Novinarka Julijala Vincan intervjuisala je dr Bubera na temu strahova koji nastaju u poslovnom kontekstu.
Intervju u celosti prenosimo, a tekst pod naslovom STRAH KAO GLOBALNA STRATEGIJA UPRAVLJANJA MASAMA Savremeni svet je svet nesigurnosti, kaže psihoterapeutkinja dr Bubera, koji je novinarka priredila za portal Biznis.rs, možete pročitati ovde.
Kako i zašto nastaje strah kada su posao ili biznis u pitanju?
Nema neke velike razlike u tome kako „nastaju“ strahovi vezani za posao kada to poredimo sa bilo kojim drugim strahovima. Inače, strahovi ne „nastaju“ već smo mi ti koji se plašimo.
Svi strahovi mogu da se podele na racionalne i iracionalne, kao i daekvatne i neadekvatne.
Racionalni strahovi su oni za koje postoje argumenti da postoji ili se dešava nešto što nas ugrožava ili mi sami radimo nešto što nas može ugroziti.
Iracionalni strahovi nemaju uporište u realnosti tj. ne postoji stvaran razlog da se nečega bojimo, jer ne postoji ništa što nas realno ugrožava. Iracionalni strahovi su stoga neadekvatni, jer ne ispunjavaju svoju osnovnu evolutivnu funkciju, a to je da pobegnemo od nečega što nas ugrožava, a nad čim nemamo kontrolu.
S druge strane racionalan strah je adekvatan samo ako ispunjava još jedan kriterijum, a to je da intenzitet straha odgovara stepenu opasnosti kojoj smo izloženi.
Međutim, mi nismo uvek u stanju da razlikujemo racionalne od iracionalnih strahova, a ponekad, čak i kada jesmo i zaključimo da je strah iracionalan, to i dalje ne znači da možemo da ga savladamo.
Takođe, postoje razne vrste straha: strah, zabrinutost, trema, strepnja (anksioznost), panika, užas i neki od njih su tipični samo za ljudsku vrstu. Na primer zabrinutost je strah za neki događaj u budućnosti za koji procenjujemo da će se desiti i da nas može ugroziti, a pri čemu ta procena može biti pogrešna ili tačna. Trema je strah da naša izvedba neće zadovoljiti publiku ili ocenjivača; strepnja (anksioznost) je strah da naše sposobnosti nisu dovoljne da izađemo na kraj sa određenom situacijom ili problemom.
Kada sve ovo primenimo u sferi posla ili biznisa, onda možemo da zaključimo da se uplašimo ili onda kada procenimo da nas naš ili nečiji tuđ poslovni potez, situacija ili razvoj događaja ugrožavaju ili bi nas mogli ugroziti.
Isto tako anksiozni smo kada shvatimo da zadatak ili problem koji treba da rešimo prevazilazi sposobnosti koje u toj sferi imamo.
Kao i što smo u panici kada procenimo da je situacija alarmantna i da je ostalo jako malo vremena pre nego što se desi neka poslovna katastrofa, ili imamo tremu kada se plašimo procene publike/poslovnih partnera da ono što prikažemo neće zadovoljiti njihova očekivanja.
U svim ovim slučajevima, naša procena može biti racionalna, tj. zaista postoje objektivni razlozi i argumenti za takvu procenu, a isto tako može biti i iracionalna, tj. da nema zaista razloga za strah ali smo svejedno uplašeni.
Takođe, ukoliko postoje objektivni razlozi za strah, ali se mi bojimo mnogo više ili mnogo manje nego što je to u skladu sa situacijom, taj strahe će, kao i u slučaju kada je iracionalan, biti neadekvatan.
Šta je to što toliko koči ljude svakodnevno, da li to osoba stvori sama u sebi ili je do okoline?
Najčešće ne postoji nešto ili neko što/ko koči ljude.
Naravno, ne treba isključiti objektivne okolnosti, kada nam neko iz bilo kog razloga zaista otežava stvari i bilo bi netačno reći da je uvek i svugde sve samo do nas, jer – nije.
Ali ipak, kada razgovaramo sa ljudima koji imaju probleme u sferi posla, najčešće dolazimo do toga da osoba sebe nesvesno, podvlačim nesvesno, samosabotira tj. da u nekom delu ličnosti koji je manje ili nimalo dostupan svesti postoje određeni razlozi zašto osoba iako svesno želi da uspe, nesvesno sebi stvara prepreke, a da toga nije ni svesna – koje rezultiraju neuspehom.
Takođe mnogim psihološkim i sociološkim eksperimentima i istraživanjima, kao i upoređivanjem određenih poslovnih konteksta došlo se do zaključka da je moguće stvoriti društvo, organizaciju, instituciju ili preduzeće koje podstiče i ohrabruje svoje članove i zaposlene da misle svojom glavom, da preuzimaju odgovornost, da greše ali i uče, unapređuju, kreiraju i napreduju. I da je takođe moguće stvoriti i sasvim drugačije uslove, gde samo zaista izuzetni pojedinci i pored svih prepreka uspeju.
Pedagozi bi u ovom slučaju verovatno koristili termin „naredna zona razvoja“ (Vigotski). Ovaj termin je iz dečije pedagogije, ali se može primeniti mnogo šire.
Radi se o tome da najveći broj ljudi ima šanse da uspe i napreduje kada se pred njih postavljaju takvi zadaci i zahtevi koji prevazilaze unekoliko njihove trenutne sposobnosti, ali ne toliko da su oni potpuno bespomoćni i da nemaju ideju niti odakle da krenu.
Već za onoliko, koliko od njih zahteva da budu zainteresovani da savladavaju nove veštine, uz naravno neophodno prethodno postojeću sposobnost tolerancije frustracije, ali i uz resurse i potporu mentora ili nekog iskusnijeg ko će ih uputiti u trenucima kada ostanu bez ideja kako da rešavaju problem.
Kada su uslovi izuzetno loši, većina ljudi neće uspeti, a kada su izuzetno dobri, većina ljudi neće imati motivaciju za napredovanjem.
Tako da i to treba imati na umu kada procenjujemo uzroke nečijeg zastoja, neuspeha ili nedovoljnog uspeha u odnosu na očekivan u skladu sa osobom i datim okolnostima.
Zašto se u nekome stvori strah od gubitka posla, ili strah da se kaže nešto na poslu, promeni, utiče? Na primer, ukoliko postoji problem, da se razgovara sa šefom, da se promene stvari?
Strahovi se ne stvaraju i ne „rađaju“ sami.
Strah nije neko biće koje je van osobe. Strah ne postoji van bića.
Kada kažemo da strah nastaje, stvara se i sl. to je kognitivna greška koju nazivamo reifikacija – reifikacija je pojam koji označava da glagol pretvaramo u imenicu i da ga „postvarujemo”.
Pa, tako nešto što osoba sama radi (u ovom slučaju – oseća), postaje neko biće ili stvar van nas koje ne možemo da kontrolišemo i koje je u stanju da nas „savlada, spopadne, napadne, davi…“ itd.
U stvari, mi smo ti koji se bojimo ili plašimo i to je dobro, jer onda možemo izabrati da to dalje radimo ili da ne radimo.
E sada, zašto se neko boji, a neko ne boji kada je jedna ista stvar u pitanju, već smo ranije objasnili da je povezano sa procenom osobe da li je to nešto što je ugrožava i čak i ako je ugrožava osoba se neće plašiti ako proceni da je to nešto na šta može da utiče ili da promeni. Bojimo se osoba, okolnosti i slično za koje procenimo da nas ugoržavaju i da smo mi „slabiji“ od toga što se dešava, i da ne možemo ništa promeniti, te ako se iz situacije ne sklonimo da ćemo nastradati, a da ipak možemo da izbegnemo tu osobu ili dešavanje koje nas ugrožava.
Ukoliko je ta naša procena tačna, onda je racionalno ponašanje pobeći iz takve situacije ili okolnosti.
Ukoliko je takva naša procena netačna, onda je potrebno da se promeni način procenjivanja.
Nekada smo to u stanju da uvidimo sami, a nekada nam je potrebna pomoć prijatelja, partnera ili profesionalca.
Zašto se u nekim ljudima javlja strah od gubitka sigurnosti (da li je uopšte sigurnost realan osećaj, posebno u današnje vreme)?
Savremeni svet je svet nesigurnosti. Svet je bio nesiguran i u prošlosti, samo na sasvim druge načine.
Ranije nismo bili sigurni da li ćemo preživeti rat, glad, bolesti tome slično.
A sada se strah, čini mi se, koristi kao globalna strategija upravljanja masama. Kada su ljudi uplašeni, u smislu da se boje za svoju egzistenciju (što je sada zapravo manje realno nego pre jednog veka u smislu da možemo u svakom trenutku postati žrtve neizlečivih bolesti ili gladi) onda sve drugo pada na listi prioriteta i ljudi se bave samo osnovnim potrebama. Tek kada one budu zadovoljene, počinjemo da se bavimo kvalitetom života i svojim nezadovoljstvom u vezi sa neispunjenim željama.
Tako da, ukoliko ste u stanju da iskreirate stalnu atmosferu straha i nesigurnosti da će osnovne potrebe ostati nezadovoljene, tj. ukoliko su ljudi stalno u strahu da će ostati bez izvora prihoda, a samim tim i da neće biti u stanju da zadovolje svoje osnovne potrebe i potrebe svoje porodice, onda se neće baviti svim ostalim stvarima.
Možemo tu dodati i još jednu strategiju, a to je da se želje (dakle ono što se ne mora radi preživljavanja) „pretvaraju“ u potrebe, i onda će ljudi biti uplašeni ne samo kada su stvarno u riziku da ne mogu da ispune svoje potrebe, već i želje za koje veruju da su potrebe.
U relanosti, kada ne možemo da zadovoljimo neke naše želje adekvatno osećanje je frustracija, a ne strah. Ali i to je poznato odavno, i nije ništa novo i izraženo je u narodnoj izreci: „Dabog da imao, pa nemao“.
Pored svega ovoga, postoje velike individualne razlike u nečemu što zovemo „bazična sigurnost“ i to je opet jedan termin iz razvojne psihologije.
Bazična sigurnost je nešto što steknemo u većoj ili manjoj meri, ili ne steknemo iz našeg najranijeg odnosa sa našim roditeljima, u početku obično sa majkom.
I osobe koje su stekle tu bazičnu sigurnost, kasnije lakše nadograđuju sve ostale vrste sigurnosti na nju nego osobe koje nisu imale priliku da je steknu.
Takođe dalji sticaj okolnosti u životu veoma utiče na to da li se osećamo sigurni ili ne. Istraživanja su pokazala da će deca majki koje su bile opuštenije i bolje zaštićene i snabdevene od dece majki koje su bile stalno pod stresom, u strahu da neće imati dovoljno resursa biti u značajnoj prednosti kasnije u životu prilikom stresnih situacija.
Takođe od mnogo faktora zavisi i sticanje samopouzdanja – kao što i sama reč govori, samopouzdana osoba se pouzdaje u sebe da može da izađe na kraj sa problemima da ih savlada i rešava na kreativan način, bilo da su to problemi u sferi posla, ljudskih odnosa ili u nekoj drugoj sferi.
Osobe koje su roditelji trenirali da stiču radne navike, da ne odustaju čim ne mogu da reše neki problem, da tolerišu frustraciju, da budu uporne u sticanju novih znanja i veština i starali se da njihova deca napreduju najčešće u zoni narednog razvoja, podsticale njihovu kreativnost ne ograničavajući je, ali učeći ih šta se sme a šta ne sme, šta je opasno i zbog čega, a sa čim se možemo slobodno poigravati i do koje mere, obično tokom školovanja steknu sve potrebne „alate“ za sigurnost i samopouzdanje. Naravno ovome mogu doprineti i škola i sport i još neki korektivni ili doprinoseći faktori.
Ukoliko je osoba imala roditelje koji su je zanemarivali, zlostavljali, prezaštićavali ili razmazili , onda ona najčeće ne razvija samopouzdanje već nesigurnost koju kompenzuje na razne načine, koji nisu dovoljno funkcionalni u radnom i socijalnom okruženju. I pored nepovoljnih okolnosti, neke osobe ipak uspeju da razviju samopouzdanje, ali mnogo u manjem procentu nego ako su okolnosti optimalne.
Tako da na kraju, ako se dve osobe nađu u jednako nesigurnoj situaciji, sigurnije će se osećati osoba koja je samopouzdana, nego osoba koja veruje da rešenja i sigurnost moraju doći od strane drugih ljudi, a rezultati rešavanja nastale krize će to i potvrđivati, jer je verovatnije da će samopouzdana osoba biti proaktivnija od osobe koja pasivno čeka rešenja od strane drugih ljudi ili okolnosti jer ne veruje da sama ima sposobnost da nastalu situaciju reši.
Zašto se npr. dešava da, posebno stariji ljudi savetuju mlađe – da ne rizikuju, da ne pokušavaju pokretanu svoju preduzetničku priču, biznis, već da nađu „posao za stalno“, i tome slično? Da li je to neka vrsta projektovanja sopstvenih strahova na drugoga?
Najčeće je u pitanju pokušaj da se mlada osoba zaštiti od potencijalno katastrofalnih ishoda koje starija osoba predviđa, bez obzira na to da li su ta predviđanja zasnovana na trenutnoj realnosti, na iskustvima te osobe iz prošlosti ili preterane zabrinutosti za budućnost.
Iskusna osoba koja je i sama prošla mnogo toga u profesionalnom životu neće savetovati mlađe da se ograničavaju i brinu o nepotrebnim rizicima, ali će ih i te kako upoznati šta sve može da im se desi na tom putu.
S druge strane, generacije koje su odrasle u doba socijalizma, pa čak i tranzicije često i same nisu imale iskustva u preduzetništvu i “stalni” ili „državni“ posao im deluje kao jedina sigurna opcija.
Takva vrsta zaposlenja i jeste najbolja opcija u pojedinim životnim fazama za pojedine ljude dok ostvaruju svoje lične, profesionalne i porodične ciljeve kao što su sticanje iskustva pod okriljem velike organizacije koja može da kompenzuje neiskustvo i mentoriše mladog radnika, zatim lakše dobijanje kredita, dodatno usavršavanje koje omogućavaju određena preduzeća i institucije kada ste zaposleni kod njih itd.
Ali za neke druge ljude i neke druge faze života preduzetništvo je pravo rešenje.
Najčešće da bi neko postao preduzetnik ili krenuo neki biznis potrebno je da ima ne samo samopouzdanja, već i da ono bude zasnovano na objektivno postojećim znanjima, veštinama i alatima koje osoba postoji za vrstu posla kojim želi da se bavi.
A to je za svaku osobu i svaku vrstu posla posve individualno i različito.
Odakle potiču takvi strahovi i u šta mogu da izrastu, koliko mogu da koče čoveka i ljudi iz okruženja?
Ukoliko je osoba rasla zastrašivana pričama da je preduzetništvo i samostalnost nešto jako komplikovano, teško, neizvesno ili čak nepošteno itd. verovatno će kasnije u životu morati da uloži svestan napor da takve poruke profiltrira i da odvoji “žito od kukolja” i da sama za sebe odluči šta joj je činiti.
Kao što je ako osoba raste u preduzetničkoj porodici, verovatnije da i sama neće biti zastrašena već da će to doživljavati kao jedan od mogućih izbora.
Ukoliko su osobina iskustva kasnije u životu u skladu sa porukama i pričama uz koje je osoba rasla i način života koji je vodila u primarnoj porodici, onda će ta kasnija iskustva samo potkrepiti već naučeno po modelu i usvojeno kao takvo.
Ukoliko osoba kasnije u životu bude imala iskustva drugačije vrste i korektivne faktore – mentore, uzore, vršnjačku grupu, učitelje itd. ona može postepeno preoblikovati naučeno u porodici.
Ukoliko je osoba dobila nedakvatan model, trening, poruke, vaspitanje i obrazovanje u primarnoj porodici, a kasnije u školi i socijalnom okruženju, to može imati vrlo širok spektar nepovoljnih posledica u profesionalnom (i ličnom) životu osobe do toga da neko ima serijske neuspehe i da mu je teško da se izbori sa bilo kojim izazovom.
Kako i koliko može neko da prenese svoje strahove na drugoga i utiče na druge na taj način?
Ukoliko neku osobu smatramo autoritetom ili procenjujemo da od nje zavisimo, ili objektivno od nje zavisimo, kao što na primer deca zavise od roditelja, onda najčešće dopuštamo da takva osoba ima uticaj na nas.
Što nam je osoba važnija i što više vremena provodimo s njom, veća će biti mogućnost njenog uticaja na nas.
Takođe je bitno i to koliko mi dopuštamo da neka osoba vrši uticaj na nas, svesno ili nesvesno.
„Prenošenje“ strahova kao takvo nije moguće, jer oni nisu virus, bakterija ili parazit da se prenose s osobe na osobu, ali, ukoliko smo emotivno zdravi, reagovaćemo ako primetimo da je druga osoba uplašena.
Neko će na to reagovati strahom, neko saosećanjem, neko ljutnjom, nekome će biti smešno, ali retko će neko biti potpuno ravnodušan.
Što ne znači da mi moramo „preuzeti“ nečije osećanje i sami početi da se tako osećamo, pogotovo ako racionalnom analizom dođemo do zaključka da je to osećanje neadekvatno.
Možemo izabrati i da konstatujemo da je druga osoba uplašena, da imamo saosećanja sa njom ali ukoliko racionalno procenimo da strahu nema mesta, da mi osećamo neko drugo, adekvatnije osećanje.
