Dr Bubera Ninić je u intervjuu za portal B92 razgovarala sa novinarkom Slađanom Vasić o tome šta promena glasa govori o emotivnom i psihičkom stanju. Prenosimo intervju u celosti, a takođe na sajtu portala B92.net možete pročitati tekst koji je priredila novinarka.
Na koji način emotivno i psihičko stanje utiče na promenu glasa?
Postoji nekoliko kanala komunikacije. Samo jedan je verbalni i on se odnosi na sadržaj onoga što izgovorimo, dakle reči i rečenice. Svi ostali kanali komunikacije su neverbalni i veći deo komunikacije se odvija na neverbalnom nivou. Neverbalni kanali komunikacije uključuju glas, mimiku, pokrete i telesni stav. Već iz ovoga je jasno da je glas važan deo neverbalne komunikacije. Na primer od tona, visine intenziteta i boje glasa zavisi da li ćemo jednu istu rečenicu razumeti kao neutralnu toplu ili preteću, na primer. Što znači da je glas povezan sa našim uverenjima, željom da nešto saopštimo na određen način, ali i sa emocijama. I kao što možemo upravljati emocijama, možemo upravljati i glasom, pogotovo ukoliko smo to vežbali – najbolji primer za to su glumci ili osobe koje se pripremaju za javne nastupe.
Međutim, kod većine ljudi koji nisu vežbali glasovni aparat, glas je direktno pod uticajem emocionalnog stanja, pa tako po glasu možemo prepoznati da je neko uzbuđen, ljut, tužan uplašen itd. – svi imamo iskustvo da smo primetili da nekome „drhti glas”, da neko viče, govori jedva čujno i slično.
Naravno, treba uzeti u obzir i da kod nekih ljudi postoji nepravilna upotreba glasovnog aparata, kao i nepravilno disanje, a koji mogu biti rezultat nekih fizičkih oboljenja ali i nedostatka uputstava ili formiranja loših navika u disanju i upotrebi glasovnog aparata. Ovim delom problema se bave otorinolaringolozi, neurolozi, pulmolozi i defektolozi koji u ovim slučajevima postavljaju dijagnozu i sastavljaju program habilitacije i reedukacije ukoliko je problem nastao i pre formiranja govora ili rehabilitacije ako je nastao pod uticajem neke bolesti nakon što se govor razvio.
Kako se manifestuje (ispucao, promukao, tiši glas, naprezanje pri govoru, knedla u grlu…)?
Opšte je poznato da je glas izmenjen kada smo uplašeni, ljuti, besni. Izmenjen je ne samo glas, već i način disanja – na primer kada smo uplašeni dišemo ubrzano i plitko, a kada smo besni nešto brže i mnogo dublje. Disanje je pod uticajem autonomnog nervnog sistema koji je van uticaja naše volje, ali isto tako, na disanje možemo i da utičemo mnogo svesno. Disanje je jako bitan elemenat u formiranju glasa jer se glas formira tako što vazduh prolazi kroz grkljan (larynx) u kome su postavljene glasne žice, koje, kao i kod muzičkih instrumenata kada vibriraju proizvode zvuk. Isto tako, postoji i kognitivna komponenta tj. da pod uticajem našeg mišljenja mi voljno usmeravamo tonalitet, visinu, boju i intenzitet našeg glasa. Ovo postižemo tako što podešavamo odnos disanja i funkcije glasnih žica, odnosno struktura koje kontrolišu njihov rad. Ovo se vežba tokom odrstanja i kao odrasli mi umemo svesno i voljno da upotrebimo glas da bismo postigli određeni efekat.
Sa druge strane kada smo „preplavljeni“ emocijom ili emocijama – a to znači da nismo u stanju da u dovoljnoj meri kontrolišemo šta osećamo i koliko intenzivno osećamo i imamo utisak da emocije upravljaju nama, nekada do doživljaja da smo „paralisani“ – mi ne upravljamo ni našim glasom u dovoljnoj meri i on jasno izražava to naše osećanje preplavljenosti, bez obzira da li je u pitanju prijatna ili neprijatna emocija, iako su najčešće u pitanju neprijatne emocije.
U zavisnosti od toga koja je emocija u pitanju glas može biti tih, gotovo nečujan, što se obično dešava u situacijama kada je osoba preplavljena nekom vrstom starha (anksioznost, trema, fobičan strah, panika, užas), ali isto tako i veoma glasan i visokog tonaliteta (vrištanje).
Kada je glas „napukao“ to najčešće vezujemo za osećanja koja imaju veze sa gubitkom, kao što je tuga.
„Potmuo“ glas može biti najava emocionalne bure i veoma velikog intenziteta glasa, kao što je to na primer akumulacija emocija pre ispada besa u svrhu zastrašivanja.
Kod treme povremeno postoji naprezanje glasa, jer se osoba bori da izgovori ono što misli da treba i da se prikaže u najboljem svetlu, a sa druge strane procenjuje da nije dovoljno dobra, zbog čega je uplašena, što se često primećuje u naprezanju, drhtanju glasa i slično.
Doživljaj „knedle“ u grlu ima veze ne samo sa glasovnim aparatom, već i sa funkcinom jednjaka i gutanja i nekada može ići do mere da osoba ne samo da se bori da nešto izgovori, već nekada nije u stanju da proguta vodu ili hranu. Mera ove senzacije je proporcionalna intenzitetu osćanja koje osećamo, a često, u ovom slučaju i sa osećanjima koja su „slojevita“ – a to znači da osećamo anksioznost i strah a zapravo nismo svesni da smo frustrirani, ljuti ili pokušavamo da ostanemo „jaki“ a zapravo smo jako tužni i plače nam se.
Kod kojih dijagnoza je to najčešće?
Nisu u pitanju samo „dijagnoze”, dakle, već i bilo koje emocionalno stanje. A kada govorimo o dijagnozama, zapravo sve „dijagnoze“ podrazumevaju do neke mere neadekvatno emocionalno funkcionisanje – tako poremećaji povezani sa anksioznošću i strahom kao što su socijalna i ostale fobije, napadi panike, generalizovani anksozni poremećaj itd. mogu biti praćeni izmenama glasa u skladu sa kognitivno-emotivno-fiziološkim funkcionisanjem koje je pod uticajem poremećaja vezanog sa strahom. Kod pacijenata sa afektivnim poremećajima, dakle onih koji utiču na raspoloženje, glas će biti u skladu sa depresivnim ili euforičnim raspoloženjem. Kod osoba sa paranoidnim poremećajem, gde je pacijent uplašen i brani se agresijom imaćemo glas koji je pod uticajem mešavine straha, pretnje i agresije a kod pacijenata sa poremećajima iz spektra shizofrenije, ukoliko je došlo do takozvane „afektivne zaravnjenosti“ i nemogućnosti „afektivne rezonance“ obično će i glas, ali i govor odražavati ovako izmenjenu emocionalnost. Interesantna je i kategorija pacijenata sa poremećajem ličnosti, kod kojih su česta intenzivna emocionalna stanja, pa kao i kod ostalih kategorija u zavisnosti od vrste emocija i glas biva u skladu sa istima.
Šta raditi kad dođe do toga, da li se i kako leči?
Budući da je uzrok izmenjenog glasa povezan sa emocijama, kognicijom i disanjem, odgovor je jasan – potrebno je raditi na izmeni pogrešnih uverenja (kognicija), adekvatnom upravljanju emocijama i telesnim komponentama (disanje i vežbe glasa). Sve sem vežbi za glas sprovodi psihoterapeut, a ukoliko su potrebne vežbe za glas, to je u domenu rada defektologa.
Šta je najčešće uzrok svađa u vezi ili braku? I kako se treba ponašati u konfliktnim situacijama?
– Uzroci svađa u vezama mogu biti najrazličitiji, kao i inače u životu. Uzroci “velikih” konflikata su obično različite predstave o tome kako veza treba da izgleda, kao i razlike u sistemu vrednosti, a što znači i u listi prioriteta.
Najčešća područja neslaganja u braku su: šta je čija uloga i dužnost, kako se organizuje vreme, zatim u vezi dece (imati ih ili nemati i kada) i njihovog odgajanja, novac, investicije, stambeni prostor, pitanja u vezi religije (opredeljenje, praksa), vaspitanje, štetne navike i poremećaji (alkoholizam, narkomanija, kockanje, nasilje, preterana ljubomora),seks.
Ponašanje u konfliktnim situacijama ćemo lakše shvatiti ako shvatimo šta je konflikt.
Konflikt je sukob dve suprotstavljene želje ili stava. Dakle, ne dve osobe, nego njihovih želja i stavova. Barem bi tako trebalo da bude – to podrazumeva da ljudi raspravljaju o svojim željama i stavovima, a ne o tome ko je kakav, ko je kriv, što često prelazi u sukob dve osobe koji je praćen “teškim rečima”, odnosno uvredama. Poslednje znači da osobe više ne raspravljaju o predmetu sukoba, već jedna o drugoj, što je štetno za njihov odnos.
Zdrav konflikt podrazumeva nekoliko principa:
Da se zadržimo na kritici postupaka i ponašanja, a ne osobe;
Zatim da svako prihvati svoju odgovornost za nastalu situaciju, da sasluša sagovornika.
Posle toga treba dati na znanje sagovorniku da smo ga čuli i razumeli, a ako ga nismo razumeli treba postaviti pitanja koja će razjasniti stvar. Mnogi ljudi se ne razumeju, jer pod istim pojmovima podrazumevaju različite stvari, a ne provere sa sagovornikom da li su u pravu. Recimo kada kažemo “dobar posao” svako od nas će pod tim podrazumevati nešto sasvim drugo, a tako je i sa mnogim drugim pojmovima.
Takođe je potrebno iskazati svoje mišljenje i stav o ponašanju, postupku i obavezno željenom ishodu, jer drugi ljudi nisu dužni da nam čitaju misli i da znaju šta želimo, a šta nam se ne sviđa, šta nam smeta i sl.
Sve to treba raditi bez osuđivanja, lepljenja “etiketa” (npr. umesto – ti si nepreduzimljiv/a, arogantan/na, razmažen/a – ne sviđa mi brzina i efikasnost s kojom to radiš, ponašao/la si se arogantno, ovo tvoje ponašanje deluje razmaženo) i vređanja sagovornika.
I na kraju, obe osobe treba da razmisle u čemu se slažu, a u čemu ne, jer često ljudi podrazumevaju da, ako ih je druga osoba razumela, da se automatski i slaže sa njima, odnosno ako se ne slaže, misle da ih nije dobro razumela, pa objašnjavaju u nedogled.
Dakle, ako smo se dobro razumeli, ishodi su sledeći: razumeo/la sam i slažem se, razumeo/la sam i ne slažem se, razumeo/la sam i ne znam, moram još da razmislim o tome.
I konačno: biće po tvome, po mome, biće nešto treće, nećemo postići nikakav dogovor, ili ćemo naći kompromis.
Uvreženo je mišljenje da je kompromis uvek najbolji, što nije tačno. Ukoliko osoba napravi kompromis oko stvari u vezi kojih zapravo ne želi da bude fleksibilna i ne želi kompromis, biće time nezadovoljna i verovatno pokazivati to na načine koji su štetni za odnos (često je to opstrukcija odnosa, durenje, pasivno agresivno ponašanje, odbijanje razgovora, intimnosti ili oba itd.).
Naravno, kompromisi su nekada i te kako poželjni i neophodni, te ako neko nikada ne želi kompromis trebalo bi ga/je suočiti sa tom činjenicom, jer je to isto tako štetno za odnos, kao i stalno pravljenje kompromisa na svoju štetu.
Bilo bi dobro napraviti balans između ove dve krajnosti i svih mogućnosti između na asertivan način. Asertivnost znači zauzeti se za sebe, ali poštovati i druge.
Psiholozi često ističu kako su konflikti ponekad neophodni kako bi se stvari postavile na svoje mesto. Kada svađe mogu da budu produktivne i da pozitivno utiču na odnos?
– Konflikti su pre svega neizbežni, a zdrav konflikt jeste neophodan kada postoji neslaganje u važnim pitanjima, kada doprinosi poboljšanju odnosa između dvoje ljudi. To znači da, u stvari, ukrštanje različitih želja i argumenata doprinosi da se bolje razumemo, da shvatimo šta ko želi i ne želi i da vidimo šta možemo da uradimo povodom toga.
Ako poštujemo principe zdravog konflikta, to će, i pored toga što je konflikt neprijatan, biti produktivno i doprineti da posle toga odnos bude bolji. Jer, ako stvari koje nam ne odgovaraju i suštinski nam smetaju pokušavamo da ignorišemo i ne rešavamo, one će kad-tad izbiti na površinu, često u „promenjenom obliku” ili „nakupljene” ili oba, što će onda dovesti do još većeg nesporazuma, a često i do nezdravih konflikata i odbacivanja osobe.
Kada se važan problem ne rešava, on vremenom „raste“ i može doći do situacije da „od muve napravimo slona“, odnosno, da smo ljuti i uvređeni, a da ne znamo zašto, ili da reagujemo na minimalan povod maksimalnom ljutnjom, pa i vređanjem, a da drugoj osobi nije jasno kako i zašto, jer zaista objektivno ne može da poveže našu reakciju i svoje ponašanje.
Dodatni problem je i to što svaka osoba može imati drugačiju predstavu šta je to adekvatno ponašanje u slučaju konflikta, pa pored same teme konflikta, imati i konflikt oko konflikta.
To se često dešava u muško-ženskim konfliktima zbog bioloških, ali i vaspitnih razlika – kada je u redu ljutiti se i na koji način, koliko glasno, često itd. Žene u proseku češće doživljavaju jednu istu situaciju kao konfliktnu nego muškarci, i u proseku češće reaguju povlačenjem i nakupljanjem ljutnje, dok muškarci u proseku reaguju brže, glasnije i oštrije i pridaju manji značaj tome od žena. To, naravno, nije opravdanje u slučaju konflikta, već napomena koja nam pomaže da uzmemo i ove razlike u obzir i bolje razumemo jedni druge.
U svađama često gubimo kontrolu i u afektu odreagujemo kako ne želimo i kažemo ono što ne mislimo. Kada treba prećutati, a kada odreagovati?
– Konflikt jeste situacija u kojoj se često ljutimo, jer je ljutnja osećanje kojim se traži promena ponašanja (a ne osobe).
Ljutnja je neprijatna,a ne negativna, kako za onoga ko se ljuti, tako i za onoga na koga se ljutimo. Obično podrazumeva neverbalnu pratnju – skupljene obrve, namršteno čelo, oštriji i glasniji govor, nekada i vikanje, življe pokrete i karakteristično dublje disanje i telesni stav. Ali to ne znači da postoji gubitak kontrole, kako ste naveli u svom pitanju.
Afekat ljutnje jeste bes. Bes je često osećanje kojim svesno ili nesvesno iznuđujemo, ili pokušavamo da iznudimo od drugih ljudi, da nešto promene u skladu sa onim što mi želimo. Kada smo besni, time želimo da zastrašimo drugu osobu i pokažemo joj šta smo sve u stanju da uradimo, pokušavajući time da je nateramo da nam se podredi.
Iako izgledamo kao da nemamo kontrolu, ona je u stvari očuvana i zato nema opravdanja da u ljutnji ili besu, pravdajući se „afektom” govorimo i radimo stvari koje su uvreda ili telesna povreda sebe ili druge osobe.
Uvek kada poželite da nekoga uvredite ili povredite potrebno je da se odmah zaustavite, smirite se, prećutite, a ako je potrebno i napustite mesto događanja da biste mogli da „se izduvate”, smirite i ponovo razmislite o svemu i razgovarate na korektan način sa osobom sa kojom ste u konfliktu.
Što se tiče povreda, stvar bi trebalo da bude jasna – one su nedozvoljene (sem naravno u krajnjoj nuždi kao što je npr. samoodbrana).
Što se tiče uvreda, iako od osobe koju vređamo zavisi, da li će se na našu uvredu ona uvrediti, naljutiti, rastužiti, ostati ravnodušna ili nešto četvrto, (pod uslovom da je odnos snaga i moći ravnopravan, a ne kao na primer u odnosu između roditelja i deteta, ili osobe sa pištoljem u odnosu na nenaoružanu osobu, ili osobe sa invaliditetom i njenog staratelja), verovatno je da će napraviti „mentalnu zabelešku incidenta“, što može dovesti do promene budućeg ponašanja prema osobi koja ju je vređala.
Zašto se neki parovi stalno svađaju pred prijateljima i na javnom mestu?
– Uzroci su različiti. Parovi se pred prijateljima i porodicom ponekada svađaju zato što ne mogu, zapravo, ne žele da se suzdrže. Zatim, neki parovi ne vide problem u tome da se svađajau o malim i velikim stvarima pred drugim ljudima.
Neki parovi na taj način pokušavaju da dobiju pomoć prijatelja ili porodice, a drugi opet da istima pokažu kako je „teško živeti sa takvom osobom“, odnosno da uz pomoć prijatelja i porodice dobiju podršku za svoje stavove. Ponekad je to zbog toga što svesno ili nesvesno, žele da privuku na sebe pažnju i budu glavna tema okupljanja, pa i danima posle toga.
Svađa na javnom mestu, ukoliko se desi kao veoma redak incident, može govoriti prosto o važnosti teme oko koje se ljudi svađaju i doživljavaju da se stvari moraju rešiti sad i odmah, inače će nešto jako loše da se desi njima, ili njihovom odnosu.
Ukoliko su redovna pojava, onda to govori o nedovoljnoj prilagođenosti kulturnim i socijalnim normama. Parovi koji se redovno vređaju, pa ponekada i tuku na javnim mestima, često su toliko disfunkcionalnii i kao par i kao pojedinci, da nemaju razvijen kapacitet za kulturne i socijalne norme, pa zato na njih i ne obraćaju pažnju.
Koje su to greške koje parovi najčešće prave ištabitrebalodaizbegavatikakoseonenebiponavljale?
Najčešća greška je podrazumevanje. To znači da mi često podrazumevamo da druga osoba misli o istoj stvari kao i mi, ili podrazumevamo da se ponaša na neki način iz istog razloga iz kog bi se mi ponašali na takav način.
Prestanite da podrazumevate, pogotovo sa osobama koje ne poznajete dobro, uvek je bolje proveriti, nego shvatiti pogrešno. Možete pitati nešto u stilu: „Ako sam te dobro razumeo/la, ti si želeo/la da kažeš….“ Tako vi imate šansu da proverite da li ste dobro razumeli, a druga osoba da potvrdi, ili, ako je niste dobro razumeli da vam objasni ponovo, nekada i na drugi način, da biste bolje razumeli
Druga najčešća greška je kada ljudi umesto da zahtevaju promenu ponašanja, počnu da vređaju jedni druge – umesto na primer da kažu: „Ovo što si uradio/la je potpuno neprihvatljivo!“ kažu „Ti si potpuno neprihvatljiv-a!“
Vežbajte da izjave „na ličnost“ prevedete u izjave „na ponašanje“. Prve su odraz prezira, što je loše, a druge ljutnje. Prve podrazumevaju nepromenljivost (npr. „ti si kreten“ znači da vi podrazumevate da ta osoba i ne može da radi stvari drugačije nego kao kreten), a druge promenljivost („ovo si uradio loše, što me iznenađuje, s obzirom da znam koliko si kvalifikovan, vredan i savestan radnik“ – što znači da je ta osoba neko koga cenite i poštujete, da je nešto loše uradila, ali da isto tako očekujete od nje da to ispravi, jer procenjujete da je to u stanju da uradi drugačije).
Očekivanja da drugi znaju šta mi želimo ili ne želimo, iako im to nismo rekli, pa čak to tumačimo kao dokaz ljubavi ili odsustvo iste ukoliko osoba ne postupa kako mi želimo „jer, ako me voli trebalo bi da zna šta ja želim“.
Čak iako jako dobro poznajete neku osobu, ne očekujte da vam čita misli – to za sada još niko nije u stanju. Uvek je bolje reći, izjasniti se i razjasniti.
Osobe imaju različitu predstavu o konfliktu tj. kako se treba raspravljati i svađati, tako da je na primer jednoj osobi normalno da viče kada se naljuti, a drugoj to izgleda kao preterano, jer i kad je ljuta govori smirenim glasom.
Ukoliko ste u vezi s nekom osobom, možete sa njom proveriti kakav je način rešavanja konflikata primenjivala u prošlosti, i ako se to jako razlikuje od onoga na šta ste navikli, možete se dogovoriti na koji način ćete rešavati buduće konflikte. Ovo je bolje raditi pre nego što do konflikta dođe… a do konflikta će sigurno doći kad-tad. Ali, čak i ako je do konflikta već došlo, niste o tome ranije raspravljali, a imate veoma različte načine rešavanja istog – i tada je bolje raspraviti način, nego da oboje mislite o drugoj osobi da nešto sa njom nije u redu.
Relativno često je da ljudi brkaju ljutnju, bes, prezir i gnev i da ljutnju shvataju kao odbacivanje od strane druge osobe, a ne kao legitiman način da se konflikt prevaziđe.
Ovde je potrebno da se osoba koja brka ove stvari emocionalno opismeni, a neretko je potrebno edukovati obe.
Istraživanja su pokazala da suzbijanje emocija i izbegavanje otvorene komunikacije mogu veoma loše da utiču i na fizičko i emotivno zdravlje?
– Emocije (ili osećanja) ne osećamo stalno, za razliku ot telesnih senzacija (ili oseta).
Emocije ne služe zato da bismo ih delili sa drugim ljudima, niti da bi nam bilo lepše u životu. One nisu ni negativne ni pozitivne, jer, to bi značilo da nam negativne ne trebaju, a da su nam pozitivne potrebne.
U stvari, one su prijatne i neprijatne, a obe vrste nam služe u istu svrhu – da bismo se bolje adaptirali i u krajnjoj liniji imali bolje šanse za preživljavanje i produženje vrste.
Ovo vam zvuči čudno?
Pa, zamislite kako bismo se ponašali kada na primer ne bi postojao strah – bili bismo u opasnosti da ukoliko ne odreagujemo na nešto što objektivno može biti ugrožavajuće, zaista nastradamo. Slažem se da suzbijanje adekvatnih emocija može loše uticati na fizičko zdravlje i mentalno blagostanje.
Emocija je adekvatna kada:
zaista postoji stimulusna situacija,
kada je osoba dobro percipira,
pridaje joj tačno značenje i
pripiše joj adekvatan značaj (intenzitet emocije je u skladu sa procenjenom važnošću stimulusne situacije, zbog čega je ona nekada adekvatna, a nekada preterana, ili nedovoljna),
kada u skladu sa tim reaguje tako da tom reakcijom postigne maksimalnu adaptaciju – bilo da ona podrazumeva promenu u spoljašnjem svetu (u koliko je ona moguća) ili promenu sebe (ako je situacija objektivno nepromenljiva),
intenzitet ispoljavanja emocije odgovara intenzitetu emocije (odn. tačno procenjenoj važnosti stimulusne situacije),
najzad, ali ne manje važno, adaptivna reakcija treba da bude u okviru kulturnih i socijalnih normi društva u kome pojedinac živi.
Ukoliko je ispunjeno prvih pet uslova i takva emocija se potiskuje ili se po njoj ne postupa, to nije dobro za osobu jer tada ona ne zastupa svoje interese.
To može dovesti do somatizacije (kada neko osećanje nesvesno „prevedemo” u neku telesnu senzaciju, nepravilnost ili bol, pa se onda bavimo fizičkim „simptomima” umesto svojim emocijama), ponekada do psihosomatskih poremećaja, anksioznih poremećaja i depresije itd. Tada se bavimo često (ne i uvek) emocijom koja je zamenjena za prvobitnu adekvatnu emociju (strah ili tuga umesto ljutnje na primer) ali nije retka ni obrnuta situacija, a obavezno se uvek bavimo potisnutom emocijom.
Spisak smetnji i poremećaja koji ovako mogu nastati je veoma dug. Ovde je često potrebna psihoterapija da bi se problem rešio. Emocionalno opismenjavanje i edukacija jeste neophodan deo u psihoterapijskom radu sa osobama koje imaju ovakav poremećaj.
Ukoliko osoba oseća i ispoljava neadekvatne emocije, potrebno je osobu sa tim suočiti, zatražiti od osobe da ih suzbije (ukoliko su preterane), ali joj i omogućiti da razume kako i zašto se ponaša tako kako se ponaša. To se najbolje postiže na način da se sa osobom radi na tome da svaki segment u emocionalnoj reakciji koji je netačan, odnosno neracionalan izmeni, i počne da oseća i ispoljava adekvatno emocije. To će biti bolje i za nju, a često i za njenu okolinu. Ovo takođe zahteva emocionalno opismenjavanje u vidu kurseva, knjiga ili savetovanja, a ponekad i psihoterapiju.
Što se tiče otvorene komunikacije, tu su kriterijumi kod raznih osoba različiti. Kod nekih podrazumevaju da se kaže sve i to u „sirovom” obliku i odmah, dakle po onoj izreci: „Što na umu, to na drumu”.
Ustvari, dobro je uputstvo da se razmisli po principu da se ne mora uvek reći baš sve što se misli, ali da ono što kažemo zaista i mislimo.
Otvorena komunikacija podrazumeva:
asertivnost – dakle poštovanje sebe, ali i drugih u zastupanju svojih želja,
jasnoću, i
relevatnost (da se komunikacija odnosi na zadatu temu),
a sve u cilju da što bolje razumemo jedni druge, da bismo mogli raspraviti i rešiti konflikt na adekvatan način i unaprediti odnos.
Ponekad to podrazumeva i da će obe strane ostati pri svome, možda zbog toga čak neće nastaviti odnos, ukoliko se radi o jako važnim pitanjima u vrednosnom sistemu obe osobe, ali će i dalje poštovati jedno drugo.
Iz toga se izvodi zaključak, koji se u praksi pokazao kao tačan, da najbolje opstaju i funkcionišu parovi koji imaju jednak ili sličan sistem vrednosti, a često i slične predstave o tome kako veza treba da funkcioniše – ili da su oboje ili bar jedan toliko fleksibilni da se ove dve stavke mogu u dovoljnoj meri uskladiti.
To dalje implicira da sve ovo treba saznati, proveriti i isprobati u praksi pre nego što se uđe u odnos kao što je bračni. A to bi značilo da nakon što prođe zaljubljenost i budemo u stanju da racionalno sagledamo: vrednosni sistem, predstave o ljubavi, načinu organizovanja vremena, porodici, vaspitanju, religiji, novcu, štetnim navikama i poremećajima, seksu, kao i vrline i mane potencijalnog bračnog partnera – tek onda odlučimo da li ćemo osnovati bračnu zajednicu.
