenog psihoterapeuta.
Novinarka Jelena Pantović je pripremila tekst pod naslovom: „Jesmo li na ivici živaca?” u kome se bavila pitanjima kako će se ljudi nakon pandemije koronavirusa suočavati sa strahovima i dolazi li nakon pandemije razdoblje psihičkih i mentalnih bolesti. Tekst je objavljen u štampanom izdanju Blic Žene (23-29. maj 2020), a izjavu dr Bubere, koju je ovim povodom dala, prenosimo u celosti.
Na inicijativu dr Aleksandre Bubere, Savez psihoterapeuta Srbije je odlučio da građanima ponudi volontersku pomoć u smislu kriznih intervencija kroz telefonsku ili online komunikaciju, stoga je u ovoj izjavi iznela i podatke o broju ljudi koji se javlja i razlozima zbog kojih se najčešće obraćaju.
Zbog čega vam se ljudi u doba pandemije najčešće javljaju, koji su to problemi?
Problemi zbog kojih se javljaju su šaroliki.
Neki su vezani direktno za situaciju izazvanu pandemijom Covid-19, na primer plaše se da će biti zaraženi oni, ili neko od članova njihove porodice, da će morati u bolnicu, ili umreti.
Takođe se javljaju i zdravstveni radnici koji su u neposrednom ili posrednom kontaktu sa obolelima, i najčešće se plaše da će zaraziti nekoga od ukućana.
Javljaju se i građani koji imaju nekoga od porodice i prijatelja ko je teško oboleo od Covid-19 ili su izgubili neku voljenu osobu, koja je preminula od Covid-19.
Zatim se javljaju osobe koje su od ranije imale određene psihičke smetnje zbog kojih su bile u pshoterapijskom tretmanu ili pod redovnom psihofarmakoterapijom, pa su im se smetnje pogoršale zbog aktuelne situacije – prvenstveno zbog straha da neće moći da dobiju pomoć ako im je potrebna, da neće moći da nabave lekove i slično.
Nisu retke ni situacije gde sada, zbog povećene količine zajedničkog vremena, postaju veoma intenzivni, od ranije disfunkcionalni porodični odnosi, zbog kojih supružnici ili deca traže podršku ili pomoć.
A javljaju se i građani koji su i ranije bili usamljeni, ali se sada osećanje usamljenosti intenziviralo zbog nemogućnosti obavljanja uobičajenih aktivnosti i još više smanjenih socijalnih kontakata.
U poslednjih nekoliko nedelja, slika problema zbog kojih se korisnici javljaju polako se menja – smanjuje se broj poziva koji su vezani za strah od zaraze, a povećava se broj poziva jer se ljudi plaše kako će se snaći u novonastalim okolnostima. Neki su ostali bez posla ili im je zarada smanjena, jer poslodavci nisu bili u mogućnosti da rade ili da rade u punom obimu. Građani se javljau i zbog problema u vezi sa odnosima koji su se završili raskidom ili razvodom. Češće se javljaju i građani čiji su se problem akutizovali privođenjem izolacije kraju – kao što su bolesti zavisnosti, starateljstvo nad decom i slično.
Da li biste mogli da ih rangirate po značaju, odnosno, recimo težini?
Svakome je njegov problem najteži. Ipak po ozbiljnosti izdvajamo situacije kada je neko preživeo akutnu traumu zbog gubitka voljene osobe ili sopstvenog razboljevanja od teškog oblika bolesti izazvane Covid-19, zatim osobe koje se suočavaju sa suicidalnim mislima, kao i situacije intenziviranog porodičnog nasilja.
Jeste li primetili da egzistencijalni strahovi preuzimaju primat? Strah od budućnosti, finasijske propasti…?
Kao što smo na osnovu ranijih iskustava i istraživanja i predvideli, sa jenjavanjem pandemije i popuštanjem mera, strahovi direktno vezani za zaražavanje virusom se sklanjaju u drugi plan, a u prvi izbijaju egzistencijalni problemi, problemi sa međuljudskim odnosima (ličnim, porodičnim, profesionalnim itd.), kao problemi koje je izolacija akutizovala – kao na primer bolesti zavisnosti, starateljstvo nad decom, razvod itd.
Zato što su u prvoj fazi ljudi u stanju šoka i neverice, pa kada shvate šta se realno dešava i kada stanje potraje neko vreme, tek će onda početi da se bave ekonomsko-egzistencijalnim posledicama krize.
Zbog toga nameravamo da nastavimo sa ovakvim vidom pružanja podrške i nekoliko meseci nakon što se akutna faza krize završi.
Znamo i iz ranijih iskustava sa kriznim situacijama, kao i iz rezultata naučnih istraživanja, da će ovakav vid podrške biti potreban još mesecima nakon završetka akutne faze krize, upravo zbog suočavanja sa posledicama iste i prilagođavanja na život u novonastalim okolnostima, a sa već delimično iscrpljenim resursima za suočavanje sa stresom.
Da li je i usamljenost razlog što vas ljudi zovu, i da li su samoćom pogođeni najviše penzioneri?
Takođe je i usamljenost razlog zašto nas ljudi zovu. Do sada su nas češće zvali mlađi ljudi, ali smatramo da je razlog to, što je besplatna telefonska linija počela sa radom pre nekoliko dana – od 16. aprila, i građani nisu imali informaciju.
Tako da očekujemo veći broj poziva starijih građana, nakon što saznaju da postoji besplatna telefonska linija.
Svesni smo da neki broj građana nema pristup internetu, ili ima teškoće, ili nemogućnost korišćenja kompjutera i „pametnih” telefona.
Zbog toga je Savez društava psihoterapeuta Srbije i uputio molbu Ministarstvu telekomunikacija i turizma da nam obezbedi telefonski broj, kojim bismo mogli pokriti i ovaj deo građanstva. Ministarstvo TT je ustupilo svoj besplatni telefonski broj 19833 sa opcijom 2 svaki dan od 15-21h za građane koji prvu psihoterapijsku pomoć žele da potraže ovim putem, od 16. aprila, dok su veb sajt i aplikacija aktivni od 24. marta, odnosno 12. aprila.
Na kraju, kad se skupe strah od bolesti, smrti, egzistencije… hoće li nam živci popucati?
Kao i u svakoj krizi, određeni broj građana će imati teže i teške posledice suočavanja sa stresom – mislim prvenstveno na one koji su imali traumatska iskustva tokom krize – kao što su razboljevanje i umiranje od teških vidova infekcije Covid-19 kod bliskih osoba, samim tim i realnom mogućnošću da sami obole i umru, kao i kod osoba koje su prebolele teške vidove infekcije. Zatim osobe kojima je ova kriza donela drastično pogoršanje fizičkog ili mentalnog zdravlja ili teške porodične ili ekonomske posledice. Zbog toga smo u Savezu društava psihoterapeuta i pokrenuli akciju „Podrška psihoterapeuta”, jer znamo da se neki deo ovih težih posledica može preventivno sprečiti ranim i kratkim intervencijama u krizi. Isto tako, nadamo se da ćemo time smanjiti pritisak na zdravstveni sistem u Srbiji i neposredno sada, kao i nakon završetka akutne faze krize.
Ima li neke pomoći ili bar utehe?
Na sreću pomoći ima. Savez društava psihoterapeuta je okupio preko 400 volontera – psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom koji od 24. marta pružaju psihoterapijsku prvu pomoć. Prva grana akcije je bila da na sajtu Saveza objavimo spisak naših volontera sa načinom stupanja u kontakt (telefon, Viber, What’sApp, Messnger, Skype, Zoom itd.) i vremenom u kome je psihoterapeut dostupan. Taj spisak se i dalje nalazi i možete ga pronaći na adresi:
Ubrzo posle toga nas je kontaktirao Igor Graić, asistent sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, koji je okupio tim programera i dizajnera koji su potpuno volonterski i u rekordnom roku osmislili aplikaciju preko koje korisnik i psihoterapeut mogu stupiti u kontakt. Aplikacija je aktivna od 12.og aprila i ona se nalazi na adresi: https://podrskapsihoterapeuta.com/home
U nekoliko „klikova” korisniku se otvaraju slobodni termini i može zakazati razgovor sa psihoterapeutom. Aplikacija se i dalje razvija i imaće još novih opcija. Ovaj deo projekta je i deo projekta „Budi i ti heroj” koji podržava kabinet ministra zaduženog za inovacije.
Zatim smo uputili molbu Ministarstvu telekomunikacija i turizma da nam je potreban i besplatan broj telefona za građane koji nemaju drugačiji način stupanja u kontakt sa psihoterapeutom. U ovom delu akcije nam je logistiku u organizaciji ovog zahtevnog dela projekta pružilo i udruženje „Asocijacija edukativnih praksi” iz Beograda.
Zahvalni smo ministarstvu što je u roku od samo nekoliko dana okupilo tim i potpuno tehnički i finansijski omogućilo da građani mogu pozivom na broj telefona 19833, opcija 2 svakim danom od 15-21h dobiti podršku psihoterapeuta. Od naših 400 volontera, 89 je uključeno u projekat pomoći putem besplatnog telefona.
Od 26. marta, od kada vodimo evidenciju, imali smo više od 800 poziva građana sa gorenavedenom problematikom. Što se tiče broja telefona, broj poziva je prosečno oko 11 dnevno, a dužina trajanja poziva oko 22 minuta. Nadamo se povećanom broju poziva nakon objavljivanja u medijima ovih informacija.
Pomoći, nade i utehe dakle ima, pozivamo građane da nas slobodno kontaktiraju, na bilo koji od ova tri načina, naši psihoterapeuti volonteri čekaju vaš poziv i pružiće vam podršku.
Šta su najčešće posledice anksioznosti i strahova, psihosomatski poremećaji, nesanica, panični napadi…?
Građani su se javljali i sa pravim napadima panike, anksioznošću, zabrinutošću i svim uobičajenim pratećim posledicama istih – kao što su nesanica, smanjenje apetita, loša koncentracija i slično. U najvećem broju slučajeva razgovor sa našim volonterima je pomogao da se ove tegobe smanje, a nekada i potpuno nestanu.
U određenom broju slučajeva zakazuje se ponovni razgovor sa istim psihoterapeutom-volonterom, i moguće je zakazati nekoliko dodatnih razgovora.
Ukoliko je nekome potrebna dugotrajnija podrška, psihoterašpeuti-volonteri upućuju građane na dodatne resurse koji stoje na raspolaganju.
Ponekada razgovor sa našim volonterima nije dovoljan, jer prelazi okvire psihoterapijske prve pomoći i kompetencije psihoterapeuta, pogotovo kada se radi o osobama koje zahtevaju psihijatrijsku podršku i u takvim slučajevima se pomaže korisnicima tako što se upućuju na brojeve telefona koje su obezbedile psihijatrijske klinike ili vlada – kao što su nacionalni telefon za psihosocijalnu podršku, nacionalni SOS telefon za prevenciju samoubistva Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, brojevi telefona Instituta za mentalno zdravlje i slično.
Dr Bubera je za Dnevnik Glasa javnosti 14. jula 2020. najavila da Savez društva psihoterapeuta Srbije nastavlja sa svojom volonterskom mrežom da pruža besplatnu psihoterapijsu pomoć građanima usled pandemije koronavirusa. Svi građani se mogu obratiti online za pomoć ili putem telefona.
Dr Bubera je istakla da su se građani od momenta uspostavljanja ove pomoći javljali sa različitim problemima, najčešće zbog straha da se ne zareze oni ili članovi njihovih porodica, zabrinutosti da li će ostati bez posla, zatim da su se javljali zdravstveni radnici najčešće zbog straha da će zarazu doneti kući, a kako se situacija produžavala, povećao se broj poziva zbog porodičnog nasilja i poziva zbog već postojećih bolesti, koje su se u situaciji pojačanog stresa usled pandemije koronavirusa pogoršavale.
Dr Bubera je apelovala na medije da prošire vest o besplatnoj psihoterapijskoj pomoći i podršci naročito kako bi za nju čuli zdravstveni radnici koji su u najvećem riziku od sindroma sagorevanja, jer rade duge smene u veoma teškim uslovima i zato što su stalno izloženi stresu.
Besplatnu psihoterapisjku pomoć i podršku građani Srbije mogu dobiti pozivanjem broja telefona 19833 ili online komunikacijom, a više detalja o tome nalazi se na sajtu Saveza društva psihoterapeuta Srbije.
Prilog sa dr Bubera možete pogledati od 1:34 do 3:42.
Izvor: YT kanal Glas javnosti
Dr Bubera u intervjuu za Happy BSC portal govorila je o tome kako se vratiti u redovne tokove života posle popuštanja mera koje su uvedene zbog pandemije koronavirusa.
Takođe, redakcija portala uredila je odgovore na pitanja koja je dr Bubera dala u intervjuu, koji je objavila 18. maja 2020. na svojoj stranici.
Kako se vratiti normalnom, uobičajenom životu u uslovima kada adrenalin popusti?
Postepeno. Isto kao što nam je bilo potrebno vreme da se priviknemo na situaciju izolacije, rad od kuće, preventivne mere, sada nam je potrebno vreme da se priviknemo na vraćanje na posao. Mada, život se neće baš tako brzo vratiti u uobičajene tokove – moraćemo još neko vreme da nosimo maske, rukavice, da obraćamo pažnju da ne dodirujemo lice, da držimo distancu, da izbegavamo velike skupove u zatvorenim prostorima.
Na koji način se adaptirati na poslovne obaveze kojih nije bilo u toj meri za vreme pandemije?
Što se tiče poslovnih obaveza neki su ih imali manje, neki jednako, a neki i više. Onima koji su radili od kuće, u većini slučajeva će prijati povratak na posao jer je velikom broju ljudi, pogotovo porodicama s malom decom, lakše da rade van kuće. Onima koji su imali manje posla biće pomalo kao da se vraćaju s odmora, a pomalo kao da počinju iz početka jer su uslovi rada izmenjeni. U svakom slučaju, mislim da će za par nedelja ljudi adaptirati i na ovu promenu i nastaviti da funkcionišu u optimalnom obimu.
Da li je borba sa korona virusom na neki način odgovarala osobama sa psihičkim problemima s obzirom na to da iz Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ stižu podaci da je njihovi pacijenti gotovo da nisu tražili uobičajenu pomoć od tamošnjih lekara?
Nemam zvaničan podatak da li je smanjen broj osoba koje su tražile pomoć u bolnici „Dr Laza Lazarević“. Nezvanično, obim poslova hitnih slučajeva nije bio smanjen. To znači da su proradili adaptivni mehanizmi koji nam omogućavaju da izdržimo više nego što bismo izdržali u uobičajenim uslovima. Ovo je bila poznata pojava i za vreme bombardovanja 1999. godine. Tada je bio smanjen broj svih intervencija u zdravstvu u odnosu na uobičajene okolnosti. Pored bioloških adaptivnih mehanizama uključuju se i psihološki pa ljudi gledaju da se pouzdaju „u se i u svoje kljuse“ i da ne opterećuju zdravstveni sistem više nego što moraju i to čine samo u slučaju preke potrebe. Budući da smo organizovali volontersko pružanje prve psihoterapijske pomoći, imamo podatak da je gotovo polovina korisnika koja nas je pozvala imala od ranije postojeće psihijatrijske, psihičke ili emocionalne smetnje. Tako da je dobro da su imali kome da se obrate, naravno i uz podršku institucija zdravstvenog sistema koje su imale i svoje brojeve telefona za ovu vrstu podrške.
Da li nas tek očekuje udar poststresnog sindroma?
Mislim da nas ne očekuje udar postraumatskog stresnog poremećaja, ali očekujem porast ovog poremećaja kod svih ljudi koji su bili u neposrednom kontaktu sa pacijentima obolelim od kovid-19, pogotovo sa teškim pacijentima, ali i svima onima koji su radili u dugim smenama ili prekovremene radne sate lečeći i brinući o kovid-pacijentima jer im je to iscrpelo kapacitete. Možemo pretpostaviti da u će takvoj situaciji, pogotovo oni koji su radili sa pacijentima koji su umirali ili bili na ivici smrti, patiti od takozvane „vikarijanske traume“ – traume pomagača, odnosno biti traumatizovani onime što se događalo ljudima kojima su pomagali. Zato se i usuđujem da pretpostavim da će doći do porasta PTSP-a kod ove kategorije ljudi, a budući da većina stanovništa nije bila u goreopisanoj situaciji, kod njih očekujemo eventualno poremećaj prilagođavanja zbog frustracije i stresa kroz koji su prošli zbog vanrednog stanja i posledica koje ono sa sobom nosi.
Kako se izboriti sa tim?
Budući da nam se zapravo javljao najmanji broj zdravstvenih radnika, pogotovo lekara koji su radili sa pacijentima obolelim od kovid-19 koristim i ovu priliku da apelujem na njih da nam se jave i da potraže i dobiju pomoć. Takođe, ako im je tako lakše, mogu se obratiti i svojim kolegama psiholozima i psihijatrima u zdravstvenim ustanovama u kojima rade i dobti podršku i pomoć i od njih. Mi planiramo da naša akcija „Podrška psihoterapeuta“ traje još nekoliko meseci.
O ovoj akciji možete se informisati na:
Pretpostavljamo i da će doći do naglog porasta lekarskih intervencija za nekih mesec do dva, kada prestanu da funkcionišu fiziološki i psihološki adaptivni mehanizmi i kada se susretnemo sa posledicama – ekonomskim, organizacionim i drugim koje je ova pandemija na sve nas ostavila. Takvo stanje će onda trajati narednih 2–3 meseca, a posle jenjavati naredna tri. Očekujemo da će se situacija smiriti potpuno nakon nekih 8–12 meseci, ukoliko ne bude „drugog talasa“ pandemije.
Vaš savet za život posle korone?
Akutna opasnost je prošla, ali ona još uvek postoji. Oprez mora i dalje biti na snazi. Potrebno je nositi maske i rukavice i to pravilno – maske i preko nosa i preko usta. Potrebno je ne dodirivati lice i držati distancu, u zatvorenim prostorima potrebno je takođe nositi masku. Pratite zvanične informacije jednom dnevno, ne više od toga, i pridržavajte se zvaničnih uputstava. Skoncentrišite se na ono što vam je prioritet i rešavajte problem od dana do dana.
Zbog aktuelne krizne situacije izazvane Covid – 19, Savez društava psihoterapeuta Srbije, koji okuplja 28 udruženja različitih naučno priznatih psihoterapijskih škola, je pokrenuo akciju „Podrška psihoterapeuta“.
Ideja je bila da se građanima koji se suočavaju sa neprijatnim osećanjima koje je donela sama epidemija, ali i mere fizičkog distanciranja i izolacije, besplatno pruži potrebna podrška i pomoć. Poznato je da situacija oko epidemije pored fizičkog zdravlja narušava i mentalno zdravlje, tako da su intervencije u krizi veoma važne za smanjenje posledica po mentalno zdravlje stanovništva.
Planiramo da ova akcija traje i nekoliko meseci nakon okončanja epidemije, jer je poznato da tek nakon opuštanja mogu nastati znaci narušenog mentalnog zdravlja.
Takođe je ideja bila da mi kao psihoterapeuti damo svoj doprinos radeći ono što najbolje znamo i smanjimo pritisak na institucije i resurse sistema, pogotovo u zdravstvu, tako što ćemo biti dodatna karika u pružanju pomoći i/ili trijaži korisnika.
Savez društava psihoterapeuta Srbije poziva sve građane koji žele da razgovaraju sa stručnim licem o svojim emotivnim problemima i stanjima, da iskoriste ovu mogućnost i da bez osećanja straha ili stida kontaktiraju psihoterapeute, jer je danas razgovor potreban svakome.
Psihoterapeuti pružaju usluge u skladu sa svojim etičkim kodeksom, a građani koji se jave zadržavaju anonimnost.
Ovu akciju je podržalo i Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija, kao i kabinet ministra bez portfelja zaduženog za inovacije u okviru projekta „Budi i ti heroj“.
Podaci o samoj akciji i načini na koji građani mogu kontaktirati psihoterapeute:
Od 26.marta, od kada imamo evidenciju, javilo se više stotina građana i zatražilo prvu psihoterapijsku pomoć i podršku, na neki od napred navedenih načina, dakle preko veb-sajta, aplikacije i telefonskog broja.
Telefonom u proseku pomoć potraži 11 ljudi dnevno; od objavljivanja u medijima 19 dnevno, a pretpostavljamo da bi se ovaj broj poziva još povećao ukoliko se broj objavi na zvaničnim Covid – 19 sajtovima. Pozivi u proseku traju 22 minuta.
Problemi zbog kojih se građani javljaju su šaroliki:
U svim ovim situacijama, naši volonteri slušaju osobu koja je pozvala, primenjujući tzv. aktivno slušanje, koje podrazumeva i postavljanje dodatnih pitanja, da bi u potpunosti razumeli problem, kao i da bi korisniku bilo sasvim jasno da ga volonter razume, a zatim primenjuju sve ono
što je na raspolaganju od intervencija koje se primenjuju u ovakvim oblicima pružanja pomoći.
Preporučeno vreme trajanja razgovora je do pola sata, ali pomagač procenjuje situaciju i prilagođava vreme, tako da intervencije u proseku traju od 15 do 30 minuta, koliko je i preporučeno
maksimalno trajanje intervencije.
U slučaju da volonter proceni da je korisniku potrebna dodatna podrška ili pomoć, ili druga vrsta pomoći, volonteri imaju spisak dodatnih resursa (u prilogu) na koje upućuju korisnike i sa njima ukoliko je moguće sastavljaju plan dalje akcije u tom smislu
Volonteri su tokom svoje redovne edukacije obučavani za intervencije u krizi, a prošli su i kratku dodatnu obuku. Takođe, volonteri rade prema smernicama za krizne intervencije i smernicama za rad “na daljinu” i obezbeđena im je mreža supervizijske podrške i uvek mogu da se
obrate za pomoć i savet starijim kolegama. Volonterima smo obezbedili i strukturisana uputstva kako da postupaju prilikom pružanja pomoći. Sve ove mere su preduzete radi obezbeđivanja kvaliteta pružanja usluge i sprečavanja sindroma sagorevanja volontera.
Komunikacija sa psihoterapeutima je poverljiva i zaštićena etičkim kodeksom Saveza društava psihoterapeuta Srbije.
Ideja:
Vesna Macura – Inicijator i glavni koordinator projekta:
dr Aleksandra Bubera
Članovi odbora za krizne situacije SDPTS:
Operativni članovi odbora:
Tim koordinatora za organizaciju call – centra u saradnji sa timom Ministarstva telekomunikacija i turizma koji vodi državna sekretarka u ministarstvu, Tatjana Matić:
Asocijacija edukativnih praksi, Beograd
Rad sa korisnicima usluga i volonterima:
Supervizori i članovi psihoterapijskih udruženja članica Saveza društava psihoterapeuta Srbije
Razvoj web aplikacije:
Projekat je podržan od strane Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj u okviru inicijative “Budi i ti heroj”.
U Beogradu, 22. 04.2020.
Dr Zoran Milivojević, predsednik SDPTS
Dr Aleksandra Bubera, koordinator projekta
Milena Marković, operativni odbor
Dr Bubera u intervjuu za Happy BSC portal govorila je o usamljenosti, o tome zbog čega se građani najčeće obraćaju mreži volontera koja je uspostavljena za besplatnu psihoterapijsku pomoć za vreme trajanja krize izazvane Covid-19 i dala preporuke kako se ponašati u izmenjenim životnim okolnostima. Celovite odgovore koje je dala u intervjuu možete pročitati ovde.
Takođe, redakcija portala uredila je odgovore na pitanja koja je dr Bubera dala u intervjuu, koji je objavila 14. aprila 2020. na svojoj stranici.
Vanredna situacija uskratila je svima život po dosadašnjem modelu ponašanja, jer smo navikli na kontakt i društvo. Uvedene mere nas pozivaju da se izborimo sa tim osećajem teskobe, a pitanje je kako samci jednostavnije da podnesu nametnute okolnosti, kojima su zarad očuvanja njihovog zdravlja, izolovani i lišeni mogućnosti da organizuju svoje vreme i žive po svom nahođenju.
Happy BSC portal je odgovore potražio na adresi doktorke Aleksandre Bubere, specijaliste psihijatrije. Ona je i inicijator udruženja volontera koji pružaju besplatnu psihoterapijsku pomoć svima kojima je pomoć neophodna u ovom periodu krize izazvane pojavom COVID-19.
S obzirom na iskustvo, zanimalo nas je kako se izboriti sa nametnutim uslovima i sačuvatu pozitivno razmišljanje?
Nije neophodno pozitivno razmišljanje, već je dovoljno racionalno. A racionalno razmišljanje podrazumeva da primenimo sve mere koje su propisane u zaštiti sebe samih, kao i ostalih ljudi. Ukoliko se tako budemo ponašali, najverovatnije ćemo izbeći zarazu i to je sasvim dovoljno. Dakle, ne uzlazite iz kuća, sem ako je neophodno. Kada izlazite koristite masku i rukavice i držite distancu od 2-3 metra sa ostalim ljudima. Kada se vraćate u svoj dom, dezinfikujte obuću, operite ruke sapunom barem 20 minuta, opranim rukama sklonite masku,a zatim ponovo operite ruke. Dezinfikujte blagim rastvorom hlora/izbeljivača prema uputstvu proizvođača sve što ste uneli u kuću(domestos, varikina, ace, snežnik i slično) ili 75% etil alkohola. Ponovo operite ruke. Podove i radne površine brišite jednom dnevnom blagim rastvorom hlora. Često provetravajte prostorije.
U ovakvim uslovima svakodnevna rutina je neophodna, ali i zbog navedenih mera, često komplikovana i vremenski zahtevna, pogotovo ukoliko i radite.
Ukoliko vam preostane vremena, fokusirajte se na stvari koje možete da radite i u ovakvim uslovima, a pričinjavaju vam zadovoljstvo i radost. Budite u bliskom kontaktu sa ljudima koje volite: telefonom ili putem raznih aplikacija gde možete i da se vidite, ne samo čujete.
Samci imaju već dovoljan pritisak na psihu, da li ta dodatna izolovanst za osobe koje bitišu same može izazvati problem i ugroziti njihovo mentalno zdravlje?
Biti sam nije isto što i biti usamljen. Neki ljudi koji su sami uživaju u svojoj samoći i daleko od toga da imaju problem sa svojim statusom, dok drugi veoma pate zbog toga, a naravno postoje i sve varijante između ova dva ekstrema.
Ljudi kojima je status samca bio problem i pre ove situacije, zaista imaju i povećan pritisak i češće i intenzivnije osećaju anksioznost, preplavljenost strahom, egzistencijalni strah, strah od situacije da se razbole i da nema ko da se pobrine o ostalim stvarima u njihovom životu (finansije, kućni ljubimci, posao itd.).
Šta da rade u tim situacijama i savet za njih?
Prvo je važno da se podsetimo da iako živimo sami, to ne znači da nemamo nikoga na ovom svetu. Poslednji popis je ustanovio da u velikim gradovima u Srbiji ima jako puno ljudi koji žive sami. Svi oni međutim imaju kolege, prijatelje, komšije, poznanike, rodbinu. Iako sa njima možda nisu imali bliske odnose, moguće je da će i jedni i drugi sada imati više vremena da razgovaraju i druže se putem telefona, društvenih mreža i raznih aplikacija. Ukoliko ste sami i nemate dobro uspostavljene socijalne kontakte kao što sam malopre navela, takođe je moguće da na internetu pronađete grupe ljudi koje zanimaju iste stvari kao i vas – na primer slikanje, fotografija, kućni ljubimci, gajenje biljaka, kuvanje, pisanje… šta god da vas interesuje. Ukoliko se učlanite u nekoliko grupa koje se bave stvarima koje i vas interesuju, veća je verovatnoća da ćete pronaći nekoga s kim imate zajedničke teme, što je dobar potencijalni početak druženja.
Ukoliko nijedan od ovih saveta ne pomaže, pozovite nekoga od naših psihoterapeuta – volontera.
Podršku možete dobiti putem web aplikacije koju možete naći na adresi:
ili spisak terapeuta volontera možete naći na sajtu:
Kako pomoć građanima teče, u kom pravcu , kakve su Vam impresije do sada itd.?
Kao što smo već ranije obavestili javnost Savez društava psihoterapeuta Srbije od 24. marta pruža volontersku psihoterapijsku podršku građanima.
Trenutno je na projektu angažovano oko 400 volontera psihoterapeuta.
Od 26. marta vodimo i evidenciju statistike i od tada smo imali više stotina poziva. Problemi zbog kojih građani traže podršku su veoma šaroliki. Prvenstveno tu su problemi zabrinutosti, straha, pa i panike u vezi sa aktuelnom situacijom. Neki građani su zabrinuti zbog mogućnosti da se zaraze, neki imaju u porodici ili među prijateljima obolele ili zaražene, pa se brinu za njih. Tu su i zdravstveni radnici koji rade sa Covid-19, koji se brinu da ne zaraze nekog bliskog. Takođe zovu i članovi porodica zdravstvenih radnika koji se brinu za njih, pogotovo ukoliko se već ispostavilo da su pozitivni na koronavirus. Zovu i građani koji su usamljeni ili teško podnose izolaciju, kao i građani koji od ranije imaju određene smetnje i obraćali su se psihoterapeutu ili psihijatru, ali je sada zbog aktuelne situacije otežan ili onemogućen kontakt sa psihoterapeutom/psihijatrom kod koga su u tretmanu.
Objavljen intervju možete pročitati na Happy BSC portalu.
Vreme koje nas je nateralo da svoje misli i ideje reflektujemo na drugačiji način, nego što smo navikli do sada, uči nas još jednu lekciju. Danas je bitisanje u četiri zida, sa najbližima ili sami sa sobom. Šta je teže? Kako pobediti ovu bitiku koja je uvertira za trijumf u samom ratu?
Odgovore na ova pitanja potražili smo na adresi doktorke Aleksandre Bubere, specijaliste psihijatrije. Ona je i inicijator udruženja volontera koji pomažu svima kojima je pomoć neophodna u vanrednim uslovima, a imajući u vidu i dosadašnje iskustvo naše sagovornice zanimalo nas je kako živeti život „zatvoren” u četiri zida:
Život u izolaciji je i dalje život. To znači da treba da se odvijaju sve tekuće stvari, koliko je to moguće pod ovakvim okolnostima. Treba očuvati one zdrave rutine koje imamo – znači ustajati i ići na počinak u uobičajeno vreme, uzimati obroke kao i ranije, samo u manjoj količini, jer ne izlazimo iz stanova i manje ćemo trošiti kalorija nego kada se krećemo – apelujući na važnost održavanja određenog nivoa fizičke aktivnosti koliko god je to moguće pa čak i uz pomoć instruktora joge, fitnesa, profesora fizičkog vaspitanja koji sada besplatno dele svoje video snimke pa se može pronaći program koji svakome odgovara.
Dr Bubera se osvrnula i na rad od kuće koji je, kaže, od neprocenjive važnosti za očuvaje našeg mentalnog zdravlja, razvijajući empatiju i osećaj solidarnosti koji nam je sada od vitalnog značaja:
Ukoliko je to moguće, radite od kuće, dobro je da nam deo vremena bude ispunjen radom. Ovo je vreme kada je potrebno držati fizičku, ali ne i socijalnu distancu. To znači da je dobro da ostanemo u bliskom kontaktu putem telefona ili preko raznih aplikacija i video poziva sa članovima porodice, kolegama i prijateljima. I najzad, sigurno imate gomilu stvari da uradite za koje nikada niste imali vremena – sada je vreme da ih završite.
Sve ovo će vam pomoći da vreme kvalitetno ispunite i dobro ga organizujete, pa ćete se i osećati manje teskobno i neizvesno. Slušajte savete stručnjaka, ali nemojte opsesivno slušati sve vesti i čitati objave po društvenim mrežama.
Dr Bubera govori i o značaju količine informacija koje dopiru do nas, kao od njihove forme, stavljajući poseban akcenat da svoju malu oazu mira čuvamo dok ne postane nepobediva tvrđava satkana od balansa jakog duha i još jače vere okvane pozitivnim mislima:
Izaberite izvor kome verujete i njega pratite dva puta dnevno. Od internet sadržaja pratite proverene i stručne sadržaje a ne senzacionalističke tekstove koji su usmereni na to da vam privuku pažnju, izazovu strah ili neko drugo neprijatno osećanje, zbog čega ćete samo još više pokušavati da grozničavo nađete informacije. Ukoliko se brinete, pričajte sa porodicom i prijateljima – zaključila ja doktorka.
Volonteri vredno rade, a priprema se i aplikacija preko koje ćemo verovatno već sledeće nedelje biti u mogućnosti da spajamo korisnike i raspoložive volontere. Kako smo već istakli dr Bubera je pokrenula inicijativu za pomoć građanima širom Srbije, i uveliko su u korespodenciji sa onima koji to žele i kojima su neophodni.
U poslednjih nekoliko dana urađeno je 60 intervencija, od čega su 47 bile dovoljne, a 13 korisnika je upućeno da se javi u zvanične državne institucije i obezbeđena im je informacija gde mogu da se jave. Sa 33 korisnika je dogovoreno da se ponovo čuju sa volonterom radi provere stanja – navodi doktorka.
Takođe su i mnoge institucije organizovale telefone sa psihosocijalnu pomoć, preko kojih možete kontaktirati stručnjake i dobiti neophodnu pomoć. Pod terminom zdravlje, uglavnom mislimo na fizičko i telesno zdravlje dok zaboravljamo njegov bitan deo, a to je mentalni. Kao što telo treba zdravo hraniti, negovati tako i psihu treba hraniti, razvijati, lečiti.
Ostanite kod kuće i radite ono što vas ispunjava.
Izvor: Happy BSC portal