vaspitanje – Bubera

Kako se izboriti sa tinejdžerom? O čemu ćute ili lažu? Da li da se ljutimo?

Integralni intervju dr Aleksandre Bubere sa novinarkom Lidijom Janković, čiji je deo objavljen na portalu B92.net 03.10.2018.

Šta i kada tinejdžeri prećutkuju svojim roditeljima? Koliko je opasno kad sami pokušavaju da reše problem kom nisu dorasli? Niz je pitanja u ovom osetljivom uzrastu i neretko roditelji nisu sigurni kako da reguju. Stručnjaci kažu da treba da ih razumeju i mnogo da razgovaraju, a ukoliko ih uhvate u laži, da zajedno odrede konsekvence za konkretan postupak.

Tokom odrastanja naša deca se sreću sa prvim životnim izazovima, razočaranjima, ljubavima, uspesima i neuspesima. Do koje mere roditelji treba da se “mešaju” odnosno treba li da insistira da im dete sve govori i kako treba da reaguju kad shvate da im ipak neke stvari deca prećutkuju?

Da li će nam se dete poveravati ili ne, obično se određuje mnogo ranije nego što dete postane tinejdžer i zavisi od toga kakva je situacija u porodici, kakav je model funkcionisanja ikakavi su uzročno posledični mehanizmi. Deca će prećutati ili ako smatraju da su učinila takav prestup da će dobiti veoma neprijatnu grznu ili kaznu, ako se boje da će ih roditelji poniziti, vređati, istući, ako se boje da će im samo još otežati rešavanje nečega što im je već problem, ako je to nešto čega se toliko stide da veruju da će roditelji zbog toga da ih odbace, al ii u slučaju ako su već naučili da mogu lako da izmanipulišu roditelje i da je to najlakši način da se provuku sa svojim ponašanjem, za koje i sami negde znaju d aje neadekvatno. Zbog toga je bitno mnogo ranije napraviti atmosferu gde dete može da kaže sve roditelju i da ništa niej toliko strašno kao da dete bude samo u nekom problemu koje prevazilazi njegove moći rešavanja istog. Ukoliko ovo nije postignuto ranije, bitno je da roditelji počnu da popravljaju odnos sa decom na način da ih slušaju, razumeju, da mogu da savladaju svoje reakcije, ali isto tako da umeju da budu glas razuma i konstruktivne kritike kada je to potrebno, na način koji će detetu pomoći da iz svoje greške nauči, a ne da s eoseća postiđeno, poniženo itd.

Neretko se iznenadimo kako su brzo deca porasla i kad u tom kontekstu od njih čujemo da se već desilo nešto što možda mi još nismo očekivali (na primer prvi poljubac), kako treba da reagujemo? Treba li da krijemo iznenađenje, da pokažemo zabrinutos zbog brzog odvijanja događaja i slično?

Ukoliko blisko pratimo svoju decu, ovakvi događaji neće biti uznenađenja, je rćemo biti upućeni u to šta s eu njihovim životima dešava, s kim se druže, kako provode vreme, koje se teme “vrte” u društvu, šta rade druga deca itd. pa ćemo imati predstavu i o tome šta kada može da se desi. Ukoliko ipak budemo iznenađenji, ne vredi da to krijemo, jer će deca svakako primetiti, čak i ako smo jakovešti, ona će znati da smo se iznenadili. Isto tako je bitno da ne odemo u drugu suprotnost i od toga pravimo dramu. Već da kažemo da nas je to iznenadilo i zbog čega, da uzmemo sebi vreme da razmislimo, udahnemo, izbrojimo do…koliko god nam treba i onda racionalno i staloženo razgovaramo o okolnostima događaja i probamo da razumemo šta se desilo i kako je došlo do toga da je to za nas “prerano” a za dete “na vreme”. I da onda zajedno vidimo šta ćemo s tim. Nekoj deci je potrebna edukacija i informacija, jer roditelji svesno ili nesvesno izbegavaju određene teme. Drugoj deci je potrebno razumevanje i podrška da razumeju sami sebe i svoje postupke; trećoj jasne granice. Sve zavisi od slučaja do slučaja.

Na primer, ukoliko tinejdžer puši i roditelj to otkrije, dete kaže da neće više i ipak nastavi… Šta roditelj treba da uradi? Kako da se izbori sa tom situacijom? Da li više treba da ga brine što puši ili što laže?

Pa ne znam odgovor da li treba da roditelje više brine ovo ili one, ali, prvo, ono što je hitnije, jeste da dete laže. Pušenje je svakako štetno, ali trenutno će veće posledice izazvati laganje. Zato se prvo treba pozabaviti tom temom. Da li dete laže iz straha od posledica, ili laže zato što je već naviklo da tako najlakše izbegne posledice? U prvom slučaju , jako je bitno da roditelj popravi odnos sa detetom i da dete shvati d aje ono roditelju najvažnije i da će roditelj učiniti sve što je u njegovoj moći da shvati šta se dešava i zašto i da situaciju vrate na pravi kolosek, uključujući i to da dete shvati d aje važniji njegov život i zdravlje, nego da se uklopi u vršnjačku grupu. U drugom slučaju, važno je da dete shvati da je posledica laganja obično teža nego posledica istine i da „muvanjem i muljanjem“ zapravo čini sebi „magareću uslugu“ i da će na kraju ono od čega se „izvuče“ sada, da ga mnogo više „košta“ kasnije – kako u vezi s apušenjem, tako i u vezi s asvim ostalim temama.

Do koje mere treba da smo prijatelji, a do koje autoritet sa tinejdžerima?

Prijateljstvo između roditelja i dece nije funkcionalno dok su deca tinejdžeri. Ovakav vid osnosa je funkcionalan kada su deca odrasla, osamostalila se i imaju integritet, a roditelji još dovoljno dobrog stanja da ne zavise od te iste dece. Dokle god dete zavisi od roditelja, roditelj treba da je autoritet detetu. Što je različito od autoritarnosti, despotizma i tome slično. Roditeljski autoritet treba da je pravedan, empatičan i sa dobro postavljenim granicama.

Dete nam dođe sa žurke i primetimo da je konzumiralo alkohol, da li je rešenje zabraniti odlaske na žurke?

Rešenje je ispitati ceo incident i zajedno sa detetom raspraviti sistuaciju: kakva su porodična pravila, kakav je dogovor, kakve su neposredne posledice, a kakve su odložene posledice takvog ponašanja. Zajedno treba odrediti i konsekvencu za takvo ponašanje. Nekada će to biti privremena zabrana odlaska, a nekada nešto drugo, što zavisi od veličine učinjenog prestupa i štete po dete i po odnos poverenja sa roditeljima. Konsekvenca treba da bude primerena tome. I opet, dužnost roditelja je d abude pravičan, empatičan i sa dobro postavljenim granicama i u ovom slučaju.

Koji bi bili najvažniji saveti u postupanju sa tinejdžerima, kako treba, a šta nikako da se radi?

Tinejdžeri su osobe koje više nisu deca, ali još nisu ni odrasli. Oni neke stvari znaju mnogo bolje od nas – na primer kada se radi o novim tehnologijama sa kojima su oni odrastali. Ali zato ne znaju mnoge stvari koje se uče i stiču životnim iskustvom. Potrebno je da ove činjenice imamo na umu i da ne nastupšamo iz pozicije da mi kao roditelji ipak sve znamo najbolje. Neke stvari zaista znamo, ali to kako se dete u današnjem svetu oseća i kako stvari i odnsoi funkcionišu, za mnoge roditelje je zbunjujuće i zastrašujuće. I nefunkcionalno je decu još dodatno zastrašivati. Bitno je izbeći da dođemo u stiuaciju da se dete inati, pa će uraditi suprotno od onoga što mu kažemo, čak i ako to ne želi i zna d anije dobro za njega, samo da bi nam se suprotstavilo, jer je procenilo d anismo fer. Zato je bitno da roditelj bude u poziciji autoriteta, ali onog ko štiti, informiše, vodi, razume saoseća i postavlja granice i sa te pozicije sarađuje sa detetom.
Mogli bismo to da donekle uporedimo sa vođenjem neke kompanije – ukoliko rukovodstvo hoće da kompanija radi funkcionalno, mora sarađivati sa radnicima, mora ih čuti, slušati i pregovarati do određene granice i znati kada treba da donese odluku po „svome“ a kada treba da posluša savet iz „baze“. Jedno bez drugoga ne može da funkcioniše.

U izdanju „Psihopolisa“ postoji dobra knjiga na ovu temu i zove se „Kako tinejdžerima postaviti granice“( i pritom sačuvati živce).

Objavljeni deo intervjua je dostupan na sajtu B92.net.

Dvogodišnjaci sa poremećajem ličnosti

Autor: Katarina Đorđević, Politika, 25.12.2016.

Kada roditelji primećuju devijaciju u ponašanju dece i kako mogu da reaguju

Koliko rano možemo da dijagnostikujemo antisocijalni poremećaj ličnosti, glasi intrigantan naziv studije koja je nedavno objavljena u uglednom naučnom časopisu „Psihologija danas“, iza koga stoje rezultati sedmogodišnje studije kojom je ustanovljeno da se rani znaci poremećaja ličnosti mogu videti već na uzrastu od dve godine. Prateći odrastanje i razvoj 731. deteta od druge do devete godine života, profesorka psihologije sa Univerziteta u Mičigenu dr Rebeka Valer došla je do zaključka da deca koja ne osećaju krivicu zbog svog lošeg ponašanja – ne menjaju ponašanje nakon roditeljske kazne, često ulaze u sukobe sa drugom decom, uništavaju igračke i stvari po kući i imaju napade besa – često razvijaju poremećaj ličnosti. To važi i za one dvogodišnjake koji su sebični, ne žele da dele svoje stvari ni po koju cenu, lažu i maltretiraju životinje.

„Što je raniji uzrast na kome deca pokazuju ova ponašanja, veća je verovatnoća da će dete imati ozbiljne probleme u ponašanju i razviti antisocijalni poremećaj ličnosti. Dobra vest je da roditelji mogu da spreče razvoj ovog poremećaja ličnosti tako što će uticati na promenu detetovog ponašanja”, zaključuje dr Rebeka Valer.

Dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut, ocenjuje da ključni nalaz ovog istraživanja glasi da od roditelja, to jest od njihovog vaspitnog stila, zavisi kakvo će dete biti.

„Ako roditelj vidi da dvogodišnje dete maltretira drugu decu ili životinje, on se tome može nasmejati, može sprečiti dete da to radi, a može ga i kazniti. Dete će učvrstiti ono ponašanje koje roditelj potkrepljuje. Zato je važno da dete dobije sankcije za loše ponašanje. Kao što je važno da ga roditelji pohvale i poljube kada uradi nešto dobro“, objašnjava naša sagovornica.

Dr Aleksandra Bubera ističe da stručnjaci nisu saglasni kada je u pitanju uzrok poremećaja ličnosti – neki smatraju da se oni nasleđuju, a drugi da je njihov nastanak u zavisi sa vaspitnim stilom.

„Ja smatram da je istina na sredini, a iz svog velikog psihoterapijskog iskustva mogu da zaključim da je očevima i majkama jedan od najprihvatljivijih alibija za loše roditeljstvo – nasleđe. Jer ako smatraju da je dete „povuklo” karakter na „problematičnu” tetku onda se oni ne osećaju odgovornim za to što je dete „nemoguće“. Zato je važno da roditelji razumeju da tri vaspitna stila pospešuju nastanak poremećaja ličnosti – jedan je popustljivo vaspitanje, drugi preterano, surovo i nepravedno kažnjavanje deteta, a treći zanemarivanje“, kaže dr Bubera.

Kada treba početi sa postavljanjem vaspitnih pravila?

„Prosečno dete je do druge godine već naučilo šta se sme, šta se ne sme. Ili nije naučilo. Verovatnoća da će dete koje nije naučilo šta se sme, kome se ne postavljaju granice i kome je sve dozvoljeno razviti poremećaj ličnosti veoma visoka je i iznosi oko 70 odsto, pod uslovom da se ništa ne promeni u daljem vaspitanju”, smatra naša sagovornica.

Dr Aleksandra Bubera ističe da je nekim roditeljima, nažalost, lakše da razmaze svoje dete i daju mu sve što poželi, nego da ga vaspitaju.

„Mi od roditelja često čujemo tu rečenicu: „Sve sam mu dao, sve sam mu kupio, svugde sam ga vodio, obišao je pola sveta… a tako mi vraća.“ Jer je mnogo lakše kupiti detetu šta hoće, dati mu da jede šta hoće i dozvoliti mu da se ponaša kako hoće, nego provesti sate, dane, nedelje i meseci objašnjavajući mu šta je ispravno, a šta ne. Ali posledice tog nevaspitanja trpe svi. Ako dete dobije sve što poželi, ono će i od drugih ljudi u odraslom dobu očekivati da udovoljavaju svim njegovim željama. Ako se granice ne postave na vreme, dete u pubertetu često razvija verbalno i fizičko nasilje. Ono nastavlja da laže, krade i ponaša se manipulativno, samo što su posledice ovakvog ponašanja u pubertetu i kod adolescenata mnogo ozbiljnije nego kod predškolskog deteta. Zbog tog ponašanja trpe svi – i roditelji, i braća i sestre, i bračni partner. Ako se granice ne postave do puberteta, ta bitka je u većini slučajeva izgubljena“, zaključuje naša sagovornica.

Dr Goran Knežević, profesor psihologije individualnih razlika na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da ovo istraživanje potvrđuje da postoji kontinuitet u strukturi ličnosti od detinjstva do odraslog doba.

– Brojna istraživanja ličnosti koja su rađena u poslednje dve decenije potvrđuju da postoje veoma jasne veze između ponašanja deteta u veoma ranom detinjstvu i njegove strukture ličnosti u odraslom dobu. Studije o prokriminalnom ponašanju pokazuju da postoji velika verovatnoća da bezosećajna, neemotivna i „tvrdokorna“ trogodišnja deca sa problemima u ponašanju odrastaju u osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti – kaže naš sagovornik.

Goran Knežević objašnjava da je veliki deo naše strukture ličnosti – čak 30 do 40 odsto, oblikovan genima. Novije psihološke studije pokazale su da su čak i oni faktori za koje se smatralo da predstavljaju uticaj sredine zapravo genskog porekla. Međutim, istraživanja su takođe pokazala da se ono što nam je dato u genskom paketu može promeniti uz pomoć puno ljubavi i pozitivnih tehnika disciplinovanja.

– Pozitivni roditeljski stil može da neutrališe negativni uticaj gena. To znači da ponašanje roditelja prema bezosećajnom i „nemogućem“ dvogodišnjaku mora biti dosledno, principijelno i sa puno pozitivnih potkrepljenja. Dete se mora nagraditi, poljubiti i zagrliti svaki put kada učini nešto dobro, a ako ono maltretira drugo dete ili ima napad besa, mora se zaustaviti u toj „akciji“, ali ga ne treba kazniti. Takvom detetu stalno treba pokazivati pozitivne primere i pružati mu ljubav u neograničenim količinama. Ljubav je po svemu sudeći najmoćnija „gumica“ koja briše negativno genetsko nasleđe – zaključuje Goran Knežević.

Originalan tekst je dostupan na sajtu Politike.

Nasilje među mladima u Srbiji

Aleksandra Bubera

Dilema, 15.10.2009.

Nasilje među mladima najčešće, na žalost, svoje najdublje korene ima u primarnoj porodici, vaspitanju i stepenu emocionalne i socijalne pismenosti (ili nepismenosti) koja iz toga proističe.

Naime, svako dete kad se rodi ima neko svoje genetsko nasleđe i temperament. Gotovo sve ostalo se da „ukalupiti“. Tako da, pod uslovom da imamo jedno barem prosečno inteligentno dete, koje je fizički zdravo, od njega možete da vaspitanjem oblikujete gotovo bilo kakvu osobu.

Dakle, kakvo će dete sutra biti zavisi u mnogome od vaspitanja.

Vaspitanje nije samo ono što se detetu govori, već i ono što vidi od roditelja, kako se oni ponašaju, i kako se oni osećaju. Ukoliko je vaspitanje uravnoteženo, odnosno ukoliko je dete željeno, voljeno, ako mu se priznaje osnovno ljudsko pravo da postoji i da bude voljeno i važno roditeljima, i ima uravnoteženu količinu uslovne i bezuslovne ljubavi – ono će sutra biti jedna zdrava odrasla osoba koja će biti sposobna da se snalazi samostalno u svetu.

Pored ljubavi, jedna od osnovnih uloga roditelja je da dete stimulišu. Istraživanja su pokazala da deca koja nemaju osobu za koju će se vezati i koja će se o njima starati, neće se snalaziti dobro u životu. Takva deca zaostaju za drugom, postaju tužna i depresivna, češće se razboljevaju, pa čak i umiru. Dakle, deci je neophodna stimulacija, odnosno, neko ko će o njima brinuti, ko će im pričati i za koga će se vezati.

Zanemarena deca kasnije u životu imaju problema, jer ne mogu da se socijalizuju, i nisu naučila kao da se uklope u društvo. Tada se uklapaju onako kako ona misle da treba, i tu može da dođe do raznih devijacija od toga da je dete povučeno, neuspešno, pa do toga da se ono ponaša nesocijalizovano, „divlje“…

Zlostavljana deca, sa druge strane, imaju i previše stimulacije, i to one negativne.

Takva deca su najčešće teško fizički i psihički kažnjavana, povređivana i ponižavana.

Takva deca su naučila da je ovaj svet jedno opasno mesto, džungla, gde važi zakon jačeg. Posmatrajući svet tako, i ono će ili da gazi ili će biti zgaženo, i ponašaće se tako dalje tokom svog života. Dakle, prema onome ko je od njih jači oni će se potčiniti, a slabije će gaziti.

jedan deo zlostavljane dece za razliku od prethodne grupe postaju hronične žrtve i kasnije tokom života često nesvesno ulaze u takve situacije i odnose, bilo lično, bilo profesionalno koje će imati sličnosti sa situacijom u primarnoj porodici. I kao odrasle osobe, često nastavljaju da trpe verbalno i fizičko nasilje, i slično kao kada su bili mali, ne umeju da se iz te situacije “izvuku”.

Jedan deo zlostavljane dece, pak, izraste u uravnotežene osobe, koje, niti vrše, niti trpe nasilje. Ipak, čak i takva deca, najčešće imaju posledice u psihološkom smislu, sa kojima je potrebno da se izbore.

Međutim, problematična deca mogu da budu i ona razmažena, koje ima sve više u poslednje vreme. To su deca kojoj nisu postavljene granice, od kojih nije mnogo traženo i nisu kažnjavana kad nešto pogreše. Jer, još jedna od osnovnih potreba dece je i potreba za strukturom i granicama. Takva deca imaju osećaj da im je sve dozvoljeno, šta god da požele, da ništa nije kažnjivo.

Psihologija mase

Psihologija mase je vrlo interesantna stvar. Kada se ljudi nađu u grupi, cela grupa će biti na nivou pojedinca koji je na najnižem razvojnom nivou.

Drugi fenomen grupe je fenomen vođe. Članovi grupe u vođu projektuju svoje grandiozne nerealne fantazije, očekivanja i predstave moći i vlasti. Vođa, sa druge strane, obično nesvesno, „pristane” da to sve „pokupi“ od članova grupe i, budući da je nedovoljno svestan šta se u stvari događa i šta je „njegov“ a šta sadržaj članova grupe, umesto njih ispoljava agresivnost, predstavu moći i vlasti, strahove i „ludilo”.

I onda imamo s jedne strane grupu koja funkcioniše na najnižem mogućem nivou, a s druge strane vođu sa nerealnim „potencijalima“, pa je tako moguće da grupa radi sve ono što pojedinac van grupe ne bi mogao, ili ne bi hteo da uradi. Tako vrlo lako dolazi do masovnih incidenata, proganjanaja drugih grupacija – „njih“ na osnovu različitosti među grupama.
Važan faktor je i to što se na osnovu različitosti druga grupa dehumanizuje. To se manifestuje tako što smatramo da smo „mi“ „dobri“, a oni „loši“ samo zato što su druge vere, boje, nacije ili navijaju za drugi klub, dakle, da manje vrede kao bića od nas, pa su tako „oni“: stoke, majmuni, „crnje“, „žabari“ ili šta god što sa sobom povlači predstavu da je u redu da budu ponižavani, prebijeni, ili ubijeni. Gubi se slika pojedinca koji je vredno ljudsko biće kao i mi, te nastaje slika neke manje vredne osobe ili grupe koja je toliko loša da zavređuje da bude istrebljena. Ovo je uvek uslov, uz potčinjavanje vođi ili autoritetu, da bi se desile stvari poput nasilja među grupama, rata, genocida i sl.

Mladi koji su agresivni u grupama su sugestibilni, još su u fazi razvoja pa je njima lakše manipulisati. Nisu sasvim razvijene ličnosti, podložniji su sugestiji od zrele ličnosti, i uradiće pre ono što se od njih traži, da bi se dokazali i pripadali vršnjačkoj grupi. „Drugačije izgleda kad smo svi zajedno… Svi to rade pa ću i ja”.

Efekat grupe na razmišljanje pojedinog člana grupe je i eksperimentalno dokazan u psihologiji putem više eksperimenata kada je, na primer, od ispitanika traženo da daju tačne odgovore. Ako svi ostali članovi grupe trvde da je pogrešan odgovor tačan, u oko 80% slučajeva i odrasli ispitanici, nakon nekoliko ovakvih ponavljanja, počinju da tvrde da je pogrešan odgovor tačan, jer više veruju socijalnoj stvarnosti (ostalima kojih je 10, na prema njemu jednom). I tako crno može postati – belo!

Tu je i podeljena odgovornost, jer kada se osobe nalaze u grupi onda se ne zna tačno ko je nešto skrivio, nego je to uradila „grupa“, pa time odgovornost subjektivno izgleda manja, nego kada pojedinac nešto sam uradi pa posle odgovara za svoje delo… ili nedelo.

Istorijsko-socijalni kontekst

Zatim, veliki je problem što se ne bavimo prvo samim sobom, pa tako ni svojom decom i mladima uopšte. Godinama su ljudi bili ušuškani i uljuljkani. Bili su takođe delom i lišeni lične odgovornosti. Bilo je dovoljno završiti školu i svi ostali problemi su bivali ubrzo rešeni: posao, kredit, kuća, kola… Međutim, došle su devedesete, rat, nemaština, zatim i tranzicija, a na kraju i kriza i mnogi se nisu snašli. Neki ljudi još ne mogu da shvate da, ukoliko oni sami sebi nešto ne obezbede, neće niko drugi to za njih da učini – ni pojedinci, ni institucije društva.

Takođe, došlo je do jednog kvalitativnog pomaka unazad u smislu rasplamsavanja nacionalnih opredeljenja. Bilo je mnogo gneva i mržnje, ljudi su bili razočarani, besni, osećaju se prevarenim i nemaju smernice kako da srede život. A mnogi su još uvek egzistencijalno ugroženi. Tako da smo iz nekog relativnog komfornog života prešli u surovo preživljavanje.

Roditelji tako nisu imali vremena da se bave decom, jer su gledali kako da prežive. Ljudi su postali suroviji. Deca su sve to gledala i slušala. Videli su da se ne isplati završiti fakultet jer su takvi ljudi preživljavali, živeli kod svojih roditelja i nisu mogli pošteno da zarade. Dok su se oni, koji su se odali kriminalu, i te kako dobro snalazili i zarađivali. Pa tako, kako je društvo postalo brutalnije, tako je to postajala i omladina.

Sistem vrednosti se izmenio, ili nestao, pa je takvo postalo i ispoljavanje agresivnosti – destruktivno, umesto kreativno, s mržnjom, umesto uz zdravu kompeticiju, sirovo umesto socijalizovano…

Celoj klimi doprinosi i društvena situacija: u poslednjih 20-ak godina, država je menjala nekoliko puta ime i uređenje, ništa više ne deluje stalno i sigurno, sve je na „klimavim nogama” i ne deluje da će ono što je važilo juče, važiti i sutra. Ove društvene promene pratile su i promene na nivou manjih društvenih jedinica: porodice, škole, firme, komšiluka.

Prestalo je da važi bazično poverenje među ljudima i u ljude, a nasilje je na velika vrata ulazilo sa svih strana, sa TV-a , radija, iz novina. A onda se odomaćilo svuda oko nas. Oružje ste mogli da kupite gotovo svugde, nasilni likovi su postali uzori, kao i njihovo ponašanje. Sem toga, ne kaže se zabadava da „nužda zakon menja”- pa su tako mnogi ljudi bili prinuđeni na razne, inače i njima samima neprihvatljive, oblike ponašanja da bi preživeli. U takvim situacijama neke „više” vrednosti, koje dolaze do izražaja kada živimo u zoni komfora, otpadaju sa liste prioriteta i koncentrišemo se na „golo” preživljavanje. Što svakako ne treba da bude opravdanje za ovakvo ponašanje.

Mlad čovek, u periodu formiranja svoga identiteta, prolazi kroz proces i razne faze traženja. Ako nije imao stabilnog i dostupnog roditelja ili staratelja, zdravo socijalno okruženje, ako mu nisu čvrsto postavljane granice i zahtevi, ako nije kažnjavan za ono što je skrivio, ako nije hvaljen zbog svojih dobrih osobina i postupaka, teško da će sam postati stabilan, da će poštovati svoje i tuđe granice, da će osećati krivicu kada nešto skrivi i da će sebe na zdrav način poštovati i voleti.

Smatraće da je za njegovu frustraciju odgovoran neko drugi: roditelji, društvo, ili „oni drugi”. Pri tome neće zastati da se zapita kako može konstruktivno da reši problem. Tražiće sebe i svoj identitet pokušavajući da se identifikuje sa svojim uzorima, koji će biti iz „priče” slične njegovoj – naduvane veličine, bez granica, bez kriterijuma i poštovanja a koje se nameću zbog svoje neartikulisane agresivnosti, koja potiče iz straha ili razmaženosti.

Agresivnost, ukoliko je odbrambena ili kreativna, je neophodna i poželjna. Znači, nije cilj da iskorenimo agresivnost, već da je upotrebimo kreativno i socijalno prihvatljivo, a to se onda zove asertivnost – zauzimaj se za sebe, ali znaj da i drugi imaju to isto pravo, poštuj njih kao što poštuješ sebe. Iz toga je jasno da prvo moramo znati da sebe zdravo volimo i poštujemo.

Suzbijanje i prevencija nasilja

Preventivno bi bilo neophodno uvesti u škole emocionalno opismenjavanje od strane obučenih eukatora koji imaju psihoterapijsko iskustvo, da drže radionice koje bi uključivale razne sub-grupe, što bi posledično dovelo do toga da deca počnu da primećuju više međusobnih sličnosti, nego razlika, kao i da shvate da svi imamo jednaka prava i da pripadamo istom plemenu – ljudskom.

Ovo je već rađeno u SAD i stručnjaci koji su pratili ovakve projekte zabeležili su veoma izražen pad nasilja među vršnjacima, u školama, pa i u zajednici.

Takođe, važno je i strukturisanje vremena, posebno u populacijama dece kojom se niko ne bavi, kroz pružanje raznih sadržaja koji će biti edukativni, zabavni, a gde će se ona osećati prihvaćenom i njihov doprinos biti prepoznat.

Poznat mi je i „domaći“ primer pokojnog profesora Silvestera Hajnala, koji je mnogo voleo horsku muziku. Osnovao je hor mladih i primao sve koji su želeli da pevaju, jedini uslov je bio da imaju sluha. Pred njim nije bilo važno da li ste bili dobar ili loš učenik, iz kakve ste bili porodice. Jedino je beskompromisno tražio disciplinu u dolaženju na probe i nastupe, hvalio članove za svaki uspeh, govorio im koliko su dobri i posebni, jasno postavljao granice ako je neko kršio pravila… Mnoga deca, koja su bila „problematična“, našla su sebe u tom horu, uz svoje vršnjake, uz uživanje u muzici, druženje, putovanja i osećala su se voljena. I izrasla su kroz to korektivno iskustvo u samostalne, sposobne osobe, koje su bile u stanju da vole i poštuju sebe i druge.

Kazna je takođe sekundarno – preventivna mera i zbog toga krivica uvek treba da bude individualna, a takve treba a budu i konsekvence. Represija nikada nije iskorenila nasilje, ali je potrebno da postoje represivne mere, koje bi, poželjno, trebalo da budu i korektivne, što je teško ostvarivo, ali nije nemoguće. Takvi primeri su zabeleženi u istoriji psihoterapije.

Moguće je da postojeće grupe nasilnika, koje su se provlačile kao legalna udruženja, odu u „ilegalu”, ali da li će i dalje opstajati, zavisi od opšte društvene postavke, ali i od „vakcinisanja” mladih prema uticajima ovakvih grupa. Ako se mladima ovakve grupe predstave kao grupe osoba koje se tako ponašaju zato što su njihovi članovi „nezreli”, „nesposobni da se drugačije iskažu” i da je „in” upravo odupreti se pozivu na takve aktivnosti, jer to pokazuje karakter, čvrstinu, sposobnost da se razmišlja svojom glavom. Onda je verovatnije da većina mladih neće biti zainteresovana da im se pridruže niti da ih podržavaju, i takve grupe će moći da opstanu samo u neizbežnom statističkom procentu koji postoji kao očekivan u svakom društvu.

Odgovornost za ovu „vakcinaciju” je prvenstveno na porodici, a zatim na svim medijima i svim strukturama društva, koje treba da nasilje kategorišu kao nedopustivo, neprihvatljivo i da predlažu druge, konstruktivne modele (i kroz lični primer) rešavanja problema – jer kao što nasilje rađa nasilje, tako se i ljubav, poštovanje i razumevanje multiplicira.

Naša omladina, a i omladina svih zemalja, je sada mnogo povezanija nego pre, zahvaljujući medijima, internetu i mogućnosti da se stigne brzo s kraja na kraj sveta. Tako se “nova moda” na primer, virtuelno nasilje, brzo širi i kod nas. Nije čudno da povremeno potpuno neselektivno „presađuju“ u naše uslove sve što je „in“.

Ali isto tako, ove nove trendove možemo da iskoristimo i u preventivne svrhe.

Izbor je na nama.

Ciljevi

Aleksandra Bubera

Intervju sa Marijanom Ilić objavljen u Blicu 08.05.2011.

Koliko je bitno da naučimo decu da postavljaju ciljeve, kao i da ih ostvaruju još kao mali?

– Važno je naučiti decu da postavljaju ciljeve i to takve koji su realni i dostižni tj. ostvarljivi. To podrazumeva da u početku roditelji određuju i postavljaju deci zahteve, uzimajući u obzir sposobnosti i znanja koje dete poseduje i šta je to što treba da savlada da bi određeni zahtev ispunilo.

Ovo se oslanja na teoriju Vigotskog, koja se pokazala u primeni uspešnijom od teorija koje zagovaraju „spontani” razvoj deteta. O čemu se zapravo radi? Ako bismo dete prepustili da se ono samostalno i „neometano” razvija, dete bi radilo one stvari koje mu omogućavaju da se oseća prijatno, bez obzira da li su te stvari za njega dobre, ili ne. Zbog toga je dužnost roditelja, pored toga što dete neguju i vole da ga takođe i vaspitaju.

A vaspitanje se po Milivojevićevom „Mercedes” modelu sastoji od tri „sastojka”: postavljanja zahteva, nagrade i kazne. Postavljanje zahteva prema Vigotskom podrazumeva da roditelj, kao i vaspitač i nastavnik procene sposobnosti i znanja deteta i da prema tome odrede ciljeve odnosno zahteve koji bi se pozicionirali u „zonu narednog razvoja”. To znači da treba dobro da poznajemo dete, te da zahtev, odnosno cilj koji mu postavljamo treba da bude dovoljno izazovan da angažuje sve njegove potencijale i znanja te da uz pomoć odraslih ono može dostići taj cilj i kroz taj proces usvojiti nova znanja i veštine koje će sledeći put biti u stanju da samostalno primeni.

Zahtevi ne treba dakle da budu toliko teški da ih dete ne može savladati, jer će u tom slučaju dete misliti loše o sebi tj. da nešto s njim nije u redu, da je nedovoljno spretno, pametno, sposobno… Isto tako zahtev ne treba da bude ispod detetovih sposobnosti, jer dete neće biti motivisano da ulaže napor i neće osećati zadovoljstvo kada cilj dostigne (za razliku od toga kada postigne cilj u kome je bilo angažovano i fokusirano i kada će imati osećanje uspeha i zadovoljstva).

Koliko je to lak ili težak posao?

– Kao što smo videli, ovo podrazumeva dobro poznavanje deteta i stalno razmišljanje i procenu, zbog čega to nije baš lak zadatak, ali nije ni tako težak da bismo od njega odustali i prepustili detetu da se samo snalazi, jer onda ono neće imati model, koji bi kasnije moglo internalizovati i biti samo sebi vodič kroz život.

Kada treba početi sa obučavanjem dece?

– Sa „obučavanjem” dece se počinje još prenatalno u smislu da ih očekujemo sa radošću i ljubavlju, da su željeni i dobrodošli i čim se rode učimo ih svojom negom i ljubavlju da mogu imati poverenja u nas i u ovaj svet. Međutim, dete je u prvih godinu dana potpuno zavisno od roditeljske nege i pred njega se ne postavljaju nikakvi zahtevi.

Sa postavljanjem zahteva se počinje kada dete navrši osamnaest meseci života. Možda će vam ovo zvučati kao veoma rano, ali da se razumemo, zahtevi koji se postavljaju u tom uzrastu su veoma jednostavni i odnose se na savim osnovne stvari. Dete u tom uzrastu je već naučilo da hoda, a mnoga deca znaju dosta reči ili počinju da govore. Čim je dete u stanju da se samostalno kreće, moraju mu se postavljati zahtevi, prvenstveno u svrhu njegove bezbednosti, a naravno i ciljevi šta je potrebno sledeće da nauči i savlada – nove reči, kako da drži kašiku i slično. Sve ovo se sa decom u tom uzrastu najlakše i najčešće postiže kroz igru i potrebno je dete podržavati i podsticati u osvajanju sveta

U kojoj meri je to normalno da dete nešto počne i ne završi, a kada postaje problem?

– Za decu, pogotovo manju, je karakteristično da „ih ne drži pažnja“, sem kada se u nešto „užive“, a to su obično aktivnosti gde su deca uključena kao akteri i ne razlikuju igru ili fantaziju od realnosti, kao npr. kada prisustvuju pozorišnoj predstavi koja uključuje i publiku i zahteva njeno učešće. Ili kada rade nešto što vole i što je prijatno. Deca teže da izbegavaju da rade stvari koje su dosadne ili neprijatne i to je sasvim normalno. Roditeljska dužnost je da istraju u tome da dete nauče da je potrebno da istrpe frustraciju, odnosno da je potrebno da rade i stvari koje su neprijatne i dosadne, ali su za njih korisne.

Malom detetu je dakako teško da shvati da je nešto što je neprijatno za njega sada u stvari korisno za njega na duge staze. To se prevazilazi tako što se kod deteta stvaraju radne, higijenske i druge navike, jer radnje koje se ponavljaju postaju vremenom automatizovane i stoga manje neprijatne. Drugi način, u slučaju da su u pitanju stvari koje se ne rade redovno, ali su korisne i potrebne, jeste da roditelj postigne da mu se dete podredi, da ga posluša i uradi ono što se od njega zahteva. Naravno, potrebno je uz ovo dati i odgovarajuće kratko i razumljivo objašnjenje, koje će detetu objasniti smisao neprijatnosti koju trpi.

Problem je ukoliko dete ne pristaje da ispuni nikakve zahteve, ili ukoliko uvek ili jako često odustaje tokom raznih aktivnosti. Pri čemu dete može ispoljavati i znake besa ili tuge kojima pokušava od roditelja da iznudi da prestanu da mu postavljaju zahteve ili da ga primoravaju da trpi frustraciju.

Šta treba prvo da uradimo, npr, da počnemo sa kratkoročnim ciljevima?

– Prvo treba postavljati jednostavne, male ciljeve, kroz igru, koji će i detetu biti zanimljivi, a zatim uz stalnu procenu njegovih znanja interesovanja i sposobnosti postavljati postepeno komplikovanije i zahtevnije.

Koji su to prvi zadaci koje treba postaviti pred dete?

– Prvi zadaci se obično odnose na to da dete nauči da prihvati „ne” kao odgovor, odnosno da nauči da prihvati da bude frustrirano, jer roditelji, takozvani „dovoljno dobri” (a ne savršeni) roditelji će postepeno naučiti dete da iako ga vole, ne mogu i ne treba sve njegove želje da budu ispunjene i da mora da im se podredi. To ne znači da ukidamo detetove želje i volju, uvek ga treba pitati šta je to što ono želi, ali da je „roditeljska poslednja”. Odnosno, da iako se njegove želje i volja uvažavaju, da će biti onako kako roditelj kaže, jer roditelj ima odgovornost da donosi odluke za dobrobit deteta, čak i kada te odluke detetu izazivaju neprijatnost.

Postepeno, kako dete uči i njegove želje će postati socijalizovane, a to znači da će samo znati kada su njegove želje prihvatljive, a kada ne, i zbog čega. Kada dete savlada ovu prvobitnu frustraciju, a ona je za dete jako velika, (jer u prvih godinu i po dana se od deteta ništa ne zahteva i sve potrebe mu se ispunjavaju čim plačom pokaže da ih ima), onda je lakše postavljati i druge ciljeve, jer će se dete adaptirati tome da se od njega neke stvari zahtevaju i da roditelji neće odustati dokle god ono zahtev ne ispuni.

Inače, učenje deteta da toleriše frustraciju je jedan od preduslova za kasniji uspeh u životu. Poznat je takozvani “Marshmallow experiment” iz 60’ ih godina XX veka rađen na univerzitetu Stanford u SAD. (On je istovremeno ispitivao i još neke parametre)

Da li to treba da bude nešto što će raditi redovno, recimo učenje novih reči svakodnedno?

– To smo već spominjali kada smo govorili o tome kako se kod dece stvaraju navike. Ukoliko kod deteta stvorimo naviku da recimo pospremi igračke ili namesti krevet svaki dan onda to više za njega neće predstavljati naročiti napor niti temu rasprave. Isto tako ako dete na vreme naučimo da u svakom danu postoji vreme za obaveze i vreme za igru (koje naravno treba da bude prilagođeno uzrastu, tj. što je dete manje, više igre a manje obaveza i obrnuto, kako odrasta, ovo vreme se optimalizuje dok se ne ustali u stalnom odnosu rad/odmor/razonoda), onda ono ima dobru osnovu da kasnije bude uspešno.

U Americi je svojevremeno sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da se uspešni ljudi od neuspešnih ne razlikuju po inteligenciji, poreklu ili nekim drugim nepromenljivim karakteristikama (iako naravno ne možemo isključiti uticaj prilika u kojima neko odrasta i društva u kojem živi na konačan ishod uspešnosti osobe), nego po tome, koliko su roditelji od dece zahtevali da se naviknu da rade i da je rad taj koji donosi rezultate, a ne sreća, sudbina i slično. Takva deca su podsticana da i za vreme raspusta nastave da usavršavaju stečena znanja, da postavljaju svoje ciljeve, da se za njih bore upornošću i radom, da se zauzimaju za sebe i budu proaktivna, umesto pasivna u životu. Pa tako imamo i pravilo „10000 sati” koje kaže da ukoliko u nečemu želite da postanete vrhunski, morate provesti 10000 sati vežbajući i da bez toga nema vrhunskih rezultata. O tome i o ostalim faktorima uspeha možete pročitati u knjizi „Natprosečni” Malkolma Gledvela.

Koliko je bitno da pustimo dete da samo pravi pojedine ciljeve?

– U raznim psihološkim eksperimentima je dokazano da je demokratski pristup najbolji pristup. To ne znači da treba da pustimo decu da rade šta hoće, kad i kako hoće, jer to nije demokratija, nego anarhija. Nego znači da dete uvek treba pitati šta želi i kako se oseća i to uz uvažavanje uzeti u obzir prilikom dogovora i odlučivanja, ali uz poštovanje hijerarhije. To praktično znači da ćemo dete uvek pitati šta ono želi, kako se oseća, koja rešenja predlaže za dati problem, dogovor ili cilj, i da ćemo to sve uzeti u obzir i iskoristiti želje i dobre ideje, ali da će konačna odluka biti roditeljska. Što dete više odrasta, više saznaje, bolje se snalazi u svetu i kompleksnije razmišlja, to ćemo mu prepuštati veći deo u donošenju odluka i postavljanju ciljeva, sa krajnjim ciljem da ga osposobimo za samostalan život u ljudskom društvu. A to podrazumeva i da samo sebe motiviše i da samo sebi postavlja ciljeve kada odraste.

Kako pomoći detetu da nauči da samo postavlja ciljeve?

– Tako što ćemo u stvari naučiti dete da samo sebe motiviše. Bez motivacije nema ni postavljanja ciljeva. Dok je dete malo, motivacija je ili prijatnost, ili ona dolazi spolja, od roditelja i drugih odraslih koje dete motivišu pohvalama i drugim vrstama nagrada, a isto tako ga i demotivišu kaznom. Kasnije dete usvoji vrednosti i nauči ponašanja koja će ga dovesti do potvrđivanja vrednosti, što donosi osećaj zadovoljstva. Zbog očekivanja ovog zadovoljstva, kasnije je motivisano da ponavlja ista ponašanja, ili postavlja ciljeve koji će još više potvrditi tu vrednost, odnosno postavljati više ciljeve nego prethodnog puta.

Kada dete nauči da postavljanje ciljeva i rad koji vodi do njihovog ostvarivanja donose zadovoljstvo, pogotovo ako naučimo dete da poveže i svoje želje, direktno ili indirektno sa ostvarivanjem ciljeva onda dete može naučiti kako da oseti ono što nazivamo „tok“. „Tok“ je takvo iskustvo koje osećamo kada radimo stvari u koje se unesemo toliko da možemo zanemariti vreme, napor i neprijatnost da bismo postigli cilj i uživamo dok to radimo, bez obzira na rad koji tom prilikom ulažemo. Kao što alpinisti navode da bez obzira na sve napore uživaju dok se penju uz planinu.

Ukoliko ste u mogućnosti pročitajte knjige „Tok“ Mihalja Čiksentmihalja, „Tajna srećne dece“ Stiva Bidalfa, „Kako preživeti život“ Džona Kliza i Robina Skinera i „Mala knjiga za velike roditelje“ grupe autora, koji su odlični vodiči na ovu temu.

Koliko je bitna i pohvala kada ih ostvari?

– Bitne su pohvale i tokom samog procesa rada, zato ih i nazivamo procesne pohvale, kao i na kraju, kada dete ostvari cilj ili zahtev. Potrebno je pohvaliti kako postupak, tako i samu ličnost deteta. Pohvala za postupak je, na primer: „Dobro si to uradio“, „Lepo si spremio sobu“, „Odlično si izrecitovala ovu pesmu“ i slično, a pohvale usmerene na ličnost su: „Ti si pametna devojčica“, „Sposoban si“, „Baš si spretna“ – odnosno to su poruke kojima definišemo samo dete i zato je bitno da poruke kojima definišemo dete ne budu negativne, jer se one „lepe“ na dete i ono se sa njima identifikuje. Za razliku od poruka na ličnost, poruke na ponašanje i postupke mogu biti negativne, u vidu kritike: „Ovo si pogrešio“ „Nisi uradila kako smo se dogovorili“.

Kod sasvim male dece u redu je davati i pohvale koje su malo preterane, ali to možemo raditi samo do treće godine, a zatim je neophodan princip realnosti, a to znači da dete dobija samo realne pohvale, a to su one koje niti su umanjenen niti preterane. Ako dete hvalimo nerealno i preterano, ono će sebe precenjivati i kasnije kada se nađe u svetu, misliće da su drugi nerealni, da mu zavide, da su protiv njega ili u najmanju ruku da ne umeju da prepoznaju pravi kvalitet. Pohvale ovog tipa su: „Ti si genije, najpametnije dete na svetu“, „Mamino zlato, ti si moja princeza i najbolja si u svemu“ i slično.

Takođe i ako dete hvalimo stalno i za sve i svašta, može doći do „inflacije pohvala“, odnosno da ih dete više ne ceni i ne doživljava kao podršku i nagradu, jer ih ima stalno za sve i svašta. Ne treba ni potcenjivati dete niti njegove uspehe, jer će tako dete nastaviti i kasnije da potcenjuje sebe i svoja dostignuća, što će uticati negativno na njegovo samopouzdanje i uspeh.

Znači, veoma je važno hvaliti decu, prvenstveno realno, ali je isto tako važno i kritikovati nepoželjna ponašanja i naučiti ih da poštuju zahteve koji se pred njih postavljaju.

Objasnite razliku između apstraktnih i konkretnih ciljeva, odnosno kako da objasnimo detetu razliku između cilja „Biti bolji u školi” i naučiti vožnju bicikla?

– Ovo je takođe povezano i sa kratkoročnim i dugoročnim ciljevima, jer deca nemaju sasvim jasne predstave o tome šta je za njih dugoročno dobro a šta nije. Zbog toga im se neke stvari mogu činiti bez veze, bez smisla, samo zato što su neprijatne ili dosadne. Lako im je da predstave sebi neki konkretan i kratkoročan cilj, ali teško neki apstraktan i dugoročan.

Roditelji mogu da pomognu tako što će neki dugoročan i apstraktan cilj konkretizovati detetu i povezati ga sa nekim ili nečim što je detetu poznato i što voli. Na primer: „Ako budeš uporan u učenju, moći ćeš da upišeš školu u kojoj ćeš svaki dan moći da učiš da radiš baš to što voliš i da postaneš programer kao tvoj stric kome se diviš“.

Šta su najčešće greške roditelja kad je o ovoj temi reč?

– Najčešće greške se odnose na lošu procenu detetovih mogućnosti i želja. Odnosno, postavljaju se ciljevi koji su ili previše laki ili preterano zahtevni za dete, ili se potpuno ignorišu njegove želje i afiniteti, ili im se pak potpuno nekritično uvek izlazi u susret.

Ako je cilj preterano lak, dete neće biti motivisano i neće osećati zadovoljstvo kada ga ostvari, a ako je pretežak, misliće o sebi da je glupo, nesposobno i neuspešno. Ako ignorišemo njegove želje ili afinitete, dete će prvo pokušati da se pobuni, a onda će naučiti da one nisu važne, pa ih neće uzimati u obzir i biti hronično nezadovoljno, a moguće da će zaključiti ni da ono samo nije važno. A ako pak uvek izlazimo u susret detetovim željama, razmazićemo ga i nećemo ga naučiti da mora poštovati granice i da se mora podrediti.

Recimo da umesto smernica počinju da postavljaju pravila, do čega to može da dovede kod deteta, do ignorisanja ili pobune…?

– Može dovesti i do ignorisanja i do pobune i do apatije, u svakom slučaju će dovesti ili do nesaradnje ili će dete svesno ili nesvesno, otvoreno ili indirektno sabotirati aktivnost, ili će za nju biti nezainteresovano. Na kraju će većina dece prihvatiti pravila, ali će to dovesti do toga da i dalje u životu samo poštuju pravila a zanemaruju sebe i svoje želje, umesto da uspostave neophodan balans između ova dva.

Kako to izbeći?

– Uspešni roditelji će bezuslovno voleti dete i postavljati mu uslove pod kojima može ostvariti privilegije. Dakle, dete će imati ljubav koja mu je potrebna za pravilan rast i razvoj i imaće tačno definisane uslove i uputstva šta i kako treba da se ponaša da bi ostvarilo privilegije u smislu nagrada i šta da ne radi kako bi izbeglo kaznu, što će kasnije internalizovati kao vrednosti kojih će se kasnije u životu držati i neće mu biti potreban neko spolja da ga „reguliše“ već će to osoba raditi sama sebi: odnosno bezuslovno će sebe voleti i poštovati, hvaliće i nagrađivaće sebe za dobra i kritikovati i ispravljati loša ponašanja i postavljati sebi ciljeve u skladu sa svojim vrednostima i željama i biti u mogućnosti da ih ostvari, zbog čega će biti zadovoljna.

Na koji način će mu to pomoći kasnije u životu da bude uspešno i kada se suoči sa neuspehom?

– Ako je dete naučilo da se samo motiviše, da uzima u obzir svoje želje i sposobnosti, te da postavlja ciljeve u „zonu narednog razvoja“, da radi uporno i da ne odustaje zbog prepreka, ali i da realno proceni kada ipak treba odustati, jer nema svrhe, da je u redu grešiti, da to ne znači da je glupo i nesposobno, već da je greška prilika da nešto novo nauči, da napreduje, da sebe hvali i tokom procesa i kada postigne cilj, da u tome uživa i da bude u „toku“, da odmeri vreme za zabavu, odmor i rad, da zna da kritikuje svoje ponašanje, a da sebe podrži kao osobu i da u svemu tome bude realno i zadovoljno, izrašće u uspešnu osobu.

Vaspitanje i društveni život dece

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Marijanom Ilićem objavljen u skraćenoj verziji u Blicu 14.7.2011.

Kao prvo koliko je bitno dobro vaspitanje za društveni život deteta na duge staze?

– Dobro vaspitanje je od ključnog značaja za budućnost deteta. Ono što dete „ponese iz kuće”, bilo da su to pozitivne ili negativne poruke, vaspitanje i navike, mnogo više određuje kako će se ono snaći u životu, nego njegov genetski dat temperament i potencijal. To ne znači da od deteta koje se rodilo sa, na primer, mentalnom insuficijencijom možete napraviti „vunderkinda”, ali znači da od svakog deteta koje se rodilo barem prosečno možete napraviti osobu koja će se dobro snalaziti u ljudskom društvu.

Mudar roditelj će dobro proceniti potencijal svog deteta i maksimalno ga podržati za detetovo dobro. To znači da neće smatrati prosečno dete genijalcem i pokušavati da ga natera da po svaku cenu bude najbolji u svemu, i isto tako znači da neće to isto dete vređati i ponižavati govoreći mu da je glupo i nesposobno.

Kako biti mudar roditelj, ukoliko sami nismo imali dobar model prilikom odrastanja, je nešto što se može naučiti čitajući lako dostupnu literaturu i savetujući se sa poznanicima koji imaju uspešnu i zadovoljnu decu, ili sa stručnjacima koji se time bave, ići na kurseve roditeljstva slično.

Prvi zadatak roditelja je da sami budu realni i da nauče svoju decu tome istome, jer će onda ona imati realnu sliku sebe, drugih, sveta i okolnosti i koristiti je kao tačnu mapu za pravilnu orijentaciju u životu i društvu.

Da li očekivanja i pravila koja postavljamo deci treba da budu potkrepljene ličnim primerom? Odnosno ako od deteta tražite da se ponaša pristojno, a sami vređate nekoga u afektu, ogovarate ili tome slično, kakav to utisak ostavlja na dete i koje su posledice?

– Da. Deca su veoma radoznala i dobro zapažaju. I, ako im govorite jedno, a radite drugo, najverovatnije je da će oponašati ono što radite, a ne ono što im govorite, jer je postupak uvek upečatljivija poruka od izgovorene reči. Postupak sa sobom nosi i emocionalnu komponentu, sliku, govor tela, ceo „film na određenu tematsku celinu”. To je ono što se pamti i usvaja.

Dete može biti zbunjeno očitim neskladom između izrečenih poruka i sasvim suprotnog ponašanja, i u pokušaju adaptacije roditelju, nekada će pokušati da se ponašaju na oba načina, ali najverovatnije je da će na kraju usvojiti ono što je upečatljivije – postupke, dakle.

Koliko decu dovodi „do ludila” kada u društvu roditelji počnu da se šale na račun simpatije ili nečega privatnog i da li to treba izbeći?

– Šaliti se na račun neke osobe ili postupka u prevodu znači začikavati, a na žalost često u praksi to podrazumeva i ismevanje.

Deca do sedme godine su posebno osetljiva na to, jer većinom još ne razlikuju sebe od svog ponašanja. To znači da ako se odrasli šale ističući neki događaj u kome se dete ponašalo „smotano” ili „detinjasto”, da će dete najverovatnije shvatiti da je ono smotano ili detinjasto, da ga roditelji smatraju glupim ili nesposobnim, osećaće stid, a stid je vrlo neprijatno osećanje koje „udara” na vrednost deteta.

Pogotovo je loše ako se odrasli šale s nečim što je detetu važno i što im je reklo u poverenju. Tada će se dete osetiti izneverenim i sledeći put će se teže odlučiti da odraslima poveri neke stvari, koje je bitno da im poveri, jer samo nema dovoljno informacija i iskustva da se u takvim situacijama postavi. Ako doživi takvu neprijatnost, ili će prestati da sa roditeljima deli takve informacije, ili će se ponašati buntovno, a to znači u inat roditeljskim zahtevima i uputstvima, često i na sopstvenu štetu.

Roditelj bi trebalo da bude u stanju da kada se sa detetom dogovori da je nešto rečeno u poverenju, to tako i ostane. Čak i ako nije dogovoreno, roditelj uvek može pitati dete da li je to nešto o čemu ne bi volelo da se pred drugima priča. Naravno, roditelj treba da pravilno proceni, kada je u vaspitne svrhe dobro govoriti pred drugima stvari koje su detetu neprijatne. Na primer, ako je nešto ukralo, potrebno je da dete ukradeno vrati, nadoknadi štetu i izvini se, ma koliko da mu je to neprijatno, jer će ga upravo ta velika neprijatnost naterati da tako šta ubuduće ne radi, jer zna šta ga čeka.

Ako imamo stidljivo dete kako da mu pomognemo da postane društvenije na nenapadan način? Kolika je greška biti napadan i insistirati na velikoj žurci ili da ga „guramo” u neko društvo? Da li tako postižemo kontraefekat?

– Stid je infantilno osećanje, odnosno, kada se neko stidi, on se u stvari boji da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen od nekog autoriteta ili grupe koja mu je važna i da će osećati da je zbog toga bezvredan.

Ako stidljivo dete gurnete bez pripreme u veliko društvo ili javni nastup, to će za njega biti preplavljujuće. Preplavljivanje strahom ima dva ishoda: ili će dete biti potuno paralisano, ili će eventualno prevazići stid i početi da se ponaša sigurnije. Što je dete manje i nepripremljenije, prvi ishod je verovatniji.

Tako da preporučujem, ukoliko je dete stidljivo, da ga hrabrite, pohvalite njega i njegove postupke, razgovarate s njim, navedete primere kako su ljudi prevazilazili slične situacije. Dobro je da saznate da li je dete motivisano i čime, da bi uopšte krenulo da sebe stavlja u ovako neprijatnu situaciju. A motivi su često druženje, prihvatanje, pohvale od strane autoriteta. Kada ste došli do motiva, ili sami motivisali dete, onda u dogovoru s njim počnite da ga postepeno uvodite od najmanje stresne situacije, ka onim stresnijim.

Važno je da dete zna da nije kraj sveta ako mu odmah ne pođe za rukom, da zna da ima mogućnost da ponavlja istu situaciju dokle god je ne savlada, da može odustati ako mu je trenutno preteško i da će roditelj biti tu za njega da ga uteši i ohrabri, ali i da će biti čvrsto uveren da dete to može i da će mu pomoći da to reši, pre ili kasnije, i da neće odustati dokle god se situacija ne savlda, jer je to dobro za dete na duže staze. Posle svake savladane prepreke, obavezno ga nagradite primereno i zajedno se tome radujte, uživajte u pobedi, predahnite dovoljno dugo, a zatim – krenite dalje ka cilju.

Koliko je prevelika pospustljivost roditelja loša po razvijanje društvenih navika deteta, na koji način i kako to sprečiti?

– Ako su roditelji previše popustljivi, dete će biti razmaženo. Dakle, i ubuduće će se ponašati previše popustljivo prema sebi, ne poštujući društvene, a na žalost ponekada i zakonske norme, gledaće samo sebe i svoje interese, a prema drugim ljudima neće imati dovoljno obzira.

Jedini način da se to spreči jeste da dete pored dovoljne količine bezuslovne ljubavi, pohvala i nagrada, ima i primerenu količinu discipline, zahteva i kazni.

U poslednje vreme je i kod nas na žalost veoma prisutan trend da se vrše razni pritisci na javnost i zakonodavstvo da se roditeljima oduzme moć da vaspitaju svoju decu primenom primerene kazne.

Kažnjavanja je deo disciplinovanja, koje je deo vaspitavanja. A formula dobrog vaspitanja = ljubav + disciplinovanje.“

Neophodno je da roditelj ima širok repertoar pohvala, nagrada i kazni, da bi dete usvojilo i shvatilo šta se sme, a šta se ne sme, šta je dobro, a šta je loše, da bi bilo socijalizovano u dovoljnoj meri.

Ovo je potkrepljeno brojnim istraživanjima koja su upoređivala decu i države gde je primenjivano popustljivo i vaspitanje uz disciplinu. Rezultat je uvek isti – deca i društva u kojima je uz ljubav primenjivana diciplina uspešnija su i zadovoljnija od razmažene dece.

Koliko je bitno da se roditelji ne dodvoravaju detetu već da ne zaborave da su oni ipak roditelji koji moraju da postavljaju granice, a ne da budu detetovi najbolji prijatelji?

– Roditelji su roditelji, a ne drugovi i drugarice detetu. To je loše i za roditelja i za dete, jer se brkaju uloge. Neko ko je u ulozi drugarice, ne može sprovesti sve ono što je roditeljska dužnost, kao ni što neko ko je u ulozi roditelja, ne može sprovesti sve ono što je detetu od prijateljstva potrebno. Roditelji imaju različiti nivo moći u odnosu na dete, i objektivno i psihološki, dok su dete i drugovi na istom nivou.

Sa druge strane, ako se dete sa roditeljima oseća kao da je u vojnoj školi koliko velika doza strogoće utiče na njega? Pri tom mislim i na skoro potpunu zabranu izlazaka, tačno vraćanje na vreme posle škole kući, zabranu spavanja kod prijatelja. U isto vreme ima i roditelja koji žele potpuno da kontrolišu detetovo vreme, pa im tako određuju tačnu satnicu – od toliko do toliko si u školi, onda možeš sat vremena kod druga, pa tačno kući u 7 da radiš domaći do 9, večera, pa spavanje…

– Naravno da nijedan ekstrem u vaspitanju nije dobar, kao što ne možemo prepustiti deci vođstvo u porodici, tako nije dobro ni da ona nemaju pravo glasa, mišljenja, izbora i da moraju bespogovorno da se pokoravaju svakoj roditeljskoj zamisli. Potrebno je da dete nauči da se podredi roditelju kao onom ko vodi porodicu.

Ali ako se samo bude podređivalo, neće ni kada odraste imati svoje mišljenje, zanemarivaće svoje želje uvek u korist drugih i biće u najmanju ruku nezadovoljno, čak i ako bude jako uspešno. Potiskivaće sve svoje i često „izgubiti sebe“ u korist toga da udovolji drugima. Tada će to dete biti presocijalizovano.

Presocijalizovana društva su ona društva u kojima imamo najviše samoubistava. Istraživanja i praksa su pokazala interesantne rezultate, koji su i logični: čak i pored ovakvih mogućih ishoda, uvek je bolje malo više, nego malo manje discipline. Jer, osoba koja ima viška discipline može se naučiti da sebi da više slobode.

Osoba koja ima manjka discipline, nema motiv i često ne želi sebi da je nameće, jer joj je mnogo prijatnije bez, nego sa disciplinom i pravilima.

Drugi set istraživanja pokazuje da je najbolje ako se u porodici zna da je roditelj vođa, a da se od deteta očekuje da usvoji i poštuje pravila i disciplinu, ali takođe i da se od deteta očekuje i podržava da ima svoje mišljenje, da zastupa svoje stavove, da ima svoje sasvim originalne ideje, da ga se pita za njegove želje, da učestvuje u donošenju odluka, ali, da će ipak na kraju biti onako kako roditelj kaže, barem dok dete ne stasa dovoljno da ima informacije, znanje, iskustvo i veštine da ih sasvim samostalno donosi.

Svi roditelji znaju da je vaspitanje dece najteži zadatak u životu i da često izgleda kao da pokušavate da prođete između Scile i Haribde – prestrogog i prepopustljivog načina vaspitanja. Recept je da budete realni, dosledni, strogi kada je neophodno i da mnogo volite svoje dete i da mu to i pokazujete i govorite svo ostalo vreme.

Da li na decu utiče prevelika strogoća što se tiče higijene? Pri tom mislim na „sterilisanje” prostorija, terati dete i njegove prijatelje da se obavezno izuvaju, ništa ne pipaju „prljavim” rukama i slično. Kako to utiče na to kako se dete oseća, i na njegovo druženje sa vršnjacima?

– Ukoliko roditelj preterano insistira na higijeni, dete ima velike šanse da postane opsesivno po tom pitanju, nekada do te mere da može razviti fobično-kompulzivno ili anksiozno-kompluzivno ponašanje, poremećaj, ili opsesivni poremećaj ličnosti. Ako mislite da ovo zvuči preterano, sledi objašnjenje.

Roditelj koji toliko insistira na higijeni i redu da sve mora biti poslagano i sterilisano, često je i sam opsesivan ili uplašen za svoje dete, a često i jedno i drugo. Često će praviti dramu oko sitnica u vezi sa higijenom, i često će prezaštićavati dete. Dete koje je vaspitano ovako i samo će pridavati preveliki značaj ovome, a ako je uz to bilo i prezaštićavano, to znači da mu se nije u dovoljnoj meri dozvoljavalo da se „oproba i dokaže svoje sposobnosti”, što će dovesti do toga da ono ne zna svoje sposobnosti ili ne veruje u njih, ili oba. A to dovodi do daljeg učvršćivanja ovakvog ponašanja ili čak razvoja poremećaja.

Mislim da se u današnje vreme i sa svim ovim preteruje, mediji su puni reklama za antibakterijske preparate, sapune, vlažne maramice, istrebljivače virusa, prašine, sterilizatore ovoga i onoga.

Moje lično mišljenje je da se često tu radi o trgovini roditeljskim strahom za ono što im je najvažnije, a to su njihova deca. Kad god „pritisnete dugmić za strah”, rezultati su zagarantovani i marketinški stručnjaci to dobro znaju.

A medicina, kao i narod takođe znaju da i u ovom treba imati meru. Čistoća i urednost su potrebni, ali isto tako i izlaganje uobičajenim antigenima u umerenoj meri, da bi ih organizam upoznao, stekao otpornost na njih i kasnije, kada jednom više ne bude mame, tate i sterilisanog prostora, bio u stanju da se od njih sam odbrani.

Kako na dete utiče odbijanje roditelja da prihvati i dopusti detetu bilo šta što je „moderno” i novo jer smatra da je to sve loše?

– Ukoliko je roditelj striktan i neselektivan u proglašavanju svega što je novo odmah i bez daljeg informisanja kao lošeg, onda je takav roditelj nerealan i tera svoje dete da živi u prošlosti, a ne u sadašnjosti. Tako se može živeti jedino izolovano od sveta i vremena.

Svima je poznat primer zajednice Amiša u Americi, mada i kod nas postoje zajednice koje žive po sličnim principima. I njima je dobro u njihovoj zajednici, ali kada dođu u dodir sa ljudima van svoje zajednice, zbunjeni su i jedni i drugi, a na žalost, često se takav susret, zbog neinformisanosti, nerazumevanja i podsmeha ne završava baš dobro. U blažem slučaju, ako ne pratite barem sa strane i nemate ideju šta se dešava, bićete neshvaćeni i neprihvaćeni. Ne kažem da treba da budemo prihvaćeni i shvaćeni po svaku cenu, ali neka mera adaptacije i informisanosti je ipak potrebna, kako bismo mogli da se razumemo.

Iako je u savremenom svetu previše novih stvari u jedinici vremena, nisu sve one neophodno loše.

Zato roditelji treba da se informišu o novotarijama, pre nego što donesu zaključak da li su one dobre ili loše uopšte, kao i za njihovu porodicu i dete. Promena i kretanje su suština života, s merom, naravno i poštujući opšte principe prirode i humanosti.

Koliko stalna kritika može da deprimira dete, recimo kako se oblači?

– Ako roditelj stalno samo kritikuje dete za sve, i to neselektivno, pogotovo ako su to poruke upućene na njega kao na osobu, a ne na ponašanje, to je izrazito štetno, jer srozava detetovo samopouzdanje, osećaj vrednosti i voljenosti i doprinosi lošoj slici deteta o samome sebi, što vodi osećanju niže vrednosti pa sve do samoprezira koji je u osnovi velikog broja depresivnih poremećaja. Dakle ponavljam i naglašavam: ako kritikujući dete ne pravimo razliku između njega i njegovog ponašanja, to je izrazito loše.

Na primer, sasvim je uredu reći nešto kao: „Ne razumem kako jedno tako pametno dete može da napravi takvu glupost“, a izrazito loše je reći: „Glupane, vidi šta si uradio!“.

Zabranjivanje da se druži sa određenim vršnjacima jer se roditelju ne sviđaju odnosno ne ispunjavaju njihove kriterijume?

– Zabrana bez objašnjenja je zabrana koja će izazvati ili bunt, pa će dete iz inata da radi baš ono što mu zabranjuju, ili će se odreći svojih želja i biti neserećno.

Ali, ako roditelj ima objektivne razloge za takav postupak, neophodno je da sa detetom razgovara o tome. „Objektivni razlozi“ moraju biti utemeljeni u realnosti, a ne na „snobovskim“ ili nekim drugim, iskrivljenim kriterijumima. Ako već objektivan razlog zaista postoji, bolje je da detetu postavljate pitanja, koja će dovesti da dete samo zaključi da je za njega druženje sa određenom osobom loše i to tačno zbog čega, jer se tako uključuje detetov proces mišljenja, što ostavlja trajniji efekat. Bolje nego da mu se samo „izdeklemuje manifest o nepodobnosti“ i „izruči zahtev o isključivanju“ iz detetovog kruga prijatelja , što može, a ne mora imati efekat…ili kontraefekat.

Prisluškivanje razgovora, sa negativnim kometarima, tipa šta je trebalo da kaže?

– Ne treba prisluškivati razgovore deteta! Možete ih slušati, ako se unapred dogovorite sa detetom, a to će verovatno biti slučaj ako zajedno sa detetom procenite da mu je i inače potreban savet kako da postupi u određenoj situaciji.

Jedini izuzetak od ovog pravila je ako roditelj opravdano sumnja da se dešava nešto gde treba da interveniše, a dete mu to nije reklo zbog straha od posledica od osobe s kojom priča ili od roditelja, ili iz želje da ga slaže ili izmanipuliše na neki drugi način, štetan za dete.

Ukoliko imate dobar odnos sa detetom i ono može da vam se poveri bez osuđivanja, jer zna da će od vas dobiti prihvatanje i dobar savet, ionako će vam samo reći sve što je važno da znate. Što znači, ne baš SVE, i to je u redu.

Ako dete ima problema u sklapanju prijateljstava da li ga treba pustiti da se samo sa svime izbori ili mu ipak treba nekako pomoći i koji je pravi način za to?

– I opet, ukoliko imate dobar odnos sa detetom znaćete da ima problema u ovoj sferi, što znači da možete sa detetom porazgovarati, ohrabriti ga i dati mu savet, ili još bolje, navesti neki primer kako ste vi ili neko od rodbine ili prijatelja rešavali slične probleme. Možete ponuditi svoju pomoć, ali naglasite da se nećete mešati, ukoliko vam to dete ne bude tražilo. Sem naravno, ako ne procenite da ga to ugrožava, recimo, ako trpi nasilje od strane vršnjaka, ili slično.

Životni skript

Aleksandra Bubera

Intervju sa Sanjom Kostić, objavljen delimično u Večernjim novostima 4.9.2011.

Šta je životni skript i na koji način on utiče na formiranje našeg identiteta?

– Životni skript je nesvesni životni plan koji „sastavimo“ u detinjstvu .

Životni skript je sastavljen u stvari od niza skriptnih odluka. Skriptna odluka je iskrivljeno uverenje o nekom važnom životnom pitanju, a ovakva odluka se donosi na osnovu skriptnih zaključaka, tj. iskrivljenih predstava ili uverenja o važnim životnim pitanjima.

Oni se donose pod uticajem roditelja, okoline, nedovoljno informacija, kao i zbog toga što dete ima drugačiji način razmišljanja nego odrasle osobe, tako da je mogućnost iskrivljenja veoma velika. Deca razmišljaju magijski i konkretno povezuju događaje. Kao kada dete izjavi sledeće:„Rekao je onaj čika na televiziji koji pušta sunce i kišu, da će sutra biti lepo vreme“.

Kažemo da je nesvestan, jer se proces skriptiranja dešava veoma rano, od druge do sedme godine života, što znači da mnoge stvari zaboravimo, pa tako i zaboravimo kako i kada smo neke stvari zaključili i odlučili i posle ih ne revidiramo, već se automatski ponašamo na osnovu njih, jer ih doživljavamo kao aksiome tj. istine koje ne podležu daljoj raspravi.

To bi moglo da se uporedi sa sledećim eksperimentom: kao kada bi pod hipnozom osobi dali sugestiju da kada izađe iz hipnotičkog stanja priđe stolu i rearanžira cveće u vazi i takođe joj dali sugestiju da zaboravi da je ovakvo uputstvo dobila. Osoba kada izađe iz stanja hipnoze, priđe stolu i rearanžira cveće.Kada je upitamo zašto je to uradila, ona će navesti neki racionalan razlog: na primer, da joj se više sviđa da cveće stoji ovako nego kako je bilo prethodno. Međutim, pravi razlog je što je u izmenjenom stanju svesti dobila uputstvo.To što osoba racionalno opravdava svoje ponašanje zove se racionalizacija i tako deluje skript u životu.

Dakle, kada smo jako mali, odlučimo da ćemo se u odnosu na određene stvari ponašati na određen način, posle to zaboravimo, a svoje ponašanje racionalizujemo. Zbog toga životni skript, ukoliko se ne osvesti i zaključci i odluke ne revidiraju, upravlja našim životom. Proces revizije je normalno prisutan, i svi se sećamo kako smo tokom života ispravljali neke svoje zablude, međutim, često za mnoga važna životna pitanja mislimo da donosimo autonomne izbore i odluke (autos-nomos= vladati se po sopstvenim zakonima), a u stvari se ponašamo prema odavno donešenom, zastarelom i netačnom životnom planu.

Na primer, dete želi da se bavi pevanjem. Međutim u njegovoj porodici se pevačka profesija konotira negativno, te dete odluči da to nije dobro i kasnije u životu izabere da se bavi pravom, zato što je to profesija koja je cenjena, donosi dobru zaradu i sl.(racionalizacija u skladu sa željama porodice) iako i dalje želi da se bavi pevanjem i često je frustrirana svojom izabranom profesijom.

U kojoj dobi čovek počinje da formira svoje obrasce ponašanja?

– Formiranje obrazaca ponašanja počinje praktično odmah po rođenju, zato što je odnos deteta koji ima sa majkom ili osobom koja brine o njemu veoma važan.

Dete, za razliku od odraslog čoveka ima potrebu za ljubavlju i potrebu za vezivanjem, za stalnom stimulacijom i negom, tj. ukoliko ih nema to će loše uticati na njegovo psihofizičko stanje, što je odavno potvrđeno i istraživanjima.Odrasle osobe sve ovo imaju kao želju, tj. ako imaju ljubav, stimulaciju, veze, to popravlja kvalitet života, ali nedostatak istih neće dovesti do narušavanja mentalnog i fizičkog zdravlja kao što se to dešava kod dece. Dakle, način i kvalitet majčine nege i veze sa detetom već od samog početka utiče na to koliko će se dete osećati sigurno kasnije u životu, koliko će imati utisak da može biti zaštićeno, voljeno, da može ostvarivati svoje potrebe i želje.

Negde sa godinu i po dana, kada je dete već razvilo neke veštine i sposobnosti (hod, delimično govor) počinje i prava socijalizacija, kada se pored nege i ljubavi počinju postavljati zahtevi, granice i slično. Tako da se životni skript praktično formira u dobu od druge do sedme godine života, dakle u uzrastu kada je dete veoma malo, ima nerazvijen način razmišljanja, veruje sve što mu odrasli kažu, jer mu od njih zavisi život, precenjuje značaj svega i svačega zbog čega mnoge stvari doživljava preterano emocionalno, što sve doprinosi mogućnosti da se donesu iskrivljeni zaključci i na osnovu njih odluke prema kojima ćemo se kasnije u životu orijentisati.

Šta najviše utiče na strukturu ličnosti, odnosno na stvaranje životnog skripta, na osnovu čega sve temeljimo odluke, zaključke, uverenja, verovanja, vrednosti…?

– Skriptne odluke mogu se doneti pod spoljašnjim uticajem ili dete samo pogrešno zaključi zbog nedovoljno informacija i konkretnog načina mišljenja. Ipak, najvažniji izvor poruka na osnovu kojih dete zaključuje o sebi, drugima i svetu jesu oni ljudi koji su detetu najvažniji, dakle roditelji, porodica, prijatelji i drugi autoriteti. Što je osoba detetu važnija, to njene poruke imaju veći uticaj na dete.

Ne prihvataju deca sve što im se poruči, međutim veću verovatnoću da dete prihvati neku poruku imaju sledeće poruke:

One koje upućuje osoba koja je detetu veoma važna
Koje se često ponavljaju
One koje su intenzivnije ( i praćene intenzivnijim emocijama)
Ako više ljudi upućuje sličnu poruku
Ako je dete primilo malo ili nimalo suprotnih poruka.

Poruka se može preneti i postupcima, a često se i ne pamti kao izrečena, već dete uči po modelu ponašanja roditelja. Znači, ako roditelj, na primer, sa drugim odraslima stalno negativno komentariše, na primer, neku drugu nacionalnu ili navijačku grupu, iako se ne obraća direktno detetu, ono će to čuti i verovatno usvojiti, isto kao što će gledati odnos svojih roditelja, koji se na primer tuku ili su nežni jedno prema drugome i to usvojiti kao uobičajen model ponašanja.

Takođe roditelji formiraju detetovu sliku o sebi tako što mu govore kakvo je ono, pa tako ako mu govore da je glupo i nesposobno, ono će im verovati, kao što će im verovati i ako mu kažu da je sposobno i pametno. Izostanak reakcije na neko detetovo ponašanje ili nagrada za neko drugo, takođe su poruke koje dete jako brzo i jako dobro shvata i prema tome će se dalje u životu ponašati.

Koliko smo svesni svog životnog skripta i da li se on tokom života može promeniti ili nadograditi i kako?

– Većina ljudi nije svesna svog životnog skripta, jer je, već po svojoj definiciji on nesvestan životni plan.

Ono čega ljudi jesu svesni, to je da imaju neki problem u životu, neku smetnju ili patnju i tek kada odluče da se pozabave uzrocima zašto je to tako, dođe se do toga da imaju neka iskrivljena uverenja.

Iskrivljena uverenja u našem životu deluju kao „samoostvarujuća proročanstva“. To znači da ako osoba veruje da je glupa, tako će se i ponašati.Postupaće na glup način i time sebi dokazivati da je zaista glupa i imati „realne“ argumente pred sobom da je to zaista tako.Često u psihoterapiji srećem slučajeve gde osoba misli da je glupa i nesposobna, a meni je očigledno da to nije realno.

Često takva osoba i kada ode na testiranje i dobije veoma visok IQ (koeficijent inteligencije) i dalje ne veruje da je pametna, jer u svom životnom toku nalazi mnoge potvrde da je glupa.

To nam govori o tome, da naša uverenja često imaju mnogo veći uticaj na naše ponašanje i životni tok od realnosti. Zato kažemo da osoba uklapa realnost tako što je iskrivljuje, u svoj sistem uverenja, jer sistem uverenja teži inertnosti, tj.da se održi, čak i kada je očigledno da je to pogrešno.

Dobra vest je da možemo osvestiti da smo nekada doneli pogrešne zaključke i na osnovu toga zaključili da smo, na primer, nesposobni, ružni, „nevoljivi” i slično, i to je prvi korak ka tome da ta uverenja promenimo.Uverenja je moguće promeniti i to je prirodan tok u životu, svako od nas se seća da je verovao u veštice i Deda mraza, pa posle shvatio da oni ne postoje.

Na promenu uverenja, na sreću, ipak deluje i realnost kada nas konstantno demantuje, ali često je ljudima čak i tada u tome potrebna pomoć – prijatelja, autoriteta, psihoterapeuta, uzora ili nekih važnih životnih događaja. Psihoterapija jeste proveren i dobar način da se uverenja izmene, i psihoterapija se prvenstveno i bavi ispravljanjem iskrivljenih uverenja o sebi, drugima i svetu.Naravno, postoje i drugi navedeni načini, kao i mnoštvo njih koji nisu ovom prilikom spomenuti.

Kako životni skript utiče na naše ponašanje, da li može da nas ograničava i sputava u nekim važnim životnim odlukama?

– Životni skript jako utiče na naše ponašanje i sve odluke o važnim životnim pitanjima ćemo donesti u skladu sa skriptnim uverenjima ukoliko na tu temu postoje.

Da li zbog toga što znamo kako se treba ponašati da bismo ispunili očekivanja i šta možemo na osnovu tog ponašanja očekivati u određenom trenutku, skript čini život predvidljivim?

– Da. Ukoliko zajedno sa osobom dođemo do toga kakav je njen životni skript, od kakvih se odluka i uverenja sastoji, možemo sa dosta velikom verovatnoćom predvideti kako će izgledati, pa često i kako će se završiti njen život, ukoliko ne učini ništa da taj sistem uverenja izmeni. Jer, na žalost, neke osobe u svom životnom skriptu imaju uverenja da će biti neuspešne, patiti, poludeti ili se ubiti. Na sreću i ova uverenja su podložna korekciji.

Ukoliko osoba ima realnu sliku sveta, sebe i drugih ljudi, onda će ona biti autonomna, tj. u stanju da svoj život živi u skladu sa sobom i svojim željama, naravno, onoliko koliko to okolnosti dozvoljavaju i neće sebe ograničavati da živi u onim okvirima koji su propisani skriptom.

To takođe znači da će se osoba boriti za sebe i činiti svoj život onoliko dobrim i ispunjenim koliko god joj to okolnosti dozvoljavaju i neće videti prepreke tamo gde ih nema, a one realne će proceniti i ukoliko shvati da su one premostive, savladaće ih, a one nerešive probleme će prihvatiti kao takve.

Napominjem da, kada osoba ima iskrivljena uverenja, mnoge probleme koji su objektivno za tu osobu rešivi će procenjivati kao nemoguću misiju, jer procenjuje sebe kao nedovoljno kompetentnu iz bilo kog razloga da se sa njima uhvati u koštac.

Kako životni skript utiče na emocije i ljubav, na uverenja i stavove o partnerskim odnosima?

– Partnerski odnosi, ljubav i emocije jesu važna životna pitanja i ukoliko imamo iskrivljene stavove po tim pitanjima, prema njima ćemo se i ponašati.To, na primer, znači da ako osoba veruje da je niko ne može voleti, ili da nije dovoljno dobra, lepa ili bilo šta drugo, ponašaće se u skladu sa tim, a onda je vrlo verovatno da će je i drugi ljudi opažati kao manje vrednu, dobru ili lepu i time će sebi smanjiti mogućnost da ostvari kvalitetan partnerski odnos.

Naša uverenja se ocrtavaju ne samo u našim postupcima, nego i u onome što se odmah i vrlo brzo primećuje i od strane drugih ljudi. Na primer, ako osoba veruje da je sposobna i atraktivna u skladu sa tim će se oblačiti, hodati, imati telesni stav, mimiku i ton glasa, a takođe će u skladu s tim i na takav način razgovarati sa ljudima.A ako osoba veruje da je ružna i glupa i sve ovo napred nabrojano će biti u skladu sa tim.To je nešto što ljudi vrlo brzo i tačno primećuju, čak i kada toga nisu svesni i to je često osnova intuicije, antipatije i simpatije.O tome u stvari govori floskula da promena treba da ide od unutra ka spolja.

Na primer u filmu „Moja velika mrsna grčka pravoslavna svadba“, vidiljivo je na početku filma kakvo mišljenje o sebi ima glavna junakinja i kako ga postepeno menja, a zajedno sa tim se menja i njena spoljašnjost, ponašanje i odnosi, pa tako od jedne devojke koju ljudi uglavnom percipiraju kao životnog gubitnika postaje pametna, privlačna, odlučna, istrajna i poželjna.

To je dakle ista ta osoba, sa potpuno istim potencijalima i kapacitetima, koja kada promeni svoja uverenja zablista u punom sjaju i funkcioniše na savim drugačiji način.

Kako životni skript određuje načine i šablone po kojima biramo i pronalazimo partnere?

– Isto tako, ako osoba veruje da je zaslužila ili da je normalno da se ljudi prema njoj ponašaju na loš ili ružan način, biće joj u redu da izabere partnera koji će se tako prema njoj ponašati.A ako veruje da je normalno da se prema njoj ponašaju pristojno, uz poštovanje i nežnost, neće pristati na ništa manje od toga.

Interesantna su istraživanja koja pokazuju da veze gde je do zaljubljivanja i ljubavi došlo „na prvi pogled“ u odnosu na one gde je do zaljubljivanja i ljubavi došlo posle dužeg poznanstva imaju isti procenat uspešnosti i neuspešnosti. To nam govori da smo u stanju da vrlo brzo prepoznamo osobe koje se uklapaju u naš životni skript, ili što je poželjnije, u naše autonomne izbore.

Psiholozi ističu i da životni obrasci utiču i na naše ponašanje u vezi, shvatanje partnerskih odnosa, davanja, uzimanja, kontrole…

– Kao i na sve ostalo u životu, uzimajući naravno u obzir realne okolnosti, na funkcionisanje u partnerskim odnosima najviše utiču naša uverenja o tome kako to treba (a često mislimo i da mora) da funkcioniše.

Najbolje funkcionišu veze gde partneri imaju veoma slična uverenja o partnerskim odnosima, jer onda jedno drugo dobro razumeju.Budući da su uverenja o partnerskim vezama jako šarolika, to dovodi do velike verovatnoće da se sa drugom osobom nećemo dobro razumeti i zbog toga je toliko nesporazuma i neslaganja u partnerskim odnosima i zbog toga je dosta teško pronaći osobe sa kojima ćemo se dobro uklapati u partnerstvu.

Ali je takođe veoma bitno napomenuti i da ne postoji samo jedna, „prava” osoba sa kojom možemo ostvariti kvalitetan partnerski odnos, već da postoji mnogo osoba sa kojima delimo slična uverenja i vrednosti i sa kojima je to moguće.A budući da su uverenja promenljiva kategorija, takođe je moguće i da se sa nekom osobom bolje uklapamo kasnije nego na početku, jer u međusobnom razvoju i razmeni oboje možemo postići da imamo zajednički set uverenja koja onda omogućavaju skladno funkcionisanje u vezi.

Razvoj je prirodan tok života i zato je bitno da pored sebe imamo osobu koja će želeti da se razvija u sličnom tempu i u sličnom pravcu kao i mi i to je onda jedna od najlepših stvari koju možemo iskusiti.

Da li je za kvalitetnu ljubavnu vezu neophodno da sa partnerom delimo sličan „životni scenario“, imamo slične životne prioritete i vrednosti? I da li to znači da se suprotnosti ipak ne privlače ili je i sa druge strane, ipak, neophodno i malo različitosti?

– Bitno je da sa partnerom imamo sličan sistem vrednosti i to tako da su nam najvažnije vrednosti iste. Svi znamo slučajeve gde se veze završavaju zbog toga što neko od partnera, ili oboje iz raznih razloga ne žele da se prilagode po nekim važnim životnim pitanjima, na primer: gde će živeti, kako će zarađivati, po pitanjima vere, vaspitanja dece, porodičnih odnosa itd.

Pitanje suprotnosti i sličnosti je verovatno prisutno od kada ljudi svesno razmišljaju o ovim temama i razne teorije, rasprave i istraživanja se time bave. Ako posmatramo ovu temu kroz prizmu razvoja, nekada je za osobu bolje da izabere nekoga ko joj je sličan, jer to će u vezi dovesti do boljeg razumevanja i stabilnosti. S druge strane, to može vezu lišiti pozitivne tenzije i rasta kroz konstruktivni konflikt.

Opet, ako izaberete nekoga ko se jako razlikuje od vas, to će od oba partnera zahtevati izuzetan napor u razvoju, rastu i prilagođavanju, i veliku fleksibilnost da se drugi prihvati takav kakav jeste. Često u takvim vezama, baš ono što nas je privlačilo, kasnije počinje da nam najviše smeta.

Ukoliko su partneri jako različiti, a nisu spremni na veliki rad na sebi i vezi, male su šanse da to uspe. Mada nije nemoguće.

Često biramo partnere koji su nam donekle slični u osnovnim životnim vrednostima, a razlikuju se od nas upravo u onim sferama gde i sami osećamo da nam je potreban neki drugačiji razvojni put. Ako smo toga oboje svesni, i spremni da se menjamo, to može dovesti kako do bržeg razvoja oba partnera, tako i do razvoja veze.

Međutim, takođe je poznato i to da su osobe u koje se zaljubimo često osobe sa kojima imamo najveće šanse da se razvijamo, ali isto tako i najveće šanse da potvrdimo svoja iskrivljena uverenja i negativne životne ishode.Rezultat takve interakcije će prema tome zavisiti od toga koliko smo spremni da uvidimo realnost, da se sa njom suočimo i da preduzmemo ono što je potrebno da iskrivljena uverenja ispravimo i nastavimo dalje na jednom višem nivou razvoja, zajedno. Mnoge veze u ovom stadijumu se raspadnu, jer partneri nisu u stanju da prevaziđu razočarenje realnošću i da prihvate to kao šansu za napredak, već se povlače i često tragaju zanovim partnerom, s kojim najčešće ponavljaju isti obrazac.

Kada vidimo da se u životu često ponjavljaju isti ishodi, bez obzira da li su u pitanju veze, posao, druženje ili slično, treba zastati i razmisliti, jer se to obično ne dešava slučajno i tada se najverovatnije radi o uticaju skriptnih odluka, tj. iskrivljenih uverenja na naš život.Jer, dokle god budemo radili iste stvari na isti način – imaćemo iste rezultate.A da bismo mogli da počnemo da ih radimo na drugačiji način, potrebno je da promenimo uverenja koja do takvih postupaka dovode.

Intervju u skraćenoj verziji dostupan na portalu Večernje novosti.