vrednosti – Bubera

Životni skript

Aleksandra Bubera

Intervju sa Sanjom Kostić, objavljen delimično u Večernjim novostima 4.9.2011.

Šta je životni skript i na koji način on utiče na formiranje našeg identiteta?

– Životni skript je nesvesni životni plan koji „sastavimo“ u detinjstvu .

Životni skript je sastavljen u stvari od niza skriptnih odluka. Skriptna odluka je iskrivljeno uverenje o nekom važnom životnom pitanju, a ovakva odluka se donosi na osnovu skriptnih zaključaka, tj. iskrivljenih predstava ili uverenja o važnim životnim pitanjima.

Oni se donose pod uticajem roditelja, okoline, nedovoljno informacija, kao i zbog toga što dete ima drugačiji način razmišljanja nego odrasle osobe, tako da je mogućnost iskrivljenja veoma velika. Deca razmišljaju magijski i konkretno povezuju događaje. Kao kada dete izjavi sledeće:„Rekao je onaj čika na televiziji koji pušta sunce i kišu, da će sutra biti lepo vreme“.

Kažemo da je nesvestan, jer se proces skriptiranja dešava veoma rano, od druge do sedme godine života, što znači da mnoge stvari zaboravimo, pa tako i zaboravimo kako i kada smo neke stvari zaključili i odlučili i posle ih ne revidiramo, već se automatski ponašamo na osnovu njih, jer ih doživljavamo kao aksiome tj. istine koje ne podležu daljoj raspravi.

To bi moglo da se uporedi sa sledećim eksperimentom: kao kada bi pod hipnozom osobi dali sugestiju da kada izađe iz hipnotičkog stanja priđe stolu i rearanžira cveće u vazi i takođe joj dali sugestiju da zaboravi da je ovakvo uputstvo dobila. Osoba kada izađe iz stanja hipnoze, priđe stolu i rearanžira cveće.Kada je upitamo zašto je to uradila, ona će navesti neki racionalan razlog: na primer, da joj se više sviđa da cveće stoji ovako nego kako je bilo prethodno. Međutim, pravi razlog je što je u izmenjenom stanju svesti dobila uputstvo.To što osoba racionalno opravdava svoje ponašanje zove se racionalizacija i tako deluje skript u životu.

Dakle, kada smo jako mali, odlučimo da ćemo se u odnosu na određene stvari ponašati na određen način, posle to zaboravimo, a svoje ponašanje racionalizujemo. Zbog toga životni skript, ukoliko se ne osvesti i zaključci i odluke ne revidiraju, upravlja našim životom. Proces revizije je normalno prisutan, i svi se sećamo kako smo tokom života ispravljali neke svoje zablude, međutim, često za mnoga važna životna pitanja mislimo da donosimo autonomne izbore i odluke (autos-nomos= vladati se po sopstvenim zakonima), a u stvari se ponašamo prema odavno donešenom, zastarelom i netačnom životnom planu.

Na primer, dete želi da se bavi pevanjem. Međutim u njegovoj porodici se pevačka profesija konotira negativno, te dete odluči da to nije dobro i kasnije u životu izabere da se bavi pravom, zato što je to profesija koja je cenjena, donosi dobru zaradu i sl.(racionalizacija u skladu sa željama porodice) iako i dalje želi da se bavi pevanjem i često je frustrirana svojom izabranom profesijom.

U kojoj dobi čovek počinje da formira svoje obrasce ponašanja?

– Formiranje obrazaca ponašanja počinje praktično odmah po rođenju, zato što je odnos deteta koji ima sa majkom ili osobom koja brine o njemu veoma važan.

Dete, za razliku od odraslog čoveka ima potrebu za ljubavlju i potrebu za vezivanjem, za stalnom stimulacijom i negom, tj. ukoliko ih nema to će loše uticati na njegovo psihofizičko stanje, što je odavno potvrđeno i istraživanjima.Odrasle osobe sve ovo imaju kao želju, tj. ako imaju ljubav, stimulaciju, veze, to popravlja kvalitet života, ali nedostatak istih neće dovesti do narušavanja mentalnog i fizičkog zdravlja kao što se to dešava kod dece. Dakle, način i kvalitet majčine nege i veze sa detetom već od samog početka utiče na to koliko će se dete osećati sigurno kasnije u životu, koliko će imati utisak da može biti zaštićeno, voljeno, da može ostvarivati svoje potrebe i želje.

Negde sa godinu i po dana, kada je dete već razvilo neke veštine i sposobnosti (hod, delimično govor) počinje i prava socijalizacija, kada se pored nege i ljubavi počinju postavljati zahtevi, granice i slično. Tako da se životni skript praktično formira u dobu od druge do sedme godine života, dakle u uzrastu kada je dete veoma malo, ima nerazvijen način razmišljanja, veruje sve što mu odrasli kažu, jer mu od njih zavisi život, precenjuje značaj svega i svačega zbog čega mnoge stvari doživljava preterano emocionalno, što sve doprinosi mogućnosti da se donesu iskrivljeni zaključci i na osnovu njih odluke prema kojima ćemo se kasnije u životu orijentisati.

Šta najviše utiče na strukturu ličnosti, odnosno na stvaranje životnog skripta, na osnovu čega sve temeljimo odluke, zaključke, uverenja, verovanja, vrednosti…?

– Skriptne odluke mogu se doneti pod spoljašnjim uticajem ili dete samo pogrešno zaključi zbog nedovoljno informacija i konkretnog načina mišljenja. Ipak, najvažniji izvor poruka na osnovu kojih dete zaključuje o sebi, drugima i svetu jesu oni ljudi koji su detetu najvažniji, dakle roditelji, porodica, prijatelji i drugi autoriteti. Što je osoba detetu važnija, to njene poruke imaju veći uticaj na dete.

Ne prihvataju deca sve što im se poruči, međutim veću verovatnoću da dete prihvati neku poruku imaju sledeće poruke:

One koje upućuje osoba koja je detetu veoma važna
Koje se često ponavljaju
One koje su intenzivnije ( i praćene intenzivnijim emocijama)
Ako više ljudi upućuje sličnu poruku
Ako je dete primilo malo ili nimalo suprotnih poruka.

Poruka se može preneti i postupcima, a često se i ne pamti kao izrečena, već dete uči po modelu ponašanja roditelja. Znači, ako roditelj, na primer, sa drugim odraslima stalno negativno komentariše, na primer, neku drugu nacionalnu ili navijačku grupu, iako se ne obraća direktno detetu, ono će to čuti i verovatno usvojiti, isto kao što će gledati odnos svojih roditelja, koji se na primer tuku ili su nežni jedno prema drugome i to usvojiti kao uobičajen model ponašanja.

Takođe roditelji formiraju detetovu sliku o sebi tako što mu govore kakvo je ono, pa tako ako mu govore da je glupo i nesposobno, ono će im verovati, kao što će im verovati i ako mu kažu da je sposobno i pametno. Izostanak reakcije na neko detetovo ponašanje ili nagrada za neko drugo, takođe su poruke koje dete jako brzo i jako dobro shvata i prema tome će se dalje u životu ponašati.

Koliko smo svesni svog životnog skripta i da li se on tokom života može promeniti ili nadograditi i kako?

– Većina ljudi nije svesna svog životnog skripta, jer je, već po svojoj definiciji on nesvestan životni plan.

Ono čega ljudi jesu svesni, to je da imaju neki problem u životu, neku smetnju ili patnju i tek kada odluče da se pozabave uzrocima zašto je to tako, dođe se do toga da imaju neka iskrivljena uverenja.

Iskrivljena uverenja u našem životu deluju kao „samoostvarujuća proročanstva“. To znači da ako osoba veruje da je glupa, tako će se i ponašati.Postupaće na glup način i time sebi dokazivati da je zaista glupa i imati „realne“ argumente pred sobom da je to zaista tako.Često u psihoterapiji srećem slučajeve gde osoba misli da je glupa i nesposobna, a meni je očigledno da to nije realno.

Često takva osoba i kada ode na testiranje i dobije veoma visok IQ (koeficijent inteligencije) i dalje ne veruje da je pametna, jer u svom životnom toku nalazi mnoge potvrde da je glupa.

To nam govori o tome, da naša uverenja često imaju mnogo veći uticaj na naše ponašanje i životni tok od realnosti. Zato kažemo da osoba uklapa realnost tako što je iskrivljuje, u svoj sistem uverenja, jer sistem uverenja teži inertnosti, tj.da se održi, čak i kada je očigledno da je to pogrešno.

Dobra vest je da možemo osvestiti da smo nekada doneli pogrešne zaključke i na osnovu toga zaključili da smo, na primer, nesposobni, ružni, „nevoljivi” i slično, i to je prvi korak ka tome da ta uverenja promenimo.Uverenja je moguće promeniti i to je prirodan tok u životu, svako od nas se seća da je verovao u veštice i Deda mraza, pa posle shvatio da oni ne postoje.

Na promenu uverenja, na sreću, ipak deluje i realnost kada nas konstantno demantuje, ali često je ljudima čak i tada u tome potrebna pomoć – prijatelja, autoriteta, psihoterapeuta, uzora ili nekih važnih životnih događaja. Psihoterapija jeste proveren i dobar način da se uverenja izmene, i psihoterapija se prvenstveno i bavi ispravljanjem iskrivljenih uverenja o sebi, drugima i svetu.Naravno, postoje i drugi navedeni načini, kao i mnoštvo njih koji nisu ovom prilikom spomenuti.

Kako životni skript utiče na naše ponašanje, da li može da nas ograničava i sputava u nekim važnim životnim odlukama?

– Životni skript jako utiče na naše ponašanje i sve odluke o važnim životnim pitanjima ćemo donesti u skladu sa skriptnim uverenjima ukoliko na tu temu postoje.

Da li zbog toga što znamo kako se treba ponašati da bismo ispunili očekivanja i šta možemo na osnovu tog ponašanja očekivati u određenom trenutku, skript čini život predvidljivim?

– Da. Ukoliko zajedno sa osobom dođemo do toga kakav je njen životni skript, od kakvih se odluka i uverenja sastoji, možemo sa dosta velikom verovatnoćom predvideti kako će izgledati, pa često i kako će se završiti njen život, ukoliko ne učini ništa da taj sistem uverenja izmeni. Jer, na žalost, neke osobe u svom životnom skriptu imaju uverenja da će biti neuspešne, patiti, poludeti ili se ubiti. Na sreću i ova uverenja su podložna korekciji.

Ukoliko osoba ima realnu sliku sveta, sebe i drugih ljudi, onda će ona biti autonomna, tj. u stanju da svoj život živi u skladu sa sobom i svojim željama, naravno, onoliko koliko to okolnosti dozvoljavaju i neće sebe ograničavati da živi u onim okvirima koji su propisani skriptom.

To takođe znači da će se osoba boriti za sebe i činiti svoj život onoliko dobrim i ispunjenim koliko god joj to okolnosti dozvoljavaju i neće videti prepreke tamo gde ih nema, a one realne će proceniti i ukoliko shvati da su one premostive, savladaće ih, a one nerešive probleme će prihvatiti kao takve.

Napominjem da, kada osoba ima iskrivljena uverenja, mnoge probleme koji su objektivno za tu osobu rešivi će procenjivati kao nemoguću misiju, jer procenjuje sebe kao nedovoljno kompetentnu iz bilo kog razloga da se sa njima uhvati u koštac.

Kako životni skript utiče na emocije i ljubav, na uverenja i stavove o partnerskim odnosima?

– Partnerski odnosi, ljubav i emocije jesu važna životna pitanja i ukoliko imamo iskrivljene stavove po tim pitanjima, prema njima ćemo se i ponašati.To, na primer, znači da ako osoba veruje da je niko ne može voleti, ili da nije dovoljno dobra, lepa ili bilo šta drugo, ponašaće se u skladu sa tim, a onda je vrlo verovatno da će je i drugi ljudi opažati kao manje vrednu, dobru ili lepu i time će sebi smanjiti mogućnost da ostvari kvalitetan partnerski odnos.

Naša uverenja se ocrtavaju ne samo u našim postupcima, nego i u onome što se odmah i vrlo brzo primećuje i od strane drugih ljudi. Na primer, ako osoba veruje da je sposobna i atraktivna u skladu sa tim će se oblačiti, hodati, imati telesni stav, mimiku i ton glasa, a takođe će u skladu s tim i na takav način razgovarati sa ljudima.A ako osoba veruje da je ružna i glupa i sve ovo napred nabrojano će biti u skladu sa tim.To je nešto što ljudi vrlo brzo i tačno primećuju, čak i kada toga nisu svesni i to je često osnova intuicije, antipatije i simpatije.O tome u stvari govori floskula da promena treba da ide od unutra ka spolja.

Na primer u filmu „Moja velika mrsna grčka pravoslavna svadba“, vidiljivo je na početku filma kakvo mišljenje o sebi ima glavna junakinja i kako ga postepeno menja, a zajedno sa tim se menja i njena spoljašnjost, ponašanje i odnosi, pa tako od jedne devojke koju ljudi uglavnom percipiraju kao životnog gubitnika postaje pametna, privlačna, odlučna, istrajna i poželjna.

To je dakle ista ta osoba, sa potpuno istim potencijalima i kapacitetima, koja kada promeni svoja uverenja zablista u punom sjaju i funkcioniše na savim drugačiji način.

Kako životni skript određuje načine i šablone po kojima biramo i pronalazimo partnere?

– Isto tako, ako osoba veruje da je zaslužila ili da je normalno da se ljudi prema njoj ponašaju na loš ili ružan način, biće joj u redu da izabere partnera koji će se tako prema njoj ponašati.A ako veruje da je normalno da se prema njoj ponašaju pristojno, uz poštovanje i nežnost, neće pristati na ništa manje od toga.

Interesantna su istraživanja koja pokazuju da veze gde je do zaljubljivanja i ljubavi došlo „na prvi pogled“ u odnosu na one gde je do zaljubljivanja i ljubavi došlo posle dužeg poznanstva imaju isti procenat uspešnosti i neuspešnosti. To nam govori da smo u stanju da vrlo brzo prepoznamo osobe koje se uklapaju u naš životni skript, ili što je poželjnije, u naše autonomne izbore.

Psiholozi ističu i da životni obrasci utiču i na naše ponašanje u vezi, shvatanje partnerskih odnosa, davanja, uzimanja, kontrole…

– Kao i na sve ostalo u životu, uzimajući naravno u obzir realne okolnosti, na funkcionisanje u partnerskim odnosima najviše utiču naša uverenja o tome kako to treba (a često mislimo i da mora) da funkcioniše.

Najbolje funkcionišu veze gde partneri imaju veoma slična uverenja o partnerskim odnosima, jer onda jedno drugo dobro razumeju.Budući da su uverenja o partnerskim vezama jako šarolika, to dovodi do velike verovatnoće da se sa drugom osobom nećemo dobro razumeti i zbog toga je toliko nesporazuma i neslaganja u partnerskim odnosima i zbog toga je dosta teško pronaći osobe sa kojima ćemo se dobro uklapati u partnerstvu.

Ali je takođe veoma bitno napomenuti i da ne postoji samo jedna, „prava” osoba sa kojom možemo ostvariti kvalitetan partnerski odnos, već da postoji mnogo osoba sa kojima delimo slična uverenja i vrednosti i sa kojima je to moguće.A budući da su uverenja promenljiva kategorija, takođe je moguće i da se sa nekom osobom bolje uklapamo kasnije nego na početku, jer u međusobnom razvoju i razmeni oboje možemo postići da imamo zajednički set uverenja koja onda omogućavaju skladno funkcionisanje u vezi.

Razvoj je prirodan tok života i zato je bitno da pored sebe imamo osobu koja će želeti da se razvija u sličnom tempu i u sličnom pravcu kao i mi i to je onda jedna od najlepših stvari koju možemo iskusiti.

Da li je za kvalitetnu ljubavnu vezu neophodno da sa partnerom delimo sličan „životni scenario“, imamo slične životne prioritete i vrednosti? I da li to znači da se suprotnosti ipak ne privlače ili je i sa druge strane, ipak, neophodno i malo različitosti?

– Bitno je da sa partnerom imamo sličan sistem vrednosti i to tako da su nam najvažnije vrednosti iste. Svi znamo slučajeve gde se veze završavaju zbog toga što neko od partnera, ili oboje iz raznih razloga ne žele da se prilagode po nekim važnim životnim pitanjima, na primer: gde će živeti, kako će zarađivati, po pitanjima vere, vaspitanja dece, porodičnih odnosa itd.

Pitanje suprotnosti i sličnosti je verovatno prisutno od kada ljudi svesno razmišljaju o ovim temama i razne teorije, rasprave i istraživanja se time bave. Ako posmatramo ovu temu kroz prizmu razvoja, nekada je za osobu bolje da izabere nekoga ko joj je sličan, jer to će u vezi dovesti do boljeg razumevanja i stabilnosti. S druge strane, to može vezu lišiti pozitivne tenzije i rasta kroz konstruktivni konflikt.

Opet, ako izaberete nekoga ko se jako razlikuje od vas, to će od oba partnera zahtevati izuzetan napor u razvoju, rastu i prilagođavanju, i veliku fleksibilnost da se drugi prihvati takav kakav jeste. Često u takvim vezama, baš ono što nas je privlačilo, kasnije počinje da nam najviše smeta.

Ukoliko su partneri jako različiti, a nisu spremni na veliki rad na sebi i vezi, male su šanse da to uspe. Mada nije nemoguće.

Često biramo partnere koji su nam donekle slični u osnovnim životnim vrednostima, a razlikuju se od nas upravo u onim sferama gde i sami osećamo da nam je potreban neki drugačiji razvojni put. Ako smo toga oboje svesni, i spremni da se menjamo, to može dovesti kako do bržeg razvoja oba partnera, tako i do razvoja veze.

Međutim, takođe je poznato i to da su osobe u koje se zaljubimo često osobe sa kojima imamo najveće šanse da se razvijamo, ali isto tako i najveće šanse da potvrdimo svoja iskrivljena uverenja i negativne životne ishode.Rezultat takve interakcije će prema tome zavisiti od toga koliko smo spremni da uvidimo realnost, da se sa njom suočimo i da preduzmemo ono što je potrebno da iskrivljena uverenja ispravimo i nastavimo dalje na jednom višem nivou razvoja, zajedno. Mnoge veze u ovom stadijumu se raspadnu, jer partneri nisu u stanju da prevaziđu razočarenje realnošću i da prihvate to kao šansu za napredak, već se povlače i često tragaju zanovim partnerom, s kojim najčešće ponavljaju isti obrazac.

Kada vidimo da se u životu često ponjavljaju isti ishodi, bez obzira da li su u pitanju veze, posao, druženje ili slično, treba zastati i razmisliti, jer se to obično ne dešava slučajno i tada se najverovatnije radi o uticaju skriptnih odluka, tj. iskrivljenih uverenja na naš život.Jer, dokle god budemo radili iste stvari na isti način – imaćemo iste rezultate.A da bismo mogli da počnemo da ih radimo na drugačiji način, potrebno je da promenimo uverenja koja do takvih postupaka dovode.

Intervju u skraćenoj verziji dostupan na portalu Večernje novosti.

Sreća

Aleksandra Bubera

Intervju sa Sanjom Kostić, čiji je deo objavljen u Večernjim novostima u junu 2012.

Šta je ustvari sreća? Da li se ona može definisati s obzirom na to da je svi drugačije doživljavamo?

– Sreću osećamo kada se ispune neke naše najvažnije želje. I zbog toga što je svakoj osobi nešto drugo najvažnije, razni ljudi su srećni zbog potpuno različitih stvari, mada postoje neke sličnosti između većin ljudi, pa i po ovom pitanju. Odnosno, većini ljudi u sličnoj kulturi i istom vremenskom razdoblju su slične stvari najvažnije.

Psiholozi ističu da sreća i zadovoljstvo nisu isto. U čemu je razlika?

– Zadovoljna je ona osoba koja je u stanju da ispuni sve svoje potrebe i neke svoje želje, i da zna da je to u mogućnosti u kontinuitetu.

Potrebe su ono bez čega ne možemo: dakle hrana, voda, odevanje, zaklon, kretanje, fiziološke potrebe. Potreba za seksom nije potreba sa stanovišta pojedinca, već sa stanovišta vrste – niko još bez seksa nije umro, ali bi vrsta izumrla da nije bilo seksa. Kako će biti u budućnosti razvojem tehnologije, videćemo. Takođe ljubav za odraslu ljudsku jedinku nije potreba, već želja. To znači da odrasla osoba može preživeti bez ljubavi, kao što može preživeti i bez kontakta i stimulacije od strane drugih ljudi. Dok je su za decu ljubav i stimulacija potrebe, bez kojih se ne razvijaju pravilno, ili se ne razvijaju uopšte.

S druge strane, želje su ono bez čega možemo, ali sa čijim ostvarenjem nam se popravlja kvalitet života. Dakle većina ljudi ima želju za socijalnim kontaktom, ljubavlju, vezama, kao i za određenim materijalnim dobrima, putovanjima i iskustvima raznih vrsta.

Što znači da bi zadovoljna osoba mogla da pokrije sve svoje potrebe, a zatim da realno proceni svoje mogućnosti, talente, resurse i u odnosu na to postavi svoje želje dostižno i realno, a zatim ih ispunjava. Nijedan čovek ne može nikada ispuniti SVE svoje želje i to treba prihvatiti. S druge strane, postoje ljudi koji su se odrekli svojih želja, što često vodi osećanju gubitka smisla života – iako ne možemo ispuniti sve svoje želje, to ne znači da treba od svih odustati, pogotovo od onih realnih. Pa čak i ako su neke naše želje nerealne, opet je želeti besplatno i lepo je maštati o tome šta bi bilo kada bi nam se i te želje ispunile, pod uslovom da ne dovedemo sebe u situaciju da budemo frustrirani činjenicom da su one neostvarive. S druge strane, nekada neke želje i jesu neostvarive u sadašnjem trenutku, ali ih zato ostavrujemo u nekom drugom.

Sreća je s druge strane kada neke naše najvažnije i najveće želje budu ispunjene. „Najveće i najvažnije“ je veoma individualna kategorija pa tako to za nekoga može biti zaposlenje, za drugog sklapanje braka, za trećeg diplomiranje, za četvrtog kupovina kola ili stana, rađanje deteta, ali i neke stvari koje bi drugim ljudima bile razlog za sasvim suprotna osećanja – razvod, na primer.

Sreća je veoma intenzivno osećanje, kada se mobilišu i određeni neurotransmiteri u mozgu i tada smo u stanju koje bismo najpribližnije okarakterisali kao euforiju, koja po samoj svojoj prirodi ne može trajati dugo, jer i hemijske supstance koje se tom prilikom oslobađaju vrlo brzo se raspadaju i nemaju više uticaja na organizam.

Postoji takođe i patološka euforija kada je osoba euforična bez ikakvog racionalnog razloga i takvo stanje može trajati danima, nedeljama, pa čak i mesecima (a što osobu iscrpljuje, jer često nema potrebu za snom, hranom, stalno je aktivna i preduzima korake koje ne može realno da isprati što je često dovodi u situacije koje su po nju finasijski, psihološki i telesno štetne), a javlja se u maničnoj fazi bipolarnog afektivnog poremećaja, gde se u višku pojavljuju i neki drugi neurotransmiteri koji imaju duži uticaj na raspoloženje i osećanja.

Kako u životu osoba za koje se kaže da su „rođene pod srećnom zvezdom“ sve nekako izgleda lakše, u čemu je tajna njihovog uspeha? Zašto neko ima više, a neko manje sreće?

– „Imati sreće“ i „biti srećan“ su dve različite stvari. Imati sreće znači da vam se desilo nešto što je inače malo verovatno da vam se desi, a pri tome je ishod pozitivan. Kao na primer kada dobijete na lutriji, ili ako ste nepažnjom istrčali na put, a vozilo u velikoj brzini ipak uspelo da se zaustavi i da se izbegne nesreća i za sebe i za vas, iako je izgledalo da je to neverovatno.

Postoji dve vrste ljudi za koje se kaže da u „rođeni pod srećnom zvezdom”. Prvi su oni o kojima sam upravo malo pre govorila, dakle ljudi koji su imali pozitivan ishod događaja u malo verovatnim okolnostima, i to je ređe. Druga vrsta ljudi za koje kažemo „da su rođeni pod srećnom zvezdom” su, ustvari, ljudi koji su zadovoljni sobom i svojim životom. To znači da su to ljudi koji su osposobljeni da obezbede sve svoje potrebe i da ispunjavaju neke svoje želje. Da mogu da žive samostalno, ali isto tako da mogu id a se uklapaju u manje i veće društvene zajednice (porodica,škola,poslovno okruženje, prijatelji, rodbina, komšiluk, komunalna zajednica itd.) i da budu s njima povezani na adekvatan način, odnosno da mogu da ostvare i bliskost i distancu.

Roditelji su ti koji su odgovorni za ovakvo osposobljavanje dece u današnjim uslovima, a u ranijim zajednicama važilo je pravilo „potrebno je celo selo da bi se odgojilo jedno dete”, što je podrazumevalo mnogo više podrške i povezanosti nego danas, pa samim tim i manje pritiska na same roditelje nego sada.

Da li postoji formula sreće koju bi svi mogli da primenimo?

– Na žalost, recept ili formula, kao ni za mnoge druge stvari u životu, ne postoji i to baš zato što je sreća individualna kategorija. Ipak, ono što se preporučuje jesu: realnost, umerenost i aktivnost.

Kada pogledate ove tri reči one u glavama ljudi često izazivaju baš suprotne asocijacije od onih koje imamo kada kažemo reč sreća. I baš zato nekim ljudima nikada ne uspeva da budu „srećni“ jer smatraju da bi bili srećni jedino ako im se dese neke stvari koje se dešavaju u holivudskim filmovima i petparačkim romanima. Ovakav, jezički pasivan način (da se desi) takođe podrazumeva da osoba ne mora ništa sama da uradi, već da će sreća jednostavno da joj se „desi“ – što je u realnom životu izuzetno retko, mada nije nemoguće. Ali, ako se oslanjamo na tako malu verovatnoću i verujemo da će se baš nama desiti neki izuzetak od pravila, mi u stvari nismo realni i šanse za ovakve obrte su nam veoma male.

Umerenost često u predstavama ljudi teško ide u kombinaciji sa euforijom, koju osećamo kada smo srećni. Međutim, kada kažem umerenost mislim na realnu (umesto grandioznu) procenu svojih mogućnosti, okolnosti, odvajanje realnih od nerealnih želja i ciljeva, kao i uporan i sistematičan rad u ostvarivanju istih uz poštovanje svojih kapaciteta, kao i kapaciteta okoline i trenutka.

Evo još nekih preporuka:

Potrebno je da svako od nas pronađe sopstvenu definiciju sreće, a onda da se posveti aktivnostima koje idu u tom smeru.
Prvo je potrebno rešiti bazična pitanja preživljavanja i zdravlja (mada recimo prema nekim istraživanjima u nekim veoma siromašnim zemljama ljudi nisu ništa manje srećni od onih u veoma bogatim).
Većina ljudi navodi nematerijalne stvari kao one u kojima uživaju, kao što su da provode više vremena sa porodicom ili prijateljima u prirodi i slično, stvari koje ne zahtevaju novac.
Prestanite da verujete u mitove u sreći i budite racionalni, posvećeni i aktivni.
Uspeh i prihod učestvuju oko 10% u onome koliko se osećamo srećni, 50% utiču naša genetika i vaspitanje, a ostalih 40% je u našim rukama i zavisi najviše od naših aktivnosti, veza sa drugim ljudima i životinjama, posla, našeg angažovanja u užoj i široj zajednici (odnosno koliko uticaja imam o na druge ljude i buduće naraštaje, što je povezano sa osećanjem i poimanjem smisla života) i koliko se bavimo hobijima i vežbanjem. Aktivnosti koje nas najviše čine srećnima su slušanje muzike, sviranje, pevanje i ples.
Nije zgoreg još jednom napomenuti da su ljudi koji osećaju da žive smislen i svrsishodan život srećniji – što znači da svako od nas može da pronađe svoj smisao i svrhu i da radi u smeru njenog ostvarivanja.
Ako ste nezadovoljni svojim poslom ili vezama razmislite da li je bolje da ih poboljšate ili pronađete nešto što će vas više ispunjavati. Nekada je adekvatnije prvo, a nekada drugo rešenje.
Ako se više smejete, pa čak i „veštački” izazvano kao što je čitanje i gledanje smešnih knjiga i filmova, to će uticati na vaše osećanje sreće.
Ako se više dodirujete, grlite, mazite sa ljudima koje volite, bićete srećniji.
Ljudi koji razvijaju emocionalnu inteligenciju i komunikacijske veštine su srećniji (verovatno zbog povećane interakcije sa drugima).
Ako više pažnje obraćate na stvari koje su dobre u vašem životu, nego na one druge (naravno, poštujući princip realnosti, što znači da nećete važne problem „gurati pod tepih”, dok ne narastu toliko da više ne znate ni kako da počnete da ih rešavate), bićete srećniji.
Ne dozvolite da stvari poseduju vas, tj. da im robujete – stvari su tu da nam olakšaju svakodnevne aktivnosti i povećaju komfor, a ne da bismo se oko njih toliko angažovali da nam „presedne“.

Šta najviše utiče na to koliko ćemo biti srećni? Koliko na to utiču naši stavovi, razmišljanja, vaspitanje, odnos i poruke roditelja…?

– Naši stavovi i razmišljanje utiču mnogo na to koliko ćemo biti srećni.

Stara je izreka da čak i u okolnistima na koje ne možemo nikako da utičemo, uvek možemo uticati barem na jednu stvar – a to je kakav ćemo imati stav prema svemu tome, a na osnovu stavova, razmišljanja, pripisivanja značenja i vrednovanja se javljaju i emocije.

Naši stavovi i razmišljanje zavise od naših uverenja. Naša uverenja opet u velikoj meri zavise od toga kakva smo iskustva imali u životu i kako smo ih sebi objasnili i da li smo ih objasnili sebi na realan ili iskrivljen način i d ali su zasnovana na dobro hijerarhijski postavljenom sistemu vrednosti. Dobro zasnovan system vrednosti kao najvažniju vrednost ima na prvom mestu sam život, pa zatim sve ostalo.

Ukoliko imamo sistem uverenja koji se zasniva na pogrešnoj hijerarhiji, ili pogrešno objašnjenom i obrađenom iskustvu, imaćemo i iskrivljenu sliku (mapu) sveta, koja će dovesti do toga da se u tom istom svetu jako teško i snalazimo (jer imamo pogrešnu mapu (sliku), a svi znamo da kada imamo pogrešnu mapu, lako zalutamo i imamo problem u snalaženju u prostoru.

Na našu „unutrašnju mapu sveta“, odnosno na naš system vrednosti, informacija i uverenja kada smo mali, najviše utiču osobe koje nas odgajaju i od kojih zavisimo, a kasnije i vršnjače grupe, uzori itd. Kada osoba odraste potrebno je da svesno revidira ovu svoju mapu i prilagodi je realnosti, jer je ona puna tačnih, ali i pogrešnih podataka. Što češće usklađujemo ovu mapu sa realnošću, bićemo sposobniji da živimo zadovoljan život i da povremeno budemo srećni.

Postoji takođe u psihoterapiji i nešto što zovemo „hedonistička zabluda“, a to je zabluda zbog koje ljudi očekuju da treba stalno da budu srećni, što je po samoj definiciji sreće – nemoguće. I onda su frustrirani, ljuti, nesrećni i nezadovoljni ne zato što im je loše u životu, nego zato što oni očekuju da treba da bude mnogo bolje i da život stalno bude na „vrhuncu“.

Nekad je ta zabluda razlog za uzimanje psihoaktivnih supstanci koje dovode do stanja euforije, jer osoba veruje da je to stanje u kome treba stalno da bude, a pošto je to nemoguće izvesti u realnom životu, onda osoba sebe dovodi do takvog stanja uz pomoć psihoaktivne supstance.

Koji su najvažniji izvori sreće, odnosno šta treba u životu promeniti, šta zaboraviti, a čemu se okrenuti kako bi popravili naše emotivno stanje? Koji su to faktori, odnosno putevi koji vode ka sreći?

– Postoje mnogi putevi koji vode ka sreći i za svakog čoveka postoji mnogo puteva kojima može stići do toga da bude zadovoljan i povremeno srećan. Neki od njih su već navedeni ranije u preporukama.

Ne treba naglašavati negativne stvari koje su nam se desile, već iz njih naučiti nešto i ići dalje, a podsećati sebe na sve pozitivno i na dobre ishode.

O sreći postoji dosta mitova, koji su najčešći i koliko nam oni odmažu da shvatimo njenu suštinu?

Mit: Sreća je povezana sa posedovanjem novca i materijalnih dobara.

Istina: Potrebno je da budu zadovoljene osnovne životne potrebe i neke želje za šta je potrebno u našim trenutnim uslovima oko 500 eura mesečno po članu porodice ili da zaradite oko 12000 dolara godišnje – ljudi u Srbiji većinom ne mogu da zadovolje ovaj uslov zbog čega im je ugrožena pristojna egzistencija, a kada nje nema, teško je postići da budete srećni, mada nije nemoguće, kao što sam već navela primere iz nekih zemalja gde ljudi žive još mnogo lošije nego kod nas.

Preko ove granice više novca će doprinositi sreći samo ako ste u mogućnosti da ga date drugima kao pomoć.

Mit: Sreća uključuje izbegavanje bola i traganje za prijatnošću

Istina: Prijatnost je manje važna za sreću nego svrha i smisao. A ova dva poslednja imaju mnogo više veze sa srećom, nego puki hedonizam.

Mit: Sreća znači biti neozbiljan, razigran i neodgovoran.

Istina: Ljudi koji su srećni su istovremeno i odgovorni, vredni i radni, produktivni što ne isključuje zabavu i razigranost kada je to adekvatno.

Mit: Sreća ne postoji u životu, jer je život suviše surov i ružan.

Istina: U životu postoje mnogi i veliki problemi, ali tim pre je važno da budemo zadovoljni i ponekada srećni.

Mit: Postoji tajni recept i samo jedan put ka sreći i potrebno ga je otkriti da bismo bili srećni.

Istina: Pošto su različite stvari važne različitim ljudima i sreća je različit pojam za sve nas, tako da je potrebno da otkrijemo šta je to što mi radimo u trenucima kada osećamo sreću – što zahteva lično istraživanje, eksperiment, a zatim rad i disciplinu da bi se to postiglo.

Mit: Stariji ljudi su nesrećniji od mlađih.

Istina: To zavisi prvo od toga da li su osnovno materijalno obezbeđeni i koliko su zdravi, da li trpe bol, a ako su ovi osnovni uslovi u redu, da li će biti srećni ili ne, zavisi od toga da li procenjuju da su živeli život svrsishodno, a istraživanja pokazuju da se stari ljudi ne osećaju manje srećno nego mladi, pa čak i da su često manje tužni, nesrećni i nezadovoljni (pod napred navedenim uslovima).

Mit: Takmičarski nastrojeni ljudi su srećniji.

Istina: Netačno,čak su često više frustrirani i strožije procenjuju sebe.

Mit: Invalidnost donosi godine provedene u nesreći.

Istina: Razna istraživanja potvrđuju da nakon incidenta koji je prouzrokovao invalidnost osoba zaista doživljava veliki stres i diskomfor, ali nakon nekoliko meseci, najduže do 3 godine, nivo sreće i zadovoljstva se vraća na isti onakav kakav je bio pre incidenta.

Mit: Više slobodnog vremena i uživanja će nas učiniti srećnijima.

Istina: Ljudi koji su zauzetiji su srećniji od ljudi koji vreme provode pasivno (naravno u nekim granicama – ne uzimamo ovde u obzir ljude koji preterano rade i nemaju nikakvih drugih sadžaja u životu).

Mit: Kada budem srećan, to će značiti da dobijam sve što želim od života i to će ići bez problema i napora.

Istina: Niko nikada ne može dobiti sve što želi. Prepreke su normalne i koliko god da smo sposobni i koliko god da imamo sreće, uvek će biti prepreka na putu.

Mit: Srećni ljudi su stalno srećni.

Istina: Netačno. Zadovoljni su, a srećni su povremeno. Ljudi koji umeju da budu duboko srećni isto tako imaju i kapacitet da budu duboko tužni i da podnesu veliku patnju.

Mit: Drugi ljudi/stvari/događaji su odgovorni za to da li smo srećni i kako se osećamo.

Istina: To je tačno samo ukoliko ste u objektivno zavisnom položaju od nekoga, kao na primer dete od roditelja. U ostalim slučajevima svako je kovač svoje sudbine i odgovoran za to koliko je srećan ili nesrećan.

Mit: Drugi ljudi su srećniji nego ja.

Istina: Idealizujete druge i njihov život, a sebe i svoj preterano kudite. Svi imamo neke srećne trenutke i svi imamo trenutke patnje. Ničiji život nije pošteđen problema, bola, prepreka, zabrinutosti itd. Samo može izgledati savršen u onom trenutku kada ga vi posmatrate, a da je taj trenutak baš neki sjajan u životu te osobe.

Mit: Ne mogu biti srećan, a sam.

Istina: Možete biti srećno neudati/neoženjeni, razvedeni ili udati/oženjeni kao i srećan udovac/udovica. Sreća ne zavisi toliko od okolnosti (sem ako one nisu životno i zdravstveno ugrožavajuće, pa nekada čak ni tada) već od našeg stava prema njima.

Mit: Nikada ne stavljaj svoju sreću ispred sreće drugih ljudi.

Istina: Tačno je da nas čini srećnim da pomažemo drugim ljudima, ali nije tačno da njihovu sreću treba da stavimo ispred svoje. Zadovoljni, srećni i uspešni ljudi će biti bolje u stanju da pomognu drugima. Istovremeno, dokazano je da u ljudi koji su sposobni za empatiju srećniji od drugih.

Mit: Sreća je sudbinski dodeljenja – ili je imaš, ili nemaš i ne možeš učiniti ništa po tom pitanju.

Istina: Posvećenost, napor, rad, planiranje koje se zasniva na realnosti daće rezultat i u postizanju zadovoljstva, kao i bilo kog drugog cilja.

Mit: Sreća je destinacija i jednom kada budem postigao/imao ovo ili ono, biću srećan.

Istina: Niko i ništa vas ne može učiniti srećnim do vas samih, bez obzira šta postigli ili uradili, i dalje možete biti jednako srećni/nesrećni kao pre postignuća. Zadovoljni ljudi će kada ne uspeju naučiti nešto iz toga i nastaviti dalje, a nezadovoljni će i kada uspeju biti nezadovoljni, a često i odmah postaviti, novi, viši cilj.

Mit: Svaka sreća traje kratko.

Istina: U stvari, ljudi se jako brzo adaptiraju i na prijatne i na neprijatne stvari, tako da prestaju na isti način da zapažaju i vrednuju stvari posle nekog vremena. Ali ako podsećamo sebe na sve dobre stvari koje smo uradili ili koje su nam se desile, postoji manja mogućnost da ih prihvatimo kao podrazumevane i da više i duže uživamo u njima

Mit: Sreća je hedonizam.

Istina: U stvari aktivnost, a ne pasivno uživanje, je ono što nas čini srećnijima.

Istraživanja su pokazala da su najvažniji elementi sreće dobro zdravlje, zadovoljstvo na poslu i u ljubavi. Neke osobe imaju sve to pa ipak misle da nisu dovoljno srećne i stalno im se čini kako im treba još nešto više od toga što su postigli. Da li čovek kada je u pitanju sreća uopšte može da postavi granicu?

– Može, samo je pitanje da li hoće, a isto tako to je često pitanje uslovnog odnosa prema sebi. Gde se sreća ne ogleda u tome da težimo našim autonomno i u skladu sa sopstvenom suštinom odabranim ciljevima, već u postignućima koja će u očima drugih biti cenjena i pohvaljena. Ti drugi su roditelji, komšiluk, nadređeni, institucije, društvo….Gde osoba smatra da je vredna tek nakon što ostvari određene stvari. Međutim, čak i kada ih ostvari i dalje se oseća bezvredno, jer sebe ne voli bezuslovno i onda ponavlja ceo krug, ali nikako nije srećna.

U kojoj meri i kako na sreću koju priželjkujemo utiču i naša očekivanja?

– U velikoj. Rađena su, na primer, istraživanja o tome da su dobitnici bronzane medalje često srećniji od dobitnika zlatne i srebrne, pogotovo ako nisu očekivali da osvoje jedno od prva tri mesta, dok su oni sa srebrnom razočarani jer im je zlatna „izmakla“ za malo, a oni sa zlatnom podrazumevaju svoj uspeh kao rezultat teškog rada i discipline i ne smatraju to često razlogom za neku preteranu sreću.

Šta je karakteristično za srećne ljude, ko su srećni ljudi?

– Karakteristično je da dobro funkcionišu u svim poljima života, odnosno da su funkcionalni u dovoljnoj meri. To ne znači da su uvek srećni i raspoloženi, ali znači da su u stanju da se uhvate u koštac sa problemima i uživaju u lepim trenucima.

Da li su oni i emotivno inteligentniji i kako to emocije određuju naše poglede na sreću?

– Jesu. Kada smo svesni svojih emocija, kada su one adekvatne (primerene) i kada ih koristimo za bolju adaptaciju, što su sve odlike emocionalne inteligencije, to znači i da imamo realnu sliku sebe i stvarnosti da se bolje snalazimo, zbog čega smo u stanju da donosimo bolje procene, kao i vrednosne procene.

Emocije imaju uticaj na razmišljanje, ali i obrnuto. Tako da ako želite da popravite mišljenje možete krenuti od emocija i obrnuto, ako se osećate loše, treba ispitati o čemu razmišljate, pa ako postoji realan razlog da se osećate loše, pozabavite se njime, a ako ne, naglasite to sebi i učinite šta je potrebno da počnete da se osećate bolje.

Sreća se veoma često vezuje za ljubav. Šta zapravo znači imati sreće u ljubavi?

– To u stvari nema nikakve veze sa „imati sreće“. To u stvari znači da dobro poznajete sebe, da umete da procenite kakav vam partner treba, da ga prepoznate, a da odbijete i ne prihvatate one koje su za vas loši, čak i ako razumete razloge zbog kojih rade disfunkcionalne stvari koje rade. I naravno, da ukoliko sami imate neke neprihvatljive osobine da istrajete na putu da ih se rešite i izgradite neke pozitivne umesto njih.

Koje su to vrste sreće?

Ciljana sreća – Onaj koji postiže cilj – opisano ranije;
Kompetitivna sreća – Pobednik – već smo spominjali ovo ranije, a treba napomenuti da ovde čovek nije uvek u mogućnosti da kontroliše svoje osećanje sreće, jer ono zavisi i od uspeha drugih;
Kooperativna sreća – Pomagač/ Saradnik – kada pomažemo drugima i osećamo zadovoljstvo jer smo u mogućnosti da damo, pomognemo ili zajedno uradimo nešto;
Genetska sreća – Srodnik – povezana je sa našim nagonom za produženje i očuvanje vrste pa kada radimo u tom pravcu, osećamo zadovoljstvo. Pošto je jedan od glavnih bioloških, evolutivnih “zadataka” svakog bića da se reprodukuje, često u ovim slučajevima osećamo i najveće zadovoljstvo, pa i sreću. Potrebno je naglasiti da pored biološko – evolutivne osnove svakog od nas imamo i psihološku nadgradnju i shodno tome ipak drugačije reagujemo na evolutivno – biološke okolnosti, tako da reprodukcija nije kod svih ljudi na visokom mestu u hijerarhiji vrednosti.
Senzualna sreća – Hedonizam – uživanje u čulnim zadovoljstvima – ukoliko ih ima previše razvijamo toleranciju na njih i potrebno nam ih je sve više i više, kao na primer kod alkohola, hrane, droge, zbog čega je potrebna umerenost;
Misaona sreća – Intelektualac – ljudski mozak jedini na planeti ima sposobnost apstraktnog mišljenja i baratanja pojmovima iz čega može izvlačiti zadovoljstvo i sreću;
Ritmična sreća – Plesač – odavno je poznato da su sve ritmične aktivnosti povezane sa osećanjem sreće i zadovoljtva – to se povezuje sa prvobitnim sličnim osećanjem dok smo u majčinoj utrobi gde smo stalno izloženi ritmičnim dešavanjima, a i sami imamo svoje dnevne i druge ritmove i kada smo s njima povezani osećamo se sigurno i zadovoljno;
Opasna sreća – Odvažno ponašanje – povezana je sa izlučivanjem u naše sisteme supstanci kao što su adrenalin i endorfin, kada se osećamo vrlo moćno i uzbuđeno, zbog čega se neke osobe stalno angažuju u ponašanjima koja uključuju ovakvu reakciju tela;
Sreća u spokoju – Meditant – Postoje razni načini i nivoi meditacije i iskustvo povezanosti sa samim sobom, svojom suštinom jeste osećanje koje se opisuje kao spokoj i blaženstvo;
Posvećena sreća – Vernik – istraživanja pokazuju da su srećniji ljudi koji su vernici i postoje razna objašnjenja za to, na primer da se osećaju sigurnije, zaštićenije i ne moraju da se bave pitanjima konačnosti za razliku od ateista ili agnostika. Takođe mistična religiozna iskustva se često opisuju kao blažena i ushićujuća, međutim, kao i za meditaciju potrebna je vežba i praksa da bi se ona dostigla. Ovakva stanja se takođe mogu postići i stimulisanjem određenih regiona u mozgu, tako da je pitanje koliko imaju veze sa Višim silama, a koliko sa biohemizmom mozga.